Otuđenje subjekta u mreži simboličnog i povratak istini u „pukotini egzistencije” – u nesvesnom

Čovek svakoj stvari i svakom događaju u životu sa kojima se sretne pridaje određeno značenje. To se značenje često zadržava u granicama opipljive, konkretne stvarnosti, ali se u mnogo većem broju slučajeva prenosi u dublju sferu naše psihe a odatle svakodnevno iskrsava u zamaskiranim formama koje će oblikovati naše želje, podstaći nas da nešto učinimo na određen način. To delovanje je već u toj premisi predodređeno na nivou o kome ćemo polemisati u nastavku rada.

Simboli nas prate u snu i na javi, u svakodevnoj komunikaciji sa drugima, ali i sa samim sobom – u pokušajima da izrazimo sebe kroz misli, reči, delovanja ili osećanja. Čovek tako živi u svetu simbola, ali i čitav svet simbola živi u čoveku. Impuls kreiran u simboličkoj ravni, će se pokazati kao nagon, na primer, kroz ispoljavanje nedostataka i neispunjenosti. Ta matrica problema subjekta će činiti okosnicu Lakanove teorije:

„Ljudska životinja se ne može naći izvan simboličkog zabrana. Čovek čim jeste, jeste u simboličkom.“

Francuski psihoanalitičar, psihijatar, neurolog, ali i filozof, Žak Lakan, je kliničke slučajeve ali vrlo brzo i kompletan saznajni svet oko sebe povezivao sa filozofskim, lingvističkim i književno-naučnim problemima. Smatrao je da „sa druge strane stvarnosti” postoji „rupa u egzistenciji” tačnije jedna ravan odn. dimenzija stvarnosti koja je nedokučiva te da traži definisanje u drugačijem kontekstu. Mentalni život čoveka i njegova saznajna moć izražavaju se u simboličkim tvorevinama jer se njegova suština nalazi „s onu stranu biološkog”. Socijalni aspect animalnog deteta koje se suočava sa sobom kroz Drugog jeste težište Lakanove strukture društvenog bića.

Važna tema Lakanovih gledišta jeste povratak Frojdovim tekstovima i generalno Frojdu kao uzoru. Detektovao je krizu u psihologiji (koja je već postala hronična pojava i zajednička sudbina humanističkih nauka u generalnoj oceni) najviše u tumačenjima Frojdovog učenja. Nova čitanja su izazvala burne reakcije u svetu psihijatrije, te je Lakan osnovao sopstveni institut. Zahtevao je radikalno tumačenje Frojdovih dela koje je bilo znatno drugačije od vladajućeg shavatanja psihoanalitičara. Kada je stekao status predavača, osnovna teza mu je bila da sve što se dešava u psihoanalizi tog vremena je promašaj i prevara, krivljenje Frojdovih reči. Po njemu, u Frojdovoj ideji je prvenstveno sadržana problematičnost kapaciteta za adaptaciju, a ne kako su frojdovci isticali, mogućnost adaptiranja. Lakan kaže da je cela humanistička psihologija tog vremena „beg od nesvesnog“. On je sagledavao Frojda iz druge perspektive i borio se protiv akademskog učenja psihoanalize i lažnih autoriteta. Za razliku od „ego-psihologa“, koji zanemaruju nesvesno, i težište sa dubinske (latentne) psihologije pomeraju na ravan svesnog iskustva (koje bi, po njihovom shvatanju, trebalo da je u skladu sa imperativima kulturološki odgajanog Ega („Ja”-a) i koje je lični saveznik u terapiji psihoanalizom), Lakan smatra da je upravo Ego taj koji je za subjekta frustrirajući i kojeg treba oslabiti. Lakan tvrdi da je „Ja” naš glavni neprijatelj u psihoanalizi, a ne saveznik kako su tvrdili ego-psiholozi. „Ja” je stecište otpora, i posao analitičara nije da jača „Ja”, nego da se bori protiv podvala koje „Ja” unosi u analizu, tako je posao analitičara da pacijenta stalno suočava sa neizvesnošću nesvesnog. On čak zahteva poništavanje Ega i odustajanje od racionalnosti. Frojdove reči: „Tamo gde je Id Ego treba da bude“ Lakan čita kao: „Tamo gde beše „Ono“, „Ja“ treba da dođe („là où fut ça, il me faut advenir.“ ) – što ne znači da bi Id trebalo da bude afirmisan Egom, već da Ego bude pništen Idom. „Nad-ja „traži svoje“, bez obzira na to koliku će cenu platiti subjekt, ono je kao poverilac koji od dužnika – Ja – traži da mu izmiri dug i pri tome zlurado posmatra teškoće u koje sve to dovodi Ja.“

Ono što govori iz nas i ono što govori o nama jeste ono nesvesno. Nesvesno, bezvremeno polje, ne može se spoznati direktno, ali se može shvatiti vrstom prevoda koja se dešava u jeziku – psihoanaliza je stoga „govor koji leči” („talking cure”). Nesvesno je struktuirano kao jezik i može se komunicirati, samo treba doći do njegove logike. „Nesvesno je ono poglavlje moje istorije koje je prekriveno belilom i ispunjeno jednom laži: to je cenzurisano poglavlje. Ali istina se može ponovo pronaći i najćešće je ona ispisana negde drugde.” Kao ta druga mesta na kojima se istina skriva Lakan navodi „arhivska dokumenta” (misleći na uspomene iz detinjstva), „semantičku evoluciju“ (koja se odnosi na čitav spektar reči jedne osobe, kao i njegov stil života i temperament), na „spomenike“, „tradiciju“ i „tragove“ koji takođe predstavljaju simbolizovana mesta koja za čoveka imaju mnogo veći značaj pri upoznavanju, i spoznavanju samog sebe nego što bi to priznali oni koji nesvesnom pridaju minornu vrednost u psihoanalitičkim teoretisanjima. Da je u osnovi nesvesnog reč potvrđuje i sledeća Lakanova misao:

„Psihoanalitičko iskustvo je u čoveku ponovo pronašlo imperativ reči kao zakon koji ga je oblikovao po svojoj slici. Ona rukovodi poetskom funkcijom jezika da bi simbolički posredovala njegovu želju. Neka vam ona omogući da konačno shvatite kako u daru govora počiva sva realnost njegovih dejstava; jer čoveku je upravo preko tog dara došla sva realnost i on je održava pomoću svog neprestanog delanja.“

Bitni činilac u tumačenju ovih simbola, koje nam nesvesno šalje, jeste Drugi. Slušalac i tumač naših govorenih beseda uliće im smisao tumačeći mrežu relacija među mnogobrojnim entitetima koji iskrsavaju iz našeg nesvesnog a koji nama, našoj svesti i našem iskustvu, neprestano izmiču. Lakanov psihoanalitički pristup bitno je obeležen kulturološkim razumevanjem nesvesnog. Nesvesno je središte simboličke razmene koja uvek podrazumeva interakciju sa drugim. Ono je govor Drugog. Smisao subjektovoj besedi daje dobra punktuacija druge osobe, analitičara. Samo značenje uvek proizilazi iz lanca označitelja. Označitelj sam po sebi nema nikakvo značenje, on ne referira, ne nosi sa sobom neko konkretno označeno. Označeno uvek mora biti u mreži označitelja, i do njega nikada ne možemo doći ako zanemarimo tu mrežu relacija označitelja. Uvek je posredi neka razmena, nekakvo sakonstituisanje značenja. Mi sami možemo sagledati samo učinke tog odnosa, ali ne i zašto se oni dešavaju. Zato je subjektu bitna interakcija sa drugima (sa ljudima), i sa Drugim (sa zakonima jezika) kako bi uspeo da ostvari ličnu subjektivaciju koja se uvek dešava zahvaljujući žigovima i uticajima koje nam drugi (po)stavljaju. Prava adaptacija čoveka je otvorena interakcija sa drugim, otvaranje ka nesvesnom je otvaranje ka simboličkoj razmeni.

U svom zborniku radova „Spisi“, Lakan kaže da: „…psihoanalitičko iskustvo otkriva u nesvesnom celu strukturu jezika…“ , pa zato kao polaznu tačku psihoanalitičke teorije uzima koncept subjekta konstituisanog kroz jezik. Tako se psihoanaliza određuje kao tehnika tumačenja, gde je tumačenje zapravo stvar čitanja. Nesvesno je kretanje ili kruženje između stvarnog, znakovnog i slika, tj. psihoanaliza je vrsta čitanja – ili pokušaja da se „čita” subjekt. Nesvesno je mentalno oposredovano i lingvistički organizovano, ono je mreža supstituta, označitelja, koji omogućavaju unutrašnju kombinatoriku želje i objekta želje. Postoji izvesna logika u nesvesnom koja nam može pomoći da stignemo do istine u njemu skrivene. Zato Lakan poziva na istraživanje jezika simbola jer govor može da iscrpi smisao govora, smisao smisla samo u činu koji ga stvara. Lingvistika nam u tome može biti od velike pomoći. Zato ukazuje na značajan rad Levi-Strosa koji je sugerisao povezanost jezičkih struktura sa određenim društvenim zakonima, dalje navodi neke discipline koje je i sam Frojd smatrao korisnim za psihoanalitička dostignuća: istorija civilizacije, mitologija, psihologija religije, istorija i književna kritika. I sam dodaje neke filozofske metode: retoriku, dijalektiku, estetiku jezika (poetiku), smatrajući da će ove discipline pružiti naučne osnove psihoanalitičkim teorijama koje su krenule pogrešnim putevima teoretisanja usled smatranja ovih metoda zastarelim.

Ma koliko se nama činilo da smo slobodni dok govorimo, svaka naša misao i govor nužno su podležući nekim zakonima. Treba neizostavno pomenuti i značaj govora koji je u tradiciji psihologija i psihoanalitičara već odigrao veliku ulogu . Ovde je Lakan nastavio plodnom analizom do svog utemeljenja sopstvene teorje jer je funkcija psihoanalize upravo je oslobađanje govora. Mi smo uvek u govoru, i govor je uvek u nekoj konkretnoj situaciji. Obavijeni smo mrežom simbola i pre nego što smo dospeli na svet. Simboličko razapinje svoje mreže između subjekata i tako potvrđuje njihovo postojanje. Čovek stupa u jezik. „…zato što jezik sa svojom strukturom uvek već postoji pre nego što subjekt u jednom trenutku svog mentalnog razvoja pređe njegov prag.“ Jezik uvek postoji i pre nego što mi bilo šta kažemo.

Sledstveno tome, subjekt je rob jezika, „rob besede u univerzalnom kretanju, u kojem je njegovo mesto upisano vec na samom rođenju“ . Lakan zahteva oslobađanje od stega kulture i tradicije koje nameće društvo i traži od psihoanalize da oslobodi ludilo u čoveku. Potvrdu za ovakav stav on nalazi i u Paskalovim rečima „ljudi su tako nužno ludi da bi, po jednoj drugoj vrsti ludila, bilo ludo ne biti lud“ . Ludilu se ne treba suprotstavljati, samo bi trebalo bolje komunicirati sa svojim ludilom. Treba se otvoriti višeznačnom, otvoriti se heteronomnom, nesvesnom, jer „radikalna heteronomija zjapi u čoveku“ . Trebalo bi odustati od racionalnosti i Ego poništiti Idom. Individua (ako je to jak Ego) nije moguća. Kompaktno, integrisano živo biće nije moguće. Moguća je samo „individua“. Subjekat je nužno rascepan, heteronoman, raspolućen, nema monolitnog, autonomnog subjekta (kako je to shvatala tradicionalna filozofija). Razlog ovome je to što je čovek biće simboličke razmene, a ne biće primarno nagonske kao kod Frojda.

Rascepljenost subjekta upravo je učinak jezika. Biće je odnos tj.referentnost spram Drugog i njegova ontogeneza uvek je u funkciji odnosa spram tog Drugog. Dinamika psihičkog razvoja bitno je relaciona. „Sam subjekt je, ako tako možemo reći, spram samog sebe ekscentričan, njegovo vlastito mesto leži van njega.” Individuacija je u funkciji interakcije sa svetom oko sebe, sa poljem prisutnosti, odnosno odsutnosti Drugog. „Drugi je mesto gde se postavlja lanac označitelja, koji upravlja svime što se od subjekta može uprisutniti, to je polje tog živog bića gde se subjekt ima pojaviti.” Služeći se jezikom (mrežom označitelja koji čine jezik) mi nužno premeštamo svoje mesto, krećemo se u nekom širem prostoru koji podrazumeva razne vrste prenosa transfera gde preko drugih doživljavamo vlastite želje. „Čovekova želja nalazi svoj smisao u želji drugoga, ne toliko što drugi drži ključeve željenog objekta, koliko stoga što je njegov primarni cilj da bude priznat od strane drugog.“ Nesvesno je uvek govor drugog, a ne o potiskivanju ličnog seksualnog života ili traume iz detinjstva. Vlastite želje uvek treba sagledati kao želje drugog, a reći tako nešto bilo je revolucionarno koliko i ono Frojdovo da je dete otac čoveka. Zato se o adaptaciji ne govori kao o potpunom ovladavanju sobom (kako to priželjkuju pristalice ego-psihologije koje smo ranije pominjali), prava adaptacija po Lakanu nikada ne može biti sigurna jer je ona uvek otvorena interakcija sa drugima. A po prirodi stvari, uslovima sredine se ne možemo olako prilagoditi…

Kako sada funkcioniše Lakanova strukturalna psihoanaliza i gde locirati pravu istinu za subjekta u mreži označitelja koji sturukturišu našu stvarnost? Da bismo oslobodili govor subjekta, moramo ga uvesti u jezik njegove želje. Moramo subjekta uvesti u primarni jezik, u kojem nam on, u simbolima simptoma, kazuje o sebi ono što sam o sebi ni ne zna. Ali da bi taj simbol čija se dejstva zbivaju mimo subjektovog svesnog znanja (potisnuta, dakle, u nesvesno), delovao na subjekta, on mora biti čujan, izgovoren. Taj komunikativni nivo je jako važan bio i Frojdu na koga se Lakan dosta oslanja. Dakle, odnos analizanta i pacijenta jeste ključan za rešavanje tegoba. To će reći da govor uvek subjektivno podrazumeva i svoj odgovor. „Ti me ne bi tražio, da me već nisi našao.“ , ili kako to u svom lucidnom maniru kaže Žižek „pitaš jer već imaš odgovor.“ Kroz drugog i kroz jezik mi konstituišemo vlastito sopstvo. Naša je svest uvek posredovana Drugim, a prostor u koji mi ulazimo i gde se odnosimo prema drugima i gde bivamo drugi za druge, jeste jezik. (Ovde vidimo uticaje Hegelove dijalektike na Lakanovu filozofiju. Hegelova „igra gospodara i roba“ nedvosmisleno podseća na Lakanovo shvatanje jezika i njegove funkcije transfera gde se priznavanje sopstva kao sopstva događa samo od strane jednog drugog sopstva.). Tek se preko ispoljenog prisustva intersubjektivnosti priznaje postojanje subjekta, a sve se ovo uz pomoć jezika iznosi na svetlost dana.

Ta forma u kojoj se jezik izražava definiše subjektivnost samog subjekta za kojeg smo gore napomenuli da je „u jeziku“ i pre nego što se rodi. „Kao takav, on je zaodenut najvišom funkcijom govora, utoliko što govor angažuje svog autora popločavajući njegov put jednom novom stvarnošću…“ Simbol je kod Lakana označitelj. Jezik je konstituisan ne u odnosu na stvari (objekte), već je organizovan kao mreža reči. Ono sa čim imamo posla u svakodnevnim odnosima su beskrajni nizovi označitelja, reči, od kojih ni jedna ne biva određena samom stvari, već odnosom spram svih drugih reči (rečnik). Ovakva struktura je zapravo (hermeneutički) krug. Smisao jednog označitelja konstituiše se naspram drugih označitelja, a ne u odnosu na objekat na koji bi trebalo da referira. Kontekst je taj koji definiše značenje, a ne nešto na šta se u priči referira. Svako mesto u simboličkoj mreži može biti problematično. Lakan je zamišljao to kao džemper koji može na bilo kom mestu da počne da se para (u ovome on uviđa osnovu za shvatanje psihoze). Samo značenje, dakle, proizilazi iz lanca označitelja. Označitelji sami po sebi nemaju značenje, oni ne referiraju, ne nose sa sobom nikakvo konkretno označeno, jer do njega ne možemo doći ako smo zanemarili mrežu relacija označitelja. Zato kažemo da je uvek po sredi nekakva (simbolička) razmena,nekakvo sakonstituisanje značenja.

Kakve sada ovo ima veze sa nesvesnim i našom početnom tezom? Upravo je nesvesno taj lanac označitelja koji našem iskustvu. U svesnom iskustvu nalazimo samo sferu označenog, ali onaj nadređeni deo jezika – odnosi između označitelja i označenog, iznad je sfere naše svesti. Simboličko se značenje može dešifrovati tek u interakciji sa drugim. „Označitelj je subjektovo „transcendentalno mesto“, mesto odakle on govori, na kome je on govoren…“ Pravi označiteljski subjekt jeste ono nesvesno – jezik. Središte mišljenja jeste nesvesno, a ne svesno, ne cogito. Zato Lakan vrši preformulaciju Dekartovog „Mislim, dakle postojim“ i kompletne kartezijanske tradicije, prevodeći to u „Mislim tamo gde nisam“, odnosno: „Jesam tamo gde ne mislim.“ Kopernikanski obrt, rekli bismo, gde se težište pažnje potpuno preobrće na drugu stranu. Ja/Ego/Cogito je samo susubjekt označenog. Tako se pokazuje nadmoć jezika u odnosu na čoveka. Čovek je uhvaćen u jezičku mrežu, u mrežu simbola uz pomoć koje se on jedino može spoznati. Jezik govori čoveka, ne čovek jezik!

Dinamika ljudskih želja se mora zato tumačiti u okviru mreže označitelja. Radi se o relaciji između različitih znakova, različitih znakova potreba, a ne o potrebama samim. Želja uvek referira na potrebu za nečim spoljašnjim, za nečim što asocira nešto drugo, nešto što nam stalno izmiče. Značenje jednog simbola možemo odrediti samo preko značenja drugog smbola, a kompletno značenje se može odrediti samo određenjem strukture koja je sam jezik. To su samo navodi koji govore o stukturalističkom tumačenju i velikom uticaju koji je imao Lakan na taj pravac mišljenja. Ne možemo iskočiti iz sfere simboličke razmene – iz sfere jezika.

Za razliku od prethodnih shvatanja klasicističke episteme, gde je postojala povezanost između reči i stvari, kod Lakana imamo bitnu novinu- da se reči potpuno autonomizuju, funkcionišu na jedan nezavistan način ostvarujući asocijativne sklopove (u slučaju metonimije) ili referirajući rečju na neku drugu reč, a ne na bilo koju stvar (kod metafore). Radi se, dakle, o dve bitne funkcije označitelja, koje potvrđuju tezu ne samo o razlici između označenog i označitelja, već i to da sami označitelji postaju nešto na šta se referira. Od krucijalne važnosti na putu traganja za nesvesnim jeste upravo pronalaženje ove metonimijske i metaforičke funkcije označitelja u domenu snova (koje je uvideo i Frojd).

Metaforička funkcija sna je zgušnjavanje pojava u snu kada se ništa bitno ne dešava, a onda nas nešto najednom duboko potrese, uplaši, probudi… (stvaralačka iskra na polju jezika kada se u besmislu pronalazi smisao). U budnom stanju, kod psihotičara, simptomi su ti kroz koje se ostvaruje metaforička funkcija (simptomi su ta mesta kondenzacije gde se nešto izražava na pojačan način). Metonmijska funkcija u snovima jeste premeštanje (izvrtanje) u pronalaženju nekih alternativnih značenja – kada nam nešto deluje drugačije nego što jeste. Ova metonimijska funkcija se ogleda u želji, odnosno, naše želje funkcionišu na metonimijski način. Želja uvek izvrdava, neuhvatljiva je, uvek uključuje neku dinamiku, nije fiksirana na jednom mestu i možemo je razumeti samo preko tog premeštanja. Putem jezika, podeljeni subjekt može izraziti svoju neutaživu želju za celovitošću tako što je preko metonimijskog pomeranja upućuje uvek na nove objekte.

U zaključnim razmatranjima o nesvesnom i jeziku Lakan se bavi mogućim ciljevima psihoterapije – da se nesvesno učini svesnim, da se Id uzdigne na nivo Ega, da se ovlada podsvesnim sadržajem u kojem se krije istina za kojom tragamo. Pritom napominje da je važno prihvatiti čoveka kao rascepljenu jedinku u kojoj se ne može uspostaviti potpuni identitet i ostvariti harmonija vlastitog bića na jednom mestu. Ljudsko biće je neuskladivo sa samim sobom i zato na njega ne smemo gledati kao na biće koje nagonski teži adaptaciji. Psihosintezu moguće je ostvariti kroz psihoanalizu- putem sagledavanja raspolućenosti subjekta i odustajanjem od narcisoidnosti i fiksacije Ego-ideala. Mentalno smo zdravi onda kada se oslobodimo fikcije o jedinstvu bića, kada uočimo vlastitu ranjivost i kada je prihvatimo. Ne treba bežati od ranjivih „čvorišta” sopstvenog bića već u neprestanom razumevanju, sebe iznova otkrivati. Takav pristup je jedini psihološi i filozofski relevantan za ispitivanje i određivanje subjektove uloge u haosu proizvodnje teorija društvene interakcije.

 za P.U.L.S.E: Katarina Plazinić;  Radiša Cvetković

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Frojd, Lakan, Radiša Cvetković, Simbol