Pesnici u Somaliji imaju nesrazmeran uticaj na domaće stanovništvo.[1] Oni slave rat s istim žarom i žestinom s kojima veličaju mir. A stanovništvo ih sluša i sledi te tamnopute svirače. U poslednje vreme, pesnici hvale mir i mir preovlađuje u Somalilendu i drugim državolikim enklavama ove izmučene senke države.

Uveče slavimo rođendan pod listopadnim drvećem, u osvetljenom mraku, negde na Balkanu. Glasovi vrednih cvrčaka, kasno pevanje ptica, i šum česme – legendarne balkanske fontane – svi se stapaju u magičan zvučni ugođaj. Poznati satiričar i pesnik ispaljuje pijane, žučne tirade prema gostu sa Zapada kojeg sam doveo sa sobom. Njegove reči zvuče autentično, iako pijano. Nema potrebe da uči jezik, izjavljuje, naroda bez duha i bez uma. Misli, naravno, na engleski jezik. Njegova zemlja – ushićeno uzvikuje – je najbolja, ostrvo civilizacije među varvarima pred vratima. Nabraja svoje susede i opisuje do najsitnijih detalja šta bi im sve uradio da mu se pruži prilika. „Trulo jezgro naše nacionalne jabuke“ – je jedini, melanholični, doprinos profesora psihijatrije, takođe prisutnog na okupljanju.

Drugi dan. Dok je mesec grickao inače užareno sunce – ulice su se ispraznile. Radnje su zatvorene, saobraćaj stao, radnici ostali zatvoreni u zagušljivim kancelarijama. Zašto sve ovo – upitah svog prijatelja. On je vodeći novinar, autor, urednik i medijska ličnost. Pogledao me je s oprezom i započeo da objašnjava o zdravstvenim rizicima izlaganja pomračenju sunca. Bio je ozbiljan, što je potvrdio njegov naknadni silazak u podrum i gromoglasno zaključavanje anti-nuklearnih dvostruko ojačanih blindiranih vrata. Ponudio mi je da mu se pridružim i bio je šokiran kada je čuo da odlučno nameravam da posmatram pomračenje – sa ulice.

Intelektualci Balkana – kletva, bez maske. Zlokobno prisustvo, nepredvidivo i korumpirano. Ponekad, u srcu svih sukoba i haosa – a ponekad (tokom etničkog čišćenja ili suzbijanja medija) očigledno odsutni. Zeligovi sa mnoštvom maski i neprestano promenljivim, treperavim lojalnostima.

Ne vrše nikakav moderirajući, protivtežan uticaj – naprotiv, radikalizuju, dramatizuju, truju i podstiču. Intelektualci su istaknuti među svim nacionalističkim strankama na Balkanu – i retki među malobrojnim centrističkim strankama koje su nedavno izrasle iz pepela komunizma.

Ne šire malo, zastarelo znanje koje poseduju. Umesto toga, čuvaju ga kao ceh, za sebe, ljubomorno. U sujeti tipičnoj za nesigurne ljude, odbacuju sve strano znanje. Retko ko od njih zna drugi jezik dovoljno dobro da bi ga mogao čitati. Promovišu svoj brend diplomiranog neznanja s religijskim žarom i kažnjavaju sve prestupnike s oštrinom i okrutnošću. Oni su glavna prepreka prenosu tehnologije i unapređenju znanja u ovom nesrećnom regionu. Njihovi instinkti za samoodržanje suprotstavljeni su najboljim interesima njihovih naroda. Nesposobni da obrazuju i uče – prostituišu svoje usluge, prodajući diplome ili se korumpirajući u politici. Čine veliki deo postkomunističke nomenklature, kao što su činili veliki deo komunističke. Rezultat su studenti ekonomije koji nikada nisu čuli za Miltona Fridmana ili Keneta Eroua, i studenti medicine koji nude seks ili novac, ili oboje, svojim profesorima da bi diplomirali.

Tako, umesto da se zalažu za slobodu i liberalizaciju – koncentrišu se na mehanizme kontrole, na manipulaciju istrošenim polugama moći. Oni su nepošteni posrednici korumpiranih političara i njihovih poslovnih ortaka. Veoma su uključeni – često kao inicijatori – u represiju i gušenje, posebno uma i duha. Crne vrane nacionalizma koje lepršaju nad njihovim opsađenim kulama od slonovače.

Mogli su izabrati drugačije. Godine 1989, Balkan je imao šansu kakvu nikada pre nije imao. U Jugoslaviji, vlada reformista (iako mlakih) Ante Markovića. Drugde, komunizam je bio na izdisaju, a dokrajčenje zveri bilo je na vidiku. Intelektualci Centralne Evrope, baltičkih država – čak i Rusije – odlučili su da tumače ove događaje svojim narodima, da podstiču slobodu i rast, da postavljaju ciljeve i motivišu. Intelektualci Balkana su neslavno podbacili. Prestravljeni prizorima i zvucima ugrožene teritorije – posegnuli su za mračnjaštvom, vratili se nostalgiji, apstrakciji i fantaziji, umesto pragmatizmu. Ovaj izbor je očigledan čak i u njihovom govoru. Oštećen vekovima surove spoljne dominacije – on je gotovo besmislen. Niko ne može razumeti šta Balkanac ima da kaže. I sintaksa i gramatika su mučene do nerazumljivosti. Izbegavanje dominira, mnoštvo zamagljujućih verbalnih velova, obrti i zaokreti kriju prazno izlaganje.

Intelektualci Balkana su izabrali narcističku samoapsorpciju i gledanje u sopstveni pupak, umesto orijentacije ka drugima. Umesto da traže integraciju (kao nešto što se razlikuje od asimilacije) – propovedaju i praktikuju izolaciju. Cilj im je da se razlikuju, ne na pluralistički, benigni način – već u besnom, razjarenom prkosu protiv „mondijalizma“ (srpski propagandni termin). Da se definišu PROTIV svih drugih – umesto da upoređuju i uče iz poređenja. Njihova ljubavna afera sa (uglavnom izmišljenom) prošlošću, njihov strah od budućnosti, posledična kulturna šok terapija – sve to prirodno sledi iz pretpostavki njihove neutešne jedinstvenosti. Intelektualci Balkana su svi paranoici. Ako zagrebete površinu, tanku, leptir-mašnom vezanu glazuru „kulture“ – naći ćete atavističkog pesnika, koji se bori protiv samog zla koje je on izazvao svojim delima. Ovo je grčka tragedija ovog prelepog regiona. Priroda je ovde pametnija od ljudi. Upravo njihove zavere dovode do stvari protiv kojih moraju da se urote.

Po celom svetu, intelektualci su avangarda, peta kolona novih ideja, pokret otpora protiv okupacije od strane starog i banalnog. Ovde intelektualci propovedaju konformizam, rad po starom, proverenom načinu, protekcionizam protiv trgovine liberalnih umova. Svi intelektualci ovde – hranjeni dugom rukom države – su kolaboracionisti. Istina, svi gnusni režimi su imali svoje smokvine listove intelektualce, a s nekoliko izuzetaka, režimi na Balkanu nisu gnusni. Ali princip je isti, samo se cena razlikuje. Prostitutisali su svoj jedinstveni položaj u polupismenim, seljačko-plemenskim društvima – intelektualci na Balkanu su se masovno prodali. Oni su inertna snaga – umesto kontrapesnice reformi. Politika u koju su uključeni je pogrešna i osuđena na propast. Balkanu bi bilo bolje da su odlučili da ostanu po strani, odvojeni u svom arhipelagu univerziteta.

Nema prave vatre u balkanskim intelektualcima. Oh, uzbude se oni, viču i crvene i mašu rukama s velikom žustrinom. Ali su prazni. To je pun gas u leru. Ne stižu nikuda jer ne idu nikuda. Racionalni su i konzervativni, i neki su emotivni i „levičari“. Ali sve je to bez energije i beživotno, kao kretanje vrlo starog mehanizma, pokrenutog pre 80 godina i nikada odvijenog.

Tokom celog tog dana poslednjeg pomračenja milenijuma, čak su i intelektualci ostali u svojim podrumima i kancelarijama i nisu se usuđivali da izađu. Izašli su kad je pala noć, naviknuti na mrak, nesposobni da se suoče sa sopstvenim pomračenjem, krijući se od zlih uticaja ponovo izašlog sunca.

Sem Vaknin

za P.U.L.S.E preveo:  Bojan Viculin

[1]      Prevod teksta: Sam Vaknin, ’The Poets and the Eclipse’, Central Europe Review, Vol. 1, No. 10, 30. 08. 1999.
https://samvak.tripod.com/pp24.html

  Bojan Viculin, Društvo, intelektualci, Sem Vaknin