Ulogujte se / Kreirajte profil

Oni koji nisu imali ispunjen život, imaju mnogo veći strah od smrti – Irvin Jalom

U sparnoj izmaglici kalifornijskog jutra, i taksista deluje zbunjeno kada se Matadero avenija pretvori u mali šumski put na samom kraju Palo Alta, tehnološkog centra Silicijumske doline. Onda se, opet neočekivano, iza krivine ukazuje imanje sa velikom kućom od stakla i tablom na kojoj piše “Merilin i Irvin Jalom“, a u dnu vrta, kućica sa natpisom “Dr Irvin Jalom, psihoterapeut“. Zatičem ga kako zaliva svoj bonsai (uvek mu poželim dobro jutro, kaže) dok sliku upotpunjuje jedan iz njegove kolekcije slamnatih šešira, elegantna košulja i štap. Jalom mi pruža ruku u kojoj drži srpske prevode svojih knjiga i kaže šeretski: “Moja žena se žali da je u kući previše mojih knjiga.”

A kad smo kod knjiga, one otkrivaju Irvina Jaloma kao vrsnog psihijatra i autora koji eksperimentiše tehnikama pisanja. Svoj uticaj na oblikovanje humanističkog i egzistencijalnog pristupa ljudskoj patnji i mentalnim poremećajima širio je intenzivnom psihijatrijskom praksom, stručnim radovima kao i književnim delima u kojima su zastupljene terapeutske ideje antike, helenizma i moderne filozofije.

Profimedia

Razgovor vodimo u ordinaciji u kojoj već decenijama praktikuje psihoterapiju. Džentlmenski mi ustupa svoju terapeutsku fotelju a on se smešta preko puta. “Ovo je mesto na kome sede moji pacijenti. Znate, mnogo je ljudi koji stalno zbog nečeg žale. Ja im onda sugerišem ‘vidimo se za mesec dana; hajde probaj da u međuvremenu ne učiniš ništa zbog čega bi se posle kajao‘”, kaže. “I sam pokušavam da živim na način da ni za čim ne žalim.”

Posle 32 sata leta, ovaj susret mi deluje nestvarno. U ruci držim njegove memoare koji još mirišu na štamparsku boju; pitam ga zašto beleži da je ovo njegova poslednja knjiga. Umorio sam se, kaže. “Ako budem još pisao, biće to samo poezija.” Dodaje da je ovo prvi intervju o njegovim ponekad varljivim sećanjima i da mu je drago što će provežbati odgovore. U srpskom prevodu knjiga se nedavno pojavila pod nazivom “O sebi Priča terapeuta” (izdavač “Psihopolis“) a na engleskom “Becoming Myself“, ili “Kako sam postao to što jesam”. Otkud ničeanska rečenica u naslovu?

“Naslov je bio sporna tačka u razgovorima s izdavačem. Nije hteo da prihvati moj prvobitni predlog misao iz Ničeovog dela ‘Tako je govorio Zaratrustra‘ gde on kaže: ‘Da li to beše život? Pa dobro! Daj onda još jedanput!’ To mi se baš dopalo toliko uživati u životu da poželiš da ga opet proživiš. Hteo sam tako da naslovim knjigu, ali izdavač je rekao da deluje besmisleno i dugačko. Na kraju sam predložio naslov koji takođe asocira na Ničea. Poznata je njegova izreka: ‘Postani to što jesi.’ Poigrao sam se rečima i došao do formulacije ‘Kako sam postao to što jesam’.”

Šta treba da uradimo da bismo postali to što jesmo? Da li mi stvaramo sebe, ili treba najpre da prihvatimo sebe?

I jedno i drugo. Treba da prihvatimo sebe, ali i da radimo na sebi i trudimo se da nam život bude ispunjen. Da iskoristimo sav potencijal koji u sebi nosimo. “Postani to što jesi” Niče je to lepo sročio.

U kom trenutku u životu postajemo to što jesmo? Da li se menjamo tokom celog života, ili postoji neki određen trenutak kad čovek može da kaže: postao sam to što jesam?

Celog života se menjamo. Možda se to “postani ono što jesi” odnosi na stanje u kom se čovek zatekne neposredno pred smrt.

Knjigu memoara Irvin Jalom započinje frojdovski pričom o jednom snu i uspomenama iz detinjstva. Rođen 1931. u Vašingtonu kao dete ruskih Jevreja koji su dvadesetih godina prošlog veka imigrirali, Jalom kaže da nije imao srećno detinjstvo.

Živeli smo u groznom, opasnom delu grada. Pijanci koji su spavali ispred naših vrata pošto bi se ispovraćali… U stanu bubašvabe i pacovi… Ali najgore je bilo što nisam imao prijatelja. Bio sam jedini belac u crnačkom kvartu u Vašingtonu. Zvali su me “mali Ješa”. Uvek sam štrčao. Bio sam jedini Jevrejin u tom delu grada i u školi. Nisam osećao da tu pripadam. Roditelji su mnogo radili, a za moju majku se ne bi moglo reći da je bila baš prijatna. Bilo je to teško detinjstvo. Ali situacija se promenila kad sam napunio petnaest godina. Roditelji su zadržali malu radnju u kraju, ali smo se preselili u stan u mnogo lepšem delu grada. Deca u novoj školi su bila nalik meni i imao sam osećaj da tu pripadam.

Često pišete o majci. Imali ste osećaj da je bilo teško udovoljiti joj. Niste uspeli da uspostavite pravi kontakt sa njom.

Nije to bio samo osećaj, to je bilo tako. Bilo je teško udovoljiti joj, ali bila je vredna žena i ona je bila ta koja je vodila porodični posao.

Kako je nedostatak kontakta s njom uticao na vas?

Bio sam uskraćen za majčinsku ljubav, nesiguran u sebe i trebalo mi je mnogo godina da se s tim izborim. Verovatno sam u svojoj supruzi Merilin našao majčinsku figuru. Imao sam petnaest godina kad sam je upoznao i otad smo nerazdvojni.

Rekla bih da je najvažnija ličnost u vašim memoarima upravo Merilin, vaša supruga. Da li vam je ona pomogla da postanete to što jeste?

Rekao bih da jeste. U to vreme sam mnogo čitao, odlazio u biblioteku… Merilin je bila prva osoba koju sam sreo koja je u toj meri bila naklonjena književnosti. Oboje smo mnogo čitali i uživali smo na časovima engleskog. U njoj sam pronašao srodnu dušu.

Posle završenih studija medicine u Vašingtonu, Irvin Jalom se usavršava na klinici “Džons Hopkins”, a karijeru započinje na prestižnom Univerzitetu Stanford u Palo Altu (severna Kalifornija) na kome dobija katedru 1968. godine. Rano počinje da se bavi psihoterapijom kritički koristi ono što je vredno iz psihijatrije i psihoanalize, ali uključuje i samog sebe, to jest ličnost terapeuta u terapeutski proces. Njegovi pacijenti najčešće nisu osobe sa mentalnim poremećajima već ljudi koji nose ogromno breme patnje a ne znaju kako da uče iz sopstvenog iskustva. Knjige “Teorija i praksa grupne psihoterapije” i “Egzistencijalna psihoanaliza” izučavaju se na fakultetima širom sveta i već dugo važe kao najbolji udžbenici i za profesionalne terapeute.

U vreme kad ste počinjali, u psihoanalizi su vladala stroga i kruta pravila. Vi ste odlučili da ih se ne pridržavate…

Učinilo mi se da u psihoanalizi ima previše ograničenja. Osetio sam to na svojoj koži. Prvo sam završio četiri godine medicine, pa sam godinu dana stažirao. Prošao sam opštu medicinu, hirurgiju i sve ostalo što je bilo potrebno, a onda sam tri godine bio na specijalizaciji iz psihijatrije. Tako se u Americi postaje psihijatar. Kao i ostali stažisti, išao sam na psihoanalizu. Norma je bila 700 sati rada sa psihoanalitičarem. Tri godine sam četiri puta nedeljno imao seanse. Nisam imao utisak da mi to pomaže. Najvažnije što sam naučio za sve te godine bilo je da takav način rada nije delotvoran.

Kako ste odlučili da odstupite od ustaljene prakse u psihoterapiji i krenete svojim putem?

Jesam odstupio ali ne previše. Američka psihijatrija je u tom trenutku već produbljivala Frojdove ideje ali i činjenicu da, osim ranog detinjstva i odnosa s roditeljima, treba obratiti pažnju i na odnose s drugima tokom života. Veoma sam se zainteresovao za to kako se ljudi odnose jedni prema drugima. Okrenuo sam se grupnoj terapiji jer tako može mnogo da se nauči, ne samo o odnosima s bližnjima u detinjstvu, već i o tome u kakvom smo odnosu s ljudima koji nas okružuju, sa supružnicima i kolegama s posla. Vrlo ozbiljno sam počeo time da se bavim i tokom specijalizacije sam često odlazio na grupne terapije.

Jalom je dosta eksperimentisao na polju psihoterapije, vođen kako onim što su, osim Frojda, pisali Karen Hornaj, Erih From i brojni evropski autori, tako i pričama svojih pacijenata, kaže. Njegov pristup podrazumeva da je terapeut tokom seanse aktivan i lično angažovan. Gotovo na svakoj seansi postavi pitanje koje se tiče odnosa između njega i pacijenta. Na primer: “Da li naš današnji razgovor ispunjava vaša očekivanja?” “Da li u ovom trenutku osećate bliskost ili smo se udaljili?” U memoarima beleži da je terapeutska seansa dubok i autentičan susret dvoje ljudi, a kao poređenje koristi izraz “ostrvo intime“. Kakva je ta intima, pitam.

To znači da pacijent, s vremenom, sasvim otvori dušu. Skoro da više ništa ne taji, a ja ga ohrabrujem da mi baš sve kaže i da se ne ustručava. Postajem neko kome može u potpunosti da se poveri. Retki su ljudi u životu kojima možemo sve da kažemo. Uvek pitam pacijenta ima li blisku osobu kojoj može sve da poveri. Većina ih kaže da dvoje-troje ljudi zna sve o njima. Kad neko ustvrdi da nema nekoga kom može da se poveri, ja se zabrinem. Po mom mišljenju, važno je da čovek može da uspostavi blizak, intiman odnos s drugim. Povremeno volim da iznesem i svoja osećanja. Ne plašim se da otkrijem svoja osećanja i da objasnim kako se osećam tokom seanse. Pacijent mora da otkrije najdublje slojeve svoje duše.

A koliko vi otkrivate sebe?

To je značajno pitanje. Ne otkrivam sve o sebi, samo ono za šta smatram da pacijentu može biti od koristi. Zato sam tu. U tom smislu, moj pristup se s vremenom menjao. Kad sam počinjao, terapeuti pacijentima o sebi nisu otkrivali ništa. Tako su nas učili. Ali ja sam došao do zaključka da bi bilo bolje da terapeuti počnu da otkrivaju nešto o sebi.

U tom trenutku ulazi Merilin sa hrpom knjiga u rukama i pruža mi ih uz osmeh. Da li su sve ove knjige na srpskom, pita. Listam srpske prevode “Kad je Niče plakao, “Lečenje Šopenhauerom“, “Problem Spinoza“… Uzimam naslov “Svakim danom sve bliže” i pitam Jaloma kako je odlučio da baš tom knjigom iskorači u, uslovno rečeno, fikciju.

U tom naslovu dao sam pacijentkinjino i sopstveno viđenje pojedinih seansi. Svaki put bismo napisali kratak prikaz seanse svako iz svog ugla a posle nekoliko nedelja razmenili bismo zapise. Ona je mogla da vidi moje viđenje, a ja njeno. S obzirom na tadašnje standarde u psihijatriji, bio je to hrabar potez. Tako sam kroz seanse počeo da o sebi otkrivam mnogo više no što su činili drugi terapeuti. Rekao bih da je, bez izuzetka, to moje razotkrivanje bilo korisno i za pacijenta i za mene.

Kada govorimo o intimnosti, gde je granica između intimnosti i zavođenja?

Granica između intimnosti i zavođenja… i ja često postavljam sebi to pitanje. Ja sam tu da pacijentu pomognem da zavoli sebe, ne da zavoli mene. Cilj mi je da mu pomognem da se razvija, da postane celovita ličnost. Sve što govorim ide u tom pravcu. Ne govorim ništa što bi ih navelo da se zaljube u mene. Tu nema zavođenja.

U priči “Sedam važnih lekcija o tuzi” Jalom piše o svojoj dugogodišnjoj pacijentkinji Ajrin koja nije mogla da se izbori s tugom zbog smrti supruga. Priča koja se, i meni i njemu, izgleda najviše sviđa.

Rekao bih da je to najbolja poučna priča koju sam napisao. Ta žena je ostala bez muža. Nosila je u sebi mnogo besa. Bila je mlada. Njen muž je bio odličnog zdravlja sve dok nije oboleo od raka. Ajrin nije bila zadovoljna svojim životom, nije bila zadovoljna sobom, ali od nje sam mnogo naučio o terapiji. Nosila je u sebi veliki bes. Čak je bila ljuta na mene što sam živ i što mi je supruga živa, što se moj život bez problema nastavlja i što mi se ništa loše ne dešava. Sve mi je to rekla i, priznajem, nije mi bilo lako, ali nisam odustajao. Posle dužeg perioda, ispostavilo se da je to bio vrlo uspešan terapijski proces.

Da li je moguće izlečiti tugu za voljenom osobom?

Nema lakog leka za to. Uverio sam se u to razgovarajući s ljudima koji su izgubili supružnike. Taj proces traje bar dve godine. Prva godina mnogima baš teško pada. Posebno su bolni neki važni datumi, poput rođendana preminulog, ili prvog Božića bez voljene osobe. Druge godine im to već lakše padne. Osim toga, ženama to mnogo teže pada nego muškarcima. U studiji koju sam sproveo, došao sam do zaključka da muškarci, posle smrti supruge, mnogo brže nalaze novog partnera nego što je to slučaj sa ženama. Da, ali oni u tom slučaju ne odboluju do kraja. Ne zaleče rane pre nego što se upuste u novu vezu.

Dopada mi se kako opisujete seanse sa pacijentima, pogotovo sa Ajrin. Deluje kao da se borite s njom. Imate vrlo intenzivan odnos koji podseća na tenzije među bračnim parovima. Ajrin vam prebacuje na vašem mirnom, ušuškanom životu, na vašoj “kućici u cveću” sa vašom srećnom porodicom…

Da, to mi je često prebacivala. S njom sam stvarno morao da se borim. Jednom sam joj rekao da moram da odložim seansu jer mi je preminuo zet. Spremao sam se da pođem, imao sam let za Vašington. Strašno se naljutila na mene i rekla: “Ako ja mogu da dođem da se vidim s tobom odmah posle muževljeve smrti, možeš valjda i ti da se vidiš sa mnom…” Temperamentna žena, i dalje povremeno dolazi na seanse.

Izabravši za svoja istraživanja stanja ljudske duše poput samoće, besmisla, straha od smrti i potrebe za slobodom, Jalom prikuplja izuzetan materijal za pisanje. Naslov “Jedan dan” svedoči o značaju svakodnevice i njenog govora za otkrivanje smisla života, što je i naslov jedne od njegovih kultnih knjiga. Stilom pisanja kreće se između kliničke prakse, filozofije i dramske priče. Tako nastaju naslovi “Ležanje na kauču”, “Gledanje u sunce”, “Čari psihoterapije“… Zanima me u kom trenutku je odlučio da se oproba i u fikciji.

Bio je to veliki korak. Imao sam slobodnu godinu i otišao na Bali. Poneo sam beleške o pacijentima s kojima sam radio. U sećanju mi se posebno izdvojio jedan pacijent i počeo sam da pišem tako sam napisao priče “Krvnik ljubavi”. Neverovatno sam se zabavljao pišući. Rad na stručnim knjigama ume da bude naporan, a kada pišem romane, uživam. Posebno sam uživao u pisanju “Kad je Niče plakao”.

Posle knjige o Ničeu, Jalom piše romane, zapravo psihobiografije o još dva velika filozofa o Šopenhaueru i o Spinozi. Tih godina čita studiju “Egzistencija” američkog psihologa Rola Meja, koja, kaže, samo potvrđuje njegove sumnje da psihijatrija nije nastala devedesetih godina devetnaestog veka sa Frojdom.

Veliki mislioci pre Frojda razmatrali su ista ključna pitanja: razmišljali su o smrti, o tome kakav život vodimo, šta nas čini srećnim, kako se odnosimo prema drugima, kako volimo… Hiljadama godina ljudi su pokušavali da odgovore na ta pitanja. Po mom mišljenju, to iskustvo se ne može zanemariti. Kada sam birao koga ću obraditi u knjigama, odlučio sam se za filozofe koji su bili najrelevantniji s aspekta psihijatrije. Niče je logičan izbor. Pokušao sam da zamislim jer je Niče živeo u Frojdovo vreme šta bi bilo da je psihijatrija potekla od njega, a ne od Frojda.

Frojd i jeste uzeo mnogo toga od Ničea.

Da. Nikad to nije priznao, ali dosta se oslanjao na Ničea. Pokušao sam da zamislim njihov susret. Ali kad je Niče bio na vrhuncu stvaralaštva, Frojd je tek bio na studijama medicine. A kad je Frojd počeo da se bavi psihijatrijom, Niče je već bio dementan, moždano oboleo. Zato sam u knjizi spojio Frojda i Ničeovog mentora Jozefa Brojera. Da nije bilo vremenske distance, spojio bih Ničea i Frojda.

Pišete o trojici mislilaca koji se veoma razlikuju: Ničeu, Šopenhaueru i Spinozi. Zajedničko im je to što su živeli usamljeničkim životom i što su bili posvećeni svojim idejama. Može li tolika posvećenost dovesti do ludila?

Imali su dobre ideje, ali uveren sam da bi im terapija pomogla. Bilo bi lepo da je Niče mogao da odlazi na seanse kod Frojda, ali ja sam u knjizi “Kad je Niče plakao” tu ulogu poverio Brojeru.

Često kažu da je samoća neophodna umetnicima, filozofima

U određenoj meri, samoća jeste neophodna, ali ima i mislilaca koji su bili vrlo društveni uzmite, na primer, Sokrata i Platona. Ipak, za pisanje jeste potrebna samoća. Mnogi veliki mislioci nisu bili u braku. Šopenhauer je bio neustrašiv i krajnje usamljen. Čitajući o njegovom turobnom životu, zapitao sam se da li mu je možda mogla pomoći psihoterapija. Da je došao kod mene, da li bih ja mogao da pronađem način da mu pomognem? Tako sam počeo da pišem “Lečenje Šopenhauerom“.

Poznata je Šopenhauerova parabola koja ilustruje odnose među ljudima. Kada je hladno, ježevi se zbiju jedni uz druge kako bi im bilo toplije. Ali kad se suviše približe, zasmetaju im bodlje i moraju da se udalje. I tako se stalno približavaju i udaljavaju dok ne otkriju odgovarajuću distancu. Koja je to prava distanca među ljudima?

To vam je Šopenhauer (smeh). Mislim da među ljudima može da postoji bliskost. Ja sam izuzetno vezan za ženu i decu. I na grupnoj i na individualnoj terapiji polazim od stava da je važno uspostaviti blizak odnos u kom vlada ljubav da bi čovek bio zadovoljan i ispunjen. Dosta radim s ljudima koji imaju problema u uspostavljanju odnosa i žao mi je onih koji su izolovani. Trudim se da im pomognem.

Šta je potrebno da bismo uspostavili blizak odnos s nekim?

Važno je da ima mnogo empatije. Odgovarajuća empatija, tj. razumevanje stanja u kom se nalazi druga osoba, kamen je temeljac psihijatrije. Važno je da razumemo kako se drugi oseća i zašto se ponaša tako kako se ponaša. Možda su ga roditelji povredili, možda su mu ostali ožiljci iz detinjstva. Karl Rodžers, psiholog rođen početkom prošlog veka, izdvojio je najvažnije elemente terapije, a jedan od njih je bio odgovarajuća empatija. Drugi je bio iskrenost, treći bezuslovna briga za pacijenta. Ta tri elementa važe i danas, posle brojnih istraživanja na tom polju.

Živeti od iluzija, sanjarija i životnih laži za Jaloma je vrsta smrti. Romantičnu ljubav posmatra kao simptom koji treba lečiti, nasuprot većini kultura koje je tretiraju kao iskustvo koje hrani naše živote do smrti. Tako ispisuje rečenicu: “Ne volim da radim sa pacijentima koji su zaljubljeni… jer romantičnu ljubav održava misterija koja se raspada pred analizom. Ne sviđa mi se da budem krvnik ljubavi.” Pitam zbog čega u “Krvniku ljubavi” piše da ljubav i psihoterapija nisu kompatibilne.

Kad se čovek zaljubi, on tu osobu ne vidi u pravom svetlu. Očaran je njom, kao da je omađijan, a to osećanje ne može večno da traje. Kad-tad prestane, ali može da pređe u drugu vrstu ljubavi tada zavolite čoveka onakvog kakav jeste, a ne neku idealizovanu sliku koju ste stvorili o njemu.

Da li to znači da ljubav nije pravi problem za terapeuta?

Kad je u pitanju romantična, erotska ljubav, s tim je teško raditi u terapiji. Radije se bavim drugim problemima.

Bavite se egzistencijalnom terapijom, a to podrazumeva problem straha od smrti, kao i pitanja usamljenosti, slobode i smisla. Šta je primarni uzrok anksioznosti danas?

Ljudi imaju razne strahove. Ako govorimo o celokupnoj populaciji, onda je to strah od smrti. Činjenica je da smo smrtni. Svesni smo da ćemo jednog dana umreti. To otkrivamo još u detinjstvu. U našoj kulturi deca to saznaju sa pet-šest godina kad im umru baka ili deka ili kad vide neku sahranu. Bilo da im je deset ili dvanaest godina, deca shvataju da će se u nekom trenutku to i njima desiti. Svi ćemo jednog dana umreti. To je za dete šok i ono pokušava s tim da se nosi. Roditelji mu onda kažu da će posle smrti otići na neko drugo mesto, u raj, na primer, i tako se taj strah ublažava.

Kako prevazići strah od smrti? O tome dosta pišete…

To nije lako. Dugo sam radio na tome. Kad sam pisao knjigu o egzistencijalnoj terapiji, znao sam da je to glavna tema kojom ću morati da se bavim. Nije lako razgovarati s ljudima o smrti, a ja u tom trenutku nisam znao kako bih tome prišao. Počeo sam da radim s ljudima koji su neminovno govorili o smrti jer su bolovali od neizlečive bolesti. Deset godina sam radio s pacijentima obolelim od raka, vodio sam grupne terapije. To pre mene niko nije radio. Svi u grupi su imali rak, svi su znali da će umreti, ali su jedni drugima bili velika podrška. Tako sam naučio kako da pristupim ljudima koji umiru, kako da im pružim podršku. U tom smislu je važno da li čovek za nečim u životu žali ili ne. Čini mi se da oni koji nisu imali ispunjen život suočeni sa smrću imaju mnogo veće strahove.

To je važan aspekt vaše terapije da ljudi nauče da ni za čim ne žale?

Da, učim ih da žive ispunjenim životom dok mogu. Dok imaš život, živi ga punim plućima. Takođe, rekao bih da izolacija otežava suočavanje sa smrću kad je čovek odsečen od sveta. Mnogo je bolje kad smo u kontaktu s ljudima. Mnogi veliki pisci su pisali o tome. Sva ta pitanja koja se javljaju u egzistencijalnom pristupu terapiji mogu se naći i kod velikih pisaca kao što su Dikens, Dostojevski, Tolstoj… Oni su bili upućeni u to i zato se često vraćam romanima koje su napisali.

Izlazimo iz ordinacije okružene raskošnim kalifornijskim rastinjem, dok šljunkovita staza vodi do njegove porodične kuće. To je jedno od onih američkih raskošnih zdanja u kojim vlada neka smirena elegancija. Uvodi me i pokazuje biblioteku u kojoj, između ostalih, stoje i najrazličitija izdanja Dikensa, Dostojevskog i Tolstoja neka veoma stara. I ove knjige su moja terapija, kaže. Da li je i nova knjiga “O sebi” bila neka vrsta terapije i rada na sebi, pitam.

Ne znam, možda delom i jeste. U svakom slučaju, pomogla mi je da jasnije sagledam svoj život.

Ko je Irvin Jalom na kraju knjige? Šta je on postao?

Kako sam postao to što jesam? Najpre, ne mogu da kažem da zbog nečeg u životu žalim. Imao sam ispunjen život, radio sam šta sam želeo, pomagao drugima… Ja sam brižljiv suprug, otac, deda, imam mnogo prijatelja, a najvažnije je da sam iskoristio sav potencijal koji posedujem. Ne postoji nešto što sam mogao a nisam uradio.

Piše Neda Valčić Lazović, urednica i novinarka RTS-a

Nedeljnik

  •  
  •  
  •  
  •  

2 komentara na tekst Oni koji nisu imali ispunjen život, imaju mnogo veći strah od smrti – Irvin Jalom

  1. Ivan Nikolić

    26/05/2018 at 13:09

    Dobro iskorišten dan miran san. Dobro iskorišten život laka smrt.
    Da Vinči,

  2. Bulgakov

    09/06/2018 at 22:08

    Tesko je govoriti o ispunjenom zivotu i “carpe diem-u” kada zivite u drzavi bez ekonomije, pravde, zdravstva i pravog skolskog sistema. Ovde je veci dio zivota ispunjen pokusajima pukog prezivljavanja a o knjizevnosti i filozofiji se razmislja manje nego o astrofizici

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.