Ulogujte se / Kreirajte profil

Orhan Pamuk: Niste mali dok imate velike priče

Pamuk i svojim djelom i djelanjem gradi odnos književnosti, prošlosti i sadašnjosti u kojem begovi i savremena gospoda koliko i obični ljudi svake starosti, žene i muškarci u važnom saodnosu koji vodi većoj ravnopravnosti, gradovi i događaji, tajne i zabrane, ono što svi znaju i niko ne poznaje dovoljno, nastupaju i skupa u književnoj harmoniji i zasebno u svim stvarnim protivrječnostima. On daje glas onome što se čuje i onome što ne može da progovori, uvodi moćne transgresije, rjeđa metafore bijelog, crvenog i crnog u koloritu svojih naslova kao da oblikuje zastavu jedne poetike. U njegovome djelu su simbolički potencijali snijega i muzeja koji mogu padati ili se otvarati u stvarnosti koliko i u fikciji iz koje lako izlaze i stižu do nas. Njegov se čitalac zato sve vrijeme i pita, kako je to sam pisac rekao u svojim predavanjima o romanu, zar nije sve ovo stvarno i mora da povjeruje u realnost koju je pisac izgradio od svojih materijala, vještina i vrlina. To je jedna nevinost promišljene imaginacije u kojoj se vrline naivnosti i sentimentalnosti ili refleksije, u kojima Pamuk evocira Šilera i veliku tradiciju estetike, stapaju u savremenu poetiku. Ona je za Pamuka mjesto susreta relističke iluzije i postmodernističkog otklona od nje i on upravo to hoće.

Obrazloženje žirija za dodelu nagrade “Književni plamen” za 2017. godinu

„Zašto pišemo? Možda postoje dva razloga. Pišemo da izrazimo sebe, ali i da komuniciramo sa čitaocima. Nagrade  i prilike kao što je ova nama piscima pomažu da komuniciramo sa našim čitaocima. Svaki put kad primim nagradu, pitaju me da li su nagrade zaista bitne za pisce? Ja odgovaram – da, jesu. Nagrade nas tjeraju da i dalje radimo i pišemo, ali i da ostanemo u kontaktu sa čitaocima“, kazao je Pamuk a potom se osvrnuo i na djelo Maria Vargasa Ljose, saosnivača ove nagrade.

„Vargasa Ljosu sam upoznao prvo kroz knjige. Prvu njegovu knjigu sam kupio u Londonu 1982. godine dok Vargas Ljosa još nije bio poznati pisac. Petnaest godina nakon toga sam dobio i priliku da ga lično upoznam“, prisjetio se Pamuk, a u nastavku je otvorio deseti Zimski salon knjige.

* Pišete li svakodnevno?

– Nije da moram, volim da radim. Potrebno mi je da sedim sam za svojim stolom, da razmišljam i pišem. Pošto je to vrsta radosti, ne smatram je obavezom. Osećam se kao dete koje se igra sa igračkama, a takvo dete zaboravi na vreme. Naravno, nije uvek tako, nekada ne mogu da pišem zbog privatnih ili političkih problema, koji me čine nesrećnim. Imam i ja čudne misli u glavi, ali smatram se srećnim piscem.

* Držite li se olovke ili kompjutera?

– Verovatno sam jedan od poslednjih pisaca koji uporno nastavljaju da pišu rukom. Nisam bio srećan ni sa pisaćom mašinom, a kada su ih zamenili kompjuteri, želeo sam da ih koristimm ali nisam bio zadovoljan. Pisanje rukom već mi je prešlo u naviku. Angažujem ljude da moju prvu verziju unesu u kompjuter. Pošto je pisanje uvek dopisivanje, prvu verziju onda ispravljam, takođe rukom, i tako to ide.

* Šta nas novo čeka iz vaše radne sobe?

– Pišem istorijski roman koji se dešava na zamišljenom osmanskom ostrvu 1900. godine.

Foto P. Milošević

* Da li će digitalno doba ubiti knjige?

– Digitalna era može da ubije papirne knjige, ali ne može naviku čitanja. Sada ljudi čitaju više nego ranije, ali povremeno, i uglavnom ono što ih zabavlja, na “Fejsbuku” i “Tviteru”. To me više zabrinjava. Internet je veoma demokratičan i omogućava da ljudi lakše pristupaju kulturi, ali nudi relativnu istinu. To nije mnogo dobro za uspostavljanje mira i život u harmoniji.

* Pričanje priča, kojima ste osvojili publiku, kao da postaje jedan od zaboravljenih zanata iz vaših romana. U čemu je tajna dobre književnosti?

– U jednoj rečenici bi glasila – da se prisećamo prošlosti, pričamo o sadašnjosti i obuhvatamo budućnost. Nema potpune sadašnjosti. Okružuju nas nepregledna prošlost i beskonačne mogućnosti budućnosti. Stisnuti između toga, ovde smo i sada. Dobra književnost ne bi trebalo da govori samo o sadašnjosti, već bi morala da nas podstakne na razmišljanje o odjecima prošlosti i žudnji za budućnošću. Posebno mi je stalo do priča u kojima je težina prošlosti uvek u blizini.

* Zašto?

– Možda zato što dolazim iz osmanske imperije koja se raspala, koja je veliki balast za sve nas. Imali smo bogatstvo kulture, veliku i važnu istoriju, ali nismo njeni robovi. Možemo da izmišljamo stvari koje se nikada nisu dogodile. Radost pisanja je kombinovanje težine istorije, moralnih obaveza prema našem identitetu, ali takođe i prema našoj slobodi i mašti. Zato mi je sloboda govora veoma važna.

* Kako vam se čini Andrićeva misao da starci i deca vole da pričaju priče?

– Dodao bih da i žene vole priče. Možda je hteo da kaže da ambiciozni ljudi koji jure za novcem i moći posle nekog vremena ne čitaju knjige.

* Rekli ste da osećate bliskost između njegovog i svog dela…

– Divim se i veoma volim Ivu Andrića. U maju 2006, posetio sam Beograd i bio u Andrićevom muzeju. Dopalo mi se, a pet meseci kasnije dobio sam Nobelovu nagradu. U šali su mi govorili da je možda malo Andrićeve sreće prešlo i na mene… Delim njegovo interesovanje za prošlost, a imamo i zajedničku osmansku prošlost. Srpsko-turski odnosi su bili traumatični, loši, sa mnogo krvi. Volim način na koji obuzdava emocije, pokazuje razumevanje za svoje likove, bez obzira na to odakle potiču. U njegovim romanima Turci nisu zli sve vreme, sve vidi u ravnoteži.

Foto P. Milošević

* Zbog čega je danas posebno važno negovati pričanje priča?

– Moj novi roman “Crvenokosa” je priča o odnosu između kopača bunara i njegovog šegrta, o Istoku i Zapadu, autoritarizmu i individualnosti. Ujedno je realistična i alegorijska priča koja preispituje stare evropske mitove i mitove iz Azije, islamskog sveta. Knjiga je i metafora za vladu, mafiju, popularne lidere… Važno je da se sve dobre, klasične priče ponovo pričaju, jer nas uče etici, filozofiji, načinu života. Ja sam Turčin u sendviču između Evrope i Azije, modernosti i islama, i to su moje teme.

* Postoji li nepremostiv jaz između Istoka i Zapada, da li je svet podeljen?

– Na neki način jeste, ali ne volim takvu podelu. Ne verujem u Hantingtonov sukob civilizacija. Ako ističite podele i sukobe, onda će ih biti sve više. Ako poput mene ističete da Istok i Zapad idu zajedno u harmoniji, uspevaju u njoj, onda mislim da će biti mirnije, i to mi se u životu potvrđivalo. U stvari, to uopšte nije moj problem.

* Mislite na to što vas prepoznaju na svim jezicima?

– Idem u Kinu, Koreju, Severnu i Latinsku Ameriku, Evropu… Vide me kao uspešnog pisca i uvek me pitaju, posebno u Aziji: Kako to da reprezentujete svoju kulturu, govorite o svojoj prošlosti, a voljeni ste, zanimljivi i popularni svuda? Ne znam.

* Primenjujete, ipak, neki recept…

– Moja formula je: samo nemoj da brišeš stvari, nemoj da ih redukuješ. U ranim romanima, u “Crnoj knjizi” ili u “Zovem se crveno”, rekao sam sebi: samo koristi sve turske, osmanske stvari iz prošlosti, i to u velikim količinama. Ali, takođe, koristi modernizam, postmodernizam, nove načine u pričanju priča, eksperimentiši, ne stidi se. Stavi sve zajedno, pomešaj i vidi šta će ispasti!

* Kako manje zemlje mogu da predstave svoju kulturu? Može li Srbija da se izbori u areni među velikima?

– Kineska populacija dostigla je brojku od milijardu i trista miliona, a da li je Kina dovoljno predstavljena u svetu? Zna se više o holandskoj nego o kineskoj književnosti. Ne treba se žaliti i govoriti: mala smo zemlja, naša kultura i identitet ne zanimaju nikoga. Nije stvar u veličini zemlje nego u predstavljanju kulture, modernosti i komunikaciji. Šta je ključno za dobijanje pažnje sveta? Iskopajte i pronađite stare priče, motive i simbole s kojima ste rođeni i pišite o njima iskreno i pošteno. To će rešiti problem malih nacija o kojima niko ništa ne zna.

* Mislite li da je svet pred ozbiljnom opasnošću od globalnih sukoba?

– Ne mislim. Američki narod je izabrao ne baš inteligentnog, kulturnog i miroljubivog čoveka za svog predsednika. Ali nisam u panici zato što Amerika ima i druge institucije koje ga obuzdavaju. Dokle god postoji demokratija nisam zabrinut za budućnost. Ali jedna stvar me brine. Klasična priča kojoj su nas učili sociolozi je da što budeš bogatiji, biće i više liberalne demokratije, slobode, brige o manjinama… Nažalost, ne vidim da se to ostvaruje. U Indiji, demokratija se razvija, ali izabrali su autoritarnog vladara, koji je protiv muslimana. Vladajuća partija u Turskoj i Erdogan koče našu demokratiju. Kina postaje sve bogatija, moćnija, ali ne vidimo neki razvoj demokratije, već vidimo da kontrolišu internet. Ipak, dugoročno gledano, nisam zabrinut za sudbinu sveta. Možda sam naivan, ali uzdam se u ljudski razum. Možda imamo Trampove, ali takođe imamo ravnotežu u mudrosti čovečanstva.

Foto V. K.

* Kolika je odgovornost pred piscem posle dobijanja “Nobela”?

– Postajete diplomata, osoba od koje svi očekuju da reprezentuje državu. To bi moglo da ubije dete u meni, a neodgovorno dete u meni sanja, i sa tim snovima mogu da pišem. Politika u Turskoj je užasna, nestaje sloboda govora, ali ne mogu da brinem sve vreme. Ideje dolaze iz neodgovornosti i od njih pravim priče koje reprezentuju zemlju, ljude i moj deo sveta.

razgovor vodio: Branislav Đorđević

Večernje Novosti

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.