Ontologija svetlosti i tame u ljudskoj egzistenciji. Ako je čovek biće protivrečnosti, onda je rat njegova najekstremnija spoljašnja manifestacija.

U meri u kojoj čovek upoznaje sebe, ta mogućnost slabi, dok u meri u kojoj potiskuje sebe, otvara prostor u kojem se kolektivna tama ponovo kondenzuje u nasilje.

Hajdeger je ukazao na to da je čovek “biće bačeno u svet”: nesigurno, konačno, egzistencijalno uzdrmano, u stalnoj potrazi za osloncem koji mu izmiče. U takvoj perspektivi, svaki pokušaj da se uspostavi red, pa čak i kroz destrukciju, kao u ratu, postaje izraz unutrašnje potrebe da se nadvlada ontološka neizvesnost. Rat je, u tom smislu, tek spoljašnji oblik onoga što u čoveku već postoji kao neraspoređena napetost.

Dualizam svetlosti i tame koji oblikuje ljudsko iskustvo nije novijeg datuma. Njegovi koreni sežu dublje od judeohrišćanske tradicije gde je persijski mazdaizam već prepoznavao čovekovu egzistenciju kao polje sukoba između svetlog i mračnog načela. Još stariji indijski pojam „maje“, ukazuje na to da je potpuna spoznaja stvarnosti čoveku nedostupna. Čovek, dakle, živi u stalnom odnosu prema onome što mu ostaje skriveno i nedokučeno.

Unutrašnja borba protiv mraka počinje već u detinjstvu, kada se u čoveku javljaju prvi obrisi svetlosti, prva razumevanja, prva opažanja sveta i sebe u njemu. Kako sazreva, svetlost se širi, sve dok se ne formira ono što nazivamo ličnošću: relativno stabilan subjekt koji se nosi sa sopstvenim ograničenjima. Ipak, ni u jednoj egzistenciji svetlost ne može u potpunosti potisnuti tamu. Mrak je neizbrisiv deo ljudskog bića, uvek prisutan na obodu svesti, na rubu onoga što možemo osvetliti.

Hajdeger ne traga za nekom “čistom svetlošću” koja bi mogla postojati bez senke. On ne sledi neoplatonističke modele idealne svetlosti niti metafizičke koncepcije božanskog sjaja koji stoji izvan sveta. Naprotiv, njegov interes usmeren je ka stvarnoj ljudskoj egzistenciji, ka boravištu bića koje je ograničeno, izloženo tami, ali sposobno da je delimično rasvetli.

Kosmološka analogija dodatno osvetljava tu dinamiku. Kao što se kosmos, prema teoriji Velikog praska, iz jedne tačke svetlosti širi u neizmernu tamu, tako se i čovekova svest širi kroz mrak neznanja. Svetlost dopire samo do granice do koje se proširila; izvan nje ostaje prostor nedokučivog. Ono što nazivamo “svetom” jeste samo obasjani deo tog prostora. Tama koja ga okružuje nije negacija kosmosa, već njegov uslov, drugim rečima pozadina koja omogućava da svetlost uopšte bude primećena.

Na isti način, čovekova svetlost (znanje, samospoznaja, unutrašnja jasnoća) postoji samo u odnosu na tamu koja je okružuje. Ta tama ne može biti u potpunosti odstranjena, jer bi time nestao i sam okvir u kojem svetlost dobija značenje. Svako ljudsko biće jedinstvena je kombinacija osvetljenog i neosvetljenog, jasnog i skrivenog, onoga što razume i onoga što tek naslućuje.

U tom odnosu svetlosti i tame leži ključ i za razumevanje čovekovih unutrašnjih sukoba, ali i spoljašnjih manifestacija tih sukoba, uključujući i rat. Svetlost koju čovek uspe da proširi u sebi određuje granice njegove sposobnosti da ovlada tamom oko sebe; tama koju ne osvetli ostaje trajni izvor nesigurnosti, straha i potencijalnog nasilja.

Ako je širenje čovekove unutrašnje svetlosti nalik kosmičkom osvajanju tame, onda je rat trenutak kada se to svetljenje prekida i tama ponovo preuzima oblik istorijskog događaja. Rat ne nastaje spolja, nego iz pukotina unutrašnje egzistencije, iz mraka koji čovek nije uspeo da osvetli. Zato je razumevanje duhovne dinamike svetlosti i tame više od metafizičke vežbe: ono je nužan preduslov za razumevanje svakog oblika ljudskog nasilja. Tek kada pojedinac osvetli vlastitu tamu, rat gubi svoje najdublje antropološko opravdanje.

Borivoj Vujić

Izvor: Nova Rukovet

  Borivoj Vujić, Hajdeger, Nova Rukovet, ontologija, rat

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.