Petre Cucea – rumunski filozof koji je prošao sudbinu Teodora Kraja iz Kovačevićeve predstave i film

Dušan Kovačević je u intervjuu za NIN 2003. godine rekao da se drama Profesionalac, iako pisana 1989. godine, bavi univerzalnim temama. Zato mu nije bilo teško da dramski tekst preinači u filmski scenario i radnju izmesti u rane dvehiljadite. Drama se bavi univerzalnim odnosima čoveka i vlasti, pesimističnom porukom da se ništa ne može izmeniti, pa je manje bitno u kakvim je konkretnim društveno-istorijskim okolnostima smeštena.

Kada je govorio za NIN, Dušan Kovačević verovatno nije slutio da se iste 1989. godine kada je pisao Profesionalca, u susednoj Rumuniji već odigravala njegova drama– filozof Petre Cucea (Petre Țuțea) čekao je svoga Luku Labana.

Kovačević je verovatno jedan od naših najpoznatijih i najpopularnijih pisaca, tako da je bespotrebno previše objašnjavati radnju Profesionalca. Mlađi se verovatno sećaju filma, a stariji i filma i predstave. Dovoljno je reći da se radnja odvija oko nekadašnjeg disidenta (u predstavi nazvan jednostavno Ja, a u filmu Teodor Teja Kraj) koji, sada sa novostečene pozicije moći, susreće policajca Luku Labana koji je u periodu disidenstva bio zadužen za njegov slučaj. „Gde su moje nenapisane knjige?“ pita se na početku predstave protagonista Ja, da bi na kraju predstave saznao da je govoreći po kafanama napisao tri knjige beseda i priča, kao i kamernu dramu radnog naslova Tužna komedija. Bio je potreban samo jedan profesionalac kao Luka Laban da govore uredi.

Tako se i Petre Cucea, kao filozof velike erudicije ali neznatne bibliografije, mogao pitati gde su njegove nenapisane knjige. Pre rata je objavio samo jednu knjigu u kojoj se na satiričan način poigrava sa savremenicima Emilom Sioranom i Mirčetom Elijadom, a nakon rata nekoliko filozofskih eseja pod pseudonimom jer mu je bilo zabranjeno da objavljuje. Zbog zabrana i čestih boravaka u zatvoru navikao je više da govori nego da piše, zbog čega je dobio nadimak rumunski Sokrat. Ovaj čudni Sokrat pronašao je još čudnijeg Platona oličenog u dve ličnosti– upravnika zatvora i nižerazrednog agenta Sekuritatee.

Kako je uopšte došlo do toga? Cucea je rođen 1902. godine u transilvanijskom selu Boteni kao vanbračno dete lokalnog pravoslavnog sveštenika. Srednjoškolsko obrazovanje, prekinuto zbog Prvog svetskog rata, završava 1920. nakon čega upisuje pravni fakultet u Klužu. Tokom studija prilazi marksističkom kružoku i aktivno piše za različite levičarske novine i časopise. Uprkos tome, druži se sa vršnjacima koji su bili bliži desničarskim pokretima kao što su Sioran i Elijade, pa će tako Sioran u prijateljskom zadirkivanju zabeležiti kako je Cucea redovno kupovao moskovsku Pravdu, ali pošto nije znao ruski nije je čitao već koristio za političke egzibicje– novine je ljubio i klanjao im se na javnim mestima: trgovima, parkovima i ispred kraljevske palate u Bukureštu. Nakon što je doktorirao 1929. postaje sekretar u ministarstvu privrede, a 1933. odlazi na usavršavanje na Humboltovom univerzitetu u Berlinu. Na žalost, tokom boravka u Nemačkoj se nije samo usavršavao kao ekonomista, već je potpao pod uticaj rastućeg nacizma i fašizma. Prvo je koketirao sa spojem katoličkog konzervativizma i socijalizma za koji se zalagao njegov profesor, nemački filozof Verner Zombart, ali se na kraju u potpunosti odrekao levičarskih ideala i pristupio desnici. Nakon putovanja po Nemačkoj i Sovjetskom savezu, krajem ’30ih se vraća u Rumuniju gde se zapošljava u ministarstvu privrede, a potom na rumunskom Institutu za privredu. Tokom drugog svetskog rata pokazaće visok stepen političkog oportunizma, podržavajući sve režime koji su se promenili u tim smutnim vremenima. Kada je fašistička Gvozdena garda 1940. Rumuniju proglasila za „Nacionalnu legionarsku državu“ Cucea je bio legionar. Kada je 1941. Jon Antonesku državnim udarom zaveo svoju desničarsku diktaturu obračunavajući se sa Gvozdenom gardom, bio je za Antoneskua i protiv legionara. Na kraju, kada je rumunski kralj Karol II 1944. uz pomoć sovjetskih trupa srušio Antoneskuov režim, Cucea je utočište našao među komunističkim drugovima iz mladosti kao što je Lukrecju Patraškanu. Naravno, kao i mnogi u takvim okolnostima i Cucea se pravdao kako ga nije interesovala politika, već je koristio priliku da razvija svoj ekonomsko-teorijski rad, zbog čega nije imao problema sa promenama režima. Oportunizam je trajao do abdikacije kralja Karola II 1947. godine i potpunog komunističkog preuzimanja vlasti u Rumuniji. Cucea je već 1948. uhapšen i optužen zbog svoje saradnje sa fašistima, te će (osim kratkog perioda ranih ’50ih) ostati u zatvorima i pritvorima sve do pomilovanja 1964. godine

Ovim je postao deo brutalnog i bizarnog rumunskog zatvorskog sistema, u kome su se nagoveštavali elementi Kovačevićeve drame. Uprkos užasnom zlostavljanju, mnogi koji su prošli kroz ove zatvore su ih često u memoarima nazivali drugim univerzitetom, u pomalno ciničnoj aluziji na Maksima Gorkog. Kako navodi autorka Irina Dumitresku, jedini beg od surove zatvorske realnosti predstavljao je tzv. Beg kroz kulturu. Onemogućeni da pišu, zatvorenici su smišljali različite kreativne načine da zabeleže svoje misli, kao što je veženje simbola i slova na tkanini koja bi se kasnije čitala dodirom slično Brajovom pismu. Ali pored svega toga najjednostavnije je bilo misliti i govoriti. Pojedini zatvorenici navode kako su čitave zbirke pesama, romane i drame ispisali u svojim glavama dok bi bili u samici, a potom sa drugim zatvorenicima prepričavali ne samo ono što su u glavi napisali, već sve što su ikada u životu pročitali. Time su ujedno i podučavali druge, pa nije bilo neobično da ćeliju dele inženjer i filolog koji jedan drugog podučavaju fizici i engleskom jeziku. Tako su zatvorenici ličili na one prognane ljude-knjige iz Bredberijevog romana Farenhajt 451, koji pamte zabranjene klasike čekajući dan kada će ponovo moći da ih podele sa ljudima.

Od političkih zatvorenika se nije očekivalo samo odsluženje kazne, već potpuno prevaspitavanje, zbog čega su ovakvi otpori kroz kulturu bili značajna brana od sloma ličnosti. Vrhunac tog prevaspitavanja predstavljao je pokajnički govor zatvorenika pred celim zatvorom. Ranih šezdesetih Cucea, koji je u ovom drugom univerzitetu proučavao filozofiju i teologiju, umesto pokajničkog govora odlučuje da održi tročasno predavanje naslovljeno „Platon i Isus Hristos- meditacije o hrišćanstvu kao religiji utehe“. Rizik je bio očigledan i očekivao je da će ga prekinuti već na smom početku, te da će se sve završiti batinama i samicom. Ali, na opšte iznenađenje i zatvorenika i izlagača, čuvari nisu reagovali. Tako je Cucea saznao za svog prvog Luku Labana– upravnika zatvora u Ajudu.

U zatvorima uvek neko sluša, čak i kada zatvorenici u samicama prepričavaju sami sebi pročitane knjige kako ne bi poludeli. Ispostavilo se da su Cuceine besede i samički monolozi zanimali upravnika zatvora, zbog čega nije dozvolio čuvarima da intervenišu kada je došlo vreme za Cucein pokajnički govor. Želeo je da čuje šta će da kaže. Nakon govora umesto samice Cucea je bio pozvan u upravnikovu kancelariju gde je saznao da je njegovo izlaganje prekucano i da će ostati u upravnikovoj privatnoj arhivi. Upravnik to nije učinio kako bi predavanje koristio protiv Cucee, već da bi ga sačuvao od zaborava. Esej je opstao do pada Čaušeska u privatnoj arhivi, nakon čega je ugledao svetlo dana.

Ovo nije bio usamljen slučaj, pošto je Cucein život na slobodi bio veoma sličan onom u zatvoru. Po izlasku iz zatvora 1964. godine objavio je nekoliko eseja koristeći pseudonim Petre Badesku (prezime njegovog oca), a 1987. godine pod pravim imenom studiju o vajaru Konstantinu Brankušiju, sa kim je drugovao pre rata. I ovo ograničeno objavljivanje nailazilo je na velike prepreke vlasti, zbog čega je odlučio da se vrati oporobanim zatvorskim metodama.

Greška je poistovećivati sve komunističke sisteme, jer su ipak postojale značajne razlike koje su zavisile od države do države i vremenskog perioda. Jedna od razlika je i odnos prema disidentima, pa su tako disidenti u Čehoslovačkoj na primer vodili znatno aktivniju borbu od svojih kolega u Rumuniji. Možda je do straha od ozloglašene Sekuritatee, ili je stvar navike iz zatvora, ali dok su disidenti u drugim zemljama pisali peticije, organizovali političke akcije i švercovali rukopise na zapad, rumunski disidenti su se povukli u neku vrstu unutrašnje emigracije, govoreći jedino u svojim stanovima sa malom i probranom grupom istomišljenika. Naravno, znali su da ih i u stanovima prisluškuju, ali moguće da je u pitanju bio prećutan kompromis sa vlastima– neće ih dirati sve dok ne izlaze iz svojih kružoka u javnost.

U ovim kružocima Cucea je razvio značajnu reputaciju, toliku da mu je samo na osnovu reputacije rumunsko Udruženje književnika dodelilo članstvo i penziju 1968. godine. Na opasku da je član Udruženja književnika, a da praktično ništa nije napisao, Cucea je sa osmehom odgovorio: „Ja sam de jure član Udruženja, zato što je sve moje knjige snimila Sekuritatea na traku“. Da je ova opaska bila više od šale pokazaće se početkom 1990. kada se pojavio njegov drugi Luka Laban– nižerazredni agent Sekuritatee.

Uprkos pomenutom strahu, režim porodice Čaušeku je pao iznenađujuće brzo. Skup podrške režimu organizovan u Bukureštu 21. decembra 1989. brzo je prerastao u demonstracije protiv režima. Nekim čudnim spletom okolnosti ove nemire je u svet jedino prenosila Jugoslovenska radio-televizija. Nikolau i Elena Čaušesku su pobegli ubrzo nakon izbijanja nemira, a već sutradan su bili uhapšeni. Tri dana nakon toga bili su osuđeni na smrt i streljani. Delovalo je kao da se poluvekovni režim urušio u roku od nekoliko sati, a ne dana.

Početkom 1990. kada se situacija smirila, na vrata Cuceine neugledne garsonjere pokucao je jedan mladić. Za razliku od Kovačevićeve drame, Cucea nije bio sam u stanu kada je dočekao drugog Luku Labana, jer je nakon pada Čaušeska njegov stan često bio ispunjen prijateljima, obožavaocima i novinarima. Zbog toga susret nije bio toliko dramatičan, ali je ipak bio značajan– mladić je sa sobom nosio transkripte i beleške. Razgovarali su kratko, pošto nisu bili sami, mladi obaveštajac je rekao kako je zbog vremena provedenog prisluškujući njegove razgovore i hrišćanske besede postao pravoslavac. Pričali su o isihizmu, monastičkom okretanju u sebe, koji je Cucea koristio da bi preživeo zatvor. Agent se nije dugo zadržavao, ostavio je transkripte prisluškivanih beseda i zaplenjene rukopise, zahvalio se i otišao. Priroda rumunskog života pod Čaušeskom je bila takva da ova kratka epizoda nikome od prisutnih nije bila čudna. Na kraju krajeva, Cucea je događaj predvideo nakon primanja u Udruženje književnika. U tom trenutku razmišljao je samo o uređivanju svojih spisa i pisanju magnum opusa Čovek: Traktat o hrišćanskoj antropologiji. Verovatno je bio zahvalan na svakom spisu, snimku i belešci koju bi dobio od agenta Sekuritatee. Na žalost, mladi agent nije bio profesionalac kao Kovačevićev Luka Laban pa dokumenta nije uredio u knjigu, a Cucea nije bio mlad kao Teja Kraj da sam izađe sa tim na kraj. Preminuo je 1991. ostavivši iza sebe veliku količinu materijala, koji i do danas nije u potpunosti sređen.

U Kovačevićevoj drami postoji scena koja se nije našla u filmu– nakon što je Luka Laban sa sinom proveo veče u bifeu Ateljea 212 slušajući pijane razgovore najznačajnijih ljudi kulturne scene, sin ga upita: „Ćale, zašto vi u policiji ne forimarte odeljenje za spas srpske literature?“ Lukin sin Miloš (u filmu je to ćerka Ana) tvrdio je da je greota da u kafanskom dimu propadnu tolika književna dela. Možda se i u ovome vidi razlika između različitih komnističkih režima, kada je kod nas bio veći strah od kafanskog zaborava, nego rumunski strah od zatvora, ali je svakao potreban neko ko će čuvati ono što je ostalo nezabeležno. Nekome će zvučati cinično, ali možda može da nas uteši to što u doba potpune prismotre i odumiranja privatnosti u kome živimo svako od nas može postati pisac, a da to i ne zna. Samo je potreban jedan profesionalac koji će urediti sve te naše knjige.

za P.U.L.S.E  Marko Ćurćić

  Filozofija, Marko M. Ćurčić, Petre Cucea, Profesionalac, Rumunija