Osobenost Tolstojevog hrišćanskog anarhizma

U svojoj istinskoj poruci hrišćanstvo negira Državu. Od samog početka to je tako shvaćeno i zato je Hristos bio razapet.

 –   Lav Tolstoj

Čak i za hrišćanskog anarhistu, Tolstojevo čitanje Biblije bilo je neuobičajeno. Kada se „preobratio“ u hrišćanstvo neposredno pre svog 50-tog rođendana, nije prigrlio tradicionalnu pravoslavnu crkvu. Za njega, Isus nije bio „Božji sin“, niti je izvodio natprirodna dela. Tolstoj je bio ubeđen da je te sujeverne priče u Bibliji pridodala Crkve s namerom da održava hrišćane dovoljno hipnotisane da ne bi ispitivali neopravdane kompromise koje je Crkva postizala s Državom. Bio je uveren da bi poštena i potpuna primena hrišćanstva mogla jedino voditi društvu bez Države i bez Crkve, a da su svi oni koji su zastupali suprotno posrnuli hipokriti.

.

 Preobraćanje u hrišćanstvo

Tolstoj je rođen u bogatoj, aristokratskoj familiji 1828. godine. Nakon 1850, postepeno je ustoličio sebe kao cenjeni romanopisac. Njegova dva najčuvenija dela, Rat i mir i Ana Karenjina, pisana su između 1863. i 1869. i između 1873. i 1877.

Međutim, 1869. Tolstojev život počeo je da se menja. Prilikom puta u jednu udaljenu rusku provinciju, prošao je kroz mučno iskustvo ljudske smrtnosti. Usred noći, obuhvatilo ga je osećanje nemoći pred svim težnjama budući da bi smrt mogla da bude konačan rezultat. Nije bila smrt sama po sebi ono što ga je užasavalo, već činjenica da je sve govorilo da život nije imao smisla kad je zagarantovano da sledi smrt.

Ovo ga je iskustvo sve više proganjalo tokom sledećih deset godina. Kao što je objasnio u Ispovesti, on je neumorno tražio značenje života kod velikih mislilaca iz oblasti nauke, religije i filozofije – ali sve uzalud. Nigde nije mogao da pronađe ništa što bi dalo značenje i vrednost životu. Čak je razmišljao i o samoubistvu.

Potom je stiglo otkrovenje. Primetio je da se seljaci oko njega – koje on kao ponosni aristokrata do toga časa nije primećivao – približavaju smrti s smirenošću i ozbiljnošću. Ali zašto? Šta je to što im je pomagalo da ostanu smireni u suočavanju neizbežne nemoći života? Tolstoj je shvatio da šta su oni imali bila je – „vera“. To je intrigiralo Tolstoja, ali mu je i ulilo nadu. Utonuo je u Bibliju s obnovljenim entuzijazmom, nadajući se da će mu se značenje života konačno otkriti – a ovoga puta i jeste.

 Beseda sa gore

Otkrovenje mu je stiglo iznenada, dok je razmišljao o onom čuvenom odlomku Isusove  Besede sa gore. Taj odlomak, objavljuje Tolstoj u „U šta verujem“, odjednom je otključao čitavo značenje Biblije, a sa tim se njegov suštinski nemir konačno primirio. Te najvažnije reči iz Jevanđelja po Mateju (5:38-42) kažu sledeće:

 „Čuli ste da je kazano: oko za oko, i zub za zub.

A ja vam kažem da se ne branite od zla, nego ako te ko udari po desnome tvom obrazu, obrni mu i drugi;

I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.

I ako te potjera ko jedan sahat, idi s njime dva.

Koji ište u tebe, podaj mu; i koji hoće da mu uzajmiš, ne odreci mu.“

Implikacije ovih uputstava bile su revolucionarne za Tolstoja. Isus je predlagao ljudskoj vrsti nov, radikalan i mudriji metod odgovora bilo kom obliku zla. To bi bilo, pod pritiskom sile ili nepravde, nemojte vraćati milo za drago, već odgovorite ljubavlju, oproštajem i velikodušnošću.

Tolstoj je razmišljao o Isusovom učenju i primetio da je čovečanstvo bilo uhvaćeno u opaki krug zub-za-zub zla i nasilja. Ljudi su oduvek pokušavali da na nasilje odgovore nasiljem, da deluju nasilno s problemima nasilja, da vode ratove da bi sprečili buduće ratove. Ali su takvi odgovori samo uspevali u širenju ogorčenja, ljutnje i jeda – a sve to je garantovalo buduće zlo i kasnije patnje.

Jedini lek za taj opaki ciklus nasilja, Tolstoj sada shvata, bilo bi opkoliti taj ciklus besprekornim krugom ljubavi kako je odlično objasnio Isus. Destruktivni ciklus zla, ljutnje i jeda jedino može biti savladan strpljivim ciklusom ljubavi, praštanja i žrtvovanja. Okrenuti drugi obraz znači više patnje u kraćem vremenskom periodu, ali nada je da će se na duže staze nasilnik pokajati i promeniti svoj način delovanja. Baš kao što je nasilje zarazno, isto tako je i ljubav.

Ali kako je to Tolstoj razumeo, čovek mora da prethodno da izazove želju da se drugi ponašaju na određeni način. Ne mogu postojati nikakve razlike između sredstava i cilja: nasilje rađa druga nasilja i samo ljubav vremenom može ustanoviti društvo predano milosrđu, miru i ljubavi. I ljubav se samo može pokazati primerom. Ovo zahteva hrabrost, zato i kad je neko nepravedno opružen, sledbenik Hrista mora strpljivo da voli i oprosti – čak, uključujući, kada je najviša cena koja mora da se plati smrt (ili raspeće!).

 To bi, za Tolstoja, bila suština Isusove poruke čovečanstvu. To je ono što je Isus pripovedao tokom svog učenja, i to je ono što je utkao u sopstveni život i smrt. A najupečatljivije sumiranje njegovog pravila ljubavi i ne-otpora je onaj prelepi deo iz Besede na gori.

 Neki će, naravno, reći da je ova verzija utopijska i nerealna, ali takvom gledanju na stvari, u Šta ja verujem, Tolstoj ima ovo da kaže:

Može da se tvrdi da je neprestano ispunjenje ovog pravila teško, i da neće svaki čovek pronaći svoju sreću poštujući ga. Može se reći da je blesavo; da, kao što nevernici tvrde, Isus je bio vizionar, idealista, čija su nepraktična pravila jedino sleđena zbog gluposti njegovih sledbenika. Ali nemoguće je ne priznati da je Isus veoma jasno i odlučno rekao to što je nameravao da kaže: poimenice, da čovek ne bi trebalo da se opire zlu; i da zbog toga onaj koji prihvati njegovo učenje ne može da se opire.

Stoga, po Tolstoju, samo hipokriti negiraju da je suština Isusovog učenja bila poziv na ne-nasilje prema (kako-god da se definiše) zlu..

 Nehrišćanske institucije

U svakom slučaju, ukoliko je ovo suština hrišćanstva, onda bi za Tolstoja hrišćani trebalo da preispitaju svoj odnos sa Državom. U Besedi sa gore Isus je uputio svoje sledbenike da ne polažu zakletvu, da ne sude i da se ne opiru. Ipak, Država zahteva zakletve vernosti, osuđuje svoje građane i brani se od kriminalaca unutar i neprijatelja izvan zemlje. Osim toga, Država upotrebljava silu da bi nametnula svoje zakone i drži svoje podanike u nekim obliku ekonomskog ropstva. S tim, zaključio je Tolstoj, Država je nehrišćanska institucija.

Dodatno, ako bi hrišćani zaista delovali onako kako ih je učio Isus – ako bi upravljali njihove socijalne odnose kroz ljubav, praštanje i milosrđe – tada ne bi bilo potrebe za Državom. Ljudi bi pomagali jedni drugima i dobrovoljno delili sve osnovne životne potrebe. Glavni princip uredbe društva bila bi ljubav, ne izmišljena „pravda“ sprovođena brutalnom Državom.

Za Tolstoja, dakle, hrišćanstvo i Država su nespojive vizije društva. Čovek ne može biti pošteni hrišćanin i u isto vreme priznavati legitimnost Države, prvo zato što Država opovrgava jasne Isusove preporuke, i zato što ako bi se Isusove preporuke primenjivale u praksi, onda bi Država u svakom slučaju postala suvišna.

Ali zašto je, onda, hrišćanima rečeno da duguju zakletvu Državi? Za Tolstoja odgovor je jasan: još od doba imperatora Konstantina, zvanična crkva izdala je hrišćane licemerno se grleći sa Državom. Tako da je Tolstoj isto toliko kritičan prema Crkvi kao i prema Državi. Optužuje Crkvu i državnu vlast da su u dosluhu da održe svoju moć neprekidnom mešavinom lukavstva besmislenih laži i ozakonjenog nasilja da bi čuvali hipnotisane „hrišćane“ u potčinjenosti. Koristi oštar jezik protiv Crkve, jer smatra da je izdala Isusovo učenje izabravši da se usredsredi na rituale i sujeverje pre nego na centralnu poruku sažetu u Besedi sa gore. Za njega, ponašanje kako Crkve tako i Države u suprotnosti je Isusovom učenju, pa su stoga obe nehrišćanske institucije koje su osuđene na nestajanje u pravom hrišćanskom društvu.

Tokom poslednjih 30 godina svog života, Tolstoj je bez predaha napisao desetine knjiga, članaka i pamfleta o religiji i politici s nadom da bi to moglo pomoći osvešćenju dragih mu hrišćana ka pravoj suštini hrišćanstva. Njegove žestoke kritike crkvenih i državnih vlasti dovele su do toga da bude često cenzurisan, ali su njegovi spisi izdavani u inostranstvu i distribuirani kako u Rusiji tako i izvan zemlje. Njegovi rođeni Rusi cenili su ga jer se suprotstavio caru, ali je takođe primio veliki broj pisama (uključujući od Gandija) i poseta iz inostranstva ljudi zainteresovanih o njegovom političkom tumačenju hrišćanstva. Tako je na prelasku vekova postao važna međunarodna ličnost, iako ga se mi danas uglavnom sećamo po romanima koje je pisao pre nego što se „preobratio“ u hrišćanstvo..

 Racionalističko hrišćanstvo

Istovremeno, njegovo shvatanje hrišćanstva nije bilo bez problema. On je možda bio u pravu što je privukao pažnju ka zapostavljenoj dimenziji Biblije, ali njegova interpretacija metafizike koja stoji iza i dan danas ostaje neprihvatljiva mnogim hrišćanima. Zašto? Zato što u porivu da očisti ono što je on video kao iskvarenu verziju Isusovog učenja, Tolstoj je postavio veoma racionalni pristup hrišćanstvu, onaj koji otklanja sve misterije, rituale i tradicije.

U potrazi za smislom života, jedina Tolstojeva buktinja bilo je svetlo razuma devetnaestog veka. Ako je bio osvojen Isusovom porukom, to je bilo zato što je došao do verovanja da je Isus jednostavno bio najracionalniji ljudski učitelj koji je ikad hodao planetom – ne neki neverovatni „Božji sin“ čije se telo uzdiglo i zaista odletelo nazad u na nebesa. Tolstoj je verovao da su tradicionalne misterije, kao što je božanstvo Isusa, Marijina čednost, čudotvorstva i uskrsnuća bile ili potpune besmislice ili bi mogle da se racionalizuju.

Za njega, Biblija je bila posoljena neverovatnim sujeverjima osmišljenim da odvrate pažnju čitalaca od racionalnog učenja koja su postala skrivena u njoj. Zbog toga je Tolstoj prepravio evanđelja; eliminisao je sve neracionalne dodatke, harmonizujući sve konfliktne izlaganja i reorganizovao Isusov život u hronološko logično izlaganje. U tom evanđelju po Tolstoju, nema neprirodnih čuda, svetlost razuma stalno je prisutna, a tekst se završava Isusovom smrću na krstu – dakle, u toj verziji nema maštovitog uskrsnuća.

Tolstoj je tako sveo religiju na moral, a po njemu najuverljiviji moralni kodeks koji su ikada ljudi osmislili bio je Isusova Beseda sa gore. Ukinuo je sve teološke misterije i dogme koje su dodali lukave države ili crkvene vlasti. Tako je upozorio da čovek mora čitati veoma obazrivo i Bibliju i teološke stavove, filtrirajući svaku tvrdnju kroz vrednosni sud razuma.

Zato on nikada nije verovao u život posle smrti. Šta je umirivalo njegov raniji suštinski mir teško je razumeti, još manje opisati, jer on to nikada nije dobro objasnio. Ali ima nešto da vidi sa shvatanjem da postoji nešto beskrajno iza krajnosti, i da „vera“ u ovome dodeljuje znanje smisla života. Šta je to „beskrajno“, u svakom slučaju, ostaje nejasno. Izgleda da je blisko povezano i sa razumom i sa ljubavlju, ali je ovo u pisanju ostalo nejasno.

Ipak, važno je da je on pronašao neku vrstu „značenja života“ u svom racionalnom razumevanju hrišćanstva. Tako je mogao da vidi cilj života, koji je bio nastojanje da se živi po Isusovom učenju, da se odgovori svom zlu pobeđujući ga uz pomoć zarazne moći ljubavi. Ovo, smatrao je, bio bi jedini način postizanja budućeg napretka u ljudskim odnosima.

Njegova verzija hrišćanstva biće nelagodna onima koji su istinski verovali da božanske misterije jedino se mogu otkriti kroz strpljivo meditiranje i u revnim ritualima. A kritičari mogu u potpunosti biti u pravu bivajući zamoreni Tolstojevom ekstremnom, skoro funadmentalističkom interpretacijom hrišćanstva. Ipak Tolstojev prilog hrišćanskom anarhizmu ostaje značajan jer on ukazuje na zanemarene političke implikacije Besede sa gore, a o ovoj temi pisao je i dobro i puno. Njegova interpretacija hrišćanstva možda je bila zaista svojstvena, ali njegov rad pravi ga eminentnim glasom u današnjoj literaturi hrišćanskog anarhizma.

Aleksandar Kristojanopolos

preveo: Milan Balinda

Priručna bibliografija

 * Tolstoy, Leo. A Confession and Other Religious Writings. Translated by Jane Kentish. London: Penguin, 1987.

 * A Confession and the Gospel in Brief. Translated by Aylmer Maude. London:Humphrey Milford, 1933.

 * Essays from Tula. [Translated by Free Age Press.] London: Sheppard, 1948.

 * The Kingdom of God and Peace Essays. Translated by Aylmer Maude. New Delhi: Rupa, 2001.

 * On Life and Essays on Religion. Translated by Aylmer Maude. London: Humphrey Milford, 1934.

 * What I Believe. [Translated by Fyvie Mayo?] London: C. W. Daniel, n.d.

Izvor: Afirmator

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

  Društvo, Religija, Tolstoj