Ulogujte se / Kreirajte profil

Peter Handke: „Ja nemam fioku“

.

Become a Patron!

.

Iz Pariza u Šavil stižemo lokalnim vozom. Turisti nastavljaju ka Versaju. Na železničkoj stanici nema ni žive duše i svi šalteri su zatvoreni. Pet minuta hoda odatle, u jednoj od ulica koje vode iz naselja, živi Peter Handke. Od kapije do kuće vodi staza. Pisac je u dvorištu i primećuje nas pre nego što smo posegnuli za zvonom. Pijemo kafu pod krošnjama. Na jednom drvetu visi tiganj, a na stolu ispred nas stoje olovke, pera i knjige oštećene vlagom. Handke nam priča kako trenutno čita priče srpskog pisca Dragoslava Mihailovića. Knjiga je ove godine predstavljena na Lajpciškom sajmu knjiga. Mihailović je u Titovoj Jugoslaviji proveo dve godine kao zatvorenik na jadranskom ostrvu Goli otok, gde se od 1949. nalazio zloglasni logor za prevaspitavanje.

Peške krećemo ka malom restoranu smeštenom pored jezerca na obodu šume. Potrebno je samo nekoliko minuta. Handke nam pruža jagode koje je usput ubrao i pripoveda nam o Portugalcima koji vode bar pored koga prolazimo. U restoranu, pisca dočekuje vlasnik lično. Još uvek ne slutimo da će razgovor trajati skoro pet sati.

Da li Vam čitaoci ponekad kucaju na dvorišnu kapiju?

Da, dolaze. Možda dva ili tri puta godišnje.

Kako reagujete?

Prijateljski. Lepo je sresti dobronamerne ljude. Neko je rekao da umetnost ne bi smela da bude dobronamerna. Ne slažem sa sa tim stavom. Raduje me kada neko svrati, ali nakon pet minuta im poželim srećan put.

Šta Vam obično govore?

Zbunjeni su. Kao da su iznenađeni što postojim. Što sam još uvek živ.

Da li žele da upoznaju čoveka ili pisca?

I pisac je čovek, zar ne? Ali pisac nije bezazlen, on je neka vrsta demona – uglavnom u pozitivnom smislu.

Da li to za Vas predstavlja teret?

Ne. Ja imam poverenja u svog demona.

Kakva sudbina očekuje Vašu kuću, kada Vas više ne bude?

Biti vlasnik kuće je užasno, ali to je ipak svačiji san. Kada ste vlasnik, spremni ste da branite svoj posed i teritoriju. Ne bih voleo da posle mene u toj kući živi neki finansijski savetnik, ali ubeđen sam da će se upravo to dogoditi. Nažalost, mene više niko neće pitati.

U kući Rodžera Vilemsena danas mogu da pišu stipendisti. Šta mislite o toj ideji?

Ne. U mojoj kući ću pisati samo ja. Mlađarija neka piše na nekom drugom mestu. Na svežem vazduhu. Ili kod svoje mame.

Šta se to dešava sa mladima? Kada odrastu, čovek ih više ne prepoznaje.

Da. Kakva gnjavaža.

Ali šta nam je činiti?

Treba ih pustiti da plivaju svojim putem. Dosta su dobili od nas, više ne mogu ništa da izmuzu. Rastanci su sastavni deo života. Ibzen bi o tome napisao sjajan komad.

Postoji li već neki tekst o takvim rastancima?

Kada bi ga neko napisao, to bi bio pozorišni komad. Govorio bi o tome kako se prekidaju velike ljubavi između očeva, majki i dece, a da pritom niko ne oseća krivicu.

Bez pobune?

Da. Kao u romanu Maksima Gorkog, gde se neko na kraju zaleti glavom u stenu.

Zato što tu nema šta da se razume?

Da, to se zove aporija. Više nema izlaza. Čovek zna da je u njegovom životu postojalo nešto važno i pita se gde je to nestalo.

Većina bi ipak pokušala da razume.

Naravno. Postoje gomile stručnjaka. Tako i treba.

Zato što pomažu?

Svakom svoje, zar ne? Da, pomažu, ali ne bi trebalo da nam pomažu, morali bismo da se suočimo sa tim. Zato ste pisac. Treba se suočiti sa neizbežnim, bez objašnjenja, bez argumentacije. Ali ni to nije od velike koristi. Šta nam nanosi bol? Jedna vrsta mržnje prema sebi. Ili, bolje rečeno, gneva prema sebi.

Jesu li gnev i mržnja dve različite stvari?

Gnev je dobar. Gnev je vrsta ljubavi. Gnev je forma. Mržnja je bezoblična. Spinoza bi Vam to dobro objasnio. Ne, gnev je nešto veličanstveno.

Planirate li da ostanete ovde?

U velikoj sam dilemi! Ponekad poželim da jednostavno prodam kuću i ponovo se prepustim lutanju, kao pre trideset godina. Često razmišljam o Africi. Ali to je glupost. Tamo sigurno ne bih postao druga osoba. I kako čovek uopšte da raščisti onoliku kuću? Šta ću sa knjigama, sa fotografijama? Šta ću sa slikama koje su mi poklonili prijatelji slikari?

Ne želite da živite u gradu?

Nikada više! Tamo stalno morate nekome da se izvinjavate zato što ste osetljivi na buku. Trebalo bi da se izvinjavaju oni koji nisu osetljivi. To, po mom mišljenju, nisu ljudi!

Posećujete li ipak Pariz?

Da. Pariz je još uvek grad nad gradovima.

Imate li omiljeni deo grada?

Da, petnaesti arondisman. Tamo je most Mirabo. Postoji veoma lepa Apolinerova pesma: „Sous le pont Mirabeau coule la Seine“, ispod mosta Mirabo teče Sena, „et nos amours“, i ljubav naša. Volim da provodim vreme u tom kraju. Tumaram naokolo.

Kao mačor?

Ne. Rolf Diter Brinkman je uvek koristio izraz „tabanati“. Imao je i odgovarajuću građu za tabananje. Kao punački demon. Orson Vels poezije. Kada mi ovako nešto padne na pamet, uvek pomislim: „Trebalo je da postanem kopirajter.“

Čitate li još uvek novine?

Ništa osim lokalnih novina, Parizijena i LʼEkipa (to je onaj sportski list).

Televizija ili radio?

Nijedno. Ponekad gledam fudbal, ali samo sa društvom. Imam televizor koji se pokvario pre pet godina. Ne hvalim se. Nije reč o nekom političkom stavu.

Zašto manje čitate novine?

Nekada sam bio zavisnik od novina. Užasno. Ali ne više. Prelistavanje novina me čini depresivnim. Mislim da nije zdravo.

Ima li to neke veze sa tim kako su se mediji poneli prema Vama?

To bi trebalo da pitate nekog psihologa. Psiholog u mojoj glavi kaže: „Zaista ne.“

Je li je i on dobronameran prema vama?

Ne uvek.

Interesuje li vas psihologija?

Zanimljiva je kao igra. Kao i horoskopi. Na zadnjoj strani Parizijena su vremenska prognoza i horoskop. Za moj znak uvek piše: „Moral u opadanju.“

Da li ste izgubili interesovanje i za politiku?

Politika me zapravo nikada nije ni interesovala, tu sam tek prava šeprtlja. Nemam, recimo, pojma šta se dešava u Austriji.

A u Nemačkoj?

Tu se već nešto bolje snalazim.

Austrijski premijer je veoma mlad.

Da, njegovo lice me podseća masku koju deca stavljaju kad žele da izgledaju kao pljačkaši banke.

Da li je Francuska Vaša domovina?

Ne, ne bih rekao. Ne možete imati domovinu. Gete se ponekad oseća kao kod kuće kada je u naručju žene. Zašto da ne? Na kratko. Reč domovina se ne bi smela koristiti.

Zašto?

To je stvar gramatike. Možete, naravno, reći: „Domovino moja!“ Ali ne postoji ništa gore nego kada od domovine napravite ideologiju. To sam u Austriji iskusio od malih nogu. Ideologija domovine je sastavni deo nacizma. Ljudi se osećaju ugroženim kada im ucenjivački kažete: „Ti ne voliš svoju zemlju.“

Kao dezerter?

Tačno. Simon Vejl je govorila da je zločin poseći drugima korene, ali da je poseći svoje – dostignuće. Ja ponekad imam vazdušni koren. Ponekad čak pustim koren i u zemlju, ali sve je to iluzija.

Imate li razumevanja za one koji se plaše da će izgubiti domovinu?

Da, plaše se da će izgubiti svoje mesto. Ljudi se vezuju za mesto. Ponekad imam razumevanja za Francuze koji još uvek žive u naseljima gde sada većinu čine mladi Arapi. Njima se u levičarskim novinama podsmevaju, nazivajući ih „glasačima Le Penove“.

Hoćete da kažete da oni nisu za Le Penovu?

Ne. To ima veze sa mestom na kome živite, gde radite, gde ste proveli detinjstvo. Takva mesta propadaju i ljude to boli. Ne razumem ih, ali mogu da saosećam.

Šta oni osećaju?

Gnev i razočaranje zbog toga što više ne postoji mesto koje je za njih bilo otelotvorenje otadžbine. Francuzi nemaju reč za otadžbinu. Radi se o mestu. Gete u jednoj pesmi kaže – uzgred, bio je užasan liričar – da ljubav pretvara prostor u mesto. Tu nije reč samo o navici, već i o privrženosti. Oko toga se danas diže velika prašina. Znate šta, naš pisac bi trebalo da napiše i komad o čoveku koji poludi zato što je izgubio baštu. Ne mora da bude bašta.

U Nemačkoj bi nekog takvog verovatno nazvali nacistom.

Naravno, dogodilo bi se baš to. Ali zamislite da je naš dramski pisac neko poznat, za koga se zna da ima normalan pogled na svet. Tada to ne bi bio problem. Uvek će biti onih koji reaguju površno. Takvi su uvek u većini.

Postoje Nemci koji veruju da će izgubiti nešto ako prihvate one koji su ostali bez vlastite otadžbine.

Ne navlačite me na tanak led. Ne želim da se mešam. Ja sam rekao da saosećam sa pojedincima u Francuskoj. Oni jesu samo pojedinci, ali budući da se osećaju zaboravljenim, mogu se okrenuti političkoj partiji sa kojom inače nemaju ništa zajedničko. Mnogi glasači Nacionalnog fronta govore da nemaju ništa sa tom partijom, ali da za nju glasaju iz protesta.

Mnogi glasaju za nemačke desničare. Jesu li i to glasovi iz protesta?

Vi to znate bolje od mene. Ja bih morao time ozbiljnije da se pozabavim.

Odakle toliko mržnje u ljudima?

Ali mržnja je znak života.

A kada se zaglavimo u saobraćaju?

To nije mržnja. To je možda averzija. U takvim situacijama možda možete osetiti zgražavanje ili nezadovoljstvo. Mržnja je mržnja. Mržnja je nešto veoma retko.

U Francuskoj je nedavno bilo zahteva da se iz Kurana izbace delovi koji veličaju nasilje.

Ali Kuran je sličan Starom zavetu: grozna mešavina fantastičnih priča. Šta ćemo onda sa jevrejskim nacionalizmom? To znači da bi trebalo da očistimo i Stari zavet. Ako smo dotle stigli, zašto da ne?

Znači da Kuran ne smatrate pretnjom?

U njemu ima užasnih stvari. Ali šta se tu može? I sam Hristos u Novom zavetu ponekad nadmeno kaže: „O, čak i među Samarićanima ima dobrih ljudi.“

Da li ste vernik?

Da, da. Idem u crkvu.

Katoličku?

Da, odlazim na misu. Međutim, kada dođe do simbola vere, ne učestvujem.

U šta onda verujete?

Verujem da je sve to divno. Čovek tome posveti svaki atom svog bića.

Rađa se zajedništvo?

Svakako. Ovde odlazimo na misu sa crncima. Kakvo radosno iskustvo! Celo telo oživi.

Zahvaljujući ritualu?

Ne. Tokom mise čovek saznaje ko je. Ne znate šta vam donosi budućnost, ali u tom trenutku je sve u redu. U mojoj knjizi „Kradljivica voća“ opisujem misu koja se odigrava u otvorenom prostoru. Tu je nekoliko stogodišnjaka koji uživaju u službi. Jedan od njih u zanosu udara po zadnjici devojku koja prolazi pored njega. Zatim svi počinju oduševljeno da se udaraju po zadnjicama. Nekoliko sati kasnije, neki džukac ih na seoskom putu pregazi automobilom.

I ovde sve češće dolazi do terorističkih napada automobilima.

Šta da radimo? Dešava se. Ne možemo to da zaboravimo, ali ne možemo ni da provodimo dane u strahu.

Šta mislite o policiji?

Ništa lepo.

Plašite li se policajaca?

Ne, jednostavno ih ne volim. Ponekad im se divim iz daljine. Uvek sam govorio: policajci su kao žene. Kada su vam potrebni, nema ih, a kada vam ne trebaju, tu su.

Imamo li razloga za zabrinutost?

Opasnost je iz dana u dan sve veća.

Odakle ona dolazi?

Od mene ne. Uvek sam mislio da imam petlju, ali… Ponekad uđem u metro i neki od putnika imaju takav pogled u očima…

Da li vas je neko napao?

Ne. Nikada.

Da li se islamofobija hrani strahom?

Zavisi šta hoćete da kažete. To nije fobija. Fobija je strah.

Hoćete da kažete da to nije strah?

Reč je svakako o mešavini. Strah, glupost… Nedavno sam putovao vozom. Prekoputa mene je sedeo mladić sa bradom, crnac, i čitao Kuran. On je verovatno u sebi mislio: bože, preko puta sedi belac. Sve vreme sam ga posmatrao kako prepisuje citate. U jednom trenutku sam skupio hrabrost da ga pitam šta ga je zainteresovalo za tu knjigu.

Kako je reagovao?

Veoma se obradovao i ispričao mi je kako je knjigu dobio od jednog Francuza poreklom iz Malija. A onda me je pitao da li sam i ja Arapin. Bilo je vreme Ramazana i videlo se da nije jeo. Oči su mu sijale, ali bio je gladan.

Šta Vas je navelo da mu se obratite?

Pomislio sam da bi bilo bolje da mu se obratim kako se ne bih osećao neprijatno. Želeo sam da vidi da nisam kao ostali. Pomogao sam mu da protumači deo teksta na arapskom. Znam da to neće promeniti svet u kome živimo. Ali možda. Na rastanku smo se skoro zagrlili. Ja sam inače izuzetno stidljiv.

Ne volite da Vam narušavaju lični prostor?

Da. Živeo sam u internatu.

Šta to znači?

U internatu nisam ništa naučio o ljudskom telu i tome slično. Bio sam šmokljan i držao sam se po strani. Ostali su mi uvek pričali šta su radili sa kuhinjskim pomoćnicama ili jedni s drugima. Ja nisam doživeo ništa.

Bili ste naivni?

Možda, da, bio sam dete. Morate razumeti, mi smo u Austriju došli iz Berlina. Sa dve godine bio sam u Koruškoj, pa opet u posleratnom Berlinu, napred-nazad, napred-nazad. Onda smo otišli na selo kod dede. I na kraju sam završio u internatu. Bio sam rastrzan.

Kako ste se osećali tamo?

U internatu? Neprestano sam plakao. Ne samo zbog majke, nego i zbog tog mesta. Strašno mi je nedostajala kuća.

Osećate li danas nostalgiju?

Ne.

 

Nikada niste pisali o seksualnosti.

Ne. Tu nema o čemu da se piše.

Zašto?

Ne želim to. Gadi mi se. Kada u bioskopu naiđe takva scena, ja skrećem pogled. Mislim da je to ponižavajuće i za glumce i za publiku. To ne bi smelo da se radi. Da sam diktator, zabranio bih takve scene.

Da li ste puritanac?

Možda? Ne. Kako Vi kažete.

Postoje primeri sjajne erotske književnosti.

Da. Upravo čitam Geteove pesme gde su na sve strane neke „dušice“, to Vam je seksualni entuzijasta. On je preteča Henrija Milera. Henri Miler je bio izuzetno vesela osoba, pa i pisac. Ali Geteov entuzijazam za seks je daleko gori od Milerovog.

Verujete li u ljubav?

Ja sam epikurejac u pozitivnom smislu reči. Epikur je isticao značaj prijateljstva, ali ja više verujem u ljubav. Prijateljstvo je obmana. Za prijateljstvo se morate odlučiti. Ljubavi dolaze i odlaze. Kao što Koni Frensis kaže u pesmi: „Ljubav je čudna.“

Današnje generacije veoma pažljivo planiraju svoje živote.

Kada ste mladi, tražite sreću. Ali sreća je besmislica. Radost je nešto sasvim drugo. Morate priznati da i sama reč bolje zvuči.

Svi ipak žele uspeh.

To se podrazumeva. To je normalno. I ja, recimo, smatram da su vernost i stabilnost veze sjajne stvari, ali moj život se razvijao drugačije.

Da li to smatrate neuspehom?

Ne. Ne mislim da sam neuspešan. Ja sam slab, čovek je slab. I jaki mogu biti slabi.

Kada ste poslednji put bili slabi?

Danas još nisam. Ali juče!

Šta se desilo juče?

Ma više se ne sećam. A da, vikao sam na komšinicu koja ima ovolike kučiće. Vrisnuo sam: „Đubre!“

Osećate li se kao Austrijanac?

To je dobro pitanje. Ponekad, kada Austriji ne ide najbolje, kažem: „Ja sam Austrijanac.“ Kao patriota. Ja pravim razliku između nacionalizma i patriotozma.

A to je?

Kada neko napada moju zemlju, kažem da sam Austrijanac. Jednom prilikom je neki trener fudbalskog kluba „Okser“ izjavio: „Austrijanci su uvek bili za Hitlera, pa tako i igraju.“ To me je izazvalo da kažem: „Odalamiću ga.“ Ali ne idem naokolo i ne govorim svima da sam Austrijanac, ne gnjavim ljude time.

Šta oseća patriota?

Kada kažem da sam Austrijanac, pomislim na Franca Grilparcera, Ingeborg Bahman, Paula Celana. Pa čak i na Hajmita fon Doderera, iako je u periodu između dva rata bio nacista.

Iako je bio nacista?

Veoma rano je napustio partiju. To je bio veliki greh.

Da li je to uticalo na njegovo stvaralaštvo?

Ne. Možda.

U Francuskoj se nedavno ponovo raspravljalo o Selinovim antisemitskim pamfletima.

Selin je bio užasan antisemita. Iako je bio dobar lekar.

Bio je dobar pisac?

Da. Ali ja ne volim takav stil pisanja. Odmah vam upada u oči da se to što on piše ne može čitati. Isti slučaj je sa Filipom Rotom. Majstorski napisano, ali nije za čitanje. On piše kao konferansje. Takva književnost mi ne leži. Žao mi je što to moram da kažem, ali to je moje mišljenje.

Pretrpeli ste brutalne napade zbog Vaših izveštaja o Srbiji. Postavljalo se pitanje da li će Vaše knjige moći da se čitaju kao pre.

Da, tako funkcioniše mašina. Čak su me poredili sa Selinom.

To Vam se nije dopalo?

Joška Fišer je, po mom mišljenju, gori od Selina.

Zašto Joška Fišer?

Joška Fišer i Marsel Rajh-Ranicki su najgore pojave u istoriji posleratne Nemačke. I Danijel Kon-Bendit, zapišite to. Fišer nema pojma ni o čemu. Možda o hrani. U životu je najvažnije imati pojma. Imati pojma i biti svestan stvarnosti.

Rajha-Ranickog ste nazvali „najgorim čudovištem“.

Kada me je Grupa 47 pozvala u Prinston, bili su prisutni Uve Jonson i Ginter Gras, a u prvim redovima su sedele barabe kao što su Rajh-Raniciki i onaj bezopasni osobenjak Valter Jens. Pomislio sam: „Kako je moguće da takvi pisci dozvoljavaju da ih vređa jedna budala?“. Teško mi je da pronađem prave reči kojim bih opisao tog umišljenog bezveznjaka, tog lažnog poznavaoca književnosti. Književnost je tajna kakvoj nema ravne! Ponekad se toliko razljutim da počnem da mucam.

Zar ljudi sa godinama ne postaju popustljiviji?

Nikada mu neću oprostiti.

Za šta ga krivite?

Racionalizovao je književnost. Kanon iz 19. veka – to nema nikakvog smisla. Moram ipak priznati da je napisao nekoliko dobrih kritika.

Čitate li još uvek kritike?

Da, kada mi ih neko pošalje.

A pisma čitalaca?

Trudim se da odgovorim na sva pisma. Neka od njih su toliko lepa i jedinstvena, da ne mogu da odgovorim. Smatram da to ne bi bilo profesionalno.

Kristine Vesterman je za vaš poslednji roman…

Čekajte, ko je to?

Književna kritičarka.

Starija žena? Sećam se jedne druge…

Zigrid Lefler? Iris Radiš?

Ne, ona lepša.

Elke Hajdenrajh?

Da! Uvek je imala nešto protiv mene.

Ona kaže da ne bi trebalo dozvoliti svakome da piše i objavljuje.

U potpunosti se slažem. Kao student u Gracu napravio sam veliku grešku. Kolegama sam govorio da svako od nas ume da piše. Poverovali su mi i mnogi od njih su bavili piskaranjem sve do penzije. Ne bi trebalo podsticati druge da pišu. Pravi pisci su veoma retki. Bojs je izjavio da su svi ljudi umetnici – kakva besmislica. Moglo bi se reći da je svako umetnik u jednom trenutku u životu. Rembo je savršen primer. Sedamnaestogodišnjak. Znam mnogo mladih koji imaju sreće da im, na dve ili tri nedelje, odnekud doleti inspiracija. Ali Rembo je bio u prednosti jer je posedovao klasično obrazovanje i poznavao starogrčki i latinski. Zato je bio u stanju da svom nadahnuću da strukturu.

Rembo je rano prestao da piše.

Da, upravo zahvaljujući poznavanju grčke i rimske književnosti rano je uvideo da je gotovo. Oni koji ne umeju da prestanu, nastavljaju da pišu na štetu čovečanstva.

Imate li ponekad osećaj da ste napisali sve što ste želeli?

Ne, ne. Ponoviću Vam nešto što sam juče pomislio: „Nemam šta da kažem.“ Ljudi koji nemaju šta da kažu, mogu da pišu do kraja života.

Čuvate li nešto u fioci…

Ja nemam fioku.

Čuvate li neki rukopis koji ne bi trebalo objaviti?

Ne, ne, ja nemam tajni. Ja sam tajna. Život je neopisivo lep i neopisivo tragičan.

Vratimo se Vestermanovoj…

Kako može da piše takve gluposti o meni?

Kristine Vesterman govori u ime prosečnog čitaoca. Nadam se samo da to nije uvredljiv naziv.

Prosečan čitalac nije čitalac. Možda i ja sada nekoga vređam. Čitalac je čitalac. Kao što je govorila Gertruda Stajn: ruža je ruža je ruža. Književnost je izgubila dostojanstvo. Istina je. Naravno ne kada sam ja u pitanju. Ja insistiram na dostojanstvu u onome čime se bavim.

Vašem dostojanstvu?

Ne. Ja sam u svakodnevnom životu krajnje nedostojanstven.

Književnost je izgubila dostojanstvo?

Ljudi joj više ne prilaze sa poštovanjem. Poštovanje nije prava reč: sa radošću, sa radosnim poštovanjem. Ili možda bojažljivo. Kada sam prvi put video Tomasa Bernharda uživo, pomislio sam: „Čoveče, neverovatno“. Bio sam mlad. Bilo je to baš lepo iskustvo. Kasnije sam izgubio nešto od tog poštovanja, ali ne bez razloga.

Raspad Jugoslavije je za Vas gubitak?

Naravno da je gubitak. Zamalo da pretučem Petera Esterhazija kada je drsko izjavio da se ponašam kao dete kome su oduzeli igračku. Za mene je Jugoslavija bila… Moje mišljenje se nije promenilo, ali sada bolje razumem nijanse. Što više čitam o Golom otoku, uviđam da su zapravo sami sebi iskopali grob. Tako se ne postavljaju temelji države.

Goli otok, ostrvo-zatvor? Zbog toga ste promenili mišljenje o Jugoslaviji?

Ne samo zbog toga. Jugoslavija je šezdesetih predstavljala nadu ovog sveta. Velika je šteta što nije tako i ostalo. Potrajalo je neko vreme. Ali činjenica da se toliko toga lošeg dogodilo tokom pedesetih, ne samo Goli otok, pokazuje da je crv već bio u jabuci.

Ali Jugoslavija se nije raspala zbog toga.

Ovo trenutno nemačko-francusko prijateljstvo nikada neće uspeti. Ono se održava samo zbog ekonomije. Da nije bilo te himere, Miteran nikada ne bi priznano Hrvatsku i Sloveniju. Ali morao je da nastavi da se drži za ruke sa Kolom…

Zar to nije bio sjajan politički potez nemačke strane?

Da. To je istorija, to je politika.

A politika nije moralna?

Ne, nimalo. Da je Miteran rekao ne, svega toga ne bi bilo. Ali mene niko ne sluša.

I Katalonci žele nezavisnost, ali Nemačka se tu uzdržava.

Španija nije nikakva paralela. Mrzim Katalonce.

Zašto?

Pretvaraju se da su jedine demokrate. Kako mogu da odluče kada četrdeset procenata… To ne ide tako. Glume da su u građanskom ratu 1936. i 1937. bili dobri momci. I to je najgore. Bili su užasni. Kod Bernanosa možete pročitati šta su radili seoskom stanovništvu Majorke, kako su ih ubijali. Njihovi zločini su slični onome što su frankisti radili u kontinentalnom delu Španije. To što sada tvrde da su dobri je obična laž. Ukratko, istorija nas nije ničemu naučila. Ničemu. Istorija je niz svinjarija praćenih obećanjima o slobodi i oslobođenju.

Kada ste poslednji put bili u Srbiji?

Pre manje od godinu dana.

Odlazite li često?

Da, nekada mi nedostaje, nekada ne.

Šta tamo radite?

Posećujem sela, provodim vreme kraj Morave. Posetili smo Prištinu. Sa prijateljem sam se vozio kroz albanska naselja i on je bio prilično uplašen, zato što je Srbin. Odmah sam rekao: „Izlazimo iz kola“. Svi su bili prijateljski raspoloženi. Smatram da je važno suočiti se sa strahom.

I ništa se nije dogodilo?

Nijednom. Nijednom! Ali to nije dobar recept za ponašanje. Nešto se ipak može dogoditi.

Ne plašite se smrti?

Normalno je da se čovek plaši. To nije šala. To je užasna stvar. Ponekad pomislim: u redu, zašto ne sada – i ona ne dođe, gadura. Kada se setim nekih ljudi, uviđam da sam imao sreće. U poređenju sa drugima, ja sam miljenik bogova.

Mi smo gosti života. Često razmišljam o tome. Ne znam da li je to rekao Gete ili ne. Bojim se da je Gete.
 
Autori: Jan Beman, Mladen Gladić
Izvor: freitag.de. Laguna
Prevela: Jelena Tanasković

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.