Уметност као panem et circenses

Ulogujte se / Kreirajte profil

Уметност као panem et circenses

.

Become a Patron!

.

Данима већ друштвеним мрежама круже апели естрадних уметника који се оглашавају поводом губитка или смањења прихода услед пандемије коронавируса. Очигледна је њихова депримираност због забране већих јавних окупљања и последичног отказивања концерата, свирки и других јавних наступа, и сасвим је разумљив њихов страх од пада личних прихода, над чиме никако не треба ликовати. Али управо синтагма „естрадни уметници”, која се ових дана по медијима појављује више него икада, наводи нас да се запитамо да ли заиста ради о уметницима у правом смислу те речи, или су у питању забављачи којима су зарада и профит важнији од сваког аутентичног уметничког израза.

Из тога следи питање какав је заиста карактер онога што већина данас назива уметношћу, а да бисмо до одговора на то питање дошли, неопходно је сагледати ширу слику и осврнути се на само значење појмова како уметности тако и културе. Штавише, да би се новонастала ситуација подробније анализирала и разумела, неопходно је обратити пажњу на статус ових појмова у конзумеристичком друштву којем припадамо.

Енди Ворхол

Евидентно је да смо од утилитаристичког схватања уметности, преко тога да је уметност самој себи сврха дошли до тога да је сврха уметности профит. Намеће се и питање да ли је то онда  уметност уопште. Да ли смо у еволуцији уметности и културе дошли до Quo vadis момента? Ваља се присетити концепта поп-арта и Ворхоловог виђења масовне културе. Ворхол је имао таленат да од баналних ствари створи дела врхунске уметничке вредности. Могло би се рећи да је Енди Ворхол на неки начин предвидео данашњи суноврат уметности и културе иронично претварајући уметност у масовни производ иако би се многи критичари сложили да је управо поп-арт оно што означава почетак краја уметности, нарочито они који ликовне уметности виде као мимезис, те да се са пре свега ликовних уметности овај дух уметности масовне производње прелио и на остале уметничке гране. Кубизам, који заједно са дадаизмом представља корене овог уметничког правца, поједностављивањем форме на облике кугле, коцке и ваљка проширио је могућности интерпретације посматрачу својом апстракцијом. Али да ли је са даљим напретком друштва и модернизацијом технологије дошло до поједностављења значења а не форме и тога да уметност од карактера масовног производа пређе пут до производа без карактера?

За разумевање уметничког дела потребна је ерудиција, те је из тог разлога уметност некада била намењена само привилегованим слојевима друштва којима је образовање било доступно. Са првом половином двадесетог века, када Америка и Совјетски савез почињу да усвајају концепт масовне културе, комерцијализација уметности заправо почиње да клија. Демократизација уметности носи много тога доброг са собом, али уз њу долази и каснија прекомерна популаризација исте. Чувена комунистичка парола „осам сати сна, осам сати рада и осам сати културе“ узима маха већ двадесетих година прошлог века у СССР-у и доприноси униформисању културе, стављајући на неки начин у калуп оно што превасходно означава слободу, а то је уметност. Парола „осам сати културе“ добија карактер нечега што бисмо пре могли назвати „осам сати разоноде“.

Деградација уметности и културе се најсликовитије види кроз приказ Масловљеве хијерархије потреба и Јунгове психологије самоостварења, тесно повезане са самим врхом Масловљеве пирамиде. У пре свега економски и политички нестабилном свету у којем живимо, нарочито на трусном подручју Балкана, Масловљева хијерархија пропада. Људи налазе срећу у доступним стварима, турбофолк музици и читавој тој поткултури која је свима прилично доступна, за разлику од истинске уметности која захтева одређени напор при тумачењу и улагање времена да би се уметничко дело разумело. Будући да је друштво доведено у ситуацију да задовољење основних човекових потреба са дна пирамиде није тако лако изводљиво, добијамо плодно тле за популаризацију песама чији текстови пропагирају искључиво задовољење примарних људских нагона, може се пре рећи анималних, што само по себи намеће погрешне вредности и нема естетску вредност, па негира заједно и утилитаризам и ларпурлартизам као потенцијалне циљеве уметности.

Курт Кобејн

Иво Тартаља у својој „Теорији књижевности“ рекао је о тривијалној књижевности да се одликује једноставном формом, уобичајеним схемама карактерних ликова и поступака, као и тежњом за јасним заплетом и расплетом који се прате без удубљивања у дело. Ово запажање, нарочито о употреби општих места и устаљених форми може се лако применити на анализу турбофолк песама које уистину забављају широке народне масе. Текстови ових песама, поред тога што представљају оличење кича и шунда, шаљу погрешне поруке са гледишта етике и тако негативно утичу на формирање јавног мњења. Најчешћи мотиви који се у истим јављају су новац, скупи аутомобили, криминал, глорификација психоактивних супстанци, жене лаког морала, и други слични могло би се рећи  лајтмотиви. Мотив жене поистовећен је са потрошном робом без вредности коју је препоручљиво мењати чим дотраје, а оваква деградација жене доприноси пре свега назадовању читаве друштвене заједнице, јер иако се односи превасходно на увреду упућену женама, овакав став према њима формира и одређену погрешну слику о мушкарцима. Ниједан од текстова ових песама нема дубље значење које би им дало  уметнички карактер. Са друге стране, у једном од својих интервјуа и Курт Кобејн је изјавио да песмама које је писао није уградио никакво скривено значење, те би се једноставним поређењем ових теза негативан став према према турбофолку који имају на пример љубитељи рок музике могао приказати као елитистички. Међутим, постоји једна наизглед мала ствар која прави суштинску разлику при оваквом поређењу. У теорији књижевности постоји нешто што се зове учитавање. Књижевно дело даје простор да сами у њему видимо неко значење чак и ако нам став уметника о сопственом делу није познат, и самим тим и ми учествујемо на тај начин у стварању књижевног дела, а то је оно што називамо учитавањем. Песме групе Нирвана пружају могућност сопственог тумачења текста уз широк дијапазон потенцијалних значења, и то је само један од разлога зашто их можемо сматрати уметношћу, за разлику од, рецимо, песама Џала Брата и Бубе Корелија.

Јала и Буба

Врхунац бесмисла и својеврсно скрнављење појма уметности када је у питању стварање популарне музике представља коришћење вештачке интелигенције у сврху генерисања текстова песама. Постоје одређени софтвери у које се уносе подаци, тј. речи које припадају одређеном дискурсу језика (велики број текстова песама одређеног жанра на пример) и помоћу којих се подешавањем појединих параметара за врло кратко време и уз мало труда добија текст песме као релативно готов производ који захтева врло малу дораду. Овакви софтвери функционишу на принципу спајања низова речи или пак само слова, што додатно указује на насумичност избора речи при писању текстова песама.

Оно што је ипак забрињавајуће је то што песмама које уживају велику популарност текстове и даље пишу људи, а квалитет и стил им се ако и врло мало разликује од машински генерисаних, што говори у прилог тези да је у позадини профит, а не уметност. С обзиром на то да пружају готов производ, оно што би многи данас назвали уметношћу и културом представља чисту разоноду. Овакав концепт се коси са дефиницијом уметности. Култура анимира ум, а у времену када вредности нису на цени а све остало има цену, у свим гранама уметности нужно долази до комерцијализације, и жеља да се оваква врста производа прода доводи до стварања дела која се само формално могу назвати уметношћу, а музичка група Хладно пиво је тај феномен  сликовито описала стихом:

Ништа није свето, све је бруто и нето…

Јесмо ли се вратили у средњи век, у време трубадура, циркузаната и забављача уместо да са напретком друштва напредује и култура? Питање је колико би естрадних уметника данас саме себе назвало уметницима, а колико њих свој посао доживљава искључиво као извор прихода. У том случају, можда би требало да се направи некав макар лингвистичка дистинкција, да ствари коначно назовемо правим именом.

Za P.U.L.S.E Isidora Komaromi

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 8 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Marko
Marko
30 days ago

Текст као критика је одличан. С тим да се ми као друштво бавимо промашеном темом, ово је пуцањ у сам центар лажне мете. Да ли просечан балканоидни представник Homo sapiensa има свест о томе да направи разлику између свега што називамо уметношћу? Конкретно бавимо се погрешном темом, јер Иво Тартаља би био у праву да не живимо у хипнотисаној гомили, али естрадна уметност јесте по својој суштини рођена у инстант култури живота. Да ли смо свесни чињенице да то што је људска цивилизација технолошки напредовала не значи да је напредовала у развоју сопственог разума? Напротив, имамо прилику да видимо да се људска раса ни за педаљ није одмакла, и даље можемо да понављамо речи Светог Петра упућене Исусу Христу… Ниче је спознао да је Бог мртав, тачније да га је људска раса убила. Нихилиста би рекао да је и уметност с Богом убијена, да ли ће васкрснути? Вероватно хоће, оно на шта бих се осврнуо јесте, да млада особа превасходно мислим на женску популацију има у свом одрастању, у Матриксу, две наметнуте мисли. Једна је како се допасти мушкарцу, а друга је како достићи вечну лепоту. Нажалост данас имамо гомилу младих особа које побожно прате модне трендове, па је са капитализмом дошла и мантра да све има своју цену и то у материјалној вредности, зато толико текстова о луксузном и брзом животу пуног пара .. са те стране нема разлике од Кобејна до Корелија.. јер свака индивидуа може пронаћи нешто за себе. Па ми све ово личи на филм Роберта Земекиса у коме Мерил Стрип дође до еликсира вечне младости. Да се вратим за подручје Србије конкретно ми смо одавно прогнали Доситеја Обрадовића и ставили га на маргине самоосвешћивања. Јер ко још жели да начини било какав умни напор? Лакше је напити се, или купити неки комад гардеробе и то окачити на друштвену мрежу па чак и мало отпутовати и тиме маскирати сопствени живот, него начинити самоспознају и пронаћи се. Пробудити се. Стога сви естрадни уметници само раде на продужавању онога што је једном Гебелс поручио. Дајте ми медије на пет година и од једног народа начињићу га свињама. Орвел је то одлично предвидео.