”Opšta teorija suza’‘ roman je prvenac Vedrana Lopandića. Radnja teče paralelno naizmenično prateći junake koji na prvi pogled nemaju ništa zajedničko, Emu Žukovu, devojčicu iz neke bestragije u Sibiru, Antona i Mariju, intelektualce sa ovih prostora (širih) koji žive u Francuskoj proučavajući francusku fazu Danila Kiša i Lotija, vojnika francuske armije. Dok kroz skladnu, izglancanu rečenicu, prati njihove priče predstavljajući Evropu kao jedno globalno selo, autor ih vremenom šalje na iste koordinate. Priča je duboka i slojevita i tu nailazimo na više obrađenih tema.
Ema je curica čija priča počinje u rano postsovjetsko vreme. Relativnu sigurnost jedne državom usmerene unutrašnje politike zamenila nesigurnost tranzicije. Šta joj ostaje? Knjige. Emi knjige služe kao beg od stvarnosti i odlazak u neke druge svetove:
”U to vrijeme Ema je knjige koristila samo kao kapisle za sanjarenje i predloške za obogaćivanje građe njenih maštarija. Već iskusna u putovanju snovima, otkrila je da knjige kriju neko međustanje između čitanja i sanjarenja.”
Ema sibirski gradić menja velegradom, Moskvom. Odrasta. Postaje devojka. I tu dolazimo na prvu temu, ljubav i partnerske odnose. Uspešna veza prerasta u neuspešan brak. Ema odlazi što dalje, u Francusku. Njene kasnije veze postaju više fizička potreba nego stvar emocija. Mikael, Nemac, muzičar, je primer jedne takve veze. Slučaj će spojiti Antona i Emu. Kada govori o knjigama, onim antikvarnim, Anton ima dobro nam poznat osećaj:
”Kada čita posvete u tuđim knjigama, Anton osjeti neku čudnu mješavinu sjete i postiđenosti. Sjetu, jer posveta svjedoči o nečemu čega više nema, a stid zbog voajerskog uvida u tuđu intimu.”
Uvek ostaje pitanje šta se dalje događalo sa osobama čija imena čitamo na posvetama. Zbog čega je knjiga negde u izlogu, požutelih korica?
Tu lagano dolazimo na narednu temu, sećanje i uspomene. Život sa nekim, slučajni susreti, izazivaju ne samo uspomene već i alternativnu budućnost, šta smo sve mogli da postignemo da su okolnosti bile drugačije ili da smo postupili onako kako nismo.
”Ako ih ne posećujemo u sjećanju, uspomenama se zatire trag, rekla je Marija. I obratno, one koje uporno vrtimo u glavi trajno se urezuju u naše pamćenje.”
Kakve su njihove uspomene? Ema ima one ružne, zbog kojih nema previše emocija u vezama, Anton je sanjar, dok je Loti neko ko je imao uništeno detinjstvo zbog oca nasilnika. O pamćenju i sećanju Ginter Gras je pisao u romanu ”Ljušteći luk”, on govori o tome kako ta dva pojma ne izazivaju nužno iste doživljaje. Sam naziv dela upoređujemo sa osećajem koje izaziva skidanje slojeva vremena kao kada ljuštimo luk. Međutim, ne postoji samo sećanje pojedinca. Njega poseduju objekti, mesta, čitav univerzum:
”Postoji pamćenje svemira, govorila je. Ne samo događaji nego i misli i osjećanja, sve ostaje zabilježeno, zapisano u akaša arhivu, zemljinom informacionom polju. Nešto poput enciklopedije mrtvih, mislio je.” (Anton)
Loti i Ema su doživeli nešto ružno. Zbog toga je njihova prošlost razbijena, pretvorena u krhotine. Njihovo prikupljanje i ponovno sklapanje je traumatično, baš kao kod Andreasa Sama. Toliko traumatično da kod Lotija izaziva radikalne poteze. I tu dolazimo na teme globalizma, međurasnih i međuverskih odnosa i digitalnog nasilja.
O globalizmu:
”Mislim, nastavi on, zamisli: negdje u svijetu postoji neka čudovišna, digitalna arhiva, u kojoj se pohranjuju zapisi o svim našim kretanjima, naša putovanja, avioni kojima smo letjeli, naša korenspodencija, profesionalna, privatna, zatim podaci o času kada ideš spavati, u koliko sati naviješ alarm, spisak knjiga koje čitaš, muzike koju slušaš, tvoji politički stavovi, i tako dalje, i tome slično. I svi ti podaci čuvaju se negdje, za vjeke vjekova. Ništa više ne nestaje, sve se skaldišti i pohranjuje.”
Prestaje ljušćenje luka, reći ćemo, samo, mi od toga nemamo koristi.
Francuska je država poznata po protestima. Reakcije nisu uvek iste. Kada se Mikael napije i počne da se ponaša kao naoružani islamista on dobija jedan blaži tretman nego da je Arapin. Isti je slučaj kada Loti naoružan upada u zgradu Evropskog parlamenta. Ono što prolazi kao uzgredna vest o događaju u zemljama Trećeg sveta u Evropi postaje vest dana jer globalno selo je suviše malo. Predrasude, naravno, ostaju. Ko bi pomislio da bi beli Francuz, vojnik armije, počinio teroristički akt?
Digitalno nasilje koje Ema doživljava je još jedna tema koja je obrađena. Licemerstvo kolega i nadređenih i predrasude (opet predrasude!) koje okrivljuju žrtvu jasno su istaknuti.
Lični utisak, ”Opšta teorija suza” je jedna od najboljih knjiga koju sam pročitao u poslednjih par godina.”
Velibor Minašević
”Opšta teorija suza’ – Vedran Lopandić napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →