Zaumno i onostrano u poeziji Dragana Markovića

Ako poverujemo Džeremiju Kembelu koji kaže da postoji nagonska sklonost pesnika ka izbegavanju svega što je očigledno, onda mirne duše možemo reći da je Dragan Marković od takve vrste pesnika.  Kad se prvi put susretnete sa njegovom poezijom, nije vam odmah dostupno to što su pesnik, ili njegova pesma, naumili da kažu. Kao da je tajnovidac pesnik hteo I da sakrije ponešto, ili zadrži samo za sebe, iz poštovanja prema tajni koja mu se tako darežljivo ukazala; izazivajući čitaoca da napregne čulo sluha, oslušne pesmu sa svih strana, razmisli i sam domisli ono što mu nije odmah jasno, što mu se u magnovenju pričinilo kao spoznaja ili razjašnjenje. Ovde nas ponovo zaokuplja Džeremi Kembel svojom mišlju da nejasnost jeste poruka, jer dobrota nije više vezana za otvorenost, jednostavnost govora, potpuno otkrivanje, sve one kartezijanske vrline jasne svesti i bistrog uma, već za tajnovitost, maglovite obale neprozirnosti…nejasnost informacije nagoveštaj je čistote.

Upravo ta prividna nejasnost nagoni posvećenog čitaoca da dublje zaroni u poetiku ovog pesnika čudesne zagonetnosti, tajnovitosti isamozatajnosti. Dok pokušavate da se približite tajni koju nikad do kraja ne uspete da otkrijete, shvatite postepeno da se ona delimično nalazi u nesvakidašnjoj igri reči, od kojih neke prvi put čujete, a mogu da budu originalna tvorevina pesnikova, kao  arhaizmi, žargoni ili nešto drugo. Privuče vas metaforičnost i višeznačnost pesničkog jezika koja gotovo istovremeno budi um i osećanja. Neodoljivo vam se nametne način na koji je pesnik složio glasove, majstorski koristeći aliteraciju, asonancu, ritam i rimu.

“Samice  samci

Uzimaju iz azila za pse

Lajavce svojih godina

Da ne bi rodbina preuzimala na se”.

U pesmi neobičnog naslova “Zadno”, čitaoca privuče nesvakidašnja reč koju prvi put čuje, a ipak, kao da mu nije potpuno strana. Na prvo čitanje, on vidi jedno, na drugo, nešto sasvim različito, I tako sve više i dublje, dok mu se ne zavrti u glavi, kao da je zavirio u neki bunar značenja, od koga više ne može da se odvoji.

“ U bure koje nema zadno, ne moš vodu usuti

Treba prvo da mu damo zadno, kaže otac Varnava

A tek potom održati u čovjeku blagodat”.

Crkvenoslovenski izraz blagodat znači da nas Bog blagosilja uprkos činjenici da to nismo zaslužili. To je “dato dobro”, “darovano dobro” koje je od Boga. Milost je Božja slobodna odluka  da put spasenja  učini dostupnim ljudima. Čovek ne može biti toliko dobar da sam zasluži boravak u Raju. Milošću, Bog pruža dobrobit, bez razmatranja zasluge. U jednom trenutku, čitalac shvati da se blagodat ne drži kod čoveka koji je nesposoban da vidi i čuje išta više od sebe sama. Gordog čoveka punog sebe, individualistu koji se pretvorio u jedan veliki ego, bure bez dna , kome nikad ništa dosta nije I ničim se ne može zasititi. Kome nedostaje zadno, zaumna i čudesna reč. O tom čoveku govorio je veliki religiozni mislilac Dostojevski: “Da, širok je čovek, čak je prilično širok – ja bih ga suzio!” i “Smiri se gordi čoveče”. Zar to nije onaj isti čovek kome nedostaje zadno. Znamo da mnogima nedostaje, a ne bi valjalo da i sami budemo oni kojima nedostaje. Dragan Marković nas poziva da nađemo pravu meru između srca i bankomata, materijalnog i duhovnog, iako to niti je lako, niti je svakom moguće.

Kratka pesma “Mala su vrata kojima se”, puna skrivenih religioznih simbola I značenja, budi znatiželju kod čitaoca, izazivajući mnoštvo asocijacija. Sam naslov “Mala su vrata kojima se” asocira  na Hristove reči:

“Uđite na uska vrata; jer su široka vrata  i širok put što vode u propast, I mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze”.

Šta znače ove biblijske reči, ako nisu Hristov poziv čoveku, koji se ponavlja već dve hiljade godina, da pođe za njim, da uđe na uska vrata, za koja je čoveku potrebno da se isprazni od samog sebe, taštine, gordosti koja nadima duševno, duhovno, katkad I telesno, a tako naduvenom čoveku nije lako da uđe na mala ili tijesna vrata.

U pesmi susrećemo dva potpuno različita stvorenja: zmiju i pticu – prepelicu. “Ptica … zna da će uskoro glavnu riječ voditi zmija”. Zmija ima  jednu neobičnu osobinu koju većina životinja nema. Njena koža ne raste zajedno sa telom nego neprekidno ostaje ista. Da bi zmija ipak mogla da raste ona s vremena na vreme zbaci sa sebe staru i tesnu kožu, a izrasta joj nova po meri. Kad dođe vreme da skine košuljicu, zmija to čini trenjem o kamen ili hrapavu koru drveta. Zbog toga što menja košuljicu, zmija je simbol mladosti, dugovečnosti, pa čak i besmrtnosti. “Zmija u čijem nebu prepelica palaca zna da će još pre Macu otključati vratanca”. Zmija je i zlo i otrov, ali je u maloj dozi lek. Htonska životinja koja u zemlju silazi i po zemlji se vuče, očito je u korenu svakog drveta, a ptica kao stvorenje koje ima krila i može da leti, nebeski je stvor i stanovnik svake krošnje drveta. Ptica posreduje između neba i zemlje. Ona je simbol slobode i nevinosti. Ipak, jedno bez drugog ne biva. Sve je u dvojstvu, i od dvojstva stvoreno. Sav svet i život. Niti je samo ptica, niti je samo zmija. Zar nije kazano u Bibliji: “Budite mudra kao zmije a bezazleni kao golubovi”. U istoimenoj knjizi, Vladeta Jerotić ovu misao tumači prenoseći objašnjenje patrijarha Pavla –

“razvijajte svoje umne sposobnosti sve više pod uslovom da paralelno u sebi razvijate dobrotu. No um je hladan, a dobrota topla, ali slepa. Stoga su nam potrebni i um i dobrota, da jedno drugom drži ravnotežu, da um ne pređe u zloću, a dobrota ne pređe u glupost”.

To je i konstatacija o “zrelosti” čovekovoj koja se može uvek nadograđivati i usavršavati. Čovek je raspet na racionalno i iracionalno, na nagon i duh, na razum i osećanja.

Sledeći širok raspon asocijacija koje se neminovno javljaju u kontaktu sa Markovićevom poezijom, pa tako i u ovoj kratkoj značenjski bogatoj pesmi, stižemo do drveta.

“Ptica u čijoj krošnji

Drvo gnjezdo svija. Zna da će uskoro

Glavnu riječ voditi zmija”.

Drvo je slika života, rasta, obnavljanja I veze između zemlje i neba, između boga i čoveka. U književnosti se drvo života prvi put pominje u sumerskom spevu o Gilgamešu, starom 4000 godina. Istoimeni junak speva čuje za tajanstvenu biljku koja čoveku može da vrati mladost. Gilgameš pronalazi tu biljku, ali tada se pojavljuje zmija, koja mu je otrgne iz ruku i on shvati da su svi ljudi smrtni. Bog zmije Ningizida u sumerskom je svetu “gospodar drveta života”. Drvo (stablo) predstavlja osu sveta, uobičajeni mitološki element gde Raj i Zemlja zajedno donose red i svetlost božanskog na zemlju. Njegove grane drže nebo, deblo stoji u zemaljskom carstvu, a korenje silazi u podzemni svet, tako povezuje više carstava. “Zmija u čijem nebu / Prepelica palaca”. Osa sveta  je kompas koji dovodi preostali svet u red, uravnoteženost i upravlja ga u pravom smeru. Ako je oštećena ili uništena usleđuje haos. Sumerska mitologija se u nešto izmenjenom obliku, pojavljuje u knjizi postanja. U Edenskom vrtu se nalaze dva drveta, drvo života i drvo saznanja dobra i zla. Bog je zabranio Adamu i Evi da jedu plodove drveta saznanja. Ali na nagovor zmije, koja ih dovodi u iskušenje, Adam i Eva  okuse zabranjeno voće i za kaznu bivaju isterani iz Edenskog vrta da ne bi dirali drvo života i tako stekli besmrtnost. Prvobitni greh (greh samoljubivosti i gordosti) uzrokuje čovekov pad. Drvo života i drvo spoznaje dobra i zla  u Edenskom vrtu simbolizuju dva stvaralačka razvoja, biološki i psihološki. Drvo života, može zavisno od čovekovog ponašanja da postane drvo smrti. Svaki stvoreni život može se izopačiti i iskvariti, svaka snaga može skrenuti sa pravog puta. Pun procvat će postići samo razvijajući se u skladu sa božanskom voljom. Naslov pesme “Mala su vrata kojima se” upućuje nas da “uđemo na uska vrata…”. Hrist je izgovorio i ove reči:

“Ja sam vrata; ako ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će i pašu će naći” (Jn. 10, 9).

Dragan Marković kao neprikosnoveni majstor igre, igra se rečima, preokreće značenje prenoseći nam poruku da nije sve onako kako nam se čini na prvi pogled, i kako smo navikli. Kazuje nam da je ptica vlasnik krošnje a ne drvo, kao i da drvo gnjezdo svija a ne ptica.

“Ptica u čijoj krošnji

Drvo gnjezdo svija”.

Zmija koja je htonska životinja ima nebo, iako znamo da je nebo stanište ptica. Prepelica ne peva, već palaca kao zmija. “Zmija u čijem nebu / Prepelica palaca”. Poput Čarlsa Koslija (Charles Causley), u pesmi I am the song that sings the bird / Ja sam pesma što peva pticu, Marković preokreće našu ideju i znanje o uzroku i posledici. Reči pesme nas dovode u konfuziju, jer oduvek znamo da ptica gnjezdo svija, a da drvo ima krošnju. Sada je to obrnuto. Ptica ima krošnju, drvo gnjezdo svija. Ove reči nas navode na razmišljanje i podstiču na drugačije promišljanje stvarnosti.

U pesmi “Obrni – okreni” javlja se sličan motiv preokretanja značenja i igre reči.

“Strašno me lagaše u lice!

I još me lažu strašno!

Da melje brašno vodenicu,

A ne vodenica brašno!…I vidiš – to i nije sasvim krivo…Da voze kola točkove

A ne šoferi i točkovi kola”.

Da li brašno melje vodenicu, ili vodenica brašno…da li voze kola točkove, ili šoferi i točkovi kola? Šta je laž, šta je istina? Da li je sve onako kako nam izgleda na prvi pogled, kako su  nam rekli, kako smo naučili i prihvatili kao neprikosnovene istine, ili ipak možemo da kažemo da svaka pojava ima i svoju drugu stranu, ono što se ne vidi odmah, ima i svoju senku. Da li mi držimo pod kontrolom sve ono što nam se dešava, ili događaji i dešavanja kontrolišu nas.

“Sad znam, to nije mit i opsena,

Sve što se poželi svoda – ozimzeleni,

I putevi zemaljski i morska pena.”

Kakav dubok poetski uvid.  Tvorac je u svim pojavama, i u stvorenim, i u onim koje su u nastajanju. On je u pasivnom i u aktivnom obliku, podjednako i u malom i u velikom. I najmanja stvar ima vrednost jer je neophodna da se napravi nešto veće. Kako bi se inače kola kretala da nema točkova. Da li bi postojala vodenica da ne mora da melje brašno? Uzimamo male stvari zdravo za gotovo, a da ne shvatamo koliko one čine život vrednim. Iz knjige postanja znamo da je Bog stvorio nebeski svod I nazvao ga nebo.

“Sve što se poželi svoda – ozimzeleni,

I putevi zemaljski I morska pena”.

Ako nam je prva asocijacija za svod, kupola, a znamo da je kupola ispupčeni krov na velikim zdanjima, da predstavlja nebeski svod, sledeća asocijacija koja nam se nameće je da su u središtu kupola koje su našle mesta u rimskoj i vizantijskoj arhitekturi, često oslikavani prikazi Hrista Pantokratora (Svedržitelja). Sve što je u Hristu ima život večni, postaje zimzeleno i večno mlado.

Pesnik sagledava svet očima deteta, radosnim, radoznalim pogledom gde je sve novo i neponovljivo. Kao da nas poziva u svet igre gde je sve originalno i nepredvidivo. U knjizi “Hrišćanstvo i psihološki problemi čoveka”, Vladeta Jerotić kaže:

“Četvrta i poslednja, mada ne manje značajna karakteristika stvaralaštva i stvaraoca, jeste stvaraočeva sposobnost da ume da se igra i lakoća u tome. Igru ionako moderni psiholozi, istraživači naših nagona, uvršćuju u prevashodno nagonsku delatnost. Holandski istoričar Johan Hojzinga dokazao je da kultura nastaje u obliku igre i da je kultura u početku igrana. Već je Šiler davno znao da je čovek samo tamo potpun čovek gde se igra”.

Tako nas i pesma “Origami kapa” ponovo vodi u zaboravljeni svet detinjstva, inspirativnim igrama reči  i neobičnim sintagmama, izazivajući mnoštvo asocijacija. Nije samo jedna igra, nije samo jedno značenje i nije samo jedan kontekst.

“Kavgu ne počinji, palac otisni

napravi od mene čamac otisnut od vreve polisa”.

Pesnik palcem otiskuje reči kao dečak sa mnoštvom raznobojnih, raznovrsnih klikera u džepu, pobeđuje u igri kao najbolji klikeraš, postaje vlasnik svih klikera u kraju, fascinirajući zainteresovanog posmatrača.

“Kad umre čovek koga nisi poznavao”, vrhunska refleksija pesnikova o temi koja se najčešće izbegava ili potiskuje. Znamo da je smrt sastavni deo života kao njegov prirodni završetak, ali koliko nas je zaista spremno da se sa ovom temom uhvati ukoštac, da se sa smrću pogleda oči u oči. Očito da Dragan Marković kome onostrana područja i zaumne reči nisu nepoznanica, to može i sme. Na taj način, on kao animus, kao psihopompos “vodič duša”, posrednik između svesnog i nesvesnog, sigurnim pesničkim glasom vodi sebe i čitaoca kroz još neosvetljene delove sopstva, umirujući na taj način, kako sopstveni tako i naš strah od smrti.

Kad umre čovek, znaj da i svi ostali ljudi za jednu smrt su življi. Korišćenjem antiteze, kontrasta, pesnik postiže konkretizaciju slike izazivajući jak emocionalni utisak. Slaže komplementarne boje jednu pored druge, od kojih su crna i bela najizrazitije, snažno potvrđujući ideju  da je smrt sastavni deo života.

Čovek je prirodno gord. On ne želi da menja svoju idealizovanu sliku bilo kakvom pomišlju da ga jednog dana neće biti na zemlji. On pati od raznoraznih strahova, normalnih i patoloških, ne shvatajući da svi ti strahovi imaju svoj jedini koren u strahu od smrti. Poput svetih otaca koji su nekad učili ljude da se sete smrtnog časa kako bi smirili svoju gordost, progovara naš pesnik:

”Kad umre tebi sličan više nego što možeš da pojmiš sav zadubljen u ogledalo Sopstva, I ti se spremaj zelen da neodložno pođeš”.

“Kad umre čovek tuđin, bezličnik i neznanac,

a to je svaki čovek, i zločinac i talac,

to su ti otac, mati, sestra i brat blizanac,

a to si i ti samcit, sam sebi strah i stranac”.

Kako su duboke i potresne ove reči. Zaista, čovek je samom sebi tajna najveća. Nikad kraja upoznavanju onog tamnog brata blizanca u nama, zapravo naše senke, onog skrivenog dela naše ličnosti čije osobine lako prepoznajemo kod drugih, ali ne uvek I kod sebe. Za ovo je potrebna ne mala hrabrost, ali istina je i da što više upoznajemo sebe, manji je strah od sebe, a onda su nam i drugi ljudi bliži i manje stranci.

Vratimo se još jednom Vladeti Jerotiću i njegovim rečima u knjizi “Psihoanaliza bolest stvaranje”-

“Nije bilo značajnih i velikih umetnika koji nisu doživljavali strah, koji nisu bili duboko svesni da biti pravi čovek znači izaći na megdan ovoj stoglavoj aždaji i sa njom započeti boj. Niko od njih nikada nije bio siguran u ishod ove bitke. Svi su oni shvatali istinu da je čovek biće rizika, da je na večitoj raskrsnici…I da se strah, strah koji prvi put na istinski način postaje šansa, može pobediti, možda nikada do kraja, samo ako se zadobije sloboda. Bogovi poklanjaju svoje najskuplje darove samo istinski slobodnom biću. Samo slobodno biće, u prvom redu veliki i originalni stvaraoci imaju pristup u onu prebogatu riznicu za koju je rečeno “da oko još nije videlo, niti uho čulo…”

Poslednja strofa nas iznenađuje time što ne sledi uobičajenu logiku i prirodni sled događaja. Nečija smrt više nije žalosna već radosna vest.

“Kad umre neki tamo u čelu ili začelju, i tebe kosne nešto spram srca i procvili,

Neki plamičak ljudskog rodbinstva što nas spaja

Objavi vest radosnu odavde do beskraja

da su se prvi čovek koji naseli zemlju i poslednji na svetu napokon zagrlili”.

Pesnik nam se obraća sa idejom da time što smo svi smrtni, zapravo smo u srodstvu. Čovek čoveku nije vuk, već rod. Vest o nečijoj smrti ne donosi žalost nego radost. Paradoksalno, upravo je ta smrtnost ono što nas sve ujedinjuje. Doista, bliži smo jedni drugima nego što se to nama čini.

Dragan Marković, pesnik čudesne imaginacije, nepredvidivosti, bogate asocijativnosti, sintagmi višeslojnog značenja, ne prestaje da nas iznova i iznova iznenađuje i održava budnim, svojom poetskom razigranošću, donoseći nam radost otkrivanja novog i drugačijeg od onog na šta smo navikli u našem današnjem poprilično utrnulom i okamenjenom svetu.

za P.U.L.S.E: Jadranka Bjedov

  Jadranka Bjedov, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi