Osmi decembar 1980. godine

Life is what happens to you, While you’re busy making other plans

Milena Dragićević Šešić

Iako ne verujem u dekadne periodizacije – momenat kad su javili na vestima (a mislim da smo čuli prvo na Radio Studiju B, nisam sigurna, ali u to vreme, na prelomu dekada, najviše smo slušali tu radio stanicu), nekako je označio kraj jedne epohe. Reč je naravno o dobu koje često označavamo kao šezdesete, iako je to doba istinski počelo već pedesetih (Čak Beri, pa Elvis Prisli) i pre formiranja Bitlsa 1957. ali završilo se upravo tada, tog trenutka, 8. decembra – ubistvom Džona Lenona. Negde od 1965. pa nadalje, u osnovnoj školi „Banović Strahinja“ na Banovom brdu, naše glavne aktivnosti na velikim odmorima bile su diskusije o novitetima emisije „Sastanak u 9 i 5“ Radio Beograda, ili čak i o „stvarima“ sa Radio Luksemburga, ako ste imali sreće da vam roditelji imaju radio aparat na kome ova radio stanica neće biti samo zvuk beskonačnog krčanja. Ako niste, onda ste mogli samo da slušate one srećnike koji su to mogli, a da svoje „znanje“ dopunjavate čitanjem Džuboksa, tada retkog časopisa koji je nudio i poklone, jednostrane male singlice – recimo sa najnovijom pesmom grupe Who! No, najveći sukobi nisu bili kad se glasalo ko je bolji: Adamo ili Antoan? (kada ste poneku drugaricu mogli ubediti da je Adamo suviše „nežan“, a da je Antoan onaj pravi), već upravo te nedjelje kada je trebalo glasati za emisiju sastanak u 9 i 5 – opredeliti se između Bitlsa i Rolingstonsa… Tu nije bilo ubeđivanja, tu su strasti bile izrazite i definisane – a školsko dvorište – podeljeno! Neko je doneo u školu Beatles fan magazin, i prepirka je uglavnom bila – ko je bolji (a i ko je lepši): Pol ili Džon! Moja opcija bila je treća (jedina u razredu i viđena kao sasvim čudna, čak čudnija od nekoliko dečaka koji su tvrdili da je Ringo – super) – Džordž! Ipak, on je bio najviše „hipi“ od svih njih – bar na prvi i sasvim udaljeni pogled jedne devojčice – on je bio sve ono što je kultura dece cveća nastojala da ovaploti. No Beatles fan magazine imao je brojne adrese mladih koji žele da se dopisuju – izabrala sam za svoje „pen frendove“ tri imena: Stivena iz Londona, Lija iz Kuala Lumpura i Ljude (Ljudmile) iz Novosibirska. I, svo troje su mi odgovorili – i godinama smo se dopisivali. Niko drugi iz razreda ili nije ni poslao pismo, ili nije dobio odgovor – tek, ta tema je ubrzo nestala, pa je nekako bilo i neprimereno da pokazujem pisma, a još manje poklon koji je stigao poštom – ploča Sargent Papers Lonely Heart Club Band, koja se relativno brzo pojavila i na našem tržištu – ali je „original“ bio „original“! No kvalitet našeg prvog kućnog gramofona koji su nam roditelji doneli sa svog prvog putovanja u Sovjetski savez, nije dozvoljavao da se čuje nikakva razlika. (Danas deluje neverovatno, ali dobiti gramofon je bila stvar umeća pregovaranja i ubeđivanja – a onda je upalila strategija za koju nam je bio potreban ujak – sestra i ja smo ga lako ubedile da nam za Novu godinu kupi gramofonske ploče za učenje engleskog jezika u izdanju Kolarčevog narodnog univerziteta. A kako onda sprečiti ćerke željne učenja da uče, i ne kupiti im gramofon! A nakon „edukativnih“ ploča – prvi sledeći strateški poduhvat – kupovina muzičkih singlica – po pretpostavljenom ukusu roditelja. Pesme sa Splitskog festivala i Nana Muskuri… A kad to krene, slediće i one „naše“. Dopisivanje je trajalo dugo, godinama, a sa Stivenom sam se i videla 1971. kad sam otišla u London da radim kao au pair u porodici u kojoj se ništa do klasične muzike nije moglo čuti. No komšije su imale ćerku Renatu, stariju od mene (tada se činilo jako mnogo, ja 17 a ona 22 godine) koja je bila, našim tadašnjim rečnikom iskazano – prava „šizika“, i na mene nije uopšte obraćala pažnju, mislim i stoga što joj je majka bila Latvijka, izbeglica od 1939. – i to istočnoevropsko poreklo joj ni najmanje nije bilo milo. No, ja sam na nju, njeno oblačenje i šminkanje svakako obraćala pažnju, iako sam nastojala da to ni na najmanji način ne pokažem. Sve u svemu – iz tog perioda ostale su neke memorabilije iz Karnabistrita, šolja sa Džegerovim likom… I sedamdesete su nastavile da nose, vrednosno, sve to što su pokrenuli Bitlsi još krajem pedesetih, i leto ljubavi San Franciska je nastavilo da traje, uprkos (političkoj) rigidnosti sedamdesetih. Tada počinjem više da cenim Lenona, zbog Joko Ono, zbog svega što su nam Bora Ćosić i Branko Vučićević otkrivali u časopisu Rok i u knjizi Multimedija. Da, za razliku od većine poklonika roka, ja sam do Džona došla preko Joko. S druge strane, Bitef nam je dovodio umetnike otpora, Barba nam je pokazivao treći put, i sve vrste konvencija su bile odbacivane. Moja generacija nije nosila odela i kostime, i nije nosila bele venčanice niti pravila svadbe po kafanama. A onda su došle osamdesete, i omladinske subkulture su se razdvojile: pankeri na jednoj, a šminkeri na drugoj strani… i mnogi negde po sredini… I novi talas – sa jedne strane Azra i Poljska u mome srcu, a sa druge, Idoli, prethodnici ili najavljivači japi kulture, jednog drugog doba … I onda taj strašan rez – ubistvo Džona Lenona – na ulici, u javnom prostoru – tek zato da bi ubica dobio svojih „pet minuta slave“. Nije to bilo Vorholovskih pet minuta koje ste zaslužili nekom svojom ekstravagancijom, bilo je to upravo novih pet minuta jednog nadolazećeg neoliberalnog doba, u kojem će nove generacije biti srećne kao deo korporativnih mehanizama, i u kojem će nastupiti doba „celebrities“, a još više onoga što se danas u teoriji zove celetoidima. Ubica Džona Lenona upravo je možda prvi među njima te svesno ne spominjem njegovo ime. Stoga smo i mi tada, zaćutali – shvatili smo da je sad to stvarni kraj epohe Bitlsa, epohe šezdesetih… pored rada na Fakultetu, predavala sam tada i u I gimnaziji (usmereno kulturološko odeljenje) – teško je bilo objasniti i učenicima koliko je taj trenutak važan, i kako je označio rez. Da, umirali su rokeri na različite načine, predoziranje… ali ovaj događaj je bio nešto drugo – ubijen je čovek koji je zagovarao mir, ljubav, koji nam je predlagao da maštamo, da zamislimo svet bez država, bez raja, pakla, gladi… Ta mašta nam je i danas potrebna.

Milica Kesler (Muzej Nikole Tesle)

Tog  08.12.1980 godine ja sam se spremala za proslavu svog 12. rođendana, a to je bila jedna od najvažnijih stvari u mom životu, jer sam smela da napravim prvu žurku !!! Znala sam za Bitlse i čula da neki odrasli pričaju o tome kako je u tom imperijalističkom svetu moguće ubiti čoveka na sred ulice u sred bela dana, ali tog časa to nije bila moja tema. U tom vremenu ja sam živela na “Satelitu” novosadskom radničkom siromašnom naselju u kome je tek po neko slušao radio Luksemburg, Radio Šabac je bio mnogo popularniji. Mi smo slušali neke domaće pop pevače i bojali se svih priča o narkomanima… dakle ja  nisam dobar komentator događaja ubistva Lenona…. to je naprosto prošlo mimo mene i sve što o tome znam čula sam i naučila mnogo godina kasnije.

Maja Uzelac kolumnista

Lenon mi uopšte nije inspirativan.

Zdenko Kolar

Pored svog mog poštovanja prema Džonu Lenonu, ne sećam se gde sam bio i šta sam radio 8. decembra 1980. godine. Džon Lenon i Bitlsi su za mene bili i ostali grupa br. 1 svih vremena. Kad sam ih prvi put čuo, zvuk i svirka Bitlsa su me očarali i inspirisali da i sam počnem da se bavim muzikom. Neki ljudi kažu da to što radim vredi, a ja kažem: „samo zahvaljujući Džonu i ekipi“.

Petar Janjatović autor YU Rock enciklopedije

Kad sam bio u Havani otišao sam naravno do spomenika Džonu Lenonu. Seo do njega na klupu i slikao se kao da ga intervjuišem. Kad sam bio u Njujorku otišao sam ispred zgrade Dakota. Na njoj nema čak ni table da je tu Lenon ubijen. Ali odmah preko puta u Central parku je trg nazvan Strawberry Field i mali kameni spomenik na kome piše koje su sve države donirale da se taj trg napravi. Na spomeniku piše da je novac 1990. dala i Jugoslavija. Kad sam bio u Hamburgu naravno da sam odradio The Beatles turu po rupama gde su svirali. Kada je umro Lenon bio sam sa mojim drugom Milenkom u vikendici njegovih roditelja na brdu iznad Grocke. Kao otišli smo da spremamo ispite, a uglavnom smo kuvali i duvali. I bilo je ledeno tog jutra. Zavejao sneg. Palimo radio. Prvi program Radio Beograda. Ozbiljan glas spikerke kaže:”Ubijen je Džon Lenon”. Čini mi se da mi se magla iz glave još nije razišla. Šest meseci pre toga ozbiljan glas je rekao:”Umro je drug Tito.” Jebo te a sad je ubijen drug Lenon. Dve godine posle toga, skitajući po Evropi nekim čudom sam bio u Glazgovu u sedištu komunističke partije Škotske. Skroman ofis a na zidu slike: Marks, Engels, Lenjin i Lenon.

Marija Mihajlović vokalni kaskader stunt woman domaće estrade

Na Janjatovićevo pominjanje Lenona uz Lenjina i Marksa se buni : Oni su krivi za milone mrtvih a Lenon verovtano nije ni mrava zgazio.  U repertoaru imam par Lenonovih pesama. Nemam potrebu da ga komentarišem kad mogu da ga pevam.

Marko Vidojković paperback writer

Imao sam pet godina nisam znao gde mi je dupe a gde glava nisam znao ni ko je Tito a kamoli ko je Lenon. (A sad kad ih obojicu znaš kakav komentar iz ove perspektive možeš da daš?-) Treba uvek nositi neki vid zaštite od poremećenih fanova ma koliki da si hipik.

Kiza iz The Wall cd i vinil prodavnice u Balkanskoj

Sećam se tad sam spremao ispit neki do duboko u noć kad je Sloba Konjović to javio na radiju…-

Dejana Milović Buha

Jasno se secam trenutka kada sam, igrajući se u dnevnoj sobi, čula vest u Dnevniku kako je ubijen Džon Lenon. Pritrčala sam ekranu, odgledala prilog do kraja, zapitkivala zabezeknute roditelje o detaljima i zapravo taj šok je bio moj “ulaz” u Bitlse. Do tada smo porodišno pevali u kolima Žutu podmornicu ili She loves you, yeah, yeah, yeah a od tog momenta, iako još dete, počela sam ozbiljno da prikupljam njihove ploče, doduše većinu sam imala presnimljene na kasetama, tek kasnije sam se došepala originala. Pre nekog vremena, našla sam i jednu svesku iz tog perioda u kojoj sam lepila slike članova benda, uz propratne tekstove sada prilicno smešne… na primer: Moja životna želja je da se upoznam sa Polom Makartnijem. Još uvek čekam ovo upoznavanje i često uhvatim sebe u razmišljanju kako bi izgledao i zvučao Dzon Lenon u ovom vremenu? Da li bi sve bilo lakše da je i dalje sa nama? Duboko verujem da bi svet bio drugačiji…

Miloš Đukelić

Poprilično čudno za dečaka koji odrasta u 80-im i 90-im ja sam poput nekog verskog fanatika slušao dve ploče Bitlsa u krug dok se oko mene raspadao jedan sistem vrednosti i neka nova muzika i ljudi osvajali prostor za sebe usput rušeći stare idole. Možda je taj moj starmali retro momenat bio krik za nečim drugačijim, a možda i slučajnost. Tih par LP ploča, Hard Days Night, Let it Be i par kaseta, Revolver i neki best of su se zapravo vrtele u krug stalno…. pa onda po neka modernija ploča uleti, ali to je bio fon mog detinjstva. Gledajući u njihove fotke na omotu albuma Hard Days Night, u te dečake sa Princ Valijant kosama (još jedan moj idol mladosti), maštao sam o nekom nevinijem svetu od onoga u kom smo bili. Prirodno, tada mi je bio bliži jednostavniji i uglađeniji Pol od Džona koji mi je bio nekako previše šiljat, plav i kreštav. A Pol pitkiji i ono sve po PSu. Kako sam malo postajao zreliji taj tragični pesnik sa jakim revolucionarnim porukama mi je postajao sve zanimljiviji i bliži. “Kreštanje” mi je postalo prihvatljivije, deo stila, emocija… Nekako se više i uklapao sa svojim antiratnim porukama sa mojim osećanjima u vremenom nadolazećeg rata i mržnje u Jugoslaviji. Naročito njegov samostalni period. Give Peace a Chance, Imagine… Danas obojicu na različite načine volim, ono prva ljubav i zrela ljubav, a Bitlsi su ono kao drugari sa fuce iz kraja. I tek danas sve više mislim da se takav bend neće ponoviti, trenutak, kontekst, poruke, kulturna renesansa, bitnost za društvo…

Adriana Zaharijević

Slabo se sećam svog detinjstva, još slabije misli koje sam imala. Jedna je, međutim, i dalje tu i odnosi se na sliku koju sam često zamišljala u doba pre škole, sliku koju nisam videla nego mi je jednom prenela baba, bez mnogo razumevanja za emocije koje je opisala. Reč je o mom stricu, inače izrazito visokom muškarcu koji mi je tada svakako izgledao kao najviši na svetu, kako šćućuren između ormana i kreveta neutešno plače zato što je Lenon ubijen. Taj prizor je za mene bio simbol neke potpuno nezamislive tuge. Verujem danas da je odlično što sam rasla s takvim simbolima. Jer je „Woman“ ostala pesma o ljubavi prema ženi, „So this is Christmas“ pesma o nedosegnutoj jednakosti, a „Imagine“ utopijski san koji ima melodiju i večne reči.

Srđan Dragojevićreditelj

Hteo bih da pomognem i jedem se što ne mogu al ne sećam se.

Marina Perazić

Danima se pokušavam prisjetiti bez ikakvog rezultata. Izgleda da nisam osoba koja pamti trenutak u kom je čula da se desila velika tragedija ili se nakupila koja godinica pa su sjećanja izblijedila, u svakom slučaju, ne sjećam se gdje sam se zatekla u trenutku kad su javili da je umro drug Tito pa se isto tako ne sjećam ni gdje sam se nalazila u trenutku kad je do nas stigla vijest da je ubijen John Lennon, ali jako dobro znam kako sam se osjećala u oba slučaja jer je bol koju sam osjetila bila toliko snažna da je ostavila trajni ožiljak na mojoj duši. Na samu pomisao na smrt te dvije osobe koje su obilježile moje djetinjstvo i mladost i oblikovale me kao osobu, spontano krenu suze, a u grudima osjećam snažna pritisak. Moj tata je bio pomorac, kao veliki broj muškaraca iz mog Primorskog kraja pa bi sa svakog putovanja donosio mami i meni po neku gramofonsku ploču koje se u to vrijeme kod nas nisu mogla nabaviti. Sjećam se da smo kod kuće slušali Georga Gershwina, da me tata učio da plešem twist i rock&roll uz “If I Had a Hammer”, prije nego što je Đorđe Marjanović snimio verziju na našem jeziku, a jedinog dana je s tatom stigao i prvi album Beatlesa Please Please Me, koji je obilježio, čini mi se ne samo moj muzički ukus, nego na neki način moj muzički ukus, nego na neki način moj život. Rođena sam 1958., a taj album je izašao 1963. pa da ga je tata donio i godinu dana kasnije, nisam još krenula ni u prvi razred osnovne škole. Beatlesi su postali ljubav na prvo slušanje, “moja šalica čaja” za sva vremena. Kasnije su stigle “singlice” Penny Lane, Strawberry Fields, Lady Madonna, All You Need is Love, možda ne baš tim redom, jer mi kronologija u načelu nije zanimljiva, nego pjesma koja u meni budi emociju koja čini da se osjećam živom. I danas se sjećam tog uzbuđenja dok sam plesala “sentiš” iii “stiskavac” na terasi dječjeg odmarališta pored Pule kad sam se prvi put baš zaljubila u jednog dječaka Austrijanaca uz Let it Be. Sjećam se koliko sam bila tužna i razočarana kad sam čula da su se Beatlesi “raspali” zbog Joko Ono koju smo svi pasionirani ljubitelji Beatlesa mrzili. Kasnije sam i nju zavoljela jer ju je John volio i nastavio da stvara predivne pjesme Imagine, Jealous Guy, Give Peace a Chance i najljepšu Božićnu pjesmu ever So This is Christmas (War is Over). I danas, svaki put kad čujem te pjesme, plačem iz dubine duše. Krajem 80ih preselila sam se u NY. Često sam odlazile do Dakote u kojoj je John živio i ispred koje je okončao svoj život. Prešla bi preko puta do Central parka i potražila utjehu na Strawberry fields gdje je postavljena spomen ploča. 11 godina kasnije u tom istom New Yorku, na dan njegove smrti rodila se moja prva kćerka Mia. John Lennon je i na takav način ostao sastavni dio mog života.

Žika Milenković (Instruktori)

Smrt Džona Lenona je kao da si izgubio nekoga iz svoje najbliže okoline. Imao sam i 2 njegova albuma koje sam besomučno preslušavao. Znači istinski šok i neverica. Kasnije sam prilikom gledanja filma o Lennonu i scene masovnog ispraćaja, iz duše zaplakao.

Draginja Maskareli istoričar umetnosti i kustos

Imala sam osam godina kada je Džon Lenon ubijen. Vest o ubistvu pamtim kao jedan od trenutaka u detinjstvu u kome sam znala da se dogodilo nešto zaista strašno, neki tektonski poremećaj koji je uzdrmao celu planetu. Moja reakcija na događaj očigledno je bila toliko intenzivna, jer mi je komšinica Svetlana Jovanović, inače arhitekta i pripadnica generacije koja je svedočila pojavi Bitlsa, ubrzo poklonila jednu njihovu staru singl ploču. Na omotu ploče nalazila se fotografija četiri muškarca u odelima koji su nazdravljali šampanjcem. Iako su njihove frizure zaista bile pomalo neobične, nikako nisam mogla da shvatim zašto bi iko tako uglađene momke nazivao „čupavcima“. Tih dana, na dva TV kanala kojima smo raspolagali, vrteli su se snimci nastupa Bitlsa praćeni vriskom obožavateljki. Posmatrala sam, slušala… Njihova muzika je živela, rasla, dobijala jedno novo značenje. I to je bilo to. Kroz vreme koje je od tada prošlo, poruka koju mi je slala moja singl ploča, a koju sam tada naslućivala samo instinktivno, postajala je sve jača i jasnija: „If you let me take your heart, I will prove to you, we will never be apart, if I’m part of you“. Nikada nisam bila pažljiv čuvar ploča. Odavno više nemam ni gramofon. Ali ta stara singl ploča je još uvek tu negde.

David Bryan Russell storiborder Povratka Džedaja

Izvinjava se što neće moći da mi pošalje svoj tekst povodom 40togodišnjice premijere Flash Gordona (istog datuma) jer mu porodica njegovog mentora Hubnera koji je radio vizualizaciju nije dala dozvolu da podeli s našom javnošću preko mene skice i dnevničke zabeleške od tad ali kaže mi ima zanimljivu i priču za Lenona. Naime kad je 1973 bio u Njujorku njegov drug je uzeo Dejvidov portfolio s crtežima i odneo ga da ga pokaže Lenonu kom se ovaj dopao. Iako je bio sretan što su se Džonu njegovi radovi jako svideli dugo je bio ljut na tog druga što ga nije poveo tad sa sobom da upozna svog omiljenog Bitlsa. Šalje mi jednu od tih svojih fantazmagoričnih slika sa gorostasno krilatim belim vragom i žutim patuljkom u šumi koja se dopala Lenonu…

Još na tu temu dodaje mi Dejvidova žena umetnica 

Maša Marjanović Rusell

Pa u tome nismo originalni. I nama kao celom zapadu Bitlsi su deo kulturnog preokreta, prebacivanja kulturnog fokusa na generaciju omladine umesto na generaciju odraslih, i samim tim na oslobađanje od puno kulturnih konvencija i ogranicenja, usmeravanje na formiranje budućnosti umesto na odrzavanje prošlosti. Lenon je zatim otišao i dalje, i postao otelotvorenje nade u idealnu ljudsku egzistenciju zasnovanu na humanitarnim principima ljubavi, saradnje i jednakosti između svih ljudi i svih polova. Imagine… Nije čudo da je bio trn u oku vladajuće klase, i da su ga ubili da bi uništili taj san. Smrt Lenona je bio zadnji ekser na kovčegu omladinskog pokreta od 60-tih godina, koji su onda duboko zakopali i prekili smećem 80tih godina: nihilizam punk pokreta, gramzivost i sebičnost popularizovane kroz film i druge medije (“Wall Street”, greed is good..) i rasprostiranja kokaina (droga bez duhovne smisli koja ne povezuje ljude) da potisnu marihuanu (drustveno-ceremonijalna droga koja povezuje ljude).

Ana Stanić

Tog datuma sam punila 5 godina i nisam jos uvek otkrila Lenona. Ali sam posle gledala film o tom dogadjaju i mnogo toga saznala. Bitlsi su me svakako u velikoj meri muzicki oblikovali vec pri kraju osnovne skole dok sam na gitari skidala Yesterday, She loves you, Imagine… A onda sam otkrila “The long and winding road” i to je postala himna mog pubertetskog emotivnog “stradanja”. Ne znam ko mi je draži, Lenon ili Makartni, ali zamišljam kako bi svet lepse izgledao da je Lenon živ i danas.

Boban Knežević

Ma bre, mrzim Bitlse!  Kaže mi dok ga zatičem kako posle sedam zaključava svoju radnju u prolazu ispod Doma Omladine. Zato mi nije ništa ni odgovorio… (To mi i treba i taj ugao priče.) Pominje kako je rokenrol žvaka u njegovo doba bila paravan za rasturanje droge od koje su se ljudi koje je znao iz komšiluka bacali kroz prozor za svoj rođendan. (A taj uticaj fantastike na Lenona preko Alise u zemlji čuda?) “Alisa” se tad nije gledala kao fantastika a mislim da su oni namerno koristili to kao ajd sad da prođemo pored Lenjinove statue da posle ljudi razbijaju glavu šta bi to moglo da znači a nisu imali veze s vezom. (Mislite na Marxov lik na omotu Sgt Peppera? Jel onda samo da napišem Mrzim Bitlse il ćete mi poslati koju rečenicu u inbox? Kaže posvetiće se tome i poslati mi…Te tako siže sledeće sočinjenije). Baš sam ja osoba da priča o Lenonu. Nikada nisam voleo Bitlse, pogled na Lenona mi je izazivao odbojnost, a njegova ona kokoška mi je bila odvratna na svim nivoima. To kad je ubijen nisam ni primetio, bio sam te jeseni u nekim svojim životnim problemima i previranju, niz neuspešnosti: rad u inostranstvu, fakultet, polaganje vožnje… Čuo sam verovatno da je ubijen, možda ne taj dan, nego kasnije, ali nije bilo emocija. Ja sam disko generacija, veličanstvenost disko muzike ne mogu da shvate oni koji nisu bili u tome, jer to nije bila muzika u smislu tekstova, gitarskih ili bubnjarskih sekvenci, disko je bio pokret, zajedničko đuskanje koje briše granice među ljudima, stari mladi, ovakvi, onakvi… Čuo sam da se tako nešto pripisuje i Bitlsima, ali moje celo društvo jednostavno se nije ložilo na sve to ili sam ja naprosto odabrao da budem u takvom društvu.u.

Ana Vučković

Zanimljiva mi je ta igra brojevima. Lenon je ubijen 1980, danas bi imao 80 godina, ubijen je pre 40 godina, četrdeseto je godište, 40+40 je 80. Evo još četvorki i osmica – ja se ne sećam Lenonovog ubistva jer sam rođena 4 godine posle 1980 – 1984. Dramatično shvatam tragedije umetnika koje volim, a kod Lenona je taj užas dvostruk. Prvo je to što je svet izgubio umetnika njegove aure. Drugo što mi je uvek na umu kada govorimo o ubistvima poznatih je to što ubica želi i u tome uspe, da se zauvek poveže za slavnom osobom kojoj se divi, povezuje se u tom činu ubistva. Zauvek ćemo povezivati te dve ličnosti, ta dva imena i to ništa ne može da promeni. Mnogo volim Lenona, iako nisam sigurna kog Bitlsa najviše volim. Svako je dao neku svoju nijansu svemu. Imam malo dete kome puštam Bitlse, a imamo i slikovnicu Imagine sa prelepim ilustracijama. Nju je aminovala Joko Ono. Mnogo toga se promenilo i menja se, ali i pored toga Lenonove poruke i ideje, koje možda deluju naivno i lako oborivo, i dalje imaju neverovatnu snagu i autentičnost za mene. I za još mnogo ljudi. U tom smislu njegova smrt je samo fizička, mnogo je on toga ostavio.

Brian Rašić

Igrom slučaja ja sam tad bio u Beogradu radi problema oko vize u UK. Tj bio sam ovde prinudno i rešavao svoje probleme. Devojka mi je iz Londona poslala nekoliko dnevnih novina i jednu knjigu sa njegovim poslednjim intervjuem. Sećam se svega i bilo je totalno nenormalno. Bio sam ovde a duša tamo. Ono što  hoću da kažem je da se ne osećam baš skroz u tome da pišem posto su mi emocije bile na sve strane.

Stari Miroslav iz striparnice Alan Ford

Ja nisam znao da će on biti ubijen ali čim sam video kako Joko sedi pored njega (u filmu Let it Be) shvatio sam da će sve loše da se završi. A možeš i to da dodaš, kao rekao mi je jedan čovek, u mojoj gimnaziji dolazili su sa sveskom da popišu ko je za Stonse a ko je za Bitlse. I ja sam napisao Bitlse jer sam njih više voleo.

Petar Durović arhiv Kinoteke

To jutro na radiju Marko Janković nije mogao da govori od suza. U mojoj gimnaziji je bio ne čuven slučaj da je Saša Erdeljanović koji mi je sad šef u arhivu kinoteke suznim očima na dan ubistva ispisao čitavu svoju klupu svim pesmama Bitlsa sa albuma po redu od prve do zadnje.

Tomislav Gavrić Enciklopedija filmskih reditelja

Misli da je Makartni tu ipak glavni a ne Lenon. Seća se kako je Bitlse rado slušao na radiju s ostalim rokenrolom u mladosti što je nerviralo njegovog mladjeg brata koji mu je prijemnik redovno gasio.

Dvojac prodavaca ploča iz Jugovinila

Onaj sa cvikama (što mi je pre par godina za LP zasečenih uglova korica Let It Be rekao:- Ne mogu da ti prodam tu ploču mogu samo da ti je poklonim što je i uradio) kaže da su kod nas izašle kao normalne ploče neke njihove krisms što su u inozemstvu samo fleksi. Onaj s bradom dok mi daje popust na soundtrack Sound of music Rogers & Hammersteina koje su Džon i Pol sanjali da naslede kao kompozitorski duo (i čija se glavna tema čuje u crtaću Yellow Submarine na 1h 19min 16 sec) – Lenonova priča je čisto ludilo hteo je da bude poznat i eto mu.

Branimir Putnik

Moj drug iz vojske tvrdi da njegov otac Radomir sigurno nije plakao to jutro za Lenonom ako uopšte i zna za njega van Bitlsa. Kažem mu da bih ipak voleo da imam neku autorizovanu izjavu od njega tim povodom pošto je ipak on scenarista mog omiljenog filma o Titu: Odlazak ratnika povratak maršala. (Vidi ipak da mi dostavi šta tata iz maršalata.) Kaže evo ti ovo nadam se da nije potpuno neuporebljivo. Radomir Putnik: -Kao neko ko daje prednost operi i tamburašima u odnosu na Bitlse samo mogu da kažem kad sam čuo za ubistvo Lenona pomislio sam samo: -Žao mi čoveka.

Ana Đurković

Kada si me pitao da li se sećam gde sam bila kada je ubijen Džon Lenon, pomislila sam – ko još može da se seti gde je bio – pre 40 godina (8. decembra 1980.)?! Imala sam tada 16 godina. Deset godina ranije, raspao se moj omiljeni bend, ali ja sam u to vreme već sakupila 12 mogućih albuma Bitlsa (The Beatles), neke je izdao Yugoton a neke sam dobila iz Londona, od tatinih prijatelja. Vrtela bi ih redom na Toski 10, neprekidno i besomučno. Ložila sam se na Pol Mekartnija, njegove vedre oči i bucmaste obraze i Lenon mi nije bio simpatičan zbog naočara, koje sam i ja morala da nosim – radi kratkovidosti, a posebno zbog rasturanja benda koji mi je bio na vrhu lične Top 10 liste. Nekako sam mislila da je baš on kriv – iz ljubomore, sujete, ljubavi…nije bilo važno. U maju ’80.-e je umro Tito, doživotni predsednik YU i cela zemlja se izbezumila – kako ćemo dalje?! Počeli smo da posrćemo i do sada nismo našli pravi put. Kada je Mark Dejvid Čapman te iste ’80.-e upucao Lenona, ispred zgrade u kojoj je živeo sa porodicom, sećam se da sam razmišljala – kako će Joko Ono i Šon dalje…Zašto je poremećeni Amerikanac pomislio da “Lenon nije pravi?” Bitlsi se nikada više neće okupiti. Ne sećam se gde sam bila na dan ubistva, ali se nadam da ću jednog dana posetiti mesto preko puta Central Parka u Njujorku, ispred zgrade “Dakota” i odati poštu – u mom slučaju-  nepravedno optuženom Džonu. Imam pravo da zamišljam.

Žikica Simić

Darko, moj drug i kolega, mi je doneo vest o ubistvu Džona Lenona. Ovako je to bilo: Bio sam u kancelariji i testirao nekog. To je mogao biti ili „džeparoš ludi brat“ ili neki konfuzni narkomana ili psihotični ubica. Ne sećam se tačno ali to mi je bila klijentela. Odjednom se Darko pojavio na vratima i pozvao me prstom da izađem. „Javio Studio B da su ubili Džona Lenona u Njujorku“ – rekao mi je. Eto tako sam ja saznao za taj zločin. Prekinuo sam testiranje, upalio radio. Studio B je puštao pesme Bitlsa, Marko Janković je nešto pričao. Vest je bila tačna: Ispred zgrade Dakota u Njujorku Mark Dejvid Čepmen ubio je Džona Lenona. Bio je to herostratski čin jednog duševno poremećenog čoveka. Mnogo godina kasnije teksaški bend najneobičnijeg imene „…and you will know us by the trail of dead“ se u pesmi „Mark David Chapman“ zapitao: „What have you done, Mark David Chapman?“ Nema odgovora na ovo pitanje do dana današnjeg. Čini se da Čepmen nije ubio samo Džona Lenona – hipertalentovanog muzičara i člana Bitlsa. Toga dana 8. decembra 1980. godine ubijen je čovek koji je personifikovao svetonazor koji je, tokom revolucionarnih 60-ih godina 20. veka, prožeo generacije koje su stupale na društvenu scenu. Sa Lenonovom smrću rok muzika je izgubila najveći deo svoje društvene relevantnosti. Ubistvom Džona Lenona nastavljen je lanac smrti koji je već odneo zagovornike prevratničkih ideja od Lava Trockog, preko Če Gevare do Martina Lutera Kinga. Čoveka koji je umeo da „zamisli“ bolji i pravedniji svet ubio je psihotični fan u čije ruke je neko uturio pištolj. Pre osam godina 2012. bio sam u njujorškom Central parku. Pronašao sam Strawberry Fields, deo parka koji predstavlja memorijal Džonu Lenonu. Stavio sam cvet na onaj mozaik. Oko mene je bilo na desetina turista. Svi su želeli da se slikaju na tom obeležju posvećenom Lenonu. Shvatio sam kako su društvene i istorijske sile jake. One imaju moć da revolucionara i heroja pretvore u turističku atrakciju. Uključio sam mp3 plejer i otišao dalje. Lenon je pevao:

„I’m sick and tired of hearing things, From uptight, short sighted, narrow minded hypocrites, All I want is the truth, Just gimme some truth”

Dok je najveći martir rok muzike vapio za istinom ja sam išao ka drugom delu parka gde je Gari Klark Džunior svirao za dž, kako se kaže, svoj hiperdizajnirani bluz. Posle nekoliko reskih zvukova Klarkove gitare zaboravio sam sve. Obuzelo me je isto ono uzbuđenje kao kad sam prvi put čuo kako Džon Lenon, kao član Bitlsa, peva pesmu Čaka Berija “Rock And Roll Music”

Dejan Cukić

Jedne decembarske noći 1980. godine grupa Bulevar, čiji sam član tada bio, svirala je u zagrebačkom klubu Lapidarij. Bio je to vrlo uspešan nastup upotpunjen kasnijim pohvalama za naš energični novotalasni simfo – pank (ne sećam se ko je smislio ovu defeniciju, možda sam je i sam podvalio nekom novinaru), a bilo je i nekoliko odobravajućih primedbi na račun majice koju sam te večeri nosio na sceni. Bila je crna i skrojena sasvim u stilu vremena, ali umesto uobičajenih slogana u slavu panka i anarhije imala je našivenu jabuku Renea Magrita koja je nedvosmisleno odavala počast junacima jedne sasvim druge epohe. Uostalom, zagrebački Lap me je svojim katakombama neodoljivo podsećao na mnogo puta proučene fotografije s početka karijere The Beatles i sličan podrumski prostor u Liverpulu. Euforiju postkoncertnog provoda kvarila je činjenica da nismo imali para za baškarenje po hotelima pa nas je čekalo šest satii dugo klackanje vlakom koji se potom pretvara u voz i ujutru stiže u Beograd. Zagrljaj roditeljskog doma na Zvezdari dočekao me je zvukon s radija čija je skala bila zakucana na talase Studija B. Đoko Vještica saopštavao je nešto s ozbiljnošću koja je prevazilazila njegovuu uobičajenu strogost i posvećenost komunalnim temama. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim težinu reči koje su saopštavale vest da je par sati ranije u Njujorku, hicima iz revolvera poremećenog obožavaoca, ubijen Džon Lenon. Siguran sam da je stotine miliona ljudi širom sveta tada osetilo kako im je neko oduzeo jedinstven i važan deo sopstvenog života. Ugušen je glas čoveka čija je sudbina bila da nosi breme odrastanja u javnosti. Da se pred svima uzdiže i pada, sumnja i vodi, greši i nalazi rešenja, a da sve to pretače u nezaboravne pesme koje će ostatii kao kulisa sazrevanja za mnoge generacije iza njega.“ Ovo je deo teksta iz moje knjige „45 obrtaja – priče o pesmama“. U međuvremenu, učestvovao sam na hiljadama koncerata, obišao „mesto zločina“ u Njujorku, i čak bio u Liverpulu nalivajući se pivom u klubu Kavern na 25-godišnjicu Lenonove smrti. Praznina i dalje stoji.

Zoran Predin

Bio sam u nekom supermarketu kojeg više nema. Među policama uhvatio me glas radio spikera, koji je tamnim glasom rekao, da je ubijen John Lennon. Nisam bio siguran, da sam dobro čuo, pa sam na izlazku iz javnog telefona na žetone nazvao nekog iz banda, da mi potvrdi tužnu vijest. Lennon je jedan od mojih glazbenih roditelja od kojeg sam nasljedio veliki dio svog muzičkog karaktera, pogotovo radoznalost i provokativnost. U Central Parku sam u društvu svoje kčeri kleknuo na Imagine i na drugu stranu poslao pozdrav No passaran!

Zoran Hamović

U vreme dok sam išao u dvanaestu beogradsku gimnaziju, još uvek se nije baš s blagonaklonošću gledalo na muškarce koji imaju dugačku kosu. Dešavalo se i na ulici da se čuje uzvik “gle onog Bitlsa”. Bitls je bio sinonim za dugokosi. Treba imati u vidu da je najpopularniaj grupa svih vremena rođena ili rađana uravo kad i potpisnik ovih redova, dakle 1957. godine i da smo rasli zajedno. Nije bilo prepoznavanja na prvi pogled, trebalo je sazrevati do sredine šezdesetih. Simbol i stajna tačka u mom najranijem pamćenju bile su Lenonove naočari! Pre nego što sam počeo i sam da sviram, dakle pre otkrivanja i kakvog takvog razumvenja muzike – bio sam fasciniran okruglim naočarima po kojima je upamćen. Ubrzo je postala moda i kasnih šezdesetih svi mladi avangardni ‘slobodni’ ljudi uniformisali su se – imali su farmerke, vijetnamke i lenonke! Ali pojavila se Joko Ono i priznajem više mi je pažnje privlačila od naočara. Umesto ratnih izveštaja svetsku javnost zaokupljao je boj na top listama popularne mzike, odolevanje Bitlsa na izazove drugih …Stari i mladi pevušili njihove jednostavne pesme, osećali smo ih kao svetske a naše, kao prave globalne narodnjake. Događala se ‘revolucija u glavi’ promena u kojoj su Bitlsi bili istinski nosioci globalnog kulturnog povezivanja, antiratnog delovanja i oblikovali atmosferu otvaranja i optimizma. Glavni pokretači unutar grupe bii su Pol Makartni koga su smatrali arhitektom ili mozgom grupe i Lenon – srce univerzuma! Bez njegove energije i muzičkog genija ne bi bilo nepotrošive emotivne supstance koja i danas traje. Otkrivanje sveta, individualizam i prodor u nepoznato do maksimuma, terali su ga da eksperimentiše, da greši i vraća grešan dok ga okolina prihvata… Ali intriga sa Joko Ono, japanskom umetnicom i guru-devojkom, prevazišla je mogućnost razumevanja okoline. Njegovi sve češći opiti s psihopodsticajnim supstancama izdvojilo ga je ne samo od članova grupe već i od tretmana muzike i muziciranja u bendu. i onda stiže kobna 1980 godina. Umro je drug Tito i ubijen je drug Lenon. Nestala su dva velika simbola popularne kulture i dva izuzetna nosioca okruglih naočara. Kad je moj otac prokomentarisao vest o ubistvu na radiju, da mu je žao ‘zbog smrti druga Lenona’ znao sam da je stvaralaštvo dugokosih postalo svetska baština i vlasništvo svih generacija, ali nisam mogao da pretpostavim da će do današnjeg dana ostati jednako živa i inspirativna.

Aleksandra Slađana Milošević

U to vreme sam i sama bila česta žrtva ljudi poremećenog uma, koji su želeli i pokušavali da mi nanesu zlo, uz najozbiljnije pretnje po život. Nemam posebnih događaja niti iskustava sa John Lennonom i The Beatles, osim što sam živela na Abbey Road, i sa ogromne terase našeg stana gledala na čuveni zebra crossing. Često sam ga i sama prelazila sa ciljem da osetim Beatles magiju. Kada dižete “revoluciju”, kroz vaše stavove, čitav sistem biva poremećen i izmešten iz težista. Tada postavljate svoje postojanje pred sud komformističke javnosti, i moj put je, na prostorima našeg regiona bio sličan. Čim uzdrmate jednačinu postojanja koja lako možete proračunati, sebe dovodite pred prestrašena i besna lica “igrača na sigurno”. Revolucionari gotovo uvek stradaju. Jedan kuriozitet, urednik mog američkog muzičkog izdanja Mr. Don Grierson, veliki mag globalne pop i rock muzike, bio je jedan od osnivača Apple Records i jedini primalac Golden Apple Award koju su mu Apple Records dodeli. Često mi je pričao o tim danima. On je original – uzrok toga o čemu pišete. To treba navesti. To je Vaša ekskluziva…posredno, kroz mene ali info malo poznat. Naše područje je eho tih dela.

Aleksandar Janković (Instant Karma)

Sedeo sam kod strica i čekao neku utakmicu da gledamo…secam se imao sam 12 godina i moj život se od te večeri potpuno promenio… voditelj na TV Beogradu najavio film “Help!” ..do tada za mene je postojao samo sport i škola. Ali te večeri se sve promenilo…vec posle prvih pola sata znao sam da ću postati Bitlus.. Lennon mi je poseban i drugačiji bila je to ljubav na prvi pogled… već sutradan sam počeo da puštam kosu i jurim ploče od Beatlesa… Samo par meseci kasnije John je ubijen…plakao sam…bio sam dete..svi su mi se u školi smejali..hodao mesecima u crno… Ali nije me bilo briga…poceo sam da otkrivam muziku i magiju John Lennona… On nije samo muzika, John te formira kao čoveka…boljeg coveka.. Lennon je roker, sanjar, bitlus, borac, revolucionar, heroj radničke klase , pesnik,otac i vizionar… Njegova muzika živi zauvek baš kao i polja jagoda Forever koja je po meni najbolja pesma 20 veka.. Moja generacija i ovde i u Britaniji, Americi sledi taj put.. zauvek

Damjan Dašić

Odlazak Johna Lennona nisam uspeo da upamtim, jer sam imao nepunih šest meseci kada se to dogodilo, ali se zato dobro sećam trenutka kada sam, sedam godina kasnije, slušajući album ,,Rubber Soul”, od majke, koja mi je objašnjavala ko je ko na fotografijama na omotu, saznao da jednog od momaka iz čuvene četvorke više nema među živima. Sam surovi način na koji nas je napustio, me je ostavio sa osećajem gorčine i tuge, jer sam u trenutku upozavanja sa Bitlsima, shvatio da se oni nikada više neće okupiti, a da će svet ostati nepravedno uskraćen da čuje još Johnove muzike. Lennon je za mene istog trenutka postao Bitls za koga sam najviše navijao i čije pesme i dalje osećam kao najdraže, posmatrajući opus Buba. Mislim da je razlog tome ogromna iskrenost koja se čuje iz njegove muzike. Sa njim je nestao glas koji je pevao o slobodi o kakvoj i dalje sanjamo. Prvi koncert Bestbeata je zapravo obeležio 25 godina bez Lennona i sećam se da smo kao poslednju pesmu, nakon sat i po vremena brzog i veselog Beatles repertoara, odsvirali pesmu Imagine. Publika je pevala, a bilo je i suza.

Tatjana Medić prevodilac i pesnikinja

Datum 8. decembar prvenstveno vezujem za rođendan Džima Morisona. Da je Džon Lenon ubijen baš na taj dan znam tek odnedavno (ranije verovatno nisam dovoljno obraćala pažnju na sam datum), iz čega se može zaključiti da nemam izgrađen poseban stav i odnos prema tom tragičnom događaju. Nisam nikada preterano bila vezana ni za Lenonov rad, ni za njegovu ličnost. Mislim da je kult njegove ličnosti poseban fenomen i da se više zasniva na društvenoj potrebi u okviru vrednosnog sistema rokenrol kulture za jednim simbolom pacifizma u to vreme, pa i kasnije, nego na stvarnoj ličnosti Džona Lenona.

Dalibor Prunk Virgin Mega Store Dubai

Potvrdjuje informaciju iz ovdašnjih prodavnica (“njihovi solistički albumi ko da ne postoje”). Isto su se slabo kupovali Bitlsi solo dok je on tamo radio do 2010 -samo albumi grupe.- (Iako je zvanično Pol Makartni najprodavaniji muzičar 20 veka!)

Branka Glavonjić

Džon Lenon je ubijen kada sam imala 10 godina. Zanimljivo je da smo mi za razliku od današnjih generacija, već tako mali imali neko osnovno opšte i muzičko znanje. Takav je bio sistem i kulturna politika zemlje. Medijska slika je bila potpuno drugačija, postojale su brojne radio i televizijske emisije čiji je glavni zadatak bila edukacija. Obrazovanje je bilo veoma važno, pa su i načini vaspitavanja u obdaništima i školama bili usmereni ka tome. Tako sam i ja kao desetogodišnja devojčica uveliko bila upoznata sa stvaralačkim opusom Bitlsa. Njihove smo pesme pevali na časovima muzičkog i engleskog jezika, gledali smo filmove o njima i sa njima, a ploče su mi kupovali roditelji. U svojoj desetoj godini svakako nisam imala spoznaju zašto je Džon Lenon važan, ali sam volela muziku Bitlsa. Na neki način njihova muzika je obeležila moje detinjstvo. To su godine kada dete još uvek nema jasnu predstavu o životu, ne shvata šta je to smrt, još manje šta znači oduzimanje nečijeg života. Međutim, oseća jezivu brutalnost takvog čina! Još uvek su mi urezane slike Lenonovog ubistva koje sam videla na televiziji dok je čitana vest. U mojim dvadesetim i tridesetim godinama nisam se mnogo bavila muzikom Bitlsa i Lenona, otkrivala sam neke druge autore koji su pripadali različitim muzičkim pravcima. Lenona sam istinski počela da shvatam tek u svojim četrdesetim, životnoj deceniji koja je za mene bila izuzetno plodonosna. Njegov život je surovo prekinut na samom ulasku u te godine. Uticaj Džona Lenona na muzičke pa i istorijske tokove je nemerljiv, nepotrebno je naglašavati koliko je njegova ličnost ostala upečatljiva. Ipak, ostaje otvoreno pitanje šta bi se desilo da je nastavio da stvara u zrelim godinama kada se načini razmišljanja drastično menjaju. Lenon nije imao srećno detinjstvo i nije bio najbolji đak, bio je drugačiji. Sa jedne strane veoma jednostavan, prijemčiv, luckast ali lucidan, sa druge izrazito kompleksan, misaon, nedodirljiv i nepristupačan. On je za mene bio predstavnik svih onih ljudi čiji se smisao života kosi sa postavljenim standardima, formama i pravilima. Vizionar, sanjar, stopostotni umetnik, ona “vrsta” koja može da menja i pokrene svet. Da li je baš zato privukao pažnju ubice? U današnje vreme kada ne postoje autentične i autoritativne vođe, ne postoji ni kolektivna svest. Svakodnevno smo ucenjeni za sopstveni opstanak i svet se kreće u pogrešnom pravcu. Lenon nas je u svojim pesmama baš na to upozoravao. U takvom okruženju nema vremena ni prostora za veliko promišljanje, za veliku umetnost i velike autore, one koji su u stanju da menjaju svet.

Ivan Ivačković

Začudo – i pomalo na sopstvenu sramotu – ne mogu da se setim okolnosti u kojima me je zatekla vest o smrti Džona Lenona. Jedino se sećam dva teksta koja su tim povodom izašla u Džuboksu, listu koji mi je kao i mnogima bio lična biblija. Posebno pamtim nekoliko reči iz razumljivo tužne i uobičajeno pronicljive beleške Branka Vukojevića, urednika i jednog od najboljih Džuboksovih autora. Ne citiram ga, ipak po sećanju, već, zarad preciznosti, ovog trenutka gledam u taj stari primerak Džuboksa. Kaže Branko: “Rock’n’roll se u četvrt veka svog postojanja petljao sa svačim, pokušavao da dâ odgovor na sve, ali je uvek ostajao patetično nemoćan pred pitanjem kako pametno umreti. Smrt je jedna od retkih logičnih stvari u životu, međutim rock’n’roll je sve svoje smrti uspeo da učini krajnje apsurdnim.” Ispostaviće se, nažalost, da je to i Brankova sudbina: stradao je u saobraćajnoj nesreći, prerano i besmisleno. U rock’n’rollu je, bar među njegovim najvećim ljudima, valjda samo smrt Dejvida Bouvija izgledala drugačije. I za života na bezbroj načina izuzetak, on je od svog odlaska načinio umetničko delo. Ne znam zašto nisam upamtio nešto više o situaciji u kojoj sam bio kada sam čuo za Lenonovu pogibiju. Može biti da je tuga zbog te i takve vesti bila suviše jaka za moju tinejdžersku dušu – jer tinejdžeri nemaju iskustvo i životne alate koji odraslom čoveku omogućavaju da se bori protiv tuge – pa sam, tako, odavno iz sećanja izbrisao trenutak u kojem sam čuo da je Lenon ubijen. Naravno, tuga zbog takvih događaja stigne vas pre ili kasnije. Odložiti tugu, ako mogu tako da kažem, znači razblažiti je, podneti je i nekako s njom izlaziti nakraj. Namerno kažem “izlaziti” a ne “izaći”, pošto mislim da teška i strašna osećanja zbog takvih tragedija kakva je Lenonova nikada ne napuste čoveka do kraja. Šta je u toj tragediji najporaznije? To što je ubijen neko mlad? Ne, jer izginuli su milioni mladih, i mlađih od Lenona. To što je svet izgubio istinskog genija savremene muzike? Nije čak ni to, jer Lenon je znatno ranije prešao svoj umetnički zenit. Da je ostao živ, nastavio bi da snima ploče koje bi, po svoj prilici, bile dobre, ali u isti mah bila bi to silazna putanja koja zasigurno ne bi od njega napravila mit. A smrt ga je, kako to već biva, poslala u mit veći od života. Šta je, onda, najporaznije? Najporazniji je besmisao Lenonove smrti. Iza odlazaka Džimija Hendriksa, Džima Morisona, Dženis Džoplin i nekih drugih stajali su životi koji su ih vodili ka takvom ishodu, ali životi koje su oni sami odabrali. Izabravši takav životni stil, u neku ruku su svojom odlukom i voljom – ili nedostatkom volje – odabrali i da život prekrate. Ili, evo drugačijeg primera: biće da iza ubistva Kenedija (i Džona i Roberta) stoje nekakvi interesi i obračuni. Kod Lenona nije bilo ničeg od svega ovoga. Najpre, on nije srljao u smrt, poput Hendriksa ili Dženis. Naprotiv, osim što se posle petogodišnje pause vratio muzici, kod kuce je sopstvenim rukama mesio hleb, trudeći se da bude dobar suprug i otac i da vodi uredan život. Takođe, njegova smrt nije bila političko ili ideološko razračunavanje, bez obzira na tvrdnje ljubitelja konspiracije i zakulisnih igara, odnosno ljudi neobuzdane mašte i bogatog unutrašnjeg života, ako me razumete. Džona Lenona ubio je poremećeni obožavalac, psihički teško uzdrman čovek koji se potpuno identifikovao sa njim i već u biografiji imao neuspelo samoubistvo. Nije bio ničija produžena ruka, a bezrazložnost i besmisao njegovih pet hitaca u Lenona – ispostaviće se da je vec prvi bio koban – ne prestaju da užasavaju ni četrdeset godina kasnije. Uz to, ne prestaje da užasava ni saznanje da je nasilno stradao najveći zagovornik mira i ljubavi u čitavoj istoriji savremene muzike. I najzad da bi apsurd i strahota bili potpuni, ubijeni je bežao od slave, a onaj koji ga je ubio upravo se tim sumasišavšim činom zauvek proslavio.

Dubravka Duca Marković

Odrastala sam u vreme kada smo se određivali da li si za Bitse ili Stonse. Kad vež kažeš da si za Bitlse sledilo je pitanje ko ti je bolji Lenon ili Mekartni…Iako je već prošlo dosta vremena od njihovog poslednjeg albuma Bitlsi su bili i dalje veoma važni, bez obzira što su i Lenon I Mekartni imali svoje priče i muziku. Sećam se dobro te hladne decembarske večeri kada sam dolazila na smenu u Studio B, ušla sam i nešto je bilo čudno, neka neobična tišina, mladalački zbunjena pogledala sam u svog šefa Slobu Konjovića koji je samo odgovorio “Ubili su Lenona”. Ko? Gde? Kako? Zašto? Daljih odgovora nije bilo. Svi smo bili nekako utučeni, nikome nije bilo jasno .Znam da smo prilagođavali muziku, prevrtali stare ploče i pokušavali da funkcionišemo a svakom je bila knedla u grlu. Kasnije su stizale informacije, ime ubice sam davno zaboravila, sve se dogodila ispred njegove zgrade u Njujorku. Nikad mi nije bilo jasno zašto bi iko na ovom svetu poželeo da ubije tako velikog i važnog muzičara, da je to čin poremećenog čoveka. Toliko njegove muzike obeležilo je jedno vreme, I nekako kao neka himna stalno smo puštali “Imagine” I dan danas kad slušam ovu pesmu prodje me neka lagana jeza. Ceo svet je bio potrešen ovim užasnim ubistvom, niko nije mogao da veruje a činjenica je bila da Lenona nema. Ko zna koliko bi još muzika stvorio, koliko bi bio angažovan u borbi za pravdu i bolji svet jednostavno ostaje nam da ga sećamo i slušamo ono je do smrti prerane stvorio.

Branko Rosić Urbana Gerlia, Nedeljnik:

Ove rečenice pišem na dan bivšeg praznika, bivše zemlje, Dan republike, 29. novembar. I bio sam danas gost na radiju i pričalo se o sadašnjim temama ali je datum nametao sentimente i sećanje na prošlost, bivšu državu. Istorija mi nikada nije nešto išla, slabo sam vladao važnim datumima i godinama, i umeo sam da branim svoje neznanje izjavom da je za mene istorija počela od dana kad su se Bitlsi uključili u Vox pojačala. Tako je i bilo jer sam na svojim putovanjima u gradovima sveta trazhio lokacije vezane za istoriju rokenrola. U Mančesteru sam sedeo u istom pabu gde i Stone Roses, slikao se pored zgrade gde su prvi put nastupili Oasis, pa pored legendarnog Fektorija i legendarne hacijende koju su posle muzičara osvojili agenti za nekretnine. U Londonu sam u Denmark stritu osećao Džetro Tal, u Kings Roudu Sex pistolse, a morao sam da se slikam i na čuvenoj zebri na Abbey Roadu. Taj pešački prelaz postao je zaista istorijski lokalitet, nešto poput rimskog Koloseuma i egipatskih piramida jer su se tu slikali svi čak i porodica Simpson. A pojam socijalne distance u eri ove pandemije takođe je prikazan premontiravanjem prelaska Bitlsa preko ove zebra ali sada na rastojanju propisanom od Svetske Zdravstvene Organizacije. U Njujorku sam posetio naravno sve vezano za Lenona, pa čak i Dakota bilding ispred koje je ubijen. Tog dana kada je Čepmen pucao na Bitlsa bio sam u SKC-u, pobegao sam iz škole i na spratu tokom redovnog gluvarenja saznao sam da je Lenon ubijen. Neki stari režiser, ili slikar zviždukao je neku Lenonovu stvar. Džon Lenon je napustio svet iste godine kad i Josip Broz Tito. Jedanaest godina ranije, Džon i njegova žena Joko Ono poslali su Titu dva žira da ih zasadi kao poruku mira. Pedeset godina kasnije ja sam radio intervju sa Joko Ono i pitao sam je da li se seća te pošiljke za Tita.- (I šta je odgovorila? pitam ga. Dvoumi se dal da mi da taj intervju pa kaže ipak ne sme jer je to objavljeno već u Nedeljniku gde radi. Pa daj bar tu jednu rečenicu ako ne sme da bude citat ja ću da je prepričam. Kaže okej jedna rečenica neće biti problem) -Na pitanje da li se seća da su Džon i ona 1969. poslali dva žira i pismo Titu, a da je ta zemlja nestala u krvavom ratu, ona je odgovorila: “Nije pravedno da tako malu zemlju poput Srbije stalno napadaju. Volela bih da svi u regionu to shvate, i da se više čuvate.”

Milena Ðorđijević urednica programa Narodne Biblioteke Srbije

Ne nosim lenonke i nisam u materiji pa ne bi da lupetam ali sam sigurna da ćeš ti naći neke mile ljude čije komentare ću ja rado čitati.

Biljana Bojković urednica na RTSu

Ne znam šta bih ti napisala nikad nisam bila neki ljubitelj Bitlsa.-

Siniša Škarica Jugoton

Bio mi je strašno važan i zato nisam siguran je li ga ovo vrijedno. Ne sjećam se gdje sam bio kad sam čuo vijest: “Ubijen je John Lennon!” Moralo je biti oko podneva tog utorka 9. prosinca 1980. Bio sam vjerojatno na poslu u Jugotonu. Snimanje Dugmeta u Šestici Radija Beograd završilo je pred više od dva tjedna i ja sam ponovno bio u normalnoj uredničkoj kolotečini, u svom uredu u Dubravi. Za tri dana Idoli su trebali s Bregovićem u studiju Jadran filma snimiti nove verzije Maljčika i Retko te vidjam sa devojkama. Poslije će u nekom intervjuu reći da su vijest o Lenonovoj smrti čuli za vrijeme tog snimanja. Dakle nemoguće. Davno su prošla vremena kad su takve vijesti kasnile dva-tri dana. To samo govori koliko varljivo može biti sjećanje na neke događaje za koje mislite da sigurno znate gdje ste bili kada je glas o njima dopro do vas. Uostalom, to sada nije ni važno. Ovo je samo jedan od povoda da se ponovno sjetimo najvažnijeg člana najvažnije četvorke koja je ikad slavila glazbu na ovoj čini se usamljenoj, čudesnoj planeti. A Lennon osim uloge pokretača magičnog nedokučivog putovanja jedne nevjerojatne mladosti, bio je i njezin stvarni lider, revolucionarni kamrad i neodoljivi sanjar čiji epitaf ne može biti ništa do Imagine.- (Pitam ga da li postoji u Jugotonu neki spisak svih naših obrada Bitlsa kao npr And I Love Her Crvenih Koralja, Nowhere Man Indexa, Twist And Shout Crvene Jabuke, Yellow Submarine Tajči, Across The Universe Laibacha. “Ne postoji takav spisak” kaže mi ali potvrđuje iz glave da su Luda noć Tajči i Sviđa mi se ova stvari Jabuke njihove obrade snimljene u Jugotonu). (To me podseti da je jedina Beatles obrada koju ja imam u svom portabl mp3 plejeru je Day In Life koju recituje Sean Connery).

Boban Savković P.U.L.S.E

Bilo je to neko prokleto hladno jutro, devetog decembarskog dana…neposredno posle energetskog kolapsa u celoj Jugoslaviji,  u jednoj kasarni na obali Save, u zgradama koje su se, izgleda, onakve kakve jesu, pravile samo u bivšoj JNA. I dok smo se sudarali po hodnicima i spavaonicama sa krevetima na sprat, iz svih tranzistora, vrhunskog gedžeta tog prošlog i tako dalekog doba, sa bilo koje stanice dopirala je muzika jedne te iste grupe. Na izrečena i neizrečena pitanja, uskoro je stigao odgovor glasom Đoke Vještice na Studiju B o tome šta se desilo nekoliko sati ranije.

Dakle, u jednom trenutku fizički je nestao čovek, koji je bio ne samo osmi najveći  Britanac svih vremena (u izboru BBC-ja), koautor pet od petnaest najboljih ploča rok muzike, peti najbolji glas i  autor treće najbolje pesme (Imagine) svih vremena (časopis Rolling Stone) nego i onaj koji je, uz veliku i malu pomoć svojih prijatelja a naročito Pola Mekartnija,  suštinski promenio tokove društvenih događanja u drugoj polovini prošlog veka, a da to nije učinjeno ratom i politikom.  Asimilirajući sve ono što je do tada bilo rasuto u likovima pojedinaca sa druge strane Atlantika od Čak Berija do Elvisa, i uticaja ritma, bluza i Boba Dilena, preoblikovao je muzičku i kulturnu scenu, prvo Britanije a zatim i celog sveta, etablirajući rokenrol kao jedinstveni i artikulisani izraz tadašnjih generacija.

Ako je to učinjeno prvom fazom u radu Bitlsa, do Help albuma, sledećom od Rubber Soul do Abbey road albuma, pokazano je da,sve što se da zamisliti, može se artikulisati, snimiti i prezentovati. Celokupnim delovanjem promenjena je karta sveta ne samo u muzičkom nego i kulturološkom i socijalnom smislu i anticipirani su svi potonji muzički tokovi koji postoje danas. Istovremeno oblikujući rok kao dominantni muzički izraz, na tragu romantičara uveli su psihodelične supstance kao važan faktor u procesu stvaranja, progovorili su o svojim najdubljim mislima, frustracijama, bavili se politikom, seksom, eolskim kadencama, meditacijom, dvanaestotonskom muzikom …A svojom prvom samostalnom pločom prizvao je pojavu panka i vraćanje  jasnoj emociji i rudimentarnom muzičkom izrazu.

I tako, zalud su se, naravno oglasile sve radio i tv stanice a štampani mediji po celom svetu uključivši i „Politiku“ , objavili vest na prvoj strani, hiljade njih okupilo oko zgrade gde je živeo i umro a  Ronald Regan je kao predsednik SAD-a odao poštu onome koji se tako grčevito borio za pravo nastanjenja u istoj. Džordž Harison se vratio snu iz kojeg su ga probudili da bi mu saopštili vest, Pol Mekartni je nastavio da radi, a jedino je Ringo odleteo u Njujork. Izgleda da tako to uvek biva. Čovek koji je bio okarakterisan kao salonski radikal, zbog svojih veza sa levičarskim pokretima u Americi dobio je FBI pratnju do kraja života, čovek koji je stalno govorio o miru, ljubavi i nenasilju, ironičnom igrom sudbine, ubijen je od strane nekoga ko se toliko poistovetio sa njim, da je njegovim ubistvom  pokušao da oslobodi deo sebe.

Jednom je  rekao da ako rokenrol  treba da ima drugo ime, mogao bi se nazvati Čak Berijem. Tako bi se muzika i kultura  poslednjih pola veka mogla nazvati Bitlsima. Nije bitno kako bi pevao danas. Svako napravi svoj krug  a on je svoju petnaestogodišnju avanturu, koju je počeo sviranjem rok klasika po klubovima u Liverpulu i Hamburgu, završio pločom gde je obradio iste, povukavši se iz javnosti da bi bio otac drugome sinu, onoliko koliko nije bio prvom, i životu  sa ženom u kojoj je našao majku, koja je imala njega a on nikada nije imao nju. Ne znam da li bi i dalje vraćao dobijene kraljevska odlikovanja, da li bi i dalje govorio da su Bitlsi popularniji od Hristosa, da li bi i dalje odskakivao svuda gde bi se drugi trudili da budu neprimećeni i koliko je to danas, uopšte, bitno.  Biće da je to ostavljeno drugima.  Poslednja ploča nam je govorila da je našao mir i da je, valjda, bio srećan.  Nadam se da je tu sreću u svom životu najzad i dobio, jer, čini mi se da to nikad nije bio. Od deteta bez roditelja koje je živelo u svetu Alise u zemlji čuda, problematičnog srednjoškolca, čoveka koji je prvi vrisnuo Help, onog koji je eksperimentisao sa narkoticima), koji se nije ustručavao da sebe onakvim kakvim jeste pokaže svetu…a to niko, na taj način, pre njega uradio nije.

 

Marko Kon

Džordž Martin je uticao na srpsku produkciju, ali ne u dovoljnoj meri. Imamo blistave primere poput “Rubber Soul Project” Rastka Ćirića. Zatim nikako nesmemo zaboraviti Bečejsku Evu Braun. Bečej i Bečkerek pretenduju da ponesu laskavu titulu srpskog Liverpula. Poštovalaca Bitlsa, pa samim tim i Martina ima puno u Srbiji. Međutim taj način razmišljanja, kao i metodologija Martinove muzičke produkcije je ostala u domenu zaljubljenika i eventualno eksperimentalno/naučnog pristupa. U mejnstrimu ili radije najkomercijalnijim srpskim pop produkcijama se uticaj Džordža Martina može prepoznati tek u tragovima. No recimo u pesmi “Dobro jutro” Riblje Čorbe se može prepoznati uticaj Fila Spektora, još jednog poznatog producenta koji je radio sa Bitlsima.- (na Let It Be).  Kada je Lenon ubijen imao sam 8 godina. Do tada nisam ni znao da je tako nešto moguće. Moj otac je bio šokiran, tada je imao petnaestak godina manje nego ja sada. Sećam se kako je stajao ispred televizora u neverici i kako me je zagrlio. Pitao sam ga zašto je taj zli čovek ubio Lenona a on mi je prvi i poslednji put u životu odgovorio: – Ne znam.

Jelena Milašinović PR Beogradske filharmonije

Kada delite život Beogradske filhamonije, te sigurne kuće koja muzikom štiti od svih pretnji svakodnevnice, imate sreću da ste deo jednog sasvim nelinearnog poretka. Tu paralelno žive Betoven, Čajkovski, Šostakovič, Maler i mnogi drugi isto kao i Džon Lenon. Svevremeni ideali koji se odnose na pacifizam, ljubav, čovekoljublje, borbu ZA slobodu i PROTIV svake vrste totalitarizma, brišu granice između epoha, pa se tako svi navedeni autori nalaze na repertoaru ovog orkestra. Beogradska filharmonija je izvodila orkestarske aranžmane kompozicija Džona Lenona u sklopu svojih programa, razbijajući predrasude u vezi sa stilskim izrazima kada je u pitanju dubina i značaj poruka autora. Činjenica je da Lenona nema već 40 godina, ali je još značajnija ona koja se odnosi na bezvremenost ideja, jasno ocrtanim u njegovom jedinstvenom opusu.

Zoran Kesić 24 sata

Bio sam maleno detence kome to ništa nije značilo. (A sad?) Čitam sad baš novog Hel Boja. Ne mrzim Bitlse samo nisam fan.

 

Goran Skrobonja lokalni Rubber Soul projektant

Osmog decembra 1980. Mark Dejvid Čepmen je ubio Džon Lenona ispred zgrade Dakota u Njujorku, gde je Lenon stanovao sa Joko Ono i njihovim sinom Šonom. Ta vest me je zatekla na zamrznutom poligonu kasarne u Virovitici: neko od vojnika iz mog odeljenja imao je mali transistor koji je nosio u džepu šinjela – baš kao što sam ja vukao po džepovima iskrzane džepne primerke Hajnlajnovih romana kako bih prekracivao vreme na pauzama izmedju časova streljačke obuke – i dok sam listao započetu knjigu, onako stojećki i trupkajući cokulama da malo zagrejem noge – čuo sam zvuk pesme “(Just Like) Starting Over” koje je onda prekinuo spikerov glas. Nisam čuo same reči, ali ton spikerovog glasa naterao me je da obratim pažnju, pa sam prišao grupici okupljenoj oko lika koji je držao tranzistor u ruci. “Šta je bilo?”, upitao sam. “Šta kažu?” “Evo sad javili”, okrenuo se tranzistordžija prema meni. “Ubili nekog pevača.” Zavrtelo mi se u glavi. Ostatak “zanimanja” prošao je u magnovenju. Tek kad smo se s poligona vratili u kasarnu, čuo sam tu vest preko razglasa u ogromnom dvorištu sa pistom i jarbolom za podizanje i spuštanje zastave. Gledao sam s nevericom ostale vojnike u maslinastozelenim uniformama koji su se muvali unaokolo i čekali da na njihovu jedinicu dođe red za ručak u velikoj trpezariji, i pitao se kako mogu da ćeretaju, smeju se, bave svojim bednim, sitnim i sebičnim stvarima kad se dogodilo – to? Za mene je taj atentat, na sličan način kao i smrt oca nacije, bilo kraj jednog sveta; ovog puta, međutim, taj svet nije bio oko mene, već u meni. Dok su ostali čekali u redu i nadali se da ce ovog puta da im zapadne pasulj iz kazana a ne “es-em-be kuglice”, musaka ili neki drugi JNA specijalitet, ja sam se popeo u praznu spavaonicu, izvukao gitaru koja mi je ležala ispod kreveta, seo na pod, leđima oslonjen o zid kraj toplog radijatora, i počeo da sviram sve Lenonove pesme koje sam znao- “Imagine”, naravno, “Jealous Guy”, “Mother” i “Happy Xmas (War Is Over)” ali isto tako “God” i “Isolation” sa albuma Plastic Ono Band. Sam, u toploj i praznoj vojničkoj spavaonici, među krevetima na sprat s posteljinom i prekrivačima zategnutim tako da bačeni metalni dinar odskoči od njih, svirao sam i pevao sve dok suze nisu krenule same, slobodno, kao bujica, odnekud duboko. Suze ne toliko za Lenona koliko za taj svet koji se najednom u meni raspao. Džon Lenon. Odakle da počnem?

Da sam imao dvanaest ili trinaest godina, i trebalo je da jednom od svojih najboljih drugova iz detinjstva, Dejanu, kupim nešto za rođendan. U to vreme su se za rođendane poklanjale uglavnom knjige i ploče ili kasete, pa sam otišao u Beograđanku i kupio mu, iz nekog razloga, audio-kasetu sa pesmama sa druge ploče duplog Plavog albuma – one na kojoj su Come Together, Let It Be, Something, While My Guitar Gently Weeps. Preslušali smo onda tu kasetu zajedno, za vreme njegove proslave. Shvatio sam tada da sam većinu tih pesama već više puta čuo, ali ih nekako nisam povezivao u glavi, niti znao da su delo iste četvorice muzičara. Prishtedeo sam nešto novca od džeparca, i kupio i Crveni i Plavi album u formatu longplejki, oduševljen time što su opremljeni unutrašnjim omotima na kojima su bili odštampani tekstovi pesama. Naravno, nisu to bile prve rokenrol ploče koje sam imao – mislim da je prva koju sam ikad dobio bila ona narandžasta, s najvećim hitovima grupe Svit – ali su svakako one koje su me potpuno prenule i zauvek okrenule toj vrsti muzike. Imao sam u to vreme RIZ-ov gramofon “tosku” – od onih sa glavom na koju smo selotejpom lepili banku, novčić od deset para, kako igla ne bi preskakala na ploči. Četiri longplejke s nalepnicama po sredini na kojima je bila slika jabuke (cele na strani A, polutke na strani B) preslušao sam toliko puta da sam ubrzo znao napamet, premda ne i razumeo, svaku otpevanu reč. Najednom, čitav fokus mog mladenačkog interesovanja bio je preusmeren sa romansiranih biografija dečijih heroja poput Bufala Bila i Dejvija Kroketa, junaka iz “Zlatne serije” i “Lunovog magnus stripa” te velikana filmskog platna, Brusa Lija i Šona “Dzejms Bond” Konerija – na tu četvoricu momaka. Iako mi se ta epifanija dogodila nekih pet ili šest godina posle zvaničnog raspada Bitlsa, bilo je to još dovoljno kratak period, a poslovično spora diskografska diskografska industrija u tadašnjoj Jugi – tačnije, Jugoton koji je držao licencu na izdanja EMI i Parlofon – tek je počela da objavljuje ploče iz starog kataloga liverpulskih legendi: ako se ne varam, prvo njihovo licencno izdanje kod nas bila je kompilacija “The Beatles Oldies but Goldies” posle koje je usledila ogromna rupa, do Crvenog i Plavog albuma, da bi tek negde 1977. u legendarnoj prodavnici Jugotona u Nušićevoj osvanuo njihov hronološki gledano drugi album – “With The Beatles”. Klincima koji danas imaju gotovo nesmetan pristup informacijama o svemu što ih zanima teško je objasniti i dočarati kako su samo privilegovani (oni koji su putovali, ili čija je rodbina bila voljna da vuče ploče iz inostranstva) imali takozvane “originale”, ploče koje licencno nisu objavljene u zemlji, te tako nisu bile ni dostupne svakome. (…) Koliko je bilo teško, maker nama klincima, da dođemo do relevantnih informacija o omiljenom bendu i njegovom opusu – bez obzira na Džuboks i druge omladinske časopise (kao i listove New Musical express i Melody Maker zbog kojih smo hitali u Britansku čitaonicu kako bi smo došli do najnovijih muzičkih vesti), pokazuje činjenica da sam ja naslove starih albuma Bitlsa napabirčio s unutrashnjih strana albuma još jedne licencne kompilacije njihove muzike, ovoga puta po žanrovskom ključu – “Rock ‘n’ roll Music” – na čijem je omotu ispod svake pesme bio napisan naziv longplejke (ili EP izdanja) s koje je ona skinuta. Odmah je usledilo pravljenje spiska, i sećam se da su mi ćale i keva tamo negde sedamdeset šeste putovali u London, da bi mi odatle doneli tri ploče – Beatles For Sale, Let It Be i , začudo Beatles Featuring Tony Sheridan. I zaista je neverovatno kako to pamtimo (ili maker ja to za sebe mogu da kazhem) okolnosti u kojima smo dolazili do onoga shto smo izuzetno želeli da imamo. U to doba stasavanja i formiranja muzičkog ukusa, ja sam naravno želeo da imam sve ploče koje su Bitlsi ikada objavili, i već sledeće godine sa nekog sindikalnog putovanja u Minhen koje je organizovao ćaletov univerzitet, došao sam s bogatim plenom – pločama Please Please Me, Rubber Soul i The Beatles (Belim albumom), dvostrukim albumom sa snimcima iz Hamburga 1962 (…) Već sledećeg leta, kad je u Beograd iz Kanade došao Igorov brat Miloš, dobio sam na poklon nekoliko zaista dragocenih stvari, a sve su bile u vezi s bitlsima. Prva je bio džinovski poster (i kad kažem džinovski, ne preterujem – sigurno je bio dimenzija dva metra puta metar i po), sa fotkama benda u koncertnoj akciji, iz doba najveće Bitlmanije, negde 1964. Drugi poklon je bio piratski album sa nazivom “The Twickenheim Jams” na kojem su bili snimci sa snimanja materijala za film i album Let It Be (što se kvaliteta tiče, snimci su bili krš, ali sama činjenica da posedujem PIRATSKI album Bitlsa bila je neverovatna: osecao sam se ekskluzivno, kraljevski). Konačno, treći poklon koji sam iz Kanade dobio od Igorovog brata bila je džepna knjiga sa nazivom Man Who Gave the Beatles Away (“Čovek koji je poklonio Bitlse”), a njen autor bio je Alan Vilijams, koji im je bio menadžer pre Brajana Epštajna, u vreme kada su “kalili svoj čelik” u noćnim klubovima u Liverpulu i Hamburgu. Ta knjiga bila je za mene dodatni podsticaj da potpuno pređem na čitanje izdanja na engleskom, a neke od stvari koje su tamo zapisane nikada kasnije nisam našao ni u jednoj biografiji Bitlsa, čak ni u zvaničnoj Hantera Dejvisa. Ne znam može li danas da se dođe do te knjige, ali svesrdno je preporučujem svakome koga zanima kako je zaista nastajao najveći bend u istoriji popularne muzike. U vreme kada sam to čitao, nisam mogao ni da sanjam da ću se, sasvim slučajno, nepunih petnaest godina kasnije lično upoznati sa dotičnim Vijamsom i slikati se sa njim u Liverpulu, prilikom hodočašća Kavern klubu i Lenonovom spomeniku. Ali to je već sasvim druga priča.

Na slici snimljenoj u Liverpulu u decembru 2005, s leva nadesno: Nebojša Ignjatović-Nebe, Rastko Ćirić, Alan Williamson i G. Skrobonja

Maja Manojlović

Moj otac je bio poštovalac muzike grupe Beatles. Sećam se gramofona, ploča i muzičkog stuba koji je zauzimao centralno mesto našeg dnevnog boravka. Prvi put sam kao jako mala čula za ime Džona Lenona i to u kontekstu nekog objašnjenja vezanog za život i ulogu Joko Ono koja se kao što znamo uzimala kao razlog raskola grupe. Muzika koju je pravio Lenon je tada meni kao detetu zvučala drugačije. Imala je određenu težinu i obaveznu poruku koja je prizivala apsolutnu ljubav i mir medju ljudima. Meni se tada, ponavljam kao baš maloj devojčici, to dopalo. Zašto da ovaj svet ne počiva na postulatu ljubavi i mira? Bila sam sklona idealizaciji i maštanju. Kasnije u pubertetu i u vremenu gimnazijskih dana, voleti i znati pevati pesme grupe Beatles značilo je biti cenjen od drugara iz klupe i biti cenjen od strane profesora koji su smatrali 60- e i 70- godine 20-og veka najplodosnijim u muzičkom svetu. Ubistvo Džona Lenona mi nikada nije bilo sasvim jasno. Ranije sam to videla kao posledicu bolesnog uma, kasnije sam bila svedok raznim teorijama konspiracije. U svakom slučaju, ono što je njegovo nasleđe nakon samo 40 godina dugog života je nemerljivo, to je zauvek nasleđe svih narednim generacijama, opšte mesto i segment svetske muzičke istorije.

Mladen Kalpić

O Isusovoj propovedi na gori pevaju u Fool On The Hill i Glass Onion (“He’s Living There Still!”), Bibliju pominju u pesmi o Peri rakunu… Kao da žele da podcrtaju da imaju neku posebnu poruku za sve nas koju nam svojom muzikom šalju zanimanja koje pominju u svojim song tajtlovima su svega tri srodna: Paperback Writter, Taxman i Mr Postman. Prva pesma Bitlsa je I Saw Her Standing THERE a poslednja Get BACK. Kao da je reč o kakvoj društvenoj igri THERE & BACK. Proučavajući spisak oko 200 naslova između redom zapala mi je za oko kao zanimljiva sekvenca YOU WONT SEE ME NOWHERE MAN THINK FOR YOURSELF. Naravno mnogi su me pitali zašto uopšte cimam tolike ljude ko da posle svega ne mogu sam da napišem tekst o Lenonu ali uz toliko preobimne i kontradiktorne literature i namereno višesmislene mu lirike (Magical Mystery Tour Is Dying To Take You Away) koja poput Homerovih sirena zavlači tragaoca u virove klizavih značenjskih slojeva iz kojih je nemoguće čitav ispivati upravo te tuđe impresije su mi bile ključne da bih uz njih poput Arijadninog klupka ponovo zašao i izašao iz pogubnog pop lavirinta i prevladao traumu koju sam zaradio videvši s tri i po godine u kolornom Politikinom TV dodatku morbidnu sliku kosatog i cvikatog Lenona kraj reda zapaljenih sveća uz informaciju da ga je ni manje ni više ubio njegov obožavalac. (Na baš istu tu naišao sam prečešljavajući mu videografiju nedavno u njegovom spotu Working Class Hero). Kasnije u srednjoj pročitah iz nekog Šterna il Špigela iz nemačke čitaonice da je Lenon najviše voleo da bos i urađen gazi po mekom mačjem izmetu da mu je to bio vrhunac metafizike. Naravno jasno Vam je da nakon te dve bljak stvari nije mogao nikako da bude moj omiljen Bitls ali mi je uvek bilo intrigantno to što se u svakom spotu videlo da se ostala trojica neuporedivo bolje provode od njega iako im je on kao bio vođa. Pol Makartni deluje ko da mu je svakih par minuta svake pesme koju sviraju pred kamerama najbolji provod u životu dok Džon i kad se katkad nasmeje ubrzo zameni osmeh morbidno nezainteresovanom facom (kao da mu je osmeh tek face that you keep in the jugg by the door). Jedina dva puta kad sam video da se spontano raduje i ne može da stane da se smeje su dve scene blizu jedna drugoj u filmu Magical Mystery Tour kad začikava devojčicu balonom u autobusu i kad matoroj tetki zatrpava sto splačinama lopatom. U klipu Hallo Goodbye u kome zanosne igračice havajski mešaju oko njih Džon za razliku od ostalih koji im se naginju od ovih uzmiče. Poputno suprotno od Elvisa i En Magret u Viva Las Vegas (Il’ Balaševića i Olivere mu U Pop Spiri). (Zanimljiv je i podatak da je izašao s projekcije filma Deep Throat nakon 20tog minuta kom glavni zaplet počinje tek u 24-tom.) Onda je još čudnije kad saznate da su sva četvorica bila neuzvratno zaljubljena u Brižit Bardo s kojom su kao Lejdi DeVinter planirali da snime Dimine Musketare da povežete kako je na kraju završio s Joko Ono koja od Brižit nema ni ovo ni ono. Mada kad počnete da proučavate dokumentarce o Joko ćerki bankovnog ambasadora koja pohađa Sara Lorens koledža na kom je predavao Džozef Kempbel deluje sve ko da se on mukica nakačio njoj a ne ona njemu. Čak ga je i forvardovala svojoj drugarici na neko vreme da se odmori. Al onda nepobitno imate kvalitetnu društvenu kritiku u njegovim pesmama poput WORKING CLASS HERO:

They hurt you at home and they hit you at school they hate you if your clever and despise a fool …Theres room at the top they are telling you still but first you must learn how to smile as you killkeep you doped with religion and sex and tv and you think youre so clever so classess and free but your still fuckin peasants as far as I can see.

Onda ono njegovo kako nije problem što se mladi drogiraju nego zašto moraju da uzimaju drogu da bi izdržali bol koji jedni drugima stalno nanose, pa da je smrt kao izlazak iz jednog auta i ulazak u drugi… Pa…

LIVING IS EASY WITH EYES CLOSE MISUNDERSTANDING WHAT YOU SEE ….NOTHING IS REAL

iz pesme Strawberry Fields koje kao da su uvod za poziciranje svakog u okviru svog najudobnijeg frekventnog opsega besmisla i takve ravnopravnosti normativnih paradigmi u “Svetu kao volji i predstavi”. I pesma posvećena baš njemu kojom mu s Hot Space LP-a zoroastrijski rapsod Freddie Mercury na to odgovara: love is rulet wheel LIFE IS REAL SO REAL LIFE IS COOL LIFE IS A BITCH LIFE IS REAL SO REAL. Ova pesma povezana je s prethodnom dr B.H. Maya na tom albumu PUT OUT THE FIRE koja govori upravo o Čepmenovom ubistvu Lenona iz njegove perspektive:

They call him a hero in the land of free but he wouldn’t shake my hand boy he disapoined me so I got my hand gun and I’ll blew him away that critter was a bad guy I had to make him pay. You might fear for my reason I don’t care what they say…

Literatura o razočaranom fanu Čepmenu i njegovim razlozima tek je “zečija rupa” za sebe.. Stihovi Džonove pesme God (Dream Is Over):

I Don’t Belive In God,

I Don’t Belive In Hitler,

I Don’t Belive In Beatles

kao okidač…

 

Naravno smešno je bilo ponuditi samo jednu vizuru i kao puki pokušaj rešenja a ne kao ono finalno. “Pod B konačno…” Zato smo zamolili sve koji su hteli da nam pripomognu u ovom multiverzumskom pristupu i podele svoje osobeno osebujne uglove iz kojih su snimili i umontirali njegovo žitije u svoje… Vično, autentično i lično.

Ako uspemo na kraju u tome biće to upravo po Lenonovom receptu “With The Little Help From My Friends”.

Hvala im…Svima.

za P.U.L.S.E pripremili dr Mladen Kalpić i Boban Savković

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments