Sve na filmu potiče od nečeg drugog. Pisanje je, naravno, pisanje, gluma dolazi iz pozorišta, a snimanje potiče od fotografije. Montaža je jedinstvena za film. Nešto možete videti iz raznih uglova gledanja gotovo u isto vreme što stvara novo iskustvo. Umesto traženja intelektualne kičme filma u scenariju pre početka rada Kjubrik je smatrao kako je njegov način kretanja prema konačnoj verziji filma snimanje svake scene iz različitih uglova i zahtevanje ponavljanja svake rečenice.

.

.

Nakon kosmičke Odiseje (2001: Odiseja u svemiru), epskog remek dela maestralnog američkog reditelja Stenlija Kjubrika iz 1968. godine, čovekovog kreativnog susreta sa kosmosom i naprednom vanzemaljskom vrstom, čovekovog uspona na evolutivnoj lestvici u neko više, savršenije biće, Kjubrik se okreće novom, trećem u nizu kontroverznih SF ostvarenja. Njegova umetnička vizija, ideja da dotadašnje ustaljeno predstavljanje filma kao pozorišne predstave u tri čina preusmeri u autentičan vizuelni doživljaj – pročišćen od naslaga nepotrebnog i pogrešnog, a potom transponovan filmskim jezikom u jedinstven umetnički izraz, nastavlja se i kroz Paklenu pomorandžu (1971.), mračnu filmsku viziju budućnosti čovečanstva potonulog u nasilje i kontrolu uma pojedinca kojeg društvo pretvara u običan mehanizam na navijanje, korisni šraf dekadentnog drušva, viziju romanopisca Entonija Bardžisa iz 1962.godine.

.

Nakon višegodišnjeg boravka izvan domovine Anthony Burgess se početkom šezdesetih godina prošlog veka usled povratka u Veliku Britaniju susreo s fenomenom adolescentskog nasilja. Pripadnike dvaju supkulturnih grupa – modsa i rockersa – britanska je javnost prepoznala kao ozbiljnu pretnju državi i sigurnosti njezinih građana, a sukobi među navedenim grupama poprimili su razmere zbog kojih su pojedini političari predlagali uslovljavanje mladih nasilnika na činjenje dobra. Verujući da je upravo mogućnost moralnog izbora ono što nas čini ljudima te da je bolje svesno izabirati biti zao nego biti prisiljen činiti dobro, Anthony Burgess piše Paklenu pomorandžu kako bi ukazao na zloupotrebe koje bi mogle proizaći iz pokušaja primene utopijskih planova za stvaranje idealnog društva putem usavršavanja pojedinca bihejvioralnim uslovljavanjem. Bardžisova Paklena pomorandža (A clockwork orange) predstavljala je osudu modernog društva kao disciplinovanog u kojem se pojedinac svodi na poslušno proizvodno telo, odnosno na mehaničku igračku, kako bi se po svaku cenu postigla i održala društvena poslušnost, sistem društvene kontrole.

.

Čovek nije uglađeni varvarin, objašnjavao je Kjubrik, on je primitivni varvarin. On je iracionalan, okrutan, slab, glup, nesposoban da bude objekat nečega što se ne dotiče njegovog interesa. Zanima me okrutna i nasilna čovekova priroda jer je to njegova istinska slika.

.

Film je predstavio fantaziju u vidu noćne more koja govori o Engleskoj u ne tako dalekoj budućnosti. Dok Alex (briljantna uloga Malcolma McDowella), protagonista i pripovedač Paklene narandže, i njegovi družina – njegova braća u nasilju – noću tumaraju ulicama u potrazi za novim žrtvama, iz stanova zgrada koje nalikuju strašnim i veoma ogromnim planinama kroz prozore dopire plavo svetlo televizijskih prijemnika. Buržoazija se skupljala unutra upijajući glupave svetske programe objašnjava Alex čitaocu. U Paklenoj narandži generacija mladih izmiče delovanju mehanizama disciplinovanja, barem naoko. Ozloglašeno utelovljenje te generacije i abnormalnog pojedinca kojega je potrebno iznova disciplinovati i popraviti. učiniti poslušnim i korisnim članom sistema. Alex i njegovi vršnjaci sebe nazivaju nadsatima te se umesto konvencionalnim engleskim jezikom služe nadsat govorom (nadsat je Bardžisova jezička tvorevina proizašla iz ruskog jezika, a ekvivalent u engleskom jeziku joj je reč teen. Sastoji se od dvestotinjak reči posuđenih iz ruskog jezika). Korištenje se vlastitog jezika protumačiti može kao čin lingvističke pobune – odbacujući službeni jezik društva, nadsat mladež odbacuje i njegovu službenu ideologiju. Korištenje vlastitog jezika, koji ostali članovi društva ne razumeju, osnažuje osećaj solidarnosti među mladima te ih ujedinjuje u njihovu otporu spram službenog autoriteta. Ali, nadsat jezik ujedno i otuđuje mlade od ostatka društvenog tela. Što je veća udaljenost između njih i običnih građana, lakše je nadsatima ispoljavati nasilje te opravdavati počinjene zločine. Budući da ni ne govore istim jezikom, običnim je građanima lakše izuzimati nadsate iz društva, a instancama autoriteta lakše je racionalizovati vlastite brutalne reakcije na okrutno nasilje nadsata. Nerazumevanje nadsat jezika kao i izostanak ikakvog zanimanja za njega, svedoči o pomanjkanju lingvističke fleksibilnosti društvenog tela. Alex s druge strane, kao i drugi nadsati, razume standardni engleski jezik te se njime vrlo vešto služi kada okolnosti to od njega zahtevaju.

.

U tom i takvom futurističkom društvu distopijski Bardžisov roman i Kjubrikova sjajna ekranizacija istog se bave mladim delikventom Aleksom i njegovom bandom, nasilnikom čija je jedina pozitivna osobina naklonost muzici Ludviga van Betovena. Nakon niza brutalnih zločina on biva uhapšen, a potom i kažnjen od strane države oduzimanjem slobodne volje brutalnom metodom ispiranja mozga, postajući na taj način još jedna paklena pomorandža. Aleks postaje samo nešto što podseća na ljudsko biće – u osnovi mehaničko u svim svojim reakcijama. Nakon milosrdne terapije od strane države, vezane za stopu smanjena delikvencije i nasilja, Aleks postaje stvorenje bez slobodne volje, neka vrsta nezaštićene biljne vrste koja još samo vegetira na vetrometini uzavrelog sveta licemerja i brutalnosti, još jedna cigla u zidu, proizvod represivnog, automatizovanog društva, poslušan i bezopasan građanin, materijal obrađen i spreman za dalju upotrebu. Izraz a clockwork orange oslikava njegovo jadno, nehumano postterapijsko stanje stvorenja na navijanje – prazne ljušture, tj. nečega što samo spolja izgleda privlačno i sočno poput pomorandže, a iznutra je isprazna marioneta sistema.

.

Predstavnici vlasti društva prikazanoga u Paklenoj narandži žele uvesti red među onaj deo stanovništva koji se opire tradicionalnim mehanizmima disciplinovanja, imajući pri tome na umu da su poslušni građani, zaplašeni brutalnostima adolescenata, voljni za mirniji život žrtvovati deo svojih sloboda te ne propitivati metode uvođenja reda. Vladu ne zanima toliko borba protiv zločina koliko očuvanje privida stabilnosti. Nasilnici koji su na slobodi počinju se primati u policijske stanice. Pretvarajući policiju u kriminalno telo vlada potiče nasilje, želeći doprineti paranoji građana te u krajnjoj meri postići poslušnost putem straha. S druge strane, vlada se oslanja na modernu bihejviorističku tehnologiju da izleči zatvorenike kako bi se kao korisni i ravnopravni građani mogli ponovno uključiti u društvo. Petnaestogodišnji je Alex za počinjeno ubistvo osuđen na četrnaest godina zatvora (State Jail Number 84F) gde ga lišavaju imena i dodeljuje mu broj – tako da sam u dolasku i odlasku bio 6655321, a ne više vaš mali Alex. Zbog istorije izuzetno nasilnih zločina Alex je odabran za podvrgavanje eksperimentalnom tretmanu uslovljavanja, obnavljajućem postupku, koji će mu omogućiti da ostatak života proživi kao uzoran građanin. Kombinovanjem leka koji izaziva fizičku nelagodu, Ludovico materije, te eksplicitnih prizora izuzetno okrutnih zločina ubistava, silovanja i mučenja koje je Alex prisiljen neprestano gledati, Alexovo je telo uslovljeno da na samu pomisao na nasilje reaguje mučninom i boli: Našeg subjekta, vidite, goni prema dobru to što je, paradoksalno, gonjen prema zlu. Namera da se ponaša nasilno propraćena je jakim osećajem fizičke nelagode. Da se tome suprotstavi, subjekt se mora prebaciti na dijametralno suprotan stav. Tokom podvrgavanja jednom od tretmana Alex će zavapiti: Ja, ja, ja. Šta je sa mnom? Gde je moje mesto u svemu tome? Jesam li ja samo nekakva životinja, pas? Trebam li ja biti samo narandža na navijanje? (slengovsko značenje pojma Clockwork orange).

.

Na kraju svega, na kraju eksperimenta, nekadašnji ČOVEK postaje sprava na navijanje, nečija igračka za manipulisanje i (zlo)upotrebu. Da bi kao bio-mehanizam bio koristan po drušvo, država i vlast su napokon pronašle način uticaja na ostatke svesti i uma obrađenog pojedinca i učinile ga korisnim po društvo i njegove institucije, pravilno usmerile njegovo nekadašnje buntovno i beskorisno delovanje. Naravno, tako preuzvišen cilj sistema opravdava primenu svakojakih sredstava. Od nekadašnje fikcije i mračne futurističke kritike društva znamenita Paklena pomorandža i kao knjiga i kao film postala je nakon pola veka savremena, paklena realnost modernog sveta demokratije i ljudskih prava i sloboda.

.

Dobrota dolazi iznutra. Dobrota je izbor. Čovek koji ne može da bira, više nije čovek.

.

Kjubrik na taj način otvara još jedno bolno društveno pitanje – o suštinskim uzrocima i posledicama nasilja u društvu, odnosu prema pojedincu, postavljajući vanvremensku muziku Betovena kao kontrast društvenoj konfuziji bez pravih odgovora, licemerju i brutalnim scenama nasilja. U zloslutnoj atmosferi (koja na momente veštim pokretima Kjubrikove kamere i usporavanjem kadrova podseća na apokaliptičnu viziju još jednog briljantnog, vizionarskog ostvarenja zlatnih sedamdesetih – Fosijev Kabare) koja kombinuje tamu anarhije, mračnih vizija čovečanstva, vizuelnu napadnost i svetlost lepote klasične muzike, unutar koje se odigravaju brutalne scene igre smrti bezosećajnog i bezbožnog sveta, Kjubrik se bavi nekim od ključnih pitanja sveta u rasulu hipokrizije, laži i nasilja, pitanjem granice između dobra i zla, pitanjem pojedinca unutar društva dvostrukog morala. Manipulisanje masama i poigravanje sistema temeljnim ljudskim vrednostima poput slobode – od potrebe do potrebe društva, potmulo odjekuje unutar ovog brutalno ogoljenog filma uz čudesni kontrast razigranosti teme Singing in the rain iskorištene tokom scene brutalnog nasilja i silovanja – pakleno kjubrikovski.

.

.

Kritka je film pretežno dočekala pohvalama, na sledeći način: Poruka, za sve one koji nisu u stanju analizirati Paklenu naranndžu u bilo čemu osim u nasilju, je ista ona u Hinduizmu koja govori o karmi; svako na kraju dobije ono što zaslužuje. Ovaj film je gorko slatka ironična priča o sociopatu Alexu Delargeu. On završi u eksperimentalnom programu kondicioniranja stvorenog kako bi od njega stvorili programiranu narandžu, nekoga ko je nesposoban ozlediti bilo koga. Kada biva otpušten iz zatvora, karma počinje delovati. Beskućnik kojeg je pre istukao sada istuče njega. Spase ga dvojica policajaca, dvojica njegovih bivših kolega koje je prevario, pa sada i oni istuku njega… Paklena narandža je film koji, od početka do kraja, pršti ironijom. To je briljantno, crno poetično delo koje istovremeno fascinira i izaziva gađenje. Kubrick je stvorio prvu punk tragikomediju koreografisanu poput crtaća, meditaciju o pojmovima dobra, zla i slobodne volje koja je u jednakoj meri zavodnička koliko i neukusna. Da je Kubrick krivo procenio udaljenost između komedije i okrutnosti je neosporno; ali danas nije lako odgovoriti zašto ovaj film ostaje duboko u sećanju. Paklena narandža je uokvirena poput satire, ali nije jasno čemu se rugao Kubrick – tinejdžerima, silovateljima, kriminalnom postupku, liberalnoj birokratiji, bogatima više britanske klase; vi odlučite. Poput većine Kubrickovih filmova, i ovaj je originalan, hermetičan, jezovit spektakl kojem se moramo diviti jer je jedinstven.

.

Kao što se film Odiseja u svemiru završava krupnim planom zvezdanog deteta koje gleda u kameru dok putuje prema Zemlji, nagoveštavajući sledeći, uznapredovali korak ljudske civilizacije, film Paklena pomorandža počinje krupnim planom mladića Aleksa koji zuri u kameru zlokobno se smeškajući, dok se sprema da započne noć punu seksualnih ludorija i ultra-nasilja sa svojom bandom. Pošto je surovi Aleks daleko od evolutivnog napretka koji predstavlja zvezdano dete, može se zaključiti da Kjubrik ovim vanvremenskim filmom otvoreno progovara o tome da će na svetu biti mnogo gore, pre nego što jednog lepog dana postane mnogo, mnogo bolje.

.

.

Sve počinje vašim uzbuđenjem zbog neke nove priče a završava se tako što je vi prepričate na platnu, objašnjava Kjubrik svoje viđenje procesa režije. Taj proces se kreće od najlepšeg literarnog nadahnuća do očaja. Ponekad je surovo i podseća na pokušaj da zapišete na parčetu papirića nešto što je neko upravo rekao, pri čemu stojite, četiri je sata i zimsko sunce zalazi. Morate da snimate, i pokušate da se prilagodite situaciji koja je upravo iskrsla. To je kao kada bek automatski nastavlja igru našavši se pred iznenadnom odbranom.