Prvim čitanjem ovog romana razgonetnućete detektivski sloj priče, razmotaćete kalambur otkup potkupa i jasno se opredeliti za otkupljenog, potkupljenog i iskupljenog, a svakim novim čitanjem zamislićete se nad svojevrsnim egzistencijalističkim vodičem i nepreglednim izvorom citatnosti. Velike teme, a najpre velika pitanja o smislu su ono što je u osnovi priče pa tako ona porukom nadilazi broj strana i postaje univerzalni pano ideja koje se tiču svih nas. Ispovedna proza, čak dnevnički zamišljena, daje junakove ideje metapoetski – obraćajući se čitaocu on želi da ga involvira. Ovim duboko lična priča pojedinca biva i naša. „Otkup potkupa“ je direktna poruka jednog čoveka drugom u želji da mu svojim iskustvom pomogne i nežno ga usmeri ka zajedničkim višim vrednostima. Pokrenuta je promena, iz pojedinca, u ime svih.

Stribora, čoveka šume, imenovanog po slovenskom božanstvu vetra, neba i vazduha, zatičemo u gradu, čime se otvara jedan od bitnih konflikata koje junak ima da prevaziđe tokom svog razvojnog puta. Pred nama je roman kritika i to kritika savremenog društva, a pre svega gradske sredine u kojoj pojedinac seče koren iz kog je ponikao, stoji otuđen spram drugog čoveka i izneverava svoju prirodu. Na početku priče Stribor je u društvu agave, elementa iz prirode koji je pripitomio u svojoj sobi, a do kraja romana i sam biva pripitomljen u tom istom gradu, ljubavlju žene simboličnog imena.

Iako dobitnik novčane premije, Stribor želi da ostane tu gde jeste i ne podiže novac bar još neko vreme, istovremeno promišljajući niz bitnih pitanja – od uloge novca u našem životu, preko muško-ženskih i porodičnih odnosa, do odnosa želje i potrebe. Dok se velika promena samo sluti, on započinje sa promenama u onim segmentima svog života za koje mu novac i nije bio neophodan. Postaje heroj u misiji spasavanja jednog života i raskrinkavanja mreže koja je upropastila živote mnogih. Ono sto je trebalo da ga uljuljka i odvoji od realnosti delovalo je otrežnjujuće. Stribor se ne zadržava samo na razmišljanjima, postaje aktivni učesnik u životu i konačno dela u skladu sa onim što misli. Junak koji ostaje u svetu briga drugačiji je – odlučan na akciju. Pita se koga izvesnost može usrećiti, anticipira krizu sopstvenog identiteta i baš zato se hvata u koštac sa svim onim čemu je materijalna obezbeđenost delovala kao preduslov. Dubljom junakovom analizom, novac gubi to svojstvo i kreće se ka potpunoj obesmišljenosti.

Zanimljiv je detalj po kom Stribor odlučuje da ne podigne novac još 40 dana. Zašto bas 40? Moglo bi se govoriti o aktivaciji običajnog sižea po kom duša nakon smrti čeka veliki prelazak još 40 dana. Dakle, na simboličkoj ravni jasno je da je mala smrt nastupila već sada – gotovo sa starim Striborom. Prelazak u svet materijalnog blagostanja i izobilja je odložen, a promena se morala desiti sada i ovde.

Stribor je moderni filozof koji kategorije materijanog i nematerijaljog dovodi u takav saodnos da biva lako razlučiti šta odnosi prevagu. Ovaj altruista svet čini boljim dajući sve nijansiranosti života nizom jasnih opozicija posloženih tako da je čitaocu izbor krajnje pojednostavljen. Ovo delo nas uvodi u pravi poredak stvari ili makar onaj koji bi trebalo da je na snazi, a odavno ne važi. Slikajući svoju Mona Lizu (govoreći manirom junaka) roman „Otkup potkupa“ je vešto sakrio u pejzažu detalje koji teraju na aktivno učešće u knjizi ali i van nje – svi ćemo poželeti da budemo više Stribor i bolje uredimo svoj deo šume. Iz tog individualnog delanja valja graditi bolje društvo.

Grad u kom zatičemo Stribora bitno se razlikuje pre i nakon njegovog delanja. A šta to u svojim gradovima možemo mi? Ne možemo da pobegnemo i predamo se, ne možemo nazad u slavno vreme Striborove babe, ali možemo nešto. Šta je to nešto? To je pravo pitanje za svakog od nas. Usput bismo mogli da saslušamo jedini druge, isceliteljski, baš kako je to umela njegova baba:

Moja baba je moj lajfkouč. Odgajila tri sina u ratu, preživela od petrolejke do „lepetrike“ i u 90oj umrla u hodu. Ujutro kafa, šećer i rakija, u podne „beli mrs“, uveče u 20 sati u krevet, ustajanje u 5 sati. Kad zamesi hleb i razgori vatru, pređe dnevno po 10 km, vuče džakove brašna sa vodenice, umesto da vežba jogu, pešači po šumi dok skuplja vrganje, umesto da se leči teta i delta hilinzima, ode kod Munibe na kafu, umesto da ide na porodične konstelacije i konsultacije sa raznim psiholozima, psihijatrima i ostalim psiho-modo popovima. Kad se uplaši zbog medveda, jazavca ili lisice, to se nije zvalo panični napad i nisu se gutali bromazepami, ksaloli, rivotrili, već se išlo kod Remze da joj salije stravu ili pod Ostrog da se očita molitva za zdravlje. Kad bi je nešto zabolelo, popila bi gutljaj petroleja, a ne kafetin. Njen ajfon, tablet i ajped su bile posete rođaka ili odlazak na vašar, a tamo od 1970ih i TV program. Zamišljam babu koja je sa puno strpljenja i podrške, umorna od poljskih radova, često uz kafu slušala i što je htela i što nije htela, a znala je da će drugom da bude korisno. Zamišljam tu moju sad new age babu kako joj, dok sluša komšinicu, govori: „Znaš, Milosava, danas nam se nisu energije poklopile, malo me zračiš, daješ mu ga na dark i šta će ti taj snake look, msm, čist energetski vampirizam. Gde nam ode duša? Duša uvek ide tamo gde neko želi da je sasluša. E, baba, baba, što me dade u grad? (Lalović; 2025: 52)

U bajci “Šuma Striborova” Ivane Brlić Mažuranić takođe postoji jedna starica kojoj je njena muka bila draža od sve sreće i blaga ovog sveta – ona tako raščini začaranu šumu. Isto tako, deluje da je Stribor u romanu, ugledajući se na baku iz bajke i svoju baku, raščinio jedan grad. Kao nagradu za svoj čin dobio je ljubav. Ljubav kao univerzalni odgovor na sva pitanja time je potvrdila svoja magična svojstva i postala njegov istinski vodič iz  gradskih magli smoga (Štulić; „Reket roll iz šume Striborove“).

Kao u kakvom rečniku čovekovih bitnih svojstava na stranicama romana „Otkup potkupa“  smenjuju se teme poput: detinjstva, zavičaja, žene, sreće, smrti, najvećeg sna itd. Ovim nam Nena Lalović daruje duhovni vodič, filter, mapu, iskreno deljenje pojedinca sa ostalima koji dišu i misle ne bi li svi zajedno ustali protiv banalosti. Ona nas poziva na borbu, oduku koja je toliko jaka da menja realnost – u čemu leži prava premija! Ima li lepše poruke u ovom istorijskom trenutku?

Za P.U.L.S.E Katarina Aginčić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Katarina Aginčić, Književnost, Nena Lalović, Otkup potkupa