Čovek zaboravlja da voli. Umesto da gradi mostove podiže zidove. Otuđenost ga pritiska kao tmurni oblak i zaklanja mu pogled na sunčanu stranu života.

Ljubav je razlog tvog postojanja i baš zato što je ovo toliko blizu tebe i poznato ti je, vrlo lako, ali nažalost i često zaboravljaš na to.

Između tebe i drugog čoveka ne treba da postoji razmak, a postoji zato što ne možeš da vidiš te niti koje vas povezuju, jer sve što ne vidi čovek je sklon da lako zaboravlja, da gurne u stranu, a treba i mora svesno da zapamti, produbljuje i da se podseća na ljubav ako misli da otuđenost ne zaživi ili ako je ima da nestane.

Najusamljeniji trenutak u životu čoveka je kada gleda kako mu se ceo svet ruši, a u mnoštvu ljudi koji ga okružuju oseća se kao da je sišao na pogrešnu stanicu, da to nisu njegovi ljudi i da jedino što može da učini je da gleda kako se sve raspada pred njegovim očima.

Ovaj je čovek odavno pokušao da se uklopi u svet, ali su ga ljudi neprestano razločaravali. Dok se trudio da bude u skladu sa društvenim merilima, polako je, iz dana u dan bio sve dalje od sebe, u sve većem neskladu sa svojom dušom, dok se konačno nije izgubio.

S vremena na vreme osetio bi nasilan uhod usamljenosti. Voda koju pije nije mu pitka i ne toli žeđ, hrana ne toli glad, vazduh koji diše osećao bi kao prašinu koja ga bocka. Ubod stvarnosti oseća na svojoj koži i proganja ga taj metalni sjaj sunca, koji ga kao žiletom seče, a ne greje mu dušu. Mogao bi da se zakune kako čuje da usamljenost pušta korenje i prikrada mu se kao utvara u 3 izjutra kada ceo grad još uvek spava. To je vreme kada sve utihne, a usamljenost je nikada življa.

Svako od nas je jedinstven i to nas čini posebnima i vrednima, ali nas takođe može učiniti usamljenima. To nije samoća, jer možeš da budeš okružen ljudima, ali osećaj o kom govorim potiče od činjenice da nikada ne možeš u potpunosti da podeliš istinu o tome ko si zapravo, šta želiš, o čemu misliš i šta osećaš…To je najveće siromaštvo duše i budi osećaj nevoljenosti, a čovek ne sme da zaboravi da voli, kao što ne može da zaboravi da diše, dok god živi.

Mi smo bitni, i apsolutno smo potrebni jedni drugima. Živiš služeći nekoj višoj svrsi, nečemu većem i silnijem od tebe samog, i nisi slučajno ovde. Kada to shvatiš preplavi te radost, ispuni te ljubav prema čoveku, kao prijatelju i bratu, ali i prema životu, jer svi smo mi jedni drugima dom.

za P.U.L.S.E  Maja Marković 

  Maja Marković, otuđenost1, Priče poezija putopisi

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.