Oporavljam se od Hegela

Oporavljam se od Hegela je proces dolaženja do sopstva. Ova zbirka je moj pokušaj da od filozofskih sistema i velikih narativa, kojima sam se školovala i zanosila, dođem do sopstvenog tela, do lične istine, do mirisa bolničkih hodnika i ukusa detinjstva, do Partizana i Gerija Mura, do mog glasa koji ne traži opravdanje.

Naslov je priznanje, ali i ironija. Ironija prema svetu koji mi je rekao da moram da razumem pre nego što osetim. Priznanje da sam pristala na tu igru – i da sada pokušavam da se iz nje izbavim. Oporavljam se od predodređenog života u kojem se od ženske osobe očekuje prilagodljivost ličnosti i emocija, od bolesne osobe zahvalnost na bilo čemu, od ljubavi dugovečnost i neiskrenost.

Pesme su nastale u postupku otklanjanja jedne po jedne emotivne tegobe koje nosim u sebi. Ne mislim, naravno, da od njih više nema ni traga, ali imamo usklađeniji ritam. Pisala sam ih između filozofskih eseja i Instagram DM-ova, između ćutanja i urlika. Pisala sam ih da bih se sačuvala.

Ova zbirka je fragmentarna, kao što je i moje sećanje. U njoj se mešaju glasovi devojčice kojoj su rekli da neće više moći da pravi planove za budućnost, žene koja želi da voli bez stida, i pesnikinje koja ne pristaje na milostinju.

Kad su mirisale krofnice i kokice je odeljak koji se bavi mojim odrastanjem i formiranjem ličnosti. Detinjstvo prepuno ne-bezbrižnosti i strahova, a opet lepih sećanja i nostalgije za tim danima.

Dobro je svako zlo koje nas spaja je odeljak posvećen bliskosti moje porodice i kako smo se našli u nesvakidašnjoj situaciji i uspeli da očuvamo tu bliskost, podršku, ljubav, vrednovanje.

Odeljak Statiranje se tiče moje egzistencijalne refleksije i filozofskog ponderisanja.

A U zoološkom vrtu su sve moje opijenosti osobama kojima je istekao rok trajanja. Zove se tako jer tu ima raznih životinja, od konja i volova do zmija i škorpija.

Ova zbirka je moje „evo me“. Sa svim što jesam, i što nisam smela da budem. Razlikuje se od svih prethodnih zbirki po tome što sam dva ili više puta radila na istoj pesmi. Zato sam malo više ponosna na ovu zbirku i na sebe i svoj trud oko nje.

Dobrodošli u moje viđenje života. Ne mora da vam bude udobno, važno je da bude pravo.

Ana Ilić

O autorki

Književni rad

Ana Ilić (1995, Vranje) pesnikinja je i autorka četiri zapažene zbirke poezije: Pod svetlom istine (2011), One zvezdane oči (2014), Utrnule reči (2018) i Snoviđenje (2021). Njeni stihovi našli su mesto u brojnim antologijama i zbornicima u zemlji i inostranstvu, uključujući Antologiju srpskog pesništva i međunarodnu antologiju Woman Scream Festival (2023). Pesme su joj prevođene na engleski, poljski i druge jezike, a izvođene su i u kultnoj emisiji Radio Beograda 2 „Antologija pesnika“.

Tokom dosadašnje karijere, Ana je nastupala na više od trideset književnih događaja širom Srbije i sveta, od prestižnog Sajma knjiga u Beogradu i najvećeg svetskog sajma knjiga u Frankfurtu, do promocije u Los Anđelesu, Torontu, Pragu i Sarajevu. Njena poezija je predstavljena i uz podršku dijaspore, a od 2015. godine, književni klub u Vladičinom Hanu ponosno nosi njeno ime.

Godine 2024. objavila je svoju prvu proznu priču Bratz lutka u okviru programa BookMentor, čime je napravila značajan iskorak iz poezije ka proznim formama, potvrđujući svoju svestranost i spremnost da istražuje nove književne izraze.

Društveni angažman

Ana Ilić je istaknuta aktivistkinja posvećena podizanju svesti o retkim bolestima i unapređenju prava osoba sa invaliditetom. Dobitnica je prestižne nagrade „Crni biser“ Evropske organizacije za retke bolesti (EURORDIS) za doprinos pisanjem i javnim zalaganjem, kao i nagrada „Doprinos za retke“ (2023) i prve godišnje nagrade NORBS-a (2013).

Kao mlada ambasadorka Dana retkih bolesti 2024, učestvuje u razgovorima sa donosiocima odluka, medijskim kampanjama i javnim nastupima na nacionalnom i međunarodnom nivou. Aktivno vodi kampanju za dostupnost inovativnog leka Skyclarys u Srbiji, ukazujući na značaj jednakog pristupa terapijama.

Pored književnog rada, Ana učestvuje na brojnim radionicama, tribinama, panelima i konferencijama iz oblasti umetnosti, kulture, inkluzije i demokratije. Na društvenim mrežama pokreće projekte poput kanala posvećenog ljubavnom životu osoba sa invaliditetom i kampanje „Fenomenalna žena“, koja je okupila preko 200 pesnika iz regiona.

Njena životna priča, hrabrost i stavovi predstavljeni su u više od sto intervjua i priloga u domaćim i međunarodnim medijima, čime je postala ne samo inspiracija, već i prepoznatljiv glas onih koji se bore sa izazovima, veruju u promenu i tragaju za sopstvenom istinom i snagom.

Reč pesnika

U poeziji Ane Ilić nema poze, niti igre formom radi same forme. Pesnikinja je sledbenica Borhesove teze da bez emocije nema poezije – i upravo se zato njeni stihovi oslanjaju pre svega na iskrenost i emotivnu ogoljenost. Naslov zbirke, Oporavljam se od Hegela, nije tek duhovita dosetka, on funkcioniše kao misaona kapija kroz koju ulazimo u prostor lične ispovesti, intimne samodefinicije.

Ana Ilić je filozofkinja s retkom neurološkom bolešću, ali njena poezija ne traži sažaljenje – ona traži i zaslužuje pažnju. Pesme o detinjstvu, bolesti, seksualnosti, porodičnoj bliskosti i gubicima spajaju filozofsku misaonost sa popularnom kulturom, refleksiju s humorom, ironiju s patosom. U njenim stihovima srećemo Hegela, Gerija Mura, Dejvida Bovija, zoloft tablete, horor filmove i pržene paprike; tu su i Andromeda i Venera, Prljavo kazalište i Partizan, stid i užitak, razočaranja i male pobede.

Poezija Ane Ilić dolazi iz tela koje pamti bol i uma koji ne pristaje na ograničenja što mu ih nameće upravo to telo. U njoj nema romantizacije patnje, ali ima istine – često sirove, često gorke, ali uvek poetske. Ovo nije poezija feel-good, već feel-truth. Zato je ova zbirka svojevrsni pesnički dosije otpora, velika, poetski artikulisana afirmacija egzistencije. Veliko “da” upućeno samom životu.

Zvonko Karanović

Žudnja za životom izvan svakodnevice i ograničenja koja nam ista nameće. Maštanje, apstrahiranje, rastezanje moralnih i svih drugih granica u okviru jedino prihvatljivom zajednici pojedinaca koji pristaju biti zajednica i lišiti se osobnih težnji. Ono što, naizgled, nije moguće učiniti možemo, unatoč svemu, maštati. Možemo, dakle, zadržati pravo da svijet i ljude gledamo d ječjim očima, dajemo im osobine kakve želimo da imaju i time počnemo živjeti u drugačijem, ljepšem svijetu, našem, privatnom u kojemu je filozofija osnova moralnih i svih drugih težnji. Izbjegavanjem prizemnog počinjemo letjeti a to je moguće i bez pomoći avionskih motora jer je moguće u jeziku. Zato treba zakoračiti u poetski svijet Ane Ilić. U toj zemlji i za vas će prestati važiti zakon gravitacije, uživat ćete u bestežinskom stanju.

Marko Tomaš

Bezvremena nimfa

Našla sam sebe u krugovima psihodelije

spaljujem se iz dana u dan, nekad tiho gorim.

moj pepeo je sladunjav i kiseo, kao višnja

presvlačim dane u tesne crne rolke koje guše

jedva ima mesta za sutra, vreme mi postaje pegaz.

postojim mnogo puta, a živim nijednom.

govorim ukletom telu i čuje se Eho idolopoklonstva.Međusezonsko sniženje

Jeftino kupih osmeh,

bio je na sniženju u radnji crnog humora,

nađoh ga između tezge sa traumama

i prepunih kutija instagram mimova i tiktok trendova.

Učinilo mi se da mi lepo stoji,

iako mama kaže da se vidi da nije

od prirodnog materijala.

Sasvim dobro služi da

ispuni moje slike sladunjavošću,

prazninu na kraju pesme smislom

i tišinu u razgovoru usiljenom naklonošću.

Na kasi su mi rekli da se ne prima njegov povraćaj

ako se primećuje da je nošen.

Krhotine porcelanskih osobina

Kad sam bila mala

Mojre su me vezale

neraskidivom niti

za jare koje je

kako je odrastalo

otkrivalo svoju prirodu

zlokobnog jarca.

U njegovoj punoj formi

znala sam da je to

Đavo koji mi

rogovima raseca srce

kopitima ugaza noge

vrelinom rastapa

čokoladnu glazuru sa snova

daje mi krila slepog miša

tek da mi se učini da letim

unutar Platonove pećine

ljudska moć je

jača od nemoći koju nosi

sazvano prokletstvo

zato da bih izašla na

zaslepljujuće svetlo istine

postala sam čovek među demonima.

Mogu li da ti kažem nešto?

kad sam u osnovnoj

obukla suknjicu prvi put za školsku žurku

dobila sam kompliment od dečaka koji mi se sviđao

da sam privlačna kao Đina iz Srećnih ljudi

kad me je mama prvi put našminkala

za malu maturu

svi nastavnici su me hvalili

da im izgledam kao anđeo

kad sam u srednjoj izblajhala kosu

vršnjaci, prijatelji na fejsbuku, nečiji muževi

su mi govorili olako

kako sam seksi

kad sam na fakultetu skratila šiške

Cane iz Partibrejkersa mi je rekao

Ana, mogu li da ti kažem nešto?

Mnogo si lepaš

kad sam nakon raskida počela da nosim dekoltirane majice

sve muškarce je odjednom zanimalo moje mišljenje o bilo čemu

i niko nije oklevao da mi kaže kako sam pametna

poželjna i drugačija od drugih

Ja sam tvrdoglava i svojeglava

ne slušam šta mi drugi govore

čak ni ako zvuči dobro

jer mi treba više od

hvale moje spoljašnjosti

da bih se osetila lepom

kad me je prošle godine ostavio dečko

moja ličnost je tad napukla i raspala se,

skupilla sam slomljene komade sebe,

videla ono što drugi samo naslućuju –

svaki delić mene je autentičan i poseban,

tek kad sam se sama uverila u to

onda sam postala lepa.

Oktobar

U oktobru već nije bilo nade da je april bio fantazija

obilaženje poznatih bolnica kao na ekskrziji,

nije bilo nade da ću se vratiti kroz vreme

i zapušiti uši da ne čujem strašan govor lekara

o meni kao anomaliji, skupu deformiteta i genskoj mutaciji

mada ionako nisam znala šta znače te reči

bolje bi bilo da sam mogla prekriti oči da ne gledam zabrinutost na licima roditelja

strah u njihovom i sažaljenje u pogledu drugih,

U oktobru već su mi moji rekli da se ne spremam za takmičenje iz matematike

jer neću imati vremena za to ove godine

u oktobru sam prestala da tražim roditeljima da mi kupe mobilni telefon

nego samo da me ne teraju da radim vežbe dok traje Sunđer Bob

u oktobru nisam više razmišljala o Luki iz četvrtog dva,

nego kako bi bilo lepo da postoje pokretne stepenice na brdu do škole

jer me srce češće i jače boli kad se umorim.

U oktobru sam znala šta znače one reči lekara: da neću

nastaviti plesnu školu

trenirati za košarkašku reprezentaciju

dobiti glavnu ulogu u Trnovoj ružici na dramskoj sekciji

više to i nisam želela, nije što su mi rekli da ne mogu,

samo, eto,

morala sam da naučim da postoje i drugačije želje.

Zamalo pesma

Uvek tražim onaj trenutak

koji sam zamalo osetila

kad sam bila između pravih i mogućih godina,

između ushićenja i bespomoćnosti,

kad sam zamalo pomislila da sam slobodna,

kad sam te zamalo videla ispred kuće,

i mogla jasno da zamislim tvoj smeh i čujem tvoj glas.

Sećaš se kad smo zamalo umeli da želimo prave stvari,

mislili da imamo pravo na njih,

verovali da zaslužujemo da se ispune,

i sećaš se kad nismo umeli da živimo

u svetu, samo ispred zgrade smo stigli.

tu videle skrivene kamere na nebu, i zoru, i komarce,

i ljubav, zamalo.

Tu se rastale kao i svake večeri,

jedva čekale život,

a umeli smo samo tad da živimo, ono, zamalo,

i umeli smo samo tad da živimo za ono malo.

Halucinacija od jakih hemijskih sredstava za čišćenje tipičnih za bolnice

Srela sam desetogodišnju mene

u čekaonici neurološkog odeljenja u Kliničkom centru

činilo se da nikad nije otišla odatle.

Osetila sam njen stidljiv pogled pun divljenja

kako sam lepa, pametna, uspešna, hrabra.

Još više, pogled prepun straha od toga da će morati da bude ja.

Nije me prepoznala, nisam astronom, arheolog,

nemam Nobelovu nagradu, ni rok bend –

ja sam sve čega se ona plaši i

imam mnoštvo ugušenih želja koje nisam smela ni da želim.

Brat me je naučio da navijam za Partizan

Zadivljuje me način na koji voliš Partizan

Za takvu vernost je sposobno samo dete

koje ponovo postaneš svaki put kad se zaore tribine,

ona je najčistiji deo tebe

Romantika koja nije u lepim očima,

sigurnost koja nije u majčinom zagrljaju.

ono što ja nisam, zbog koje živiš,

ni devojka zbog koje si iznova umirao

nekad i namerno

Tebi je to Kecmanova trojka

Ne smeta

jer znam da tako ne mogu da se vole

ljudi, previše stvarni,

ni drugi timovi,

koji ne pričaju petparačke priče naših života

Brojim koliko puta

te nisam slušala kako nas iznova opisuješ njima

i čudim se kako

sam se setila svake reči

o Partizanovim pobedama

one večeri kad si prestao da govoriš o njima,

i pokazao kako može da

se izgubi životna utakmica

Kad smo bili mali

obećao si mi

da ćemo da živimo u Humskoj

i gledamo utakmice sa terase?

Samo ti i ja,

bez komplikovanosti odraslih

Ja sam se izgubila

u nadi da ću naučiti da postojim

bez stradanja drugih,

ali si ti sačuvao

mogućnost da vidiš crno-belo.

Bogati ne plaćaju račune

majka je zaradila diskus herniju

otac nesanicu

brat je zaradio traume

ja napade panike

novac nismo zaradili

bili smo bogati po drugačijoj valuti