Приказ друштва у Монтескјеовим Персијским писмима

Растућа моћ романа

у служби промене друштва

Велика фигура осамнаестог века, века великих промена кога су обележили потрага за правим друштвеним системом и пад моћи краља и цркве, био је француски мислилац, филозоф и писац Шарл Луј де Секонда, барон од Бреда и Монтескјеа, познатији као Монтескје. Његова размишљања била су усмерена на политику и друштво. У његовим Персијским писмима (дело објављено анонимно 1721. године у Амстердаму), епистоларном роману који је доживео невероватан успех, може се запазити вешто спроведена критика друштву уз многа оштроумна запажања очима странаца који долазе у француско друштво са Блиског истока. Касније је Монтескје из свог дела извукао бројне закључке и полазне тачке за дубља размишљања о закону, друштву и политици и написао дело од велике важности за свој век, Дух закона (De l’esprit des lois, објављено први пут у Женеви 1748. године, без имена писца), које је било револуционарна промена у погледу на суд и законодавство. И сама чињеница да су ова два дела објављена анонимно сведочи о њиховој иновативности и смелости да се подигне реч против снажне цензуре краља и цркве, који свакако нису били безгрешни.

Персијска писма отварају нову епоху у којој је роман по први пут нашао своје место, као књижевни род који је од памтивека ниподаштаван и осуђиван као јеретичан, јалов изданак књижевне традиције. Преко епистоларних романа и исповести које јемче своју истинитост роман добија на вредности и осваја симпатије у веку без поезије. То јемство се добија управо у предговорима који се пишу тако да утврде уверење читаоца у веродостојност приче, често говорећи о пронађеним препискама или о сусретима са човеком који је испричао необичну причу.

Ово дело уистину је састављено цело, изузев предговора писца « Introduction », од писама. У њему је у кратким цртама описано како је писац дошао до писама двојице странаца, који су побегли из своје родне Персије услед неповољних политичких прилика, и како их је превео и прилагодио француском језику како бих их сваки Француз разумео. Он је њих, наиме, познавао јер су живели са њим. Како су били радознали и причљиви, откривали су му сваковрсна занимљива запажања и разлике у источњачком и западњачком друштву и схватању света око себе. На крају су му дали писма која су писали својим рођацима и пријатељима која је писац марљиво преписао и прилагодио француској публици. Ето једног уверљивог предговора.

Западни свет се сликовито и веродостојно ставља на испитни сто са источним светом, његовом антитезом, где се по први пут убедљиво разбија илузија западног центризма. Оно што помаже писцу да успостави релативизам је да западни свет представи из тачке гледишта човека који није навикао на тај свет и који га стога јасније види у свакој његовој појединости коју његови становници узимају за уобичајену и стога је не примећују. Управо је кључ снажног утицаја овог романа на друштво смештен у испреметаним осама нормалног и нечувеног, које чине да читалац „изгуби тло под ногама“ и да се баци у дубока преипитивања свега онога што је узимао за уобичајено.

Терминологија

Најпре треба одредити шта се сматра људским друштвом. Јасно је да су људи друштвена бића, која користе постојање других људи да би размењивала добра, услуге, размножавала се и уопште учинила свој живот лакшим у сваком погледу. Када се, пак, размисли о томе шта нас држи на окупу, шта нас чини једним друштвом а не неким другим, зашто постоје различита друштва и зашто нисмо сви једно друштво, ту настају нејасноће. Ево једне дефиниције друштва:

Société (nom commun)

1. Ensemble organisé d’individus entretenant des rapports d’interdépendance réglés, exprimables sous la forme de règles naturelles ou conventionnelles.
2. Ensemble d’individus humains en relation d’interdépendance et organisé par des institutions.
3. L’état social, cadre de vie de l’homme en tant qu’il existe dans une société aux sens précédents (1) ou (2)

(Dictionnaire de philosophie en ligne, 2020)

У овој дефиницији истичу се термини међузависне уређености и постојања институција. Ево како је дефинисан термин „институција“, тј. установа:

Institution (noun)

1. A large and important organization, such as a university or bank
2. A building where people are sent to be cared for, especially a hospital or prison
3. A custom or tradition that has existed for a long time and is accepted as an important part of a particular society

(Cambridge Dictionary, 2020)

Дакле, може се закључити да су установе важан управљачки инструмент свешћу једног друштва као његов нераскидиви део, где оба елемента узајамно утичу један на другог. Установе једног друштва су следеће: религиозна, законодавна, образовна, политичка, финансијска, полицијска, војна, спортска, брачна, уметничка, породична, економска, језичка, медицинска и свака друга уређена владина или невладина организација. (Studenti, 2020)

Након ових разјашњења се поставља питање какву улогу држава има у установама једног друштва. Ево објашњења:

État vient du latin status, dérivé du verbe stare qui signifie « se tenir debout », (le mot « État » apparaît dans les langues européennes dans son acception moderne au tournant des XVe et XVIe siècles; ne pas identifier l’Etat à sa forme républicaine). Effort historique en vue de stabiliser les activités humaines, cet ensemble d’institutions se propose de former une vie collective plus stable et durable. Ensemble d’institutions établies en vue d’assurer une forme de cohésion à la collectivité, l’Etat est un cadre institutionnel à l’intérieur duquel s’exerce un pouvoir politique (en ce sens, la différence gouvernants-gouvernés est seconde vis-à-vis des structures et dispositions propres de l’Etat).

(Académie Grenoble, 2020 : 1)

Стога се може закључити да је тешко раставити државу од њених установа, ништа мање него установу од друштва у горњем примеру, будући да је она, према академији Гренобла (Académie Grenoble, 2020 : 1), скуп установа са циљем да се уреде људске активности и да се осигура стабилна и дуготрајна заједница. Она је управљачко тело установа једног народа тј. друштва која над њима управља својом политичком моћи.

Друштво, држава и установе представљају појмове који у пракси имају замршен узајамни утицај и које је тешко раздовојити. Друштво, под утицајем своје свести, обликује установе и бива обликовано њима заузврат, док држава својом политичком моћи управља и једним и другим и бива обликована њима, јер је и сама сачињена од људске свести. Држава, то је човек.  

Поставка и подела писама у роману

Са разјашњеном терминологијом, могуће је приступити прегледу писама из којих се састоји Монтескјеово дело и затим пронаћи и анализирати она која се тичу друштва, како западног, тако и источног, као и односа између њих.

Роман је познавао више верзија са различитим бројем писама а завршна верзија овог романа, која се одржала до данас као најбоља, сачињена је од сто шездесет једног писма и она ће бити обрађена даље у тексту. Прво издање бројало их је сто педесет, а следеће чак сто четрдесет, будући су писма под бројем I, V, XVI, XXV, XXXII, XLI, XLIII, XLVII, LXV, LXX, LXXI била уклоњена са надом за бољи комерцијални успех, наводно од стране писца. То су била махом писма која су се тицала психологије лика Узбека и живота у харему. Најзад је Монтескје 1754. године Персијским писмима додао још једанаест писама на прво издање, као и преправке и додатке на пет писама.

Веома важан чинилац да ово дело достигне такав успех је распоред писама у делу. Писац је умешним распоредом писама која се тичу више различитих тема постигао склад и разноврсност.

Писма се најпре могу поделити на три дела, хронолошки, према месту дешавања радње:

1. Путовање из Исфахана у Париз – 23 писма
2. Париз и западни свет – 124 писма
3. Драма у харему – 14 писама

Судар цивилизација се може искључити у писмима која се тичу путовања у западни свет јер ликови још немају додира са њим и стога не могу донети закључке и упоређивати.

Ипак, тај део, који се махом одвија током путовања кроз Турску, садржи легенду о Троглодитима коју Узбек пише свом пријатељу Мирзи, а која је значајна јер даје разлог проучавања друштава које ће уследити. Та прича приказује народ које се поделио на анархично и уређено друштво. Анархисти су пропали и доноси се закључак да се друштво мора уредити како би човек опстао и живео лакше и срећније.

Друга подела се тиче релативизма који писма успостављају, и тако се писма могу поделити на она која се тичу Истока (60) и на она која се тичу Запада (100), у пажљиво дозираном односу. Тај однос, који се приближава популарном математичком феномену свеприсутног склада у природи, Златном односу, који износи: φ ≈ 1,61, познат је човечанству још из античких времена и не треба искључити могућност да се писац водио том формулом или пак да ју је инстинктивно погодио.

Писма која се тичу Истока (60) се даље могу поделити на:

1. приче (6)
2. писма о харему (40)
3. писма о религији (8) и
4. писма о политици (6)

Писма која се тичу Запада (100) се могу поделити на:

1. писма о обичајима (42)
2. филозофска писма (9)
3. писма о религији (10)
4. писма о политици (34) и
5. писма о странцима (5)

Пажљиво посматрајући ове тематске поделе може се закључити да свако од ових писама садржи, у мањој или већој мери, опис друштва. Заправо, једино писмо које није сврстано у горњу поделу на источна и западна јесте оно последње у делу које садржи извлив горких осећања Узбекове омиљене жене, запостављене дуги низ година, која га је написала након што је попила отров. Иако не би могло да се сврста у приказ друштва, то писмо га свакако имплицитно одражава.

Приказ друштва у

Персијским писмима

Пошто је немогуће проћи кроз сва писма у оквиру овог рада, у наставку ће бити анализирано неколико најважнијих.

Приказ безвлашћа

 Важна прича међу првим писмима овог дела се тиче легенде о малом народу који је живео у Арабији. Она поништава, као што је већ напоменуто раније, аргумент за анархију као најбољи друштвени систем. Анархија то никако није, што се може закључити из живог примера који је представљен у причи. Самим тим ова прича даје важност потрази за најбољим друштвеним уређењем у писмима у наставку.

Прича о Троглодитима се налази у писмима XI, XII, XIII и XIV која Узбек размењује са Мирзом у Исфахану. Прво писмо које Мирза шаље Узбеку у Ерзерон, у Турску, јесте писмо број X, где он тражи да га Узбек подучи о моралу пошто се то питање повело међу ученим светом у Исфахану кога је Мирза несумњиво део. То је повод за причу о Троглодитима. Ево на који начин Мирза то пита:

Nous disputons ici beaucoup ; nos disputes roulent ordinairement sur la morale. Hier on mit en question si les hommes étaient heureux par les plaisirs et les satisfactions des sens, ou par la pratique de la vertu. Je t’ai souvent ouï dire que les hommes étaient nés pour être vertueux, et que la justice est une qualité qui leur est aussi propre que l’existence. Explique-moi, je te prie, ce que tu veux dire.

(Montesquieu, 2001 : 61)

Из овог пасуса се може видети да исток такође има своје мислиоце и учењаке, који учествују у расправама једнаке важности као и оне које се воде на западу. Види се такође Узбеков углед у друштву које тражи његово мишљење, као и могући став самог писца да је човек створен за врлину и правду који су му природни колико и само постојање.

Дакле, прича о Троглодитима је прича о моралу, неписаним правилима једног друштва која могу одредити да ли ће оно напредовати или пропасти. Том дивљем народу је приписан лош морал: међу њима цвета себичност, суровост, немар према другима и лењост. Пошто су свргли краља и власт, они се дају у безвлашће. Њихов начин размишљања је следећи:

Ils disaient : « Qu’ai-je affaire d’aller me tuer à travailler pour des gens dont je ne me soucie point ? Je penserai uniquement à moi ; je vivrai heureux. Que m’importe que les autres le soient ? Je me procurerai tous mes besoins, et, pourvu que je les aie, je ne me soucie point que tous les autres Troglodytes soient misérable. »

(Montesquieu, 2001 : 63)

Ево шта се десило с тим народом: они који су имали поља на висини суше лишише жетве и они умреше од глади. Они који су пак имали поља на добрим местима убише и отеше им их. Суседи који заволеше жене других их преотеше, што изазва нереде. Никоме снаге реда и мира не притрчаше у помоћ у насиљу које је избијало, јер полиција није постојала, као ни ниједна друга установа. Цене робе се постављаше према степену глади која је владала, несталне и варљиве. Болест однесе већину људи осим неких којима је притекао у помоћ лекар из стране земље који се беше сажалио. Они одбише да му плате, рекавши да га нико није звао и следећи талас болести их однесе све и тако завршише Троглодити који су се препустили безвлашћу. (Montesquieu, 2001 : 64, 65, 66)

Насупрот томе, постојало је неколико породица које не прихватише безвлашће као своје државно уређене. Они за своје вредности одредише љубав, саосећање, правду, марљивост. Религија у коју вероваше им је помагала у томе. Волели су и поштовали своје жене и децу, помагали су сиромашнима, пријатељства су цветала, рад у друштву је био милина. Овакав народ и природа сама је награђивала и њихов број је растао. Када би им се десила нека крађа они би помислили да ће их Бог казнити и не би се узрујавали око тога. Када их нападе из зависти суседни дивљи народ они показаше неустрашивост и жељу да умру да би спасили своје ближње и тај народ кукавички побеже. (Montesquieu, 2001 : 66-71)

Приказ жена у два света

Два света у овом делу не гледају на врлину и на стид на исти начин када су у питању жене. Писмо XXVI које Узбек шаље својој најдражој жени, Роксани, у Исфахан хвали дивоте и лакоћу живота жене у Персији. Жена је тамо заштићена од погледа сваког мушкарца који није њен муж, евнуси је чувају даноноћно бранећи је од свега и свакога.

На западу је жена, пак, изгубила сваку уздржаност. Она иде откривеног лица, без икога да је чува од погледа или од опасности од љубави која би могла да се изроди из њега. Жена се тамо облачи и кити лепше када иде ван куће него када је са својим мужем. (Montesquieu, 2001 : 96-99)

У писму број XXXIV Узбек упоређује жене два света и њихов положај за свог пријатеља Ибена у Смирни тј. Измиру. Азијска жена је озбиљнија, понизнија и прецизно прописаног понашања и опхођења са мужем, са евнусима и са другима. Узбек је описује као жену велике лепоте и озбиљности насупрот оне европске која је допадљивија и забавнија. Цео живот у Европи он види као забавнији, са више пријатеља и у једној опуштенијој атмосфери. Он наводи пример Турака који су најозбиљнији од Азијата: они се никада не смеју, ни са ким не друже и чине изоловану заједницу са својом породицом.

У наставку Узбек помиње занимљиву и оштру реплику када један његов познаник чује како функционише харем где се чувају персијске жене. Он каже следеће:

Ce qui me choque le plus de vos mœurs, c’est que vous êtes obligés de vivre avec des esclaves, dont le cœur et l’esprit se sentent toujours de la bassesse de leur condition. Ces gens lâches affaiblissent en vous les sentiments de la vertu que l’on tient de la nature, et ils les ruinent depuis l’enfance, qu’ils vous obsèdent. Car, enfin, défaites-vous des préjugés. Que peut-on attendre de l’éducation qu’on reçoit d’un misérable qui fait consister son honneur à garder les femmes d’un autre et s’enorgueillit du plus vil emploi qui soit parmi les humains ; qui est méprisable par sa fidélité même (qui est la seule de ses vertus), parce qu’il y est porté par envie, par jalousie et par désespoir ; qui, brûlant de se venger des deux sexes dont il est le rebut, consent à être tyrannisé par le plus fort, pourvu qu’il puisse désoler le plus faible ; qui, tirant de son imperfection, de sa laideur et de sa difformité, tout l’éclat de sa condition, n’est estimé que parce qu’il est indigne de l’être ; qui, enfin, rivé pour jamais à la porte où il est attaché, plus dur que les gonds et les verrous qui la tiennent, se vante de cinquante ans de vie dans ce poste indigne, où, chargé de la jalousie de son maître, il a exercé toute sa bassesse ? 

(Montesquieu, 2001 : 114)

Из овог цитата се ништа не може изоставити. Говорник се згражава на објашњење како функционише харем у Персији. Евнуси су за њега јадна бића, намењена да раде за љубоморне господаре. То су људи којима је ускраћен нормалан живот, то је отпад који не припада ниједном полу. Он види Персијанце као кукавице који упропашћавају животе да би се њихове жене љубоморно чувале од свакога у том гнусном месту. Сваки епитет у овом одговору исијава гнушањем према тој, за њега, тиранији.

Светла велеграда

Узбеков верни пратилац на путовању, Рика, такође пише писма својим пријатељима. Његов тон је лакши од Узбековог и он радије запажа опипљиве ствари и људе него дубинске усмериваче људске свести, његов лик је пун оптимизма и лакоће из којих произилази његова шаљивост коју писац користи да исмеје неке обичаје своје домовине.

Тако се у писму број XXIV може видети његов први утисак о Паризу. То је невиђено чудно, велико и густо насељено место за Рику. Ево како он описује архитектуру париских кућа тј. зграда:

Les maisons y sont si hautes qu’on jugerait qu’elles ne sont habitées que par des astrologues. Tu juges bien qu’une ville bâtie en l’air, qui a six ou sept maisons les unes sur les autres, est extrêmement peuplée, et que quand tout le monde est descendu dans la rue, il s’y fait un bel embarras.

(Montesquieu, 2001 : 90, 91)

У овом пасусу се види Рикин духовити тон када он каже да су куће тако високе као да их насељавају астролози. Такође се из његовог израза « une ville bâtie en l’air » примећује дивљење и чуђење према тим висинским архитектонским достигнућима, као и према броју људи који их насељавају.

Рика такође запажа брзину живота у Паризу. Ево пасуса у коме се то види:

Tu ne le croirais pas peut-être : depuis un mois que je suis ici, je n’y ai encore vu marcher personne. Il n’y a point de gens au monde qui tirent mieux parti de leur machine que les Français : ils courent ; ils volent. Les voitures lentes d’Asie, le pas réglé de nos chameaux, les feraient tomber en syncope. Pour moi, qui ne suis point fait à ce train, et qui vais souvent à pied sans changer d’allure, j’enrage quelquefois comme un chrétien : car encore passe qu’on m’éclabousse depuis les pieds jusqu’à la tête ; mais je ne puis pardonner les coups de coude que je reçois régulièrement et périodiquement. Un homme qui vient après moi, et qui me passe, me fait faire un demi-tour, et un autre, qui me croise de l’autre côté, me remet soudain où le premier m’avait pris ; e je n’ai pas fait cent pas, que je suis plus brisé que si j’avais fait dix lieues.

(Montesquieu, 2001 : 91, 92)

Из овог пасуса се види разлика два света: док једни не журе, са камилама које одмичу једнаким кораком, други јуре, гурају се и ударају на улицама што Рика шаљиво описује: људи у Паризу трче, лете.

Описи Луја XIV и папе који следе су пуни пишчеве критике и вешто замаскирани у невин поглед младића Рике. Управо ови делови су разлог анонимне објаве Персијских писама – никад није било безбедно критиковати власт.

Краљ нема злато али он управља сујетом својих подређених, награђујући ратна достигнућа испразним титулама. Краљ се назива мађионичаром јер ако он каже да један златник вреди два, онда тако заиста мора бити, и сви му верују. Исти је случај ако каже да неке хартије постану сребрне тј. постану новац (argent n.m. – сребро; новац). Али, постоји и други мађионичар, још моћнији од краља. То је папа који каже да су тројица један (алузија на Свето Тројство) и да хлеб који једемо није хлеб, и да вино није вино (алузија на причешће). (Montesquieu, 2001 : 92, 93)

Још једно писмо које Рика пише приказује једну необичну појаву. То је писмо број XXXII у коме Рика посећује кућу слепих у Паризу. Људи су тамо играли карте и друге игре и били весели, упркос слабој храни и смештају. Када је Рика упитао за пут до Мареа, један од њих га је радо одвео неколико улица даље одакле ће он моћи лако да се снађе, притом лако заобишавши ужурбане људе и фијакере који су јурили улицама. Када га је Рика упитао ко су они, овај је одговорио да су они слепи. То је код њега изазвало живо чуђење и сумњу. Рика га је затим питао зашто онда није замолио оног човека који је играо карте да га поведе али је саговорник рекао да је и он слеп такође, и додао:

Il est aveugle aussi, me répondit-il. Il y a quatre cents ans que nous sommes trois cents aveugles dans cette maison où vous m’avez trouvé. Mais il faut que je vous quitte. Voilà la rue que vous demandiez. Je vais me mettre dans la foule ; j’entre dans cette église, où, je vous jure, j’embarrasserai plus les gens qu’ils ne m’embarrasseront.

(Montesquieu, 2001 : 110)

Јасно се види да човек није слеп већ да је то преварант који живи бесплатно у установи за слепе. И Монтескје критикује тај краљев пропуст. Наиме, то је установа где је обезбеђено три стотине места за слепе особе које не би успеле да преживе саме а где очигледно има оних који нису слепи а који заузимају место правим слепим особама које умиру на улицама, без могућности да зараде за живот. Уредници овог издања још напомињу у фусноти да су « Les aveugles de Paris » један од мотива у Котолендијевим Писмима једног Сицилијанца, што показује да то је то стари проблем те установе, добро познат.

Истраживач заблуда друштва

Рика описује и неке негативне појаве у друштву. У писму број LII он описује како изгледа једно друштво са женама различитих година старости. Једна од њих је имала осамдесет година, друга шездесет, трећа четрдесет и најмлађа двадесетак. У том друштву су године биле табу тема и свака од њих их је скривала и говорила како су друге жене око ње старе и ружне да би сама била мање упадљива.

« Y a-t-il rien de si ridicule ? Voyez cette femme qui a quatre-vingts ans, et qui met des rubans couleur de feu ; elle veut faire la jeune, et elle y réussit : car cela approche de l’enfance. » – « Ah, bon Dieu, dis-je en moi-même, ne sentirons-nous jamais que le ridicule des autres ? C’est peut-être un bonheur, disais-je ensuite, que nous trouvions de la consolation dans les faiblesses d’autrui. »

(Montesquieu, 2001 : 154)

Рика се забављао након тога испитујући ту појаву. Поставио им је неколико питања у вези година и одговори су показивали заблуду у којој су се те жене налазиле, такмичивши се међу собом која је млађа. Овако Рика закључује то истраживање које га је толико изненадило:

Mon cher Usbek, les femmes qui se sentent finir d’avance par la perte de leurs agréments voudraient reculer vers la jeunesse. Eh ! comment ne chercheraient-elles pas à tromper les autres ? Elles font tous leurs efforts pour se tromper elles-mêmes et se dérober à la plus affligeante de toutes les idées.

(Montesquieu, 2001 : 155)

У писму број LIV се описује слична појава, где два човека смишљају како да преваре људе у једном друштву да помисле да су они учени људи. Рика то чује кроз оштећени преградни зид своје собе. Један од њих говори о томе како се његов углед у друштву смањује и како га то много забрињава. Он је, наиме, прибележио важне тачке својих размишљања која треба да изложи неколицини старијих жена да би их задивио али прекидали су га много пута и његов говор није постигао жељено. Други му одговара да се то може средити: они ће заједно спремити говоре чије ће кључне тачке свакодневно понављати да их не би заборавили и ако их неко прекине они ће тај аргумент побити и вратити се на стари ток говора. Договориће се где се у говору треба смејати а где начинити озбиљни – тако ће дати својим расправама убедљив тон и стећи велики углед. (Montesquieu, 2001 : 157, 158)

Je réciterai quelques-uns de mes vers, et tu diras : « J’y étais quand il les fit ; c’était dans un souper, et il ne rêva pas un moment. » Souvent, même, nous nous raillerons, toi et moi, et l’on dira : « Voyez comme ils s’attaquent, comme ils se défendent ! Ils ne s’épargnent pas. Voyons comment il sortira de là. A merveille ! Quelle présence d’esprit ! Voilà une véritable bataille. » Mais on ne dira pas que nous nous sommes escarmouchés la veille. Il faudra acheter de certains livres qui sont des recueils de bons mots compose à l’usage de ceux qui n’ont point d’esprit, et qui en veulent contrefaire : tout dépend d’avoir des modèles.

(Montesquieu, 2001 : 158, 159)

После оваквих припрема, ова двојица би направила добар успех у неком малом позоришту, јер они јесу глумци, комедијаши и довољно неразборити да ходају ка свом циљу погрешним путем или радије довољно покварени да покушају да преваре чланове свог друштва. Нездраво је друштво у коме овакве представе успевају и које пише књиге за потребе оваквих варалица, то је оно што Монтескје поручује овим примером.

У наставку, читаоцу бива јасно да ова двојица нису будале, они хоће да успеју без много муке и уверени су да је то прави начин и то је оно што забрињава:

Fais ce que je te dirai, et je te promets avant six mois une place à l’Académie. C’est pour te dire que le travail ne sera pas long : car pour lors tu pourras renoncer à ton art ; tu seras homme d’esprit malgré que tu en aies. On remarque en France que, dès qu’un homme entre dans une compagnie, il prend d’abord ce qu’on appelle l’esprit du corps. Tu seras de même, et je ne crains pour toi que l’embarras des applaudissements.

(Montesquieu, 2001 : 159)

То је једна забрињавајућа слика угледних људи у тадашњој Француској. Академија бива критикована као сабор глумаца који пресипају из шупљег у празно. Уласком у ту организацију, нема више потребе за муком, углед је загарантован, треба се само уклопити добро. И он се тада може плашити само прејаког аплауза.

Рика води читаоца кроз још примера превараната и глумаца који често преваре и сами себе у својој искусној глуми. Тако у писму број LVIII он свом пријатељу, Редију у Венецији, описује шта је све видео у Паризу. Тамо има људи који за мало новца нуде тајну прављења злата (алузија на алхемичаре), људи који улепшавају толико вешто да жене враћају у младост, људи који прате зараду једне џамије као озбиљни правници, небројено много људи који су стручњаци у некој области коју не познају, и Рика додаје: « et ce talent est considérable : car il ne faut pas beaucoup d’esprit pour montrer ce qu’on sait ; mais il en faut infiniment pour enseigner ce qu’on ignore. » (Montesquieu, 2001 : 168)

Упрети прстом у нове хоризонте

А ево и како се умире у Паризу:

On ne peut mourir ici que subitement ; la mort ne saurait autrement exercer son empire : car il y a dans tous les coins des gens qui ont des remèdes infaillibles contre toutes les maladies imaginables.

(Montesquieu, 2001 : 168)

Чак и сама смрт у француској престоници мора да нападне хитро и одлучно, као да и на њу саму утиче брзина живота. Она сама хвата човека на превару, попут многих људи који се тиме баве у Паризу, тако да човек нема времена да размисли и да схвати шта му се спрема. Да ли је сам велики број људи у једном граду заслужан за ту брзину живота, која затим чини да се људи у журби лако преваре? Тешко је одговорити на то питање, делује као да је све то нераскидиво и узрочно-последично повезано попут термина који су дефинисани у делу „Терминологија“. Велики градови су у то време представљали нешто ново, са потпуно новим сетом проблематике, нешто чему је требало посветити пажњу, постуно и полако открити његове недоследности и учинити да људи буду самостално вођени, унутрашњим осећајем морала, ка добром и ка врлини.

И читаво Монтескјеово дело које овај рад обрађује тиче се, заправо, морала, који је невидљива сила која управља сваком кариком друштва а коју треба правилно усмерити и мотивисати. Писац је подарио читаоцу катастрофалан пример приче о Троглодитима (као и њено наличје пуно врлине), а затим и сложеније, реалистичне примере у својевременом модерном друштву.

И ништа се не може исправити ако се претходно не примети грешка – неправилно програмирање које се одражава на великој размери. Монтескје је тако и урадио: његове критике су оштре али конструктивне, усмерене на размишљање о човеку, о заједници, о моралу. Он је пробудио човека који се успавао у крутој владавини Луја XIV, где је лично мишљење било забрањена тема, и покренуо га да узме ствари у своје руке. Након тога су га филозофи просветитељства научили да мисли, према новим идејама једнакости међу људима које су повеле Француску напред, отварајући нове могућности за обичног човека који је у време поменутог владара био једнаке вредности као и пас. Напред, јер је потребно пробати ново када старо није добро, напред у нова искуства пре свих осталих европских народа.

Монтескје је писац који је помогао човеку да одреди свој правац у скоријој будућности, да сагледа где лежи напредак, боље друштво и бољи живот сваког појединца. И читалац се увек може запитати: да ли би се ико сетио тога да није било Персијских писама? Да ли би лице земље дошло до тачке где је данас или би све било другачије? То је нешто на шта нико неће моћи да сазна одговор. Али једно је сигурно: сваком друштву је увек потребан неки Монтескје да сагледа куда даље да се унапреди људски живот, јер друштво то је сваки појединац сам.  

За ПУЛС Младен Милосављевић

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

Литература:

Књиге:

Montesquieu. 2001. Lettres persanes. Paris : Librairie Générale Française.

 

Страница на вебсајту или вебсајт:

Dictionnaire de philosophie en ligne. « Société ». GANDI SAS,  Paris. <https:// dicophilo.fr/definition/societe/>  21. IV 2020.

Cambridge Dictionary. “Institution”. Cambridge : Cambridge University Press. <https:// dictionary.cambridge.org/fr/dictionnaire/anglais/ institution > 21. IV 2020.

Studenti. “Cos’è un’Istituzione in sociologia”. Mondadori Media S.p.A, Milano, Italia. <https://doc.studenti.it/riassunto/sociologia/cos-e-istituzione-sociologia.html> 21. IV 2020.

Académie Grenoble. « Etat et Société ». Académie de Grenoble Rectorat : Grenoble. <http://www.ac-grenoble.fr/citescolaire/jeanmoulin.albertville/file/lycee/ philosophie/Etatetsociete. pdf> 21. IV 2020.

  Društvo, Filozofija, Istorija, Mladen Milosavljević, Monteskje, Persijska pisma