Džems Kegni – The Public Enemy (1931), Angels With Dirty Faces (1938) i  White Heat (1949)

Prvi put sam se zainteresovao za Kegnija gledajući Dragojevićeve “Rane”. Bjelogrlić (Kure) pominje Kegnija kao jednog od svojih uzora, što je bilo dovoljno da me zainteresuje da vidim čega sve tu ima.

Ubrzo sam pogledao White Heat, pa  Angels With Dirty Faces i na kraju The Public Enemy  i video da je tu izliveno temelja za mnogo više likova i filmova od Čika Kureta i Rana. Kegni leži u osnovi svakog filmskog krimosa. Ostaje pitanje da li je on bio prauzor kako za likove u filmovima, tako i prave kriminalce ili je Kegni samo bio prvi koji je verno preneo sociopatiju krinimalaca u film.

Kasnije sam Kegnija gledao jos u Footlight Parade koji je okej screwball komedija, ali se naravno zna sta Kegniju vise lezi – opak lik, u jednom filmu psihopata (White Heat), dok se u drugom nesebično zrtvuje da spase duše dece (Angels) i ono što je tu zajedničko nije njegova ličnost, već socijalni sloj iz kog dolazi i šta radi, hoodlum, bitanga, preverant…

Interesantan je i otklon stvaralaca prema filmu, jer su morali uvek da se ograde od toga da oni ne glorifikuju kriminal, vec skreću paznju na socijalni problem u Americi. I interesantno je kako Kegnijev lik evoluira kroz ova tri filma i vremenom postaje sve neprihvatljiviji za društvo i od slučaja o kome vredi razmišljati sa socijalnog aspekta (The Public Enemy), on je na kraju poludeli kriminalac (White Heat).

U prva dva filma Kegni je čak i prijatna pojava, jer u Public Enemy imamo romansiranog Kegnija, ali i veoma bitnu komponentu porodice u čijem okruženju se i završava cela priča, sa bratom i majkom koja je puna ljubavi za svog sina iako je svesna da je on lopov. U “Anđelima” je njegova smrt plemenito žrtvovanje da deca nauče lekciju “da se zločin ne isplati” i jedna od najboljih scena smrti na filmu (Kegni glumi da moli za milost kako bi se deca uplašila i manje ugledala na njega). U White Heat se sve to menja i tu gledamo Kegnija kao psihopatu koga ne možemo da volimo i na kraju nemamo nikakvo saosećanje za Kegnijevu smrt, već je ona tu oslobađanje. Smrt u White Heat je takođe intesantna. Kegni, sateran policijskom poterom, se nalazi na tanku sa gorivom i puca u njega vičući “Made it Ma!Top of the world!” obraćajući se svojoj majci.

Tu dolazimo i do uloge majke u ovim Kegnijevim filmovima. White Heat i Public Enemy. Majke su u oba filma podržavajuće i sa ljubavlju za svog sina. Sa time što je majka u White Heat zla žena koja je čak možda i motor ludila svog sina, podržavajući faktor za njegove zločine i član bande. Dok je u Public Enemy majka jedna dobra i prosta žena koja se pravi da ne vidi nedostatke svoga sina.

I tu dolazimo do jednog sjajnog omaža Kegnijevim majkama – onog iz Sopranosa. Toni Soprano gleda Public Enemy i plače na poslednju scenu filma, kada majka pevajući sprema postelju za Kegnija misleći da ga dovode iz bolnice na oporavak, a u stvari će biti mrtav isporučen na kućni prag. Toni plače jer nikada nije imao tako brižnu majku, već psihopatu koja je kasnije želela da ga ubije. Dakle Kegnijeva majka iz Public Enemy je majka kakvu bi poželeo svaki kriminalac.

To je sve narode!

Za P.U.L.S.E. Tom Joad

  Film, Kegni