Fest 2020. godine je dvostruko u znaku filma o Tarkovskom: sin daje omaž ocu, kao što je slučaj i u nekim drugim filmovima. I drugo, celo ovo izdanje stoji nekako u znaku Otkrivenja: počinje apokalipsom Tarkovskog a završava finalnom verzijom Kopoline “Apokalipse”. I Džim Džarmuš daje doprinos apokaliptičnom osećanju sveta u svojoj zombi-parodiji “Mrtvi ne umiru”, posvećenoj ustajanju mrtvih iz grobova u dolini smrti Sentervila, negde u gluvoj “unutrašnjoj Americi”, koja je, ne slučajno, postojbina filmskog žanra o mrtvima koji ne umiru. I sve se to nekako steklo u zaštitni znak 48. Festa da nas podseti da zaista živimo u “poslednjim vremenima”, koja je proricao i opisivao jedan od najvećih filmskih autora klasičnog filma, Andrej Tarkovski. O završnici celog njegovog opusa (koji, inače, prožima osećanje “parusije”, tj. drugog dolaska Isusa Hrista na kraju vremena) u svom filmu “Prinošenje žrtve” govori uzvišenim jezikom sam Tarkovski u blizini ostrva Gotland u Švedskoj, koje stoji naspram njegove mitske Rusije.

 

On oseća blizinu Rusije i obraća joj se na rastanku. Tu, na mestu radnje svog poslednjeg filma, veliki reditelj izriče poslednje u nizu svojih “agrafa” i “logija”, sažetih poruka o svetu i filmu, koje je skupio njegov sin i složio u neku vrstu sakralnog dokumenta na granici apokrifa i jevanđelja. Zašto sakralnog? Zato što je površna i snobovska Evropa još za života proglasila Tarkovskog mesijom, inkarnacijom boga i onda stala da ga beskonačno citira i, uglavnom pogrešno, propoveda. Doprinos Tarkovskog sina je drugačiji: ova zbirka izreka zaista potiče od Tarkovskog oca, a u vrednosnom smislu predstavlja najuži izbor njegovih ključnih shvatanja.

 

Ona polaze od njegovog dubokog ubeđenja da se umetnost i religija jedna u drugoj rastvaraju, te da se konačni cilj umetnosti sastoji u tome da postane vid religije, hrišćanske i pravoslavne, kao u “Andreju Rubljovu” ili zapadne, kao u renesansnoj perspektivi (“Ogledalo”, “Nostalgija”), što je bitno drugačiji pogled. Tarkovski je kosmopolit i humanist koji se postavlja između Istoka i Zapada, i to u pejsažima Lacija, Toskane i Marke, zatim i na severu (u mestu Nersholmen, jer su mu švedske vojne vlasti zabranile pristup na Faro!), ali na kraju ipak daje prednost pravoslavnoj ikoni i svojoj drevnoruskoj kulturnoj baštini. Jer budućnost je samo u Rusiji, koja se obraća Bogu, kaže Tarkovski. Celo njegovo shvatanje filmske umetnosti počiva na fenomenu unutrašnjeg obraćanja Bogu: film je molitva, kako kaže i naslov samog filma. Takvo posvećenje ne nalazimo igde u zapadnoj tradiciji filma, čak ni kod Bresona, ono je zbilja samo rusko, deo dubokog i razuđenog ruskog bogotragalaštva u ukupnoj projavi života.

Budući da je film jedina umetnost koja može da fiksira vreme, trajanje je njegova prava supstanca, a filmska režija je neka vrsta vajanja u vremenu. Takvo shvatanje leži u podlozi estetike Andreja Tarkovskog, pa i njegovog određenja filma kao molitve, čime je “sve rečeno”. Tarkovski sin, dakle, ograničava se samo na bitne tačke mikrokozma Tarkovskog, s pravom izostavljajući niz proizvoljnih interpretacija ili reinterpretacija onoga što je, tokom svog “javnog života” izgovorio mag umetnosti filma. Zato je prikazivanje ovog filma na Festu zbilja važan događaj, koji obeležava naše vreme i delo velikog umetnika.

Božidar Zečević

Večernje Novosti

Tekstovi o Tarkovskom na portalu P.U.L.S.E

  Božidar Zečević, dokumentarni film, Film, Tarkovski