Ovo je priča o junu 1967. godine Bitlsima i „onom” albumu. U trenutku objavljivanja, 1. juna, album Sgt Pepper‘s Lonely Heart Club Band je bio glavni kulturni događaj za sve generacije. Danas, u doba revizionizma, hroničari Bitlsa tvrde da su osetili klice raspada tokom snimanja ovog albuma. No, insajderi svedoče suprotno – o telepatskoj vezi među članovima, nekom formom „geštalta”. Ovog juna svet obeležava 56 godina od izdavanja možda najznačajnijeg albuma svih vremena. Danas, slušanje albuma je izgubljeni narativ, a Britanija je raščerečena između  Amerike i ambivalentne Evrope. Pre pola veka ceo svet je disao kao jedan zbog 39 minuta albuma Sgt Pepper‘s Lonely Heart Club Band. Takođe, Britanija obeležava skoro šest decenija od tzv. leta ljubavi, raskošnog perioda u tehnikoloru prepunog baš ljubavi i razumevanja. Možda govorimo o periodu kada je svet poslednji put verovao da može biti samo bolje. Danas, na žalost, ovaj jubilej biće samo fusnota, deseta vest u dnevniku, a možda ni to. Kao da se Bitlsi nikad nisu ni desili, ali to leto je zaista promenilo svet. Ovo je priča o junu 1967, Bitlsima i „onom” albumu.

Krajem leta 1966, Bitlsi su bili pred raspadom. Koncerti su trajali između 29 i 33 minuta, a muzičari uglavnom nisu mogli da čuju sebe i svoje instrumente. Koncert u Kendlstik parku je počeo u 21.27 i završio se tačno u 22.00 pesmom „Long Tall Sally”. Lenon je nosio kameru kojom je snimao 25.000 prisutnih i svoj bend kako svira. Histerija i buka nisu splašnjavale. Bilo je jasno da je posle 1400 koncerata taj dan bio kraj jedne ere. Bitlsi su odlučili da više nikada ne sviraju pred publikom, želeći da se koncertišu na studijski rad i razvoj projekata. U avionu koji je napuštao San Francisko, Harison je ustao i jasno rekao: “To je to, više nisam Bitls!” Od tog trenutka, svako od Bitlsa je imao slobodu da radi šta i koliko hoće, a eventualan povratak u studio mogli bi da odrede samo oni. Svet je zanemeo, ne očekujući ultimativni povratak i annus mirabilis koji će tek uslediti.

Talenat i vizija

Tokom dugog odmora početkom 1966, Makartni, kao jedini momak u bendu, imao je mogućnosti, želje i ambicije da jednostavno proširi svoje stavove i shvatanje sveta oko sebe. Kao i Lenona, privlačio ga je nadrealizam, De Kiriko, Delvo, Ernst, Dali i najviše Rene Margit u slikarstvu, te Alfred Žari u dramskoj umetnosti. Posebno je bio zainteresovan za Žarijevu teoriju, fenomen patofizike, koji je više bio na nivou spekulacije i umetnosti nastale pod uticajem alkohola.  Iste godine, Makartni je otkrio i avangardne kompozitore poput Džona Kejdža i Karlhajnca Štokhauzena kao i džez muzičare poput Džona Koltrejna, Alberta Ajlera, što ga je odvelo u srce avangardnog Londona. Makartni je (zajedno sa Džejn Ašer), imao prilike da razmenjuje ideje sa Vilijemom Borouzom i Mikelanđelom Antonionijem, koji je navodno bio oduševljen njegovim kratkim super 8 filmovima, Mikom Džegerom, Marijen Fejtful, zatim Piterom Blejkom, koji će kasnije dizajnirati omot albuma Sgt. Peper’s.

Lenon će krajem 1966, na snimanju filma “How I won the War” Ričarda Lestera, komponovati “Strawberry Fields Forever”, oneobičnu, introvertnu, kerolovsku odu ranom detinjstvu u idiosinkratičnom aranžmanu Džordža Martina. Lepota ove pesme je nesporna i u slojevima se može prepoznati eskapizam i uljuljkivanje u sigurniju prošlost, kao i psihodelični odjek koji je obeležio eru. Odgovor Pola Makartnija je ekstrovertnija i živopisnija, skoro rokoko pesma “Penny Lane” napisana u duhu slavljenja života u predgrađu. Kao “Strawberry Fields Forever” za Lenona, za Makartnija je ova pesma bila trijumf i eksplozija talenta i vizije. Obe pesme su izdate kao singl u februaru 1967. Iako se radilo o možda najkompletnijem singl projektu Bitlsa, dolazak na prvo mesto britanske top-liste sprečila je čvrsta pozicija krunera Engelberta Hamperdinka i pesma “Release Me”. Javnost još nije bila spremna za Bitlse koji su za manje od četiri godine diskografske karijere sazreli od moptop rokenrol tinejdžerskih idola koji pevaju “kako ona voli njega” do brkatih vizionara u uniformama edvardijanske vojske spasa koji pevaju o izgubljenom detinjstvu i posrnuloj mladosti. Vizuelizacija ovih pesama u režiji švedskog reditelja Pitera Goldmana predstavlja odmak od uobičajenih promotivnih filmova hitova Bitlsa koji su u poslednje dve godine bili zamena za gostovanje u TV emisijama. “Strawberry Fields Forever” je kratki film snimljen krajem januara 1967. sa akcentom na brkatim i bradatim Bitlsima obučenim u raskošna šarena odela u nadrealnoj situaciji sviranja i polivanja klavira bojom oko velikog hrasta. Dezorijentisani kadrovi Lenona sa kravatom preko lica i Makartnijevi snimci pušteni unazad u odličnoj su korelaciji sa “novom” muzikom Bitlsa – originalnom, neuhvatljivom i na prvi pogled slabo komunikativnom. Prvi oficijelni spot u istoriji “nesrećnog braka” televizije i rokenrola, plod je unikatne artističke namere.

“Sgt. Pepper’s Lonely Heart Club Band” je objedinio koncepte karnevala i alter ega.

Ideju alter ega i menjanja identiteta Makartni je dobio tokom poslednje turneje Bitlsa u Americi dok je gledao psihodelično-vodviljske postere bendova zapadne obale. Odbacivši dotadašnju karijeru benda kao passe, Makartni je želeo da napravi pomak. Novi bend „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ je trebalo da koristi sve kultne elemente koje su Bitlsi voleli. Odeća benda je bila varijanta uniforme edvardijanske armije spasa.  Naslovna pesma je bila hibrid duvačke sekcije i hevi roka, koji će uskoro postati podžanr roka – hevi metal. Inspiraciju za  ofanzivno korišćenje solo gitare uz odsustvo ritam gitare, Lenon i Makartni su dobili dva dana pre snimanja pesme, na koncertu tada malo poznatog Džimija Hendriksa, kog je Makartni preporučio nekoliko meseci kasnije za festival u Montereju. Hendriks je ovaj koncert počeo pesmom „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“. Album je bio trijumf duha nad formom. Makartni je stalno donosio nove ideje koje Lenon nije stizao da prati, pa je odlučio da se skloni u stranu. Star i Harison su se uglavnom dosađivali, dok je Sgt. Pepper’s… dobijao estetizovane konture dirigovane hiperaktivnim enfant terrible-om Makartnija. Njegove pesme poput „She’s Leavinh Home“, „Lovely Rita“, „When I’m 64“ bile su povod empatije za obične ljude , u oneobičnim srceparajućim aranžmanima mini-simfonija. Predstavljen kroz Makartnijevu umetničku viziju album je predstavljao trijumf „sapunske opere“, rokenrol novela i britanske verzije Fanfara za običnog čoveka Arona Koplanda. U tom smislu, Pepper je most pomirenja generacija – konzervativne koja je dobila Drugi svetski rat i liberalne, bebibumerske koja želi da se na svaki način razlikuje. Lenon se, pak, nije lepo izražavao u vezi sa Makartnijevim izletima u banalno, ali zdravo sagledavanje dosadne svakodnevnice srednje klase. Lenon je dalje objašnjavao: „Želim da pišem o sebi, jer sebe najbolje poznajem!“

Dugo zbogom

Danas, u doba revizionizma, hroničari Bitlsa tvrde da su osetili klice raspada tokom snimanja ovog albuma.. No, insajderi svedoče suprotno – o telepatskoj vezi među članovima, nekom formom „geštalta“. U ovoj atmosferi, arkadijska priroda Pepperland-a je očigledna. Reč je o utopijskoj slici imaginarne „republike“ razuzdanog Londona koja je najavila i započeto uzbudljivo leto šezdesetih. Od tog trenutka, Amerika prihvata Bitlse kao orfejsko-dionizijevske likove „vrlog novog sveta”, a njihovu muziku kao božanske darove.

U trenutku objavljivanjam 1. juna, album je bio glavni kulturni događaj za sve generacije. Ser Džozef Lokvul, vlasnik EMI-ja, bio je toliko oduševljen albumom da je posle večere u čast objavljivanja ćutke seo na pod i nekoliko puta odslušao pesme pevušeći ih.. Zapadna američka obala, pogotovo San Francisko i Sijetl, album je dočekala kao religiozno iskustvo. Omot je bio jedinstven i originalan jer je prvi put mogao da se „otvori“ i sadržao je reči. Prvi put se govorilo o poimanju rokenrola kao umetnosti. Američki radio je prvih deset dana juna puštao samo pesme sa Sgt. Pepper’sa. Kenet Tajnan je u Tajmsu napisao da je album „odlučujući momenat u istoriji zapadne civilizacije…“

U opusu Bitlsa posebno mesto pripada pesmi „All You Need is Love“. U pres materijalu Bi-BI-Sijevog projekta Our World stoji:“ Prvi put do sada, povezaćemo svih pet kontinenata a gledaocima predstaviti široku lepezu ljudskog roda.“ Ovim prenosom – u kome je trebalo da učestvuje samo 18 zemalja – nastala je „Monovisia““. Potencijalno gledalište je procenjeno na 500 miliona ljudi. No, očekivano za epohu hladnog rata, svih sedam zemalja koje su bile „iza gvozdene zavese“ otkazale su učešće spuštajući broj za oko 150 miliona gledalaca. Pojavljivanje najpoznatijeg rokenrol benda na svetu koji govori i veruje „Samo ti je ljubav potrebna“, bio je utopijski ideal o bratstvu ljudi i nacija koji će Lenon ovenčati pesmom „Imagine“ četiri godina kasnije. Početak „All You Need is Love“ su uvodni taktovi francuske himne Marseljeze dok se prepoznaju delovi „In the Mood“ Glena Milera i Bahove obrade engleske renesansne muzičke teme „Greenslaves“. Iako je ispunjena ideja da se u refrenu ponavlja poruka za koju neće biti potrebno veliko poznavanje engleskog jezika, očigledno je da je pesma pogrešno interpretirana. Refren zvuči jasno (kao izjava), ali u kontekstu ostatka strofe otkriva da  Lenon, u stvari, peva da se sve može ako se hoće, što je zapravo sugestija.

Možda je raspad Bitlsa već u ovom trenutku bio veoma očigledan ali sledeće dve godine biće najkreativnije kada je njihova muzika u pitanju. Čendlerovski rečeno, bilo je to dugo zbogom.

Aleksandar Janković

tekst je objavljen u Kulturnom dodatku “Politike” 6.maja 2017. godine

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Džon Lenon, Muzika, Pol Mekartni, Politika, Sgt. Pepper, The Beatles.