Ono što (ne) postoji | PULSE Magazin

Ono što (ne) postoji – Ako misliš na „Či“, odnosno ravnotežu između či, činga i šiena; lepka između duše, duha i tela, njega ima, ali, bojim se, da nas nema. Iako, verujem, nije ni muškog ni ženskog roda. “Taoistički seks“, ili „unutrašnje venčanje”, „unutrašnji orgazam“, ono je što čini jegro vekovima čuvanih spisa taoističkih mudraca, koje sam našao u prevodu na naš jezik pod naslovom „Taoističke tajne o ljubavi”.

– Da b se to videlo, neophodno je odseliti se. Ne u drugi grad ili državu već u drugi svet; onaj u kojem je, nekada davno, postojao učitelj. Ali ne učitelj u današnjem smislu te reči.

– Učitelj je bio vodič (itinerer) i „babica“. Prvobitna škola. Škola mnogo pre osnivanja škole. Učitelji su bili na dobrom glasu; ugledna, poštovana, duhovna bića, već samom činjenicom da žive sami, asketski, na nekom pustom mestu, daleko od sveta, plotskog i nečistog, uvreženog, rasprostranjenog verovanja. Zadatak takvog učitelja bio je da preobražava, uvodi, inicira u svet viđen drugim očima. Jaz između sveta iskona i sveta ljudi u gradovima, otuđenih čak i od vlastite otuđenosti, nije bio nepremostiv, kao, uglavnom, danas, te je bilo moguće probuditi zaspale potencijale čoveka. Rečima, slikama, bojama, muzikom…

-„Či“ je od iskona. On je vatra koja čisti. Ali potrebno je….

– Lepo rečeno, ali ipak neubedljivo – reče ona.

– Zašto tako misliš?

– Zato što si sve to negde pročitao.

– Pročitao sam, ali sebe samog. Setio sam se, probudio, što je najviše što možemo dobiti ritualom čitanja.

– Dobro ti je rekao onaj lik: „to“ ne postoji. Eto, opet si svr…

– To je bila „mala smrt” … Misliš da sam licemer, ali…

U tom trenutku začulo se zvono na vratima.

Idi i vidi ko je, htela je da kaže, upitnim pogledom uperenim u njega. On se na brzinu obukao i, malo potom, otvorio vrata. Na pragu je stojao krupan, debeljuškasti čovek sa kravatom oko vrata i naočarima na nosu. U desnoj ruci držao je akten tašnu.

– Dobar dan. Da se predstavim: Parećinović, od milja me zovu gospodin Pare. Poslali ste mi pre neki dan mejl da se slažete i da mogu da navratim, i evo me.

– A, da. Izvolite, uđite. Hoćete kafu?

– Može. Hvala.

– Sedite. Sa šećerom, ili bez?

– Sa šećerom. Dve kašičice, molim.

– Nisam vas očekivao tako brzo. Pričali smo o poslu.

– Da, posao koji vam naša firma „Cifra“ nudi, u poslednjih nekoliko godina zahteva tu vrstu kvalifikacije koju vi, prema rezultatima testa, koji ste ispunili sa najvišom ocenom, nesumnjivo posedujete.

– Šta bih tačno trebalo da radim?

– Ako ste programer, onda, sa ovakvim performansama…

Ona je svo vreme ležala u krevetu i sporadično slušala razgovor koji se odvijao iza vrata. U stvari bila je prilično uspaljena za produžetak njihove igre “ozgo leđa, ozdo leđa”, kako su je u šali ali i u zbilji zvali. Upoznala ga je na proslavi kod Marte, povodom njenog dvadestpetog rođendana. Bio je najpovučeniji “momak” među prisutnima, pa ga je možda i zbog toga zapazila posebno. Volela je zrelije, starije muškarce, još od svoje petnaeste (ako se dobro sećala…) U početku njihovog poznanstva, koje je započelo razmenom pogleda, i sa nekoliko uobičajenih reči: “Mogu li da vas ponudim pićem?” Prema svim običajima bontona, držala se na pristojnoj distanci od njega. Mada ga je već sutradan zvala gotovo svakoga dana na njegov mobilni samo da se čuju i da nastave započeti dijalog. Nije se odazivala na njegove uporne pozive “da se negde vide, gde god da njoj odgovara.” Ali vremenom…

Imao je “nešto u sebi”. Nešto što do tada još nije osetila, ali je, “nesvesno“, tražila u drugom čoveku. Odrasla je u atmosferi porodične ljubavi i sloge, u kojoj je ona bila daleko najmlađa među njima. Volela je oca, majku, brata, dedu, ujaka, tetku, teču…Nije mogla lako da prežali smrt nikog među njima. Nedostajali su joj. “Mi smo ono što nismo, a život je brz i tužan”, pisao je Pesoa, jedan od njenih omiljenih pesnika. Upisala je književnost, iako je nameravala da studira filozofiju. Znala je da škola nije ono što bi trebalo da bude,ali… Reč “nepristojno”, “nemoralno”, pa i “neprirodno”, koje joj je prebacivala njena najbolja prijateljica povodom njene veze sa mnogo starijim od nje, nije postojala više u njenom vokabularu. Gospodin “Seks” (Frojdov pojam preuzet verovatno iz rečnika takozvanih prirodnih i humanističkih nauka,rečnika medicine verovatno) ne zna za stid. A ljubav ne poznaje bodljikave žice normiranosti. Reč je tu o sistemu koji počiva na moći,na standardizovanju hibrisa, koji se obično vidi spolja, kao posledica…Osim navodnog slobodnog vremena, i seks je resurs za eksploataciju…Ljudi, prepuštajuči se njemu u određeno vreme, mogu još dragovoljnije, relaksiranije da učestvuju u preraspodeli nasleđenog slepila…duhovne osakaćenosti.

(…)

– Norme su nam nakalamljene u procesu izgradnje oblakodera civilizacije; u Americi, naravno- govorio je, uvek šaptavim ali dovoljno glasnim i smirenim tonom, kao da dolazi iz stomaka. Jačanjem takozvanog feminističkog pokreta, začetog baš tamo, smanjivao se, u proseku, postepeno i jaz u godinama između žene i muškarca. Žena počinje da stremi onim ciljevima i vrednostima koje je, pre nje, ustanovio muškarac; gazda i gospodin. On, predstavnik muškog roda, pogotovo ako je bio mnogo stariji, nije imao drugi, jači argument, u novokomponovanom dobu, osim onog materijalnog, uključujućuči i obrazovanje, koje je zamenilo gram mudrosti, koji se od tada, pominje uglavnom u bajkama; bogatstvo nije bilo više traženo i viđeno u očima koje su bile prvobitni ekran, odraz unutrašnjih otkucaja duše, duha i srca.

(…)

Bogatstvo, od tog vremena, kroz naočare predstavnika Progresa, oličenog često u onoj mašini koju su starosedeoci nazivali „gvozdenim konjem“ (vozom), nije amajlija američkih indijanaca, cvet, ili školjka, na primer. Sunce, planine, reke gube duhovna svojstva…Odnosi među ljudskim bićima, takođe. Posebno onim između muškarca i žene. Sveto i metafizičko odselilo se u katoličku crkvu, školsku klupu i sistem zasnovan na neumerenom poverenju u razum i sticanjem materijalnog bogatstva. Gospođa Norma je uvodila u svet u kojem će mera svih vrednosti biti čovek prema isplativoj novoustanovljenoj meri naučnog tehničko-tehnološkog i kvantitativnog prosedea. Zapad je kolonizovao Istok. To je, uistinu, nukleus, četvrte epizode Kozijevog stripa “Zamak bele ptice” koji počinje ovako napisanim uvodom: „Pentagon, heksagon, oktogon, dodekagon.. koji je to poligon sa najvećim brojem strana koji se geometrijski najviše približava krugu?” Budući da je Kejt uspela da ubedi Džeronatana da zamak zaista postoji negde u planinama Tibeta i da nije tek metafora za duhovno dosezanje istine, dvoje avanturista polaze u potragu za „zamkom bele ptice“ prema istoimenoj pesmi tibetanskog pesnika Čong Ču Pa…

Posle mnogo napora koji ih umalo nije koštao života, i posle trenutaka u kojem su zapazili da u duginim bojama nema sedam boja već šest, shvataju da zamak postoji, ali ne u smislu zapadnjačkog poimanja stvarnosti. Poslednje reči samog Džeronatana, koji je sve vreme njihove zajedničke avanture vodio dnevnik i koje čitamo na poslednjoj strani stripa, to najbolje ilustruju:

“Mislim da sam najzad pronašao i tu zagonetnu sedmu boju u duginom luku…ta boja nije ništa drugo do…belina. Početak i kraj svega. Jedinstvo svih boja.“

(…)

„Istina i strip, ili istina stripom (istina stripa), čak i kao pojmovi nisu, najčešće, u upotrebi, taman onoliko koliko su u svetu umetnosti i, pre svega, filozofije prilično istrošeni. Što bi trebalo da bude jedan od osnovnih atributa svakog poučavanja, uvođenja, inicijacije, ne u društvenu mašineriju nego u život, gde je upravo Sve. Uključujući i ono što vrlo obrazovani nazivaju seksualnost. Ali čak i kada bi bila uvršćena u školsko obrazovni sistem, ona bi i dalje služila interesima vladajućeg poretka.”

(…)

-„Či” je snaga, čak i preduslov duhovne revolucije. “Duh tvori dela. Telo ne može ništa“, piše u svetom pismu, iako, ja, znaš i sama, ne odlazim u crkvu.

– Ne preteruj… sa tom revolucijom.

– Ne preterujem. Što smo bliže iskonu, bliže smo večnosti. Neodređenom moru. Moje ime i moj identitet je od pitanja.

(…)

“Svaki dodir je vrhunac” govorio joj je često. ”Kada čitaš, vodiš ljubav, to jest, dozvoliš da ona vodi tebe…”

Već je odavno odbacila svoju zavisnost od cigareta, mesne hrane, nepotrebnih, ispraznih razgovora, zavisnost od interneta…Nije on bio tome uzrok, već, najpre, nešto u njemu. Nešto što u stvari prevazilazi i njega samog.