Ulogujte se / Kreirajte profil

Pećina zaboravljenih snova

.

Become a Patron!

.

Werner Herzog eats his shoe

Šta bi okean bio bez monstruma što vreba iz tame? Bio bi kao spavanje bez snova. – Werner Herzog

Ako je neko imao šta smisleno da kaže o snovima i morama onda je to sigurno i enfant terrible svetskog filma, Verner Hercog, rođen Stipetić, po majci hrvatskog podrijetla, koji do rane mladosti nije ni znao da film postoji, dok u polesleratnim godinama u zabito bavarsko selo, u kojem je živeo s majkom, nije zalutao putujući projekcionista. Svoju prvu tridesetpet milimetarsku kameru Verner je ukrao iz filmske škole u Minhenu. Nije se nikad izvinjavao zbog tog postupka — naprotiv, preporučivao je isto mladim entuzijastima, ako nema druge – jer je nekako smatrao da mu je ta kamera pripadala, pošto je želeo da s njom beleži svet oko sebe i u sebi. Mnogo kasnije, izjavio je:

Akademija je smrt filma. Ona je potpuna suprotnost strasti. Film nije za učene, nego za nepismene.

Gebelsova propagandna mašina u Nemačkoj, mnogi sovjetski filmovi, partizanski vesterni kod nas i masovna holivudska produkcija za svetsko tržište su ovu tezu o filmu, kao sredstvu da se dođe do svesti nepismenih obilato i dokazali.

Hercog zapravo ima sasvim suprotan pristup, jer ne pruža publici ono što ona misli da voli – zabavu kaubojskih, krimi ili sentimentalnih priča, niti kung fu vratolomije – nego, najčešće, ono što nije ni mislilila da postoji, pa čak i da je to što on prikazuje uopšte moguće. Citirana izjava nije protiv misaonosti u filmu, kako bi se moglo učiniti, jer je on već stvorio ogroman broj filmova s puno intelektualne dubine i često s iskrama čiste genijalnosti, ali bez nekog strogog ideološkog koncepta. Ponekad izjavi i ono što ne misli u zbilji, da bi podstakao razmišljanje o rečenom ili prikazanom. U svojim filmovima obilato koristi naturščike; snima naizgled haotično, bez suviše precizne prethodne pripreme i sasvim jasne predstave šta želi da postigne tog dana. Njegov opšti pristup filmu s pravom je nazivan vagnerijanski, što je očito u jednom od njegovih najboljih igranih filmova – Fickaraldo, ali i u činjenici da je postavljao opere za festival Vagnera u Bajrojtu i za milansku Skalu. Fickaraldo maestralno prikazuje pokušaj ostvarenja jednog potpuno beskorinsnog sna, koji se sukobljava sa stvarnošću na tankoj granici između genijalnosti i potpunog ludila. A ni samo stvaranje tog filma, koje je, zbog nedostatka novca, mnogo puta bilo na granici odustajanja od velikog projekta, nije bilo mnogo drugačije. Jedan od domorodaca iz Amazona, koji su učestvovali u snimanju, upitao ga je da li snimanje može da odnese dušu onoga koji je sniman ili onoga koji snima. Herzog je rekao da ne može, ali je u sebi zapravo mislio da može, kako je kasnije i izjavio.

Chauvet cave

Zbog ispoljene izuzetne strastvenosti prema filmu ne treba se mnogo čuditi ni što je Hercog na jednom festivalu skuvao i javno pojeo svoju cipelu, jer je davno pre toga, u želji da izazove inat i tako motiviše jednog drugog, nepoznatog, režisera da završi projekat na kojem je dugo radio, izjavio da će upravo to uraditi, ako ga ikad bude završio. Projekat je doživeo premijeru, pa je već znani režiser održao svoju reč. Bilo je komično, skoro koliko i Čaplinova scena iz “Zlatne groznice”, ali je čin imao sasvim drugu svrhu.

Povodom svojih dokumentarnih filmova Hercog je izjavio:

Činjenice ne donose istinu. To je greška. Činjenice stvaraju norme, a istina stvara prosvetljenje.

Njegov film “Pećina zaboravljenih snova”, koji sam prvi put gledao u bioskopu u fascinantnoj trodimenzionalnoj projekciji, smatram jednim od vrhunskih filmova; i to ne samo među dokumentarcima. Na nivou činjenica, reč je o dokumentarnom prikazu najbolje očuvanog paleolitskog pećinskog slikarstva otkrivenog 1994. u pećini Šove na jugu Francuske, nedaleko od Oranža. Ulaz u pećinu se obrušio pre oko 29 hiljada godina i tako je zapravo, od propadanja zbog zuba vremena, zaštitio unutrašnje zidove oslikane neočekivanom lepotom poteza davnih slikara. Kao da je neko stavio najbolje iz perioda od pre 30-40 milenijuma u zaštićenu vremensku kapsulu, koja je sada gotovo slučajno otvorena. Pećina nije dostupna širokoj publici da se ne bi ponovio slučaj sa uništavanjem praistrijskog slikarstva iz čuvenih pećina Altamira i Lasko, ne zbog uobičajenog vandalzma, svojstvenog i savremenom čoveku, nego zbog toga što su izdisaji brojnih posetilaca poremetili osetljivi pećinski ekosistem, pa se na zidovima pojavila buđ. Već i zbog toga što nam je omogućio da vidimo ta iznenađujuće zrela remek dela iz praistorije, Hercogu dugujemo zahvalnost, mada je, u međuvremenu, u blizini pećine napravljena njena savremena replika, sada dostupna svakome.

Ne postoji opšta saglasnost među istraživačima i naučnicima u datiranju ovog stvalaštva, kao ni u Altamiri, između ostalog i zbog toga što ono nije nastalo u jednom kratkom periodu, niti je postojao jedan autor, nego su motivi životinja iz tadašnje okolne faune slikani i doslikavani tokom perioda od oko pet do sedam hiljada godina, najverovatnije između pre 37-30 hiljada godina. Kada je krajem devetnaestog stoleća otkriveno maesralno paleolitsko slikarstvo u Altamiri, blizu atlantske obale Španije, tadašnji stručnjaci su decenijama poricali mogućnost da ono može da potiče iz perioda od pre između 14 do oko 18 milenijuma, jer se radilo o dotad neviđenoj zreloj slikarskoj tehnici. Kao da su među oruđem iz kamenog doba pronađene renesansne slike ili savremena (Hercogova) filmska kamera. Neverica je bila tolika da se čak pretpostavljalo da se radi o veštoj prevari, jer su slike izgledale kao da su tek urađene. Kada je otkriveno pećinsko slikarstvo u pećini Šove, gotovo da se ponovila ista priča. Zbog virtuoznosti prikazanog, datirano je u u period kada je oslikavana i Altamira, jer je verovanje o neophodnosti postepenog razvoja od neveštog ka veštom, od jednostavnog ka složenom, usađeno u našu predstavu kako sve u prirodi mora da se razvija. Umetnost, međutim, kao da ne podleže strogo toj zakonitosti.

Crete – Bull Leaping Fresco

Mironov Diskobolos od pre dve i po hiljade godina ničim ne zaostaje za bilo kojim kasnijim vajarstvom i ne zahteva da se pri proceni uzmu u obzir ograničenja dalekog vremena u kojem je nastao. Nema ničeg u tehnici, tehnologiji, nauci, pa ni u filozofiji iz istog doba, za šta može da se kaže to isto. Ovo, naravno, ničim ne pokušava da porekne očitu činjenicu da se i umetnost razvija i menja tokom vremena, pa se javljaju novi umetnički pravci, a i potpuno nove umetnosti, kao što su fotografija i film. Ako bi nam stvaralaštvo u Altamiri bilo nalik na potpuno neočekivano pronalaženje sjajnog filma u crvenim i oker bojama, koji su napravili praljudi, onda bi dvostruko starije stvaralaštvo u pećini Šove bilo pandan zapanjujućem nalaženju crno-belih filmova u ajzenštajnovskom maniru iz doba, kada je ljudsko znanje bilo desetinama milenijuma udaljeno i od pronalaska običnog točka. Poenta je da je ljudska kreativnost mnogo ranije bila usmerena na nešto objektivno beskorisno, kao što su slikanje po zidovima pećina i rezbarenje frule, nego na nešto korisno, kao što su točak ili poljoprivreda.

Između nekoliko stotina fascinantnih crteža, po vrhunskom kvalitetu, mogu se izdvojiti oni koji prikazuju glave divljih konja, sa nosorozima u međusobnoj borbi u dnu panoa, fantastična studija pećinskih lavova u galeriji na samom kraju pećine i stilizovani crtež nosoroga, stvoren s lakoćom poteza svojstven Mondiljanijevom prikazu lepote ženskog tela. Na jednom impozantnom stalaktitu nalazi se i jedini prikaz ljudskog oblika. Vrlo je nalik na prikaz mnogobrojnih figurina Venera“ iz nekoliko milenijuma kasnijeg perioda. Ovde se iznad prilično grubog, rudimentarno naslikanog ženskog stidnog trougla između širokih bokova i tek naznačenih nogu, nalazi prikaz bika. Neki istraživači su ovu kompoziciju nazvali Minotaurom, mada je sasvim moguće da je prikaz ženskih atributa nastao nezavisno i u drugom periodu nego mnogo veštiji crtež iznad. Da je to rad istog proto-umetnika verovatno bi kompozicija bila bolje urađena, pošto je briljantne studije lavova i bikova na istom prostoru naslikao neko ko je vladao tehnikom, koja bi i danas mogla da mu/joj donese profesuru na likovnoj akademiji. To bi moglo da se desi i proto-umetnicima koji su naslikali fascinantne konje, divne bikove, nosoroge i antilope.

Fitzcarraldo

Osim u pećinu Šove režiser nas odvodi i u paleolitske pećine u Nemačkoj, u kojima su pronađene čovekolike figurine s glavom lava ili lavice, te frulice napravljene od šupljih kostiju iz krila strvinara, iz približno istog vremenskog perioda. Löwenmensch figurina iz okiline Ulma je najstarija zoomorfna skulptura dosad pronađena u svetu. Fizička ograničenja kljove mamuta, od koje je figurina napravljena mogu da budu razlog zašto je izvajan oblik nalik na čoveka, koji ukočeno stoji na dve noge, a ne to što je možda pokušan prikaz zamišljenog natprirodnog bića. To što je slična figurina pronađena i u jednoj drugoj obližnjoj pećini navodi na misao da su već tada postojale umetničke ili ritualne norme u nekoj vrsti proto-religijskog šamanstva ili, prosto, unutrašnjeg izraza vajara-kostoresca. Opčinjavajuće je bilo čuti u filmu tonove sa pentatonalne frule, verne replike one iz Ulma. Kao da nam svira paleolitski svirač od pre 40 milenijuma!!! Fascinantno! Izvedena melodija je moderna, stvorena po današnjem osećaju za muziku, ali poenta je da se ovde ne radi o nekom jednotonalnom rogu ili didžeriduu, niti o prostim udaraljkama za kreiranje ritma, nego o složeno osmišljenom i prilično razvijenom muzičkom instrumentu. Dakle, opet iznenađenje — umesto jednostavnog instrumenta, kako bismo očekivali, najstariji pronađen instrument je složen i razvijen. S njegovim zvucima padaju u vodu teorije o nastanku muzike kao pevušenje da bi se olakšao težački rad u polju. Poljodelstvo je nastalo tek tridesetak milenijuma kasnije. Naravno da ovde nema tragova pevanja ili plesa (kako bi?), no nije teško zamisliti da su sa tom frulicom nastali i prvo pevanje i prvi ples. Da li su ovi umetnički izrazi bili deo neke spiritualne ceremonije ili su prosto izraz životne radosti, ne možemo sa sigurnošču znati.

Mnogi istraživači smatraju da je i slikarstvo u pećini Šove nastalo kao neka vrsta šamanizma ili molitve duhovima prirode za uspešan lov. To, međutim, može da bude i tumačenje, koje projektuje naše relativno moderne koncepte za koje ovi stvaraoci nisu znali. Moguće je da su ovi ljudi, koji nisu znali ni za koncept pojedinca, porodice, umetnosti, autorstva, niti ima nalaza ritualnog sahranjivanja u okolini, jednostavno imali potrebu za prikaz lepote viđene u prirodi, čiji su oni nerazdvojni deo. Jedinstvo s prirodom je misaono-osećajni koncept, koji se izgubio kod savremenog urbanog čoveka, ali je još uvek prisutan kod ljudi čiji život zavisi i nerazdojan je od prirodnih ciklusa. Pošto žene nemaju relativno kratki sezonski period plodnosti, kao kod životinja, kada su ženke spremne za parenje, teško da postojao i instinktivni nagon za oplođavanjem, zajedno sa konceptom očinstva. Najverovatnije se živelo u nestrukturiranoj egalitarnoj plemenskoj zajednici, a poreklo se znalo samo po majci. Venere“ iz nešto kasnijeg perioda, poput čuvene Vilendorfske, ili one iz Vestoica u Češkoj, se s valjanim razlogom nazivaju otelotvorenjem plodnosti — majke koje volšebno donose decu na svet.

Francuska – preskakanje preko bika

Hercog se pita šta je to što je te praljude, nagonilo da se zavlače duboko u hladnu, vlažnu i potpuno tamnu pećinu, te da ulože mnogo inovativnosti, truda i vremena da bi je oslikali? Bilo je neophodno prethodno pripremiti nagorele prutove-olovke i čađ, izdrobiti u prah mineral boje okera, pribaviti tvrdi kamen, kojim se strugao kameni zid pećine pre nego što bi se pristupilo slikanju, luči ili baklje namazane životinjskom mašću, zapaliti vatru…U Altamiri i Laskou, još i neku vrstu skela za oslikavanje visokih stropova. Dakle mnogo vremena, znanja i planiranja, ali još više čvrste volje. Ljudima koji su većinu svog vremena provodili u lovu i sakupljanju hrane u prirodi, radi golog opstanka, uz stalni oprez da sami ne postanu lovina, oslikavanje je očito bilo jako važno. Da li je to bilo zato što neki proto-umetnici među njima nisu mogali, a da slikanjem ne izraze sebe i svet oko sebe ili su pokušavali da umilostive zamišljene duhove prirode da im podare bogatu lovinu i zaštite ih od moćnih zveri?

Hercog iskazuje misao da duboki vremenski ambis, koji nas razdvaja od ovih ljudi – naših predaka – ne dozvoljava da zaista shvatimo šta ih je to ponukalo da se late tako velikih poduhvata i ostave lepotu zabeleženu na zidovima pećina, stvore muzičke instrumente i vajaju čudne figurine.

U prilog šamanističkom tumačenju govori naša sveprisutna darvinistička predstava o evolucionarnom razvoju čoveka, kao posledici prilagodjavanja promenama u okolini, tako da čovek razvija ono što je korisno za njegov fizički opstanak ili bar smatra da će mu doneti koristi. Tako i dodole, koje su opstale do modernih vremena, igraju i pevaju da bi prizvale kiše. U prilog istom govore i mnoge kasnije ljudske tvorevine. Jedna od njih otkrivena je nedavno nedaleko od anadolskog sela Gebekli Tepe. Ogromnom gomilom kamenja ljudi su pre skoro 12.000 godina iz neznanih razloga namerno pokrili najstarije u svetu monumentalne građevine sa fino isklesanim kamenim monolitima u obliku slova t. Iskopavanje ovih monolita na početku dvadeset prvog veka priziva nezaboravnu scenu otkopavanja zagonetnog metalnog monolita na Mesesu iz Kjubrikovog remek-dela „Odiseja 2001”. Anadolski kameni monoliti su ukrašeni životinjama izvajanim u reljefnoj tehnici, ali i simbolima nama neznanog značenja. Neki su visoki preko 5 metara i teški nekoliko tona, a poređani su u krug. Za sada je vrlo mali deo nalazišta otkopan, ali se pouzdano zna da postoji oko 20 takvih krugova. Pretpostavlja se da su te građevine korišćene za društvena plemenska okupljanja, poput onih u “Velikoj kući”, kod savremenih američkih Indijanaca na obali Pacifika, ali i kao neka vrsta proto-hrama za ritualno odavanje pošte bogovima, koji vladaju prirodom. Neki arheolzi s pravom govore da te iskopine menjaju sve naše predstave o razvoju civilizacije, jer radi se o potpuno neočekivanoj monumentalnoj arhitekturi u pretkeramičkoj kulturi, nekoliko hiljada godina pre pronalaska zemljoradnje i stočarstva. Razvoj kulture i civiliyacije mnogo je duži nego što smo to doskora mislili.

Nandi

Koliko je doba u pred-dinastijskom Egiptu, oko hiljadu godina pre gradnje prvih piramida, udaljeno od nas, toliko je i doba u kojem su nastali proto-hramovi u kulturi Gobekli Tepea bilo daleko od tih samih početaka velike egipatske civilizacije. Vreme koje nas razdvaja od ove kulture, treba sad još pomnožiti sa 3(!) da bi se dospelo do vremena nastanka slikarstava u pećini Šove! A to je, pak, tek treptaj oka u razvoju savremenog čoveka iz naših životinjskih predaka. Jedna od istina koje nam Hercog predočava je upravo ta teško shvatljiva dubina vremena u kojem je nastajala kultura.

Anatomski savremen čovek je iz Afrike prešao u Evroaziju pre oko pedesetak hiljada godina. Najstarije evropsko arheološko nalazište u je u Italiji, a datirano je negde 48 hiljada godina pre sadašnjeg vremena. Tu su preci modernog mudrog čoveka (homo sapiens) naišli na neandertalce i denisovskog čoveka, vrste ili podvrste, koje su se odvojile od zajedničkog pretka pre oko četiristo hiljada godina. Da ovi starosedeoci nisu bili previše udaljeni od anatomski savremenog čoveka govori činjenica da su polno opštili jedni sa drugima; zmeđu 1,5 % DNK kod većine današnjeg stanovništva izvan sabsaharske Afrike, i oko 6% kod domorodaca na Novoj Gvineji, dar je neadertalaca i denisovaca. Zanimljivo je da se radi o prenošenju po ženskoj liniji, što govori o tome da odnos muškaraca anatomski modernog čoveka i neandertalskih žena ili nije donosio porod, ili su tako nastala deca ostajala s majkama i onda izumrla, zajedno s celom podvrstom, desetak hiljada godina kasnije. Da ove podvrste nisu bile na previše udaljenom stepenu razvoja govori i to da su koristile slična kamena oruđa, odevale se u hladnijoj klimi, lovile iste životinje; prva pronađena igla potiče iz pećine u kojoj su živeli denisovci, a prvi primeri ostavljanja otiska ruke na zidovima pećina su otisci neadertalaca. Ono što ih, osim anatomskih karakteristika, direktno odvaja od homo sapiensa jeste – umetnost, a verovatno i mnogo veća kompleksnost komunikacije.

Virtuelna eksplozija zrele pećinske umetnosti u relativno kratkom periodu, na širokom prostoru od Francuske i Španije, preko Rumunije i Indije, pa do Bornea i Celebesa, gde su takođe pronađene pećinske slike bikova i jelena, počevši od pre četrdestak hiljada godina, ostaje velika zagonetka. Da li je zapravo hibridizacija sa neandertalcima iznenada donela nešto novo u samu suštinu savremenog čoveka? Sam prelazak u novu klimu nije pre toga, kroz stotine hiljada godina, doneo takve ili slične promene neandertalcima i denisovcima. Umetničko izražavanje, da li zbog šamanističkih potreba ili ne — svejedno, nije doživelo skromne, detinje početke i dug postepen razvoj, nego je planulo gotovo ni iz čega u velelepnosti pećine Šove, a i na drugim mestima. Pećinski proto-umetnici nisu imali baš ništa na šta bi mogli da se ugledaju, niti gde da eksperimentišu sa prikazom sveta oko sebe. Nisu imali ni vežbanke, ni olovke da usavršavaju pokret rukom.

Neka mi čitalac oprosti jednu digresiju u nešto sasvim lično, jer jeste povezana sa ovom (pećinskom) temom o umetnosti. Imao sam, naime, neizmernu sreću i veliko životno zadovoljstvo da pratim razvoj jedne devojčice, koja je sa oko tri godine pokazala potrebu da crtanjem izražava sebe. Isprva je to bilo manje ili više nerazgovetno škrabanje, koje je zahtevalo objašnjavanje, kakvom je sklono većina male dece, ali vrlo brzo je počela da izbacuje desetak crteža dnevno, na kojima je sve bilo potpuno prepoznatljivo. Između ostalog i konji. Konjići u trku, konjići u skoku, konjići koji se propinju na zadnje noge, konjići koji frkću…Izvanredni crteži konja naslikanih u pećini Šove, podsetili su me na to vreme iščekivanja. Nalikuju na divlje konje Pževaljskog, koji su, posle iščeznuća u prirodi, sada vraćeni u divljinu mongolskih stepa. Pošto je crtež ovih plemenitih životinja jedna od težih studija i na akademiji, očito se radilo o bogomdanom talentu, koji se retko pojavljuje. Naivno sam verovao da će ta potreba vremenom da se razvije u stvaralaštvo prvog ženskog Leonarda. Prvog, jer zbog nečega muškarci dominiraju slikarstvom kroz istoriju. Nikako, pri tom ne mislim da omalovažim relativno malo slikarki u istoriji ve

od srednjeg veka, pa na ovamo. Napunivši desetak godina, devojčica je, međutim, izgubila tu potrebu, pa čak pokazivala i odbojnost ka mojim pokušajima podsticanja. Posle sam objašnjenje tog postepenog zalaza našao u neuropsihološkim istraživanjima o funkcijama leve i desne hemisfere mozga i njihovom razvoju tokom odrastanja.

Šove – bik

Funkcije za koje je pretežno odgovorna desna strana obuhvataju intuiciju, neverbalno i sintetičko razmišljanje, predstavljanje prostora, kreativnost i emocije. Iako je mozak celovit i isprepleten sistem, uglavnom tu se sintetiše, rekreiraju trodimenzionalni oblici, uočavaju sličnosti pre nego razlike i razumevaju kompleksne konfiguracije. Leva hemisfera mozga dominira u metalnim zadacima u vezi sa jezikom, algebrom, matematičkim rešavanjem problema, logičkim operacijama. Čak i mnogo manje složen mozak nego što je to ljudski mnogo je kompleksniji nego što je to i najmoćniji savremeni kompjuter, gde je grafička kartica isključivo odgovorna za jedne zadatke, a zvučna kartica za druge. Mozak je i fleksibilan, pa u nekim slučajevima jedan deo može da preuzme funkciju drugog, ali primarne funkcije desne i leve hemisfere mozga ipak nisu jednake. Dok deci još nije poznato kako stvarnost funcioniše sklonija su maštovitosti i intuiciji. Kada se razumevanje stvarnosti poveća, a mozak sazreva, analitičko i logičko razmišljanje počne da dominira. Tako je i rana potreba za izražavanjem putem crteža, zajedno sa talentom da se to i ostvari, postepeno potisnut u podsvest pri odrastanju.

Nekih 200.000 generacija prošllo je svetom od prvih pećinskih slikara do danas. Funcionalna organizacija ljudskog mozga verovatno je pri tom pretrpela neke izmene, a shvatanje sveta se sigurno znatno promenilo. Moguće je da je umetnička kreativnost, kao suštinska karakteristika čoveka, bila manje inhibirana u tom ranom periodu, kada je praktično znanje bilo još prilično oskudno, tako da su se oni sa talentom lakše upuštali u umetničke poduhvate. To bi objasnilo i činjenicu da je između svega nekoliko stotina hiljada ljudi rasprostrtih po Africi i Evroaziji, koliko ih je bilo na planeti pre četrdeset hiljada godina, bio značajan broj pećinskih slikara. Kroz zabitu pećinu Šove nije moglo da prođe više od par hiljada ljudi u oko sedam hiljada godina stvaranja, a sačuvala nam je svedočanstvo o mnogobrojnim izuzetno talentovanim slikarima.

Šove – minotaur

Šta je, dakle, osim već rečenog, istina, koju nam Hercog otkriva ili nas bar navodi da se o njoj zapitamo, iza samih činjenica prikazanih u filmu? Čime nas to prosvetljava povrh prikaza jednog izuzetnog stvaralaštva, njegovog svrstavanja u određeni vremenski period i poređenja sa drugim slikarstvom paleolitskog čoveka?

Odgovor, kako ga ja vidim, ima nekoliko slojeva. Pre svega, to je pomenuta teško shvatljiva dubina vremena u kojem je ovo stvaralaštvo nastajalo, dok činjenice ne stavimo tako da uočimo perspektivu. Od prilično jednostavne i davno nestale kulture Lepenskog Vira, odvaja nas tek jedna četvrtina vremena proteklog od oslikavanja pećine Šove, pa ipak su neka verovanja paleolitskih ljudi ostala živa i do danas, samo ih je teško prepoznati i gotovo nemoguće jasno protumačiti. Prava opsednutost prikazivanjem bikova u gotovo celokupnom praistorijskim slikarstvu širom Evroazije govori nam o tome da im je pridavan izuzetan značaj; da li je to bilo zbog toga što su bili obilat izvor hrane, odnosno samog opstanka, ili zato što su im pripisivane natprirodne moći, pa je njihovo prikazivanje imalo ritualan smisao, teško je znati. U mnogo kasnijim civilizacijama nalazimo ih od ranog Egipta, gde su rogovi bikova postali osnova na koju se stavljalo sunce — znak faraona i božanskog, preko Minojske civilizacije na Kritu, gde je na najlepšoj plavoj fresci prikazano akrobatsko preskakanje bika, pa preko mitova o čestom pretvaranju Zevsa u moćnog belog bika u antičkoj Grčkoj, sve do svetog bika Nandija u civilizaciji Indije. A ostatke tog verovanja nalazimo i danas u borbama u koridi i trčanju sa bikovima po ulicama Pamplone, preskakanju bikova u gradićima u južnoj Francuskoj, pa i ritualnoj borbi s bikovima u južnoj Indiji, gde je nastanjeno najstarije stanovništvo potkontinenta, na kojem su krave svete životinje.

Drugi sloj odgovora nalazimo među večnim promenama, prolaznosti i opstanku: sve od mnogobrojnih oslikanih životinjskih vrsta u pećinama su izumrle ili bar nestale s tih prostora – mamuti, pećinski lavovi i medvedi, nosorozi, divlji konji… – a čovek je još uvek tu. Promenjen i drugačiji, ali u osnovi prepoznatljiv. Mora i okeani su se u međuvremenu podigli za pedesetak metara, kada su se otopili i masivni glečeri na Alpima, klima Evroazije je postala toplija. Jedno od najjasnijih svedočanstava o ovome je mnogo kasnije slikarstvo u Pećini plivača sa najjužnije granice između Egipta i Libije. Tamo gde je nekada bilo ogromnih jezera i obilje zelene vegetacije sa mnoštvom životinja, danas je najsuvlja peskovita pustinja Sahara. Za ovu pećinu zna svako ko je odgledao lep romantičan film “Engleski pacijent” ili pročitao istoimeni Ondatjeov roman, koji je tek ponegde i sasvim labavo zasnovan na istinskim događajima. Grof Almaši, koji je u piščevoj mašti postao engleski pacijent, je modernom čoveku otkrio ovo oko deset hiljada godina staro slikarstvo, ali je ono i posle objavljivanja knjiga ostalo poznato samo pismenima. Kada je, međutim, filmski prikaz romana preplavio sve kontinente, sledili su ga mnogobrojni bogatiji turisti. Neki među njima su smatrali da je dobra ideja da ponesu sa sobom i neki suvenir. Tako su počeli da odlamaju deliće kamena u pećini i pri tom uništavaju ono što su došli da vide posle dugog puta. Hercogova teza o filmu kao medijumu za nepismene dobila je ovim prokletstvom novu potvrdu. A da duh neadertalaca, koji su ostavljali trag o svom postojanju stvaranjem otiskaka svojih šaka na zidovima pećina, nije sasvim zamro, potvrđuju nam i savremene društvene mreže. Kako je jedan moj, sada već bivši, internet prijatelj – bivši zbog nekakvih nejasnih balkanskih kofera, koje je, na žalost, iz Sarajeva poneo sa sobom u Australiju – vispreno primetio, najčešći vid komunikacije na Fejsbuku je putem piktograma; baš kako s nama komuniciraju i pećinski praljudi. Klikanjem na već pripremljenu stisnutu šaku sa uzdignutim ili spuštenim palcem, na crveno srce, nasmejano ili uplakano lice, ljudi ostavljaju virtuelni trag o svom postojanju.

 

U početku beše slika… i muzika

Treći sloj odgovora je onaj koji može da donese najznačajnije posledice u proširenju ili promeni svetonazora onom ko razmišlja o začecima umetnosti, posebno ako je dotični umotan u religiozu misao. Većina stanovništva Zapadne civilizacije, ali i onih koji slede islam deli pogled na svet manje ili više zasnovan na Bibliji.

Šove – nosorozi

U početku beše reč…“ savim poetski nam poručuje jedan od brojnih anonimnih autora zbirke predanja, priča, pesama, psalmi, molitvi, mudrih izreka i preporuka kako treba živeti u duhu jevrejske kulture — najčitanijeg i najuticajnijeg dela svetske literature. Ovo kolektivno delo od samih početaka negde u 13 veku PNE, tokom čitavog milenijuma je prenošeno usmeno, menjano, pa zapisivano, prepisivano i dopisivano uglavnom na hebrejskom jeziku, ali kasnije i na aramejskom i grčkom. Ovakav postupak je zapravo jasna paralela milenijumskog nastanja slikastva Šovea. Jevrejsku Bibliju (Knjige) nazvanu po feničanskom gradu Biblosu, u kojem se pravio i prodavao papirus, preuzele su i hrišćanska i islamska civilizacija, a najčešće se naziva Starim Zavetom, ili Indžil u islamskoj tradiciji. Od mnogobrojnih verzija Knjiga razne varijante hrišćanstva kanonizovale su svaka svoju varijantu religioznog teksta, a ostale nazivaju apokrifnim.

Pomno održavanje tradicije, najizraženije kroz judaizam, ali i kroz međusobnu podršku, koju Jevreji i dan-danas pomno primenjuju prema svim pripadnicima tog malog naroda, dobro im je poslužilo. Mnogobrojni narodi, kulture i civilizacije nestali su tokom milenijuma, neki bez mnogo traga ostavljenim za sobom, a Jevreji i danas, posle tri prohujala milenijuma, postoje i kultura im cveta, uprkos nebrojnim teškoćama, pogromima, pokoljima, kojima su, rasejani po svetu poput posve drugačijih Cigana-Roma, bili često izloženi. Toliko su mnogo izuzetnih filozofskih, naučnih umova i fascinantnih umetničkih ličnosti podarili svetu, drastično disproporcionalno sopstvenoj malobrojnosti, da nije sasvim van pameti postaviti pitanje da li je to samo zbog dugovečnosti njihovog naroda i međusobne potpore; ili možda ima nečeg izuzetnog i u njihovim genima, što omogućava i podstiče pojavu genijalnosti pojedinaca. Pošto ni genetska analiza, ni statistička analiza testova inteligencije ne pružaju odgovor, sociološki aspekti ove izuzetnosti su najverovatniji uzroci ovog duhovnog bogatstva.

S druge strane medalje, religije nastale iz jevrejskih predanja, donele su čovečanstvu najstrašnija zla u međusobnim sukobima. A od ponovnog stvaranja države Izrael 1948, kroz stalno ugnjetavanje i povremene pogrome nad arapskim semitskim stanovništvom, oni se kolektivno odnose prema susedima, gotovo isto tako surovo, kao što su se mnogobrojni pripadnici evropskih i bliskoistočnih naroda odnosili prema njima na početku i sredinom prošlog stoleća. Taj uvek tinjajući, a često i goreći, nezavršen sukob, nastao kao otrežnjavajuća homo homini lupus reakcija na neopisive strahote, kojima su bili izloženi od strane nacista i fašista, stalno je prisutan podsticaj ne samo lokalnim i regionalnim ratovima, nego i širenju radikalnog islamskog i desničarskog terorizma čak i do najzabitijih delova sveta.

No, da se za sam kraj vratimo glavnoj temi. Dakle, uprkos poetskoj poruci nepoznatog autora jedne od Knjiga, slikarstvo iz pećine Šove, govori nam da u početku stvaranja suštine ljudskog bića beše — slika. Najstarija frula iz nemačke pećine Hole Fels, pak, kroz svoje tonove prenosi poruku da je u početku bila — muzika. Ono što iz svega ovoga možemo da ponesemo u sebi je da je umetnost suštinska potreba čoveka, verovatno starija i od verovanja u natprirodno.

Za P.U.L.S.E Jaroslav Marko

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.