Kratki komentari i osvrti na odabrana pisma i tvrdnje Virdžinije Vulf

  1. „Ako pisac kritičkih prikaza više nema nikakvu vrijednost ni za autora ni za publiku, javna je obveza ukinuti ga.“ (V. Woolf, „Kritički osvrti“, 134.)

Pre nego se počnemo baviti tekstom „Kritički osvrti“, osvrnućemo se na poziciju čitatelja/čitateljke koju Virdžinija Vulf zastupa u tekstu „Kako bi trebalo čitati knjigu“, jer je usko povezan, a to ćemo uvideti kasnije, s esejem „Gospodin Benet i gospođa Braun“. Vulf na samom početku taksta insistira na tome da su teze u tekstu puki predlozi i ideje, a ne nekakav obrazac kog se moramo pridržavati, ali takođe traži on nas da obratimo pažnju na važnost i signifikaciju upitnika u samom naslovu. Čitanje je individualan čin i ono što jedan čitatelj poslednje treba da čini je da prihvata savete i instrukcije, već je nužno da se osloni na sopstvenu intuiciju i subjektivno rasuđuje. Ako dozvolimo autoritetima da nam diriguju šta i kako da čitamo, narušićemo time duh slobode, a taj apsolutni slobodarski duh u pristupu knjizi je sušta baza vladanja samim sobom. Autorka se pita odakle treba početi, ako nameravamo da se otrgnemo metaforičnih kandži koje nas mrve u pokušajima da se prepustimo čistom, neiskvarenom zadovoljstvu, koje i jeste ultimativni cilj kada je čitanje u pitanju. Prvi korak nužno mora biti odbacivanje svih predrasuda i ustaljenih navika o tome da poezija treba da bude lažna, proza verodostojna, a biografija laskava. Pozicija čitaoca nije da predodređeno sudi piscu na samom početku dela, da mu nameće, da se „petlja u njegov posao“. Idealno bi bilo ako bismo oslobođeni predrasuda, koje bi nas sprečile da uživamo u delu i tako mogli pristupiti delu i autoru kao saradnik, koautor. Vulf predlaže da pokušamo da se batalimo pukog gledanja tj. čitanja i da počnemo da pišemo, tek ćemo na taj način moći da uvidimo da će jedan puki prizor i kasniji pokušaj deskripcije, po nepisanom pravilu biti potpuno različit, možda čak i neprepoznatljiv „autsajderu“ koji se susreće s njim. Kako je čitanje umeće, nikako ne smemo, insistira Vulf, zaboraviti i da je pisanje umeće, pa nakon što završimo s nespretnim uvodnim rečenicama, osvrnimo se na početne stranice nekih znamenitih pisaca poput Hardija, Ostin ili Defoa, tek tada ćemo biti u mogućnosti da odistinski cenimo njihovu neprevaziđenu vrhunsku umešnost. „Čitanje romana teška je i složena veština. Ne samo da morate posedovati sposobnost iznimno istančanog opažanja nego i iznimnu hrabrost zamišljanja želite li iskoristiti sve što vam romanopisac-znameniti umetnik-daje.“, navodi Vulf. Radoznalost čitatelja je ključna. Na primer; ako uzmemo biografije i autobiografije, koje ne teže da budu umetničko delo, to transponovanje kroz tuđi život, kaleidoskopski pogled na nečiju sudbini, proširuje nam vidike, ali ne kroz saosećanje, već kroz suživljavanje. Zaranjanje u delo celim bićem i čistog srca, ali pre svega otvorenog uma nas prebacuje u svet beskrajnih mogućnosti, obogaćuje duh, omogućuje svakom čitatelju putovanje, avanturu, preobražaj, izbacujući nas iz kolotečine svakodnevnice, „lansirajući nas u tuđe cipele“. Postajemo svedok, ali i saučesnik poput kakvog omniprisustva. Virdžinija Vulf nam predlaže jednu drsku šetnju, kroz brojne istorije, kao možda jedinu opciju da zaronimo u magični haos neograničenih mogućnosti. Ona ne nameće ideje, ona daje nepobitne predloge, koji podstiču inicijalno zaljubljeništvo il zanesenost pisanom reči pretvarajući u personalni manifest koji nas budi iz katatonije naređenog, unapred zadatog, vraćajući nas u nekakvu somnabularnu javu neprestanog traženja novih i neotkrivenih istina. Čitanje je šetnja kroz neiscrpan pejzaž diverziteta, raspoznavanje sopstvenih niša imaginacije i reminiscencija kroz proces čitanja života i razgledanja kroz bezbrojne prozore prošlosti. Ali ono što nam biografije pružaju jesu činjenice, dok je s druge strane učinak poezije na našu uobrazilju toliko snažan, a raspon delovanja na emocije ogroman. Pesnik je uvek naš savremenik, dok je iluzija proze postupna. Treba se odaljiti, odstupiti od tumačenja čim knjigu spustimo iz ruke il je vratimo na njeno počasno mesto na polici, ne bi li jasnije dobili uvid u celokupno značenje. Ne smemo parcijalno razmatrati nešto što ima potencijal da kad se „ slegne“ pruži katarzu, prosvetljenje, koje isprva nismo ni naslutili. Novini treba pružiti šansu da probije kanon. Vulf napominje da i najnoviji i najslabiji roman ima pravo biti ocenjen u odnosu na najbolje. Autorka dalje priznaje našu subjektivnost koja je nusprodukt našeg ukusa, ali bez obzira na to ipak se zalaže, odnosno poziva i na obrazovanje, jer je ono neohodno da oblikuje, rafinira ukus, a ne da budemo prepuštei apsolutnoj samostalnosti u prosuđivanju. Umeće čitanja je neophodan aparat za razumevanje, tek kad njime ovladamo možemo definisati i pozicionirati, osposobiti se za izvesnu katalogizaciju određenih instanci u knjizi. Vulf stoji čvrsto uz svoj stav: „Moramo ostati čitatelji; nećemo prisvajati daleku slavu što pripada onim retkim bićima koja su takođe i kritičari. No i dalje imamo svoje odgovornosti kao čitatelji, pa čak i svoju važnost.“.

U „Kritičkim osvrtima“ Vulf poredi dramatičare, pesnike i romanopisce sa švaljama u nekakvom second hand shopu, kako dok vezu i krpe robu nevidljivim koncima u izlogu, budno ih s londonske ulice motre radoznali pogledi ocenjivača i publike. Jedino ko nije u stanju da taj prizor nemo posmatra jesu pisci književnih prikaza, oni se ne mogu suzdržati od toga da gromoglasno iznose svoja mišljenja o kvalitetu i posvećenosti njihovog rada. U ovom tekstu se dovodi u razmatranje važnost uloge kritičara, postavlja se pitanje ima li u današnje vreme ocenjivač književnosti ikakve vrednosti za čitalaštvo i pisca. Moramo uzeti u obzir činjenicu da ovaj tekst datira iz 1939. godine. Istorija kritike književnosti datira u štampanom obliku i to u novinskim izdanjim iz sedamnaestog veka, pre toga ona se svodila na usmene komentare koja su razmenjivala naočita gospoda, ili se prenosila kolegama piscima u gostionicama. Ovakvu šturu i u primitivnom obliku kritiku zamenjuje bučna i podrugljiva rasprava kritičara i pasaca iz osamnaestog veka. Možemo reći da tu započinje svojevrstan rat tumača i pisaca prikaza. Kritika je, kao što se moglo očekivati imala veliki uticaj na prodaju. Brojni pisci su „ukrstili mačeve“ sa dželatima svoje popularnosti u narodu, a najupečatljiviji primeri su svakako Dikens i Tekeri, emocije su eskalirale, a osetljivost autora je isplivala na površinu. Dikens je pisce kritičkih osvrta strasno vređao nazivajući ih „stenicama, pokvarenim stvorenjima s likom čoveka, a srcem vraga“, dok je Tekeri, reagujući na osvrt „Esmonda“ u Tajmsu, otišao još dalje, optužujući da mu je kritika „potpuno obustavila prodaju knjige“. Nesumljivo je svako iskusio gorak ukus sujete i  gneva i podlegao gubitku samopouzdanja, zbog „otrovnig strela i dvoseklih jezika“ kritičara devetnaestoga veka. Moć kritičara je postajala sve jača a osim siline moći koji su imali nad piščevom osećajnošću, uticaj na javno mnjenje je bio još jači. Za stolom sad sede svi od čitatelja i pisca do kritičara, ocenjivača. Međutim kraj devetnaestog veka unosi jednu promenu, novu sklonost od velike važnosti; kritičke ocene postaju sve popularnije, a samim tim raste i njihova potražnja na tržištu, stoga one postaju kraće, a učestalije, ali to nije jedino, ono što je potencjijalno „opasna“ novina jeste da im se broj eksponencijalno povećava. S obzirom na opadanje kvaliteta a vrtoglav porast kvantiteta njihova vrednost opada što će nepovoljno uticati na sve zaraćene strane. Učestalost direktno vodi do degradacije kritičkih osvrta. Umesto da posluže kao potvrda piscu ili kao stručan uvid u njegovo delo koje je inicijalno bilo zamišljeno kao eventualna naznaka da li je u svom poslu uspeo ili ne, vrtoglav broj oprečnih mišljenja budio je konfuziju i to ne samo kod pisaca, već i kod publike koja je želela da sazna da li vredi da svoje vreme i novac izdvoji i posveti ga nekom delu. Ali ova nagla pomama za podjednako brojnim pokudama i pohvalama izazvala je zabunu i u izdavaštvu, dovodeći i publiciste u nezavidan položaj gde moraju da uz delo štampaju i nepregledno more oprečnosti. Pisci i oni emotivniji i oni samouvereniji uskoro odbacuju u potunosti kritički sud, jer im ne pruža nikakvo razrešenje po pitanju vrednosti dela i uticaja na individualan ugled.

Vrednost kritike „opada“ i u očima čitatelja, koji su opet prepušteni sami sebi, opet samostalno donose odluke uz nužno odbacivanje predrasuda. Otvara se diskusija, propraćena pitanjem čitalačkoj publici: „Zašto ne biste sami pročitali?“, bespotrebna je muka pisanja kritika kad ionako svako se mora prepustiti svom ukusu i proceniti delo sam za sebe. Tu dolazimo do važne teze: „Ako pisac kritičkih prikaza više nema nikakvu vrijednost ni za autora ni za publiku, javna je obveza ukinuti ga.“. Za razrešenje ovog problema, smatra Vulf, nema pouzdanije osobe od Harolda Nikolsona, koji razdvaja pisca kritičkih ocena i kritičara, ukazujući na kvantitet svog posla koji smo pominjali: „on sad mora pisati prečesto i previše“. Dalje razmatra da li kritičar mora svaku knjigu „provući kroz filter“ i naći vezivnu nit s večnim standardima vrhunske književnosti. Drugim rečima ostaje nejasno koji bi sad bio zadatak kritičara i šta se to od njega očekuje. Da li je on tu samo radi puke preporuke čitateljskom auditorjumu, ako je tako Nikolson upozorava: „bila bi to „propast uma““, a jedino što mu u ovako nezavidnoj situaciji ostaje je da se ogradi. Pritisnut manjkom vremena i kritičar ja stavljen pred svršen čin u kom može samo izraziti svoje subjetivno mišljenje, time podstičući publiku da se lati dotičnog dela ili ne, njegova uloga se izopštava, a očekivanja da ispuni svoju ulogu i dalje „lebde u vazduhu“ kao kakav aksiom. Politika počinje da diktira kritiku, što je lako uočljivo u mnogim zemljama, pa svojevremeno i u našoj. Nema više potrebe za obrazovanom misli, već će tamo neki službenik napisati kratku izjavu i sinopsis radnje ili istaći nekoliko primamljivih stihova za koje smatra da su srž pesme, ili pak izdvojiti neku epizodu ako je reč o biografiji, a ocenjivač će udeljivati zvezdicu ili krstić u znak pohvale ili pokude. Tako će i čitatelji čuti od izdavača ono što žele, a i kritičari i izdavači će sebi uštedeti znatno vremena i novca. Ali šta ćemo u ovakvom scenariju s autorom? On je taj koji će biti uskraćen profesionalnog uvida u sopstveno delo, ali u godinama iza sebe stekao je nešto sposobnosti objektivnog rezonovanja i upotrebe kritičkog aparata. Pogrdna kritika ga više neće izjedati, jer će biti isključivo za njegove oči i neće više strepeti od suda javnosti, a pothranjivaće svoju sujetu iluzijom javnog mnjenja, ubeđujući sebe u neosporan kvalitet svog dela. Al bliži se vreme kad čak ni autor ne smatra da svi o njemu misle sve najbolje, a to je prouzrokovano objektivnošću kojem ga je u prošlosti podučila upravo kritička ocena. Autor će uvek da drami bez obzira na klimu u društvu, njegov ego je možda tako programiran, a možda je i to nekakva unutarnja pokretačka snaga za samopoboljšanjem. On će dramiti i kad je iskritikovan, a pokuđen je i kad ostane uskraćen od mišljenja kritičara, zato su oni jedni drugima potrebni i nerazdvojivi. Piscu je kritičar kao žednom voda. Kritičar je prikovan za ljudskost jer je previše blizu dela i autora, distanca bilo koje vrste je onemogućena (ovo nas može odvesti i u razmatranje prisustva autocenzure), on mora sačuvati svoj integritet, a opet ne izložiti i umetnika stubu srama-krajnje nezavidan položaj.

Jedina vrednost koja je unitarna i utilitarna i za kritičara i za pisca jeste vrednost dijaloga, insistira Nikolson. Zavađene strane treba pomiriti, što bi bilo plodonosno i za um i za novčanik obojice. Ako uzmemo u obzir da su lekar i kritičar slični, onda je tautološki lako zaključivo da su to i autor i pacijent, ovo bi mogao poslužiti kao novi kriterijum za verodostojnost kritike. Kritičar i autor u ćetiri oka bili bi u mogućnosti da obostrano uče jedan od drugog. Razgovarali bi ozbiljno i produktivno, „bez fige u džepu“, što bi bilo plodonosno za obojicu, a džep nijednog ne bi bio olakšan. Autor bi bio na dobitku jer dobija objektivni uvid i konstruktivne prigovore, što bi olakšalo kritičaru, pomerivši ga s neprijateljske paljbe u saveznički rov, dok bi autor takođe bio u mogućnosti da bez ustezanja iznese svoje nedoumice i poteškoće s kojima se susreo u procesu stvaranja. Takođe je neophodno obezbediti razmenu mišljenja mladih sa  gorostasima popt Kitsa ili Ostin.

Kako bi ukidanje kritike uticalo na književnot? Ovo je konačno i možda najznačajnije pitanje koje Vulf predlaže da se rasvetli. Ovo nas vraća na početak teksta s zanimljivom hipotezom-šta ako zamenimo mesta, a u onaj izlog u londoskoj uličici postavimo kritičare. Drugim rečima uzdići kritiku na nivo umetnosti! To ne samo da bi dovelo do pomirenja, već bi značajno unapredilo kvalitet kritika. Možda bi s takvom kritikom od nekih 4000 reči dva puta godišnje kritika iznedrila nekog mladog Montenja, zamenjujući je diskusijom, dala bi moć i piscu i ocenjivaču izjednačavajući ih u „vrednosnim merilima“, a samim tim potencijalno alternirajući i kriterijume javnog mnjenja.

  1. „Beležimo atome onim redom kojim dopiru do naše svesti, sledimo utiske, svejedno kako nepovezani i razjedinjeni izgledali, koje svaki prizor ili događaj urezuje u našu svest. Ne uzimajmo za gotovo da život potpunije egzistira u onom što se obično smatra velikim, a ne u onom što se obično smatra malim.“ (V. Vulf, „Moderna proza“, 83-84)

„Moderna proza“ je esej inkorporiran u zbirku autorke Virdžinije Vulf, u kom ona kao polazište svoje teze, na samom početku insistira na tome da je moderna tehnika pisanja, nedvosmisleno bolja od stare. Poredeći uzvišenost tehnike pisanja Džejn Ostin sa Fildingovom, dokazuje ovu premisu, pitajući se dokle su dogurale mogućnosti njenog vremena. Stara dela, smatra ona, nose izvestan pečat jednostavnosti, ali to ne znači da se danas piše bolje, ne možemo tumačenje književnosti svesti na uočljiv napredak recimo industrijske revolucije o kojioj je pisao i Alan Bulok, koristeći se primerima rapidnog uzdizanja marketinškog biznisa, kompanija kao što su Ford, „rađanja” Dejli mejla-jednog od najčuvenijih spomenika u istoriji popularnog novinarstva, ali i ostalih propratnih fenomena velikog imperijalističkog doba, koje se ne bazira isključivo na materijalnoj superiornosti, već na rasnoj i kulturološkoj nadmoći bele evropske populacije. Evolucija u spisateljskom zanatu se možda može najbolje posmatratu kao kružna putanja, ciklično pokretna traka na kojoj prolazimo, „ubirajući” plodove svega što je već izrečeno. Istoričar književnosti je u ovom slučaju sudija u golorukoj borbi „novih i starih”, on je taj koji gongom treba da razglasi naš trenutni položaj, tj. da nam odgonetne neobičan položaj, koji nas parališe neznanjem da li tek počinjemo, dovršavamo, ili stojimo usred  velikog perioda umetničke proze. Jedno je sigurno da pojedinim autorima dugujemo neizmernu zahvalnost, dok prema drugim bi trebalo da držimo neprijateljski gard, upozorava Vulf.

Autorka „materijalistima” oslovljava pisce poput Golsvordia, Velsa i Beneta, s jedne strane im zahvaljujući na onom što su imali potencijal da učine, da iskoriste svoju ogromnu veštinu, ali okrivljujući ih za to što nisu učinili i time izneverili potonje generacije pisaca, jer su se opredelili za mondesko, trivijalno nastojeći da ga utisnu u vreme kao apsolitnu istinu I praveći od bezazlenosti trajnu vrednost. Naime, oni su se interesovali isključivo za telo, kompletno zanemarujući duh. Nije nam teško da zbog ogromnog jaza u razmišljanju koje autorka iskazuje u ovom tekstu u odnosu na tekstove poput „Kritičkog osvrta” ili „Kako bi trebalo čitati knjigu”, uočimo svojevrsnu osujećenost, prelazni period u razmišljanju i zamenu uloga od branioca do tužioca, ali takođe i uviđamo autorkino insistiranje na tome da su ideje iz drugih tekstova puki predlozi, dok „Modernu prozu” možemo shvatiti kao svojevrstan manifest. Diskrapancija je očigledna, ona sad ne pita već prodorno podstiče na akciju, na proaktivno razmišljanje.

Ono na čemu je nužno da se insistira, predlaže Vulf, jeste da prava materija za umetničku prozu je drugačija od one koju nam nudi, odnosno nameće nauka. Da li je roman život i da li je zaista neophodno da bude njegovo verodostojno ogledalo, takođe se moramo zapitati i da li je žanr tiranija, nekakav nusprodukt pomodarstva? Virdžinija Vulf se stalno vraća na piatnje; „kako život treba da izgleda”, što je možda i suština-da se kroz neprestano radoznalo zapitkivanje povede jedan ozbiljan diskurs, koji ne mora nužno da ima rezoluciju, ali njegova produktivnost razrešava potencijalno  naše sopstvene duboko ukorenjene psihološke nedoumice.

Vratimo se materiji za umetničku prozu, ovo je prostor za definisanje osobina kojima se odlikuju dela nekolicine mladih pisaca, među kojima se nedvosmisleno ističe Džejms Džojs. S obzirom na ogromnu razliku njegovog dela od njegovoh prethodnika, moramo se upitati; da li nam novo vreme nameće da se odreknemo romansijera? Nova struja promišljnja i prikazivanja života, na čelu sa Džojsom, pokušavaju de se približe autopsionom stolu živoa, da, da se tako izrazimo „zaprljaju ruke” i pod mikroskopom analiziraju vezivna tkiva. Iskrenost i tačnost im je cilj, čak i ako kroz proces moraju da odbace brojne konvencije, pootovo onih koje su dosad tako čvrsto bile utemeljene u perima romensijera. „Beležimo atome onim redom kojim dopiru do naše svesti, sledimo utiske, svejedno kako nepovezani i razjedinjeni izgledali, koje svaki prizor ili događaj urezuje u našu svest. Ne uzimajmo za gotovo da život potpunije egzistira u onom što se obično smatra velikim, a ne u onom što se obično smatra malim.“, ako želimo da razumemo ovu isao autorke eseja, neophodno je da uzmemo u obzir da je Džojs spiritualista, njegova misija je donekle prometejska. On, kao sušta suprotnost materijalistima, koje smo spomenuli ranije u tekstu, želi da otkrije plamsanje koje bleskom šalje poruke mozgu, koje nagoni malog čiveka na akciju, bez obzira da li putešestvije, tj. Eventualna skretnica s putanje, prouzrokovana ovim plamičkom istinitosti, na bilo koji način naruši koncept verodostojnosti i sklada. Možda takav metod sosi krivicu što su nam emocije otupele na ono što je veselo, plemenito, uzornom čoveku dostojno, možda čak narušava piščevu kreativnost, zbog slepe usresređenosti u pojedinačno, u sebe, ali pogrešno bi bilo stajati izvan metoda koji se ispituje. Džojsov metod nas više nego bilo koji do tog trenuka u književnosti približava onom što označava život. Vulf se pita: „Zar pri čitanju „Uliksa“ ili „Tristama Šendija“ ne osećamo u kojoj je meri život isključen i zanemaren i zar nismo zapanjeni kada nas ubede da ne samo što postoje drugačiji pogledi na život, ve da ih, uz to, ima značajanih? „ Problem savremenog romana, mogao bi biti, neograničenost temama, apsolutna sloboda, jer upravo to što zanima moderniste i što „leži il tinja“ u njihovoj duši počiva u mračnim kucima psihologije. Čitaoci se neće više baviti neobaveznim ogvaranjima po salonima, vezenjem čipke na debitantske haljine i podsuknje, njakanjem magarca, il opisom memljive krčme, koliko će se pažnja usmeriti na tok svesti na psihološku obojenost, dubinu likova kao i na rasvetlenje onog što ga motiviše. Akcenat treba staviti na to da pravi materijal za prozu ne postoji, sve je podložno korišćenju, sve je idealan materijal. Ovo će iznedriti jednu poplavu vidika beskrajnih mogućnosti umetnosti, otvarajući bezgranični horizont, gde se svaka percepcija može uzeti u razmatranje. Vulf u jednom delu konstatuje: „Život nije niz simetrično poređanih šarenih sijalica, već sjajan oreol, poluprovidan veo koji nas okružuje od početka do kraja naše svesti.“.

„Gospodin Benet i gospođa Braun, pisan posle „Gospođe Delovej“, obrađuje problematiku lika u prozi, tema je obrađena u vidu polemike. Autorka odvaja autore novog doba (džordijance) od prethodnihi (edvardijanci). Benet zastupa tezu da autori moderne epohe ne umeju da naprave likove koji su celoviti, dok Braun ukazuje da edvardijanski pogled svodi na instituciju društvenih detalja. Ljudi nisu ono spolja, postoji konstantni rad iznutra. Edvardijanci daju ključnu reč na osnovu koje čitalac može da nadogradi sve ono što nedostaje-a to nije nikakav opis, već puki opis uopštenih stvari. Lik treba vratiti iz bezobličnosti, udahnuti u njega verodostojnu životno pokretačku snagu, uz spisateljsku performansu vidimo kako tekst nastaje, kako se izvodi „hvatanje“ lika , kako se stvarni lik ovaploćuje pred nama. Gđa Braun se opisuje kao jedna od onih starih gospođa, urednih i čistih, čija izrazita urednost sugeriše više dubokog siromaštva nego krpe i prljavština, tj. napor da se prikrije siromaštvo. Računa se na nas da mi to znamo. Ona odaje utisak nekoga ko pati , mala je i bespomoćna, čak joj ni noge ne dotiču pod. Vulf računa na naše iskustvo u džojsovskom smislu-čitalac je taj koji nadograđuje. Gđa Braun je prototip lika u modernom romanu. Biti realan ne znači biti realan u mehaničnom smislu. Realnost nema objektivni korelativ već je subjektivno određena. Kada počnemo da verujemo u stvarno značenje lika za nas to znači da smo podčinjeni procesu rastakanja, prelaska u sferu utisaka. Vulf smatra da je problem pisaca koji su počeli da pišu posle 1910. godine taj što nema nijednog živog pisca od kojeg bi mogli da nauče svoj posao. Kako smo pomenuli, ona kritikuje Velsa Golsvordia, Beneta, tvrdeći da su njihove knjige nepotpune i suprotstavljajući svoju imaginarnu gđu Baun njihovoj fikcionalnoj obradi stvarnosti. Njih poredi sa engleskom gospodom u vozu čiji pogledi nisu usmereni na suštinu nego na detalje i ukrase i tvrdi da umetnik mora da ima dar da prepozna i odvoji suštinu od beskorisnih detalja. Govori čitaocima da treba da zahtevaju od pisaca da se spuste sa svojih tronova i da na veran način opišu gđu Braun koja predstavlja simbolza književnog junaka koji je životan, verodostojan, de pripovesti o samom životu.

Virđinija Vulf nam u svom eseju daje uvid u modernu kulturalnost, analizirajući problem vremena, pa čak i uticaj tj. traume koji je za sobom ostavio Prvi svetski rat. Problematizuje pojam i status lika u modernizmu, ali dajući naznake ne daje gotov, konkretan lik, ne objašnjava nam kako se „hvata“ živa stvar. Uviđamo specifičnu osvešćenost kao posledicu rata, život nije puka svakodnevnica, već je aktivan proces u kom mi učestvujemo, ne podležući se konvencijama predodređenosti.

  1. „Očigledno je da će to morati da bude neki eksperimentalan, avanturistički koledž. … On ne sme biti sagrađen od klesanog kamena i bojenog stakla već od nekog jeftinog, lako zapaljivog materijala koji ne upija prašinu niti produžava tradiciju. … Neka slike i knjige budu nove i nek se uvek menjaju. … Na tom koledžu trebalo bi da se uče umetnosti međuljudskih odnosa.“ („Tri gvineje“ str. 30) 

“Neka bukti! Neka bukti! Završile smo s ovim obrazovanjem!”

Virdžinija Vulf nam se kroz svoj esej Tri gvineje, sačinjen od tri pisma, obraća kroz naizgled dijalošku formu, ali evidentno je da je u tonu presudna ironija. Iako na ironiju nailazimo na samom početku prvog pisma, ovaj esej je pre svega jedan pacifistički i antiratni manifest. Centralna ideja je prikazivanje položaja žena u društvu i veza žene i nacije, uz večno pitanje jednog intelektualca; kako sprečiti rat? Ona sama u startu osujećuje sopstveni napor rečenicom: „pokušajmo; iako je taj pokušaj osuđen da propadne.“. Vulf nam približava tematiku položaja žena, razmatrajući tri ključna aspekta; pravo žena na obrazovanje, žene i profesija i žene i njihova uloga u kulturi intelektualnom kapitalu. Na početku prvog pisma to čini skicirajući, ili bolje tkanjem krokia figure intelektualnog suparnika s kojim raspravu vodi, sredovečnog muškarca ostvarog na svim poljima posebno na profesionalnom planu (ovo nas može asocirati na komentar Artura Šopenhauera koji ironično predlaže da se državničke misli i celokupna politička i intelektualna scena preda u debele prste zadriglih, matorih, ostrašćenih Nemaca). Interesantna je činjenica da kreatura s „druge strane žice“, s kojom se korespodencija ostvaruje neodoljivo podseća na muški lik, kakvog bismo i dan danas zamišljali. Zar nije uočljiva značajna podudarnost sa onima koji „ćutljivo sede na svojim tronovima”, one koji drže moć u svojim rukama, a pritom ne pomiču ni malim prstom, jer to nije „njihov problem” ili da slučajno ne bi uskomešali javnost podelivši je poljuljali sopstveni položaj, udobnu fotelju od koje je stražnjica postala neodvojiva. Ona se izjednačava sa svojim sagovornikom, ističući jednakost kroz citat: „U ovom hibridnom dobu u kom se loze mešaju, klase i dalje ostaju utvrđene, a vi i ja potičemo iz klase koju je zgodno nazvati klasa obrazovanih ljudi.”.

Virdžinija Vulf se obraća ćerkama obrazovanih muškaraca, bilo da su u pitanju njihovi očevi, braća ili muževi, a ono što je važno uzeti u obzir je i godina u kojoj je esej napisan. U pitanju je 1938. Godina, dakle uoči Drugog svetskog rata, a nesrazmernost u pogledu polova i položaju muškaraca i žena, braće i sestara, kćeri i očeva u društvu je i dalje nepremostiva. Sestre su podnele najveće breme ne bi li se forsirani i finansirani sinovi bogatuna, a nakon obezbeđenog obrazovanja bili implementirali u visoke društvene krugove, peli se lestvicom uspeha ka svetionicima moći. Dakle, izvesno je da sudbina nije zajednička za različite polove. Autorka decidira da je nemoguće da se žene aktivno i ravnopravno uključe u raspravu o naporima da se spreči rat u jednom civilizovanom društvu, jer ako žene ne poseduju osnovno obrazovanje, (kao što je poznavanje međunarodnih odnosa, političkih nauka, ekonomije, pa čak i teologije i filozofije) onda bi njihovo učešće u ovako revolucionarnoj ideji bilo krajnje redundantno. Uloga žene je statična, čak ako ima „sreće“, ona je kći obrazovanog muškarca, koja „skuplja mrvice obrazovanja“, ona je rođenjem predodređena na odricanje, što u korist brata, što u korist muža i dece i doma. Ona je izolovana i večito finansijski zavisna od patrijarhalnih figura u svom životu, blokirana u donošenju samostalnih izbora i odluka. Muškarac rat shvata i kao patrijarhalnu obligaciju, ali i kao profesiju. Za njega rat može imati tri objašnjenja; prvo mu je prilika da se samopotvrđuje kao pater families, drugo je neosporan Eros koji se kroz ratovanje ispoljava, i naposletku nužnost kao patriotizam, kao dužnost rođenjem. Žena za rat nema logično objašnjenje, jer sestri koja se uzgaja za udaju, nije otadžbina isto što i njenom bratu koji je ratovao, ta dužnost i profesija su njoj eluzivne u pokušajima razumevanja koncepta ratovanja. Na tome insistira i u sledećem citatu: „Uzmite, kao činjenicu, obrazovanje. Vaša klasa se obrazuje u privatnim školama i na univerzitetima već pet ili šest stotina godina; naša samo šezdeset godina. Uzmite, kao činjenicu, svojinu. Vaša klasa poseduje na osnovu svog prava, a ne putem braka, praktično celokupan kapital, svu zemlju, sve dragocenosti i u potpunosti kontroliše sva zbivanja u Engleskoj. Naša klasa na osnovu svog prava, osim putem braka, ne poseduje nikakav kapital, nikakvu zemlju, nikakve dragocenosti i nema nikakvu kontrolu nad zbivanjima u Engleskoj.“.

Spominje skupa odela muškaraca u odnosu na ženske odore, ali takođe i poredi obrazovanje s kutijom šibica (ne bilo kojom već marke Brajant i Mej), jer žene nikako ne smeju sebi da dozvole da gube ljudskost i sluh, ako odluče da se bave istim profesijama kao i njihova braća, očevi i stričevi. Ne smeju žene da dozvole da gube razum i smisao postojanja, samim tim i smisao za muziku, umetnost i delikatne poslove, jer onda je sve izgubljeno i bolje sve spaliti šibicama. Ovu svoju misao autorka podrobnije objašnjava u drugom pismu.

Ona ironično koketira ne bi li izazvala odgovor prosečnog muškarca koji ne može da spozna ironiju žene, na šta on daje odgovor: „Neka vaš koledž svaka generacija jeftino kreči sopstvenim rukama. Rad živih je jeftin; oni se često raditi besplatno da bi im bilo dozvoljeno da  rade. Zatim, šta će se predavati u tom novom, siromašnom koledžu? Svakako ne umetnost vladanja drugim ljudima; ne umetnost upravljanja, ubijanja, sticanja zemlje i kapitala……. Na siromašnom koledžu moraju se učiti samo one umetnosti koje je jeftino predavati i kojima mogu da se bave siromašni ljudi; a to su: medicina, matematika, muzika, slikarstvo i književnost.“. Ovim ga promišljeno stavlja u klopku, koja će joj poslužiti za dalji razvoj reformatorske ideje društva i dati plodno tle za dalju borbu za jednakost polova.

Vulf inicira ideju da se izgradi jedan nov tip koledža, jednog utopijski zamišljenog koncepta, koji bi bio utemeljen na principu slobode i koji bi radio na podsticanju međuljudskih odnosa, na koledž koji će učiti svoju mladost da se ne mrzi. Za takvu instituciju je voljna da izdvoji jednu gvineju, jer džabe ulaganje od nekoliko funti, koje danas bacaju po fontanama. Ovo ne bi bio bogat koledž za odabranu struktiru podmlatka nacije, jer svakako neće pomoći ako sledimo primere sestrinskog klana kćeri nekog tamo univerzitetski obrazovanog delegata onog šta za jednog čoveka tog doba  univerzitetski um i obrazovanje i položaj podrazumevaju. Ona zahteva „siromašan“ koledž, koji će mlade učiti umetnostima, međuljudskih odnosa, kulturi i psihologiji, u kom slike neće biti izrađene od ruku majstora, a knjige vezane lancima. Ultimativni cilj takve školske ustanove bi bio razumevanje ljudske prirode.

Zašto ne podvučemo liniju neistomišljeništva jednim naizgled jednostavnim rešenjem kao što je moralni sud koji je distinktivan od emocionalnog ili patrijarhalnog ili profesionalnog, pita se Vulf. Raskol mišljenja je prisutan i u samoj crkvi o tome šta je dobro a šta loše, neobjašnjivo je kako je ljudska civilaizacija kroz svoje svakojake preokrete od religijskih pokreta do filozofskih dekreta, od fašističkih tvorevina do seksualne revolucije, od industijske revolucije do tehnološkog razvoja, iznašla odgovore na većinu problema, a onaj principijalni; pitanje borbe u svakom pojedinačnom junaku, da moralnim rasuđivanjem apstrahuje šta je dobro a šta zlo, putem neke zlatne moralne dogme ili paradigme; kako nam to izmiče i kako to da nam je i dan danas to poslednja stavka na listi precrtanih dostignuća, čini se da smo čak u tom pogledu i pali ne samo jednu lestvicu već da se Benjamin Button-ujemo svakim danom

Ona navodi našu rekciju kada gledamo fotografije mrtvih ljudi na kojima insistira špaska vlada, ovo je uz današnje tehnologije uz internet i tv još češća pojava, svakodnevna. Poput protagonista filma Stenlija Kjubrika mi smo angažovani u scenama nasilja od dana rođenja pa do smrti; od holokausta do brojnih masakra samoprozvanih organizacija i paravojski, al čak nas ni to ne osvešćuje da se tih prizora stidimo i da ih potiremo u bezdan, već se ponašamo kao moljac privučen na noćno svetlo, il pijanac u kafanu. Vulf ukazuje: „Te fotografije nisu argument; one su jednostavno sirova poruka upućena oku. Oko je povezano s mozgom, a mozak s nervnim sistemom. Taj sistem u tren oka šalje svoje poruke kroz svako sećanje iz prošlosti i svako osećanje u sadašnjosti. Kad pogledamo te fotografije u nama se odigra neko stapanje; koliko god da su nam različiti obrazovanje i tradicija osećanja su nam ista i podjednako silovita. Vi ih, Gospodine, nazivate “užas i gađenje”. Mi ih tako|e zovemo užasom i gađenjem. Iste reči nam naviru na usne.“ Ali na tome se i ta diskusija okončava, bez razrešenja bez obzira na status i pol ljudi koji su im bili izloženi.“ Ono što na čemu autorka prevashodno insistira je ravnopravnost među polovima u svim državama i svim vremenima.

  1. „Ponovimo ukratko, vi ćete je dobiti [jednu gvineju] pod uslovom da pomažete svim odgovarujeće kvalifikovanim ljudima, bez obzira na pol, klasnu ili rasnu pripadnost, da počnu da se bave svojom profesijom; zatim, pod uslovom da u obavljanju svoje profesije ne dopustite da vas odvoje od siromaštva, čednosti, podsmeha i slobode od lažnih lojalnosti.“ (str. 87)

Kao što smo napomenuli Virdžinija Vulf daje jednu gvineju za obnovu koledža, al ipak to nije dovoljno da se rat iskoreni. Ono što je neophodno je znanje zbog znanja. Drugu gvineju određuje za osposobljavanje žena da se bave profesijama, baš kao i njihova braća lekari, profesori, advokati… Autorka eseja želi pre svega podstakne žene da razmišljaju o svom učešću u društvu bez straha da će ih to izopštiti iz zajednice i kako kaže; ona nikada o tim temama ne bi ni pisala da čvrsto ne veruje u tu ideju. Autorka piše jer um preispituje dušu u višestrukost, kad već to ne čini tepih bombi… Druga mogućnost sprečavanja ratnih pohoda i fašističkih tendencija je uključivanje žena u svet profesija i zvanja. Mora se otrgnuti okova ideje žene kao nobrazovanoj, nezaposlenoj. Njena uloga ne sme isključivo biti ona domaćice supruge i majke (to jesu poslovi i to nikako da su laki, ali niju profesije, a samim tim su i neplaćene, što stvara dependnost od svojih pripadnika „jačeg“ pola), jer onda nikada neće naučiti kako da se otrgnu tradicionalnih okova i poduče sebe dovoljno da se u njima rodi ideja kako da spreče opaku nemast-rat. Univerzitetsko obrazovanje je neophodno svim ženama koje ga žele, samim tim mora im biti i omogućeno.

Ako žena  moli za milostinju od bogataša, a ima svoju profesiju, to je dokaz da posao nije ni upola završen, znači ništa nam ne čini ona jedna gvineja, jer će svaki prosečan muškarac i žena, obrazovana pod uticajem, na tako nešto reći: „Jer ako je ona toliko siromašna, koliko se vidi iz pisma, onda oružje nezavisnog mišljenja na koje smo računale da će vam pomoći da sprečite rat nije, da se blago izrazimo, veoma moćno oružje.“. Čitava  javna sfera zasniva se na nepotizmu, poznanstvima, odnosima i društvenim vezama, mnogo češće nego na zasluženom znanju i kompetencijama. Gospodjica nije ni sin ni bratanac i tako njen prihod ne može biti četvorocifren. Međutim, Virdžinija Vulf postavlja pitanje da li vredi dati drugu gvineju i njome pomoći ulazak žena u takav svet. Ukoliko smo prvu gvineju dali za reformu obrazovanja, koje neće biti poprište borbe i rat interesnih strana, neće zavisiti od novca ili društvenog statusa, kakav bi profesionalni svet takav “siromašan” sistem obrazovanja mogao da stvori?

Autorka eseja razmatra profesionalni život jedne žene; žena je dobila pravo na zaradu, ali je ta zarada minimalna. Žena je dobila pravo glasa, ali njime nikakav uticaj u političkom životu. Ispred imena zaposlene žene stoji odzvanjajuća reč „gospođica“. Dakle, već u prvi mah možemo pretpostaviti da upravo takvo određenje insistira na polu, tačnije na zaposlenoj ženi koja pre svega za isti posao koji obavljaju i „gospoda“, prima značajno manje prihode, a takođe i izbor slobodnih radnih mesta na koja su joj dostupna je ograničen. Jer kako muškarci tumače, ona kao suprotan pol ima i svoj miris koji širi državnim ustanovama i tako ometa rad muškaraca. Miris gospođice, koji Virdžinija Vulf navodi, jeste vrlo složena metafora odnosa između polova. Miris nam ukazuje na ono što je čulno, telesno i nagonsko te tako draž parfema ili šuškanje podsuknje jedne žene, može biti svojevrsna distrakcija muškom polu. Zaključujemo, dakle, da je žena  i sve ono što se podrazumeva pod ženskim i ženstvenim, sinonim za razonodu, uživanje i opuštanje i zbog toga ona ne pripada “ozbiljnosti” državne ustanove. Drugim rečima, ženama je, prema i dalje dominantnom mišljenju, mesto kod kuće. Pristaju na prilog od te gvineje al nezaobilazno upućuju i zajedljiv komentar: „Šta se drugo može zaključiti nego da je sve ono što se zvalo ”ženski pokret” doživelo neuspeh; i da sa ovom gvinejom koju vam u ovom pismu šaljem ne treba da platite kiriju već da spalite vašu zgradu. A kad ona izgori, vi se, Gospođo, ponovo vratite u kuhinju i ako možete, naučite da skuvate večeru koju sa vama niko možda neće podeliti ..

Diskurs se otima ularima, jer muškarci počinju žene da optužuju i za izvesne slamarice gvineja, eto toliko je taj strah od gubitka trunke moći snažan, da se tu rađa sujeta, nepoverenje, čak i mizoginija, kao odgovor na jedno altruističko i racionalno, filantropsko pitanje. Ironično obraćanje gospode visokog staleža „Gospođama“; modernim ženama koje su se izborile za svoje pravo glasa, prerasta u nešto daleko nepodesnije od civilizovanog dijaloga: „Po rečima gospodina Džouda vi ste ne samo izuzetno bogati već i izuzetno dokoni; i tako ste se odali konzumiranju kikirikija i sladoleda da niste naučili ni kako da muškarcu spremite večeru pre nego što on sebe uništi, a kamoli kako da sprečite taj fatalni ćin. Ali ozbiljnije optužbe na vaš račun tek slede. Vi ste tako letargični da se nećete boriti čak ni da zaštitite tu slobodu za koju su se, zbog vas, izborile vaše majke.“. Čini se da „gospoda“ koja se obraćaju ženama borcima za svoja prava u ovom pismu ne mogu da prevagnu knedlu u grlu, te im se desi da zamene teze, oni ih okrivljuju što nisu zaustavile fašizam i nacizam i da su upravo oni ugrozili njihovu slobodu, ili im prigovararaju što zahtevaju novac kad je već na oružije potrošeno koliko i Hristovih reči.

Virdžinija Vulf ostaje svesna važnosti novca za poziciju jedne žene i ima u vidu samostalnost i nezavisnost koji joj on donosi. Stoga zaključuje da je važno stvoriti takav sistem koji bi povezao ove primarne postulate siromašnog koledža sa dovoljnom količinom novca koja bi pokrivala osnovne potrebe i omogućila nezavisnost. Žena može da bude uspešna u karijeri ali i da zadrži ljudsko dostojanstvo i moralne osobine, samo ukoliko zarađuje dovoljno za osnovne potrebe, ne preko toga, ukoliko ne prodaje svoj um za novac, ne prima ordenje,titule i pohvale, oslobađa se gordosti – nacionalne, verske i rodne pripadnosti ili pripadnosti porodici, školi, koledžu.

  1. Kako bismo pružili kratak osvrt na treće pismo eseja „Tri gvineje“, koji kao polaznu tačku ima odnos žena i intelektualne slobode, uputno je da u analizi primenimo i dva teksta iz hrestomatije; u pitanju su tekstovi Adrijen Rič i Katrin Sandbah-Dalstrem.

Katrin Sandbah-Dalstrem u studiji „Razgovor o dosluhu“ ističe jedno modernije mišljenje; da esej „Tri gvineje“, svakako nije, kako su ga neki tumačili, kritički osvrt na ženske pokrete i celokupnu, naizgld pasivnu borbu za ženska prava koja su se istakla i ustoličila u 19. veku. Politička angažovanost nije zanemarena, ali autorka eseja polemično nudi modernije pristupe od onih iz prethodne dve decenije , koja nisu ostvarili svoje političke potencijale u punom svetlu. Bez obzira na određena razmimoilaženja u pristupu problema položaja žena u društvu, ciljevi su nepromenjeni, a oni podrazumevaju jednakost, slobodu i pravdu za sve, tj. ravnospravnost. Esej zapravo revitalizuje borbu i problematiku odnosa žene i društva, pozicioniranost žene na lestvicama moći, koje kako Katrin Sandbah-Dalstrem vidi kao nekadašnje odrednice položaja žena u javnoj sferi, ali kao i sadašnje. Autorka studije „Razgovor o dosluhu“ primećuje u eseju akcentovano ukazivanje na ograničenja uticaja koji bi „savremena žena” sa sopstvenim prihodom i političkom prisutnošću u parijarhalnom društvu, kao članica društva marginalki, mogla da izvrši. Jer marginalke, kakvim ih je zamislila Virdžinija Vulf, pored toga što moraju da budu u konstantnom dosluhu, moraju da prihvate otuđenje i rizikuju da će biti nemoćne. Povlačenje u pasivnost, to jest negativan otpor, podrazumevaju niz daljih negacija – nestvaranje pravog društva, neprihvatanje počasti, nedržanje predavanja, apsolutnu spremnost na odricanje. Kada Vulf predlaže neke nazovimo ih „eksperimentalne metode“, poput neodlaženja u crkvu i bojkota drugih vrsta, Sandbah-Dalstrem ovakav potez komentariše kao preterano utopijski-što donekle i jeste glavna karakteristika, i misao vodilja eseja. Još jedno mesto u „Gvinejama“, je tačka razilaženja u razmišljnju dve autorke, a to je predlog Virdžinije Vulf  da se zaposlene žene čak i odreknu zarađenog novca, koji su stekle kao nagradu za umni rad, ali i svih počasti koja bi spisateljska karijera mogla jednoj ženi da donese; ovo autorka kritike takođe karakteriše kao apsolutni utopizam, jer prema njenom mišljenju oni koji mogu sebi dozvoliti luksuz da kažu ne, koji predstavljaju manjinu, mogu zapravo imati neku vrstu uticaja. Paralisanost nije rešenje, niti takva pasivnost kroči put ka redikalnijim promenama, stoga ona uvodi lik Kreonta u svoj tekst; i dalje kroz tekst provejavaju znaci staraha, utemeljeni na stvarnosti. U tekstu „Razgovor o dosluhu“ naglašene su veze između muškog stanja uma koji je neodvojiv od patrijarhalnog društva koje vlada. Muški poriv za militantnošću je usko povezan sa koletkivnom psihom. Diktatura i tiranija su prisutne i u javnom životu i u privatnom životu pojedinca, što možemo uočiti i na primeru slika nasilja koje Vulf navodi. Materijalna komponenta, koju muškarci koriste je sredstvo dominacije patrijarhalnih društva koje se čvsto drže principa očuvanja moći kroz psihičku torturu i potlačenost. Samim tim rat je povremena korisna distrakcija za takve oblike zajednica, jer potpomaže očuvanju ovakvog poretka. Sa stanovišta muške psihologije postoji razlog za žensku ravnodušnost prema ratu. Virdžinija Vulf to upoređuje sa detetom koje ignorišemo kada čini nešto kako bi privuklo našu pažnju. Ignorisanje će ga pre navesti da odustane od svog nestašluka nego li poklanjanje pažnje. Svoj esej Katrin Sandbah-Dalstrem zaključuje neostvarivost težnje da se ostvari „realna zajednica interesa između rodova“.

U svom tekstu „Beleške prema politikama lokacije“, Adrijen Rič razmatra o radikalizaciji ženskog pokreta. Ona samu sebe deklariše kao radikalnu feminiskinju i to ne samo tako, već i kao belu, zapadnjačku feminiskinju, koja je igrom slučaja rođena u SAD-u kao bela žena jevrejskog porekla, uz to postavljajući veoma važno pitanje: „Kako izgraditi svest bele, zapadnjačke feministkinje koja nije usredsređena na sebe, koja neće da se definiše kao belkinja?“ Ono što smatra da treba da bude motivacija za promene je nešto neobjašnjivo, specifično poput kakvog nagona koji živi u osećanjima, rečima i delima, ističe pritom da je neophodno govoriti o aktivnom prisustvu i delovanju žena. Ističe stav Virdžinije Vulf o tome da „Marginalka kao žena nema domovinu. Kao žena ne želi nikakvu domovinu. Kao ženi, njena domovina je ceo svet.“, tumačeći ga u kontekstu moderne feminističke teorije. Ona poziva na ostrašćeniju i svesrdniju borbu za neki cilj, neki interes, koji bi bio utilitaran svima, kad su već po sredi nepremostive razlike. Jer kako kaže: „Mi koji nismo isti. Mnogo nas je i ne želimo biti isti.“.

Vratimo se analizi izvornog teksta, odnosno trećem pismu eseja „Tri gvineje“. Ovde uočavamo da Vulf slobodu mišljenja tumači kroz prizmu polne različitosti. Pitanje sprečavanja rata i ulozi žene u tom procesu ostaje na kraju eseja otvoreno. Ona se pita kakvu bi nagradu marginalke dobile, “potpisivanjem manifesta”, osim apstraktnih reči da će time „zaštititi kulturu i intelektualnu slobodu”. Književnu profesiju možemo olako izdvojiti kao jednu od centralnih tema eseja, zapravo od samog početka dijalog vodi upravo ka analizi i ulozi žene u spisateljskoj profesiji. Autorka će će se zapitati i na koji način žene mogu da doprinesu očuvanju intelektualne slobode i kulture u cilju sprečavanja rata. Književnost je jeftina i slobodna profesija koja ne deli ljude ni po rodu, ni po klasi, ni po rasnoj pripadnosti, samim tim ona je ogranak slobodarske ideologije i kao takva treba uzeti primat. To je jedina profesija koja je dostupna, a pritom dozvoljava da se kaže ono što je važno i oslobađajuće na sopstveni način i apsolutnom slobodom izraza, a pritom je toliko dugo bila dostupna kćerima obrazovanih muškaraca, koje evidentno nisu praktikovale u bitnoj meri ovaj slobodni duh samoizražavanja. Tu dolazimo i do pitanja podele treće gvineje, koje je obavijeno raspravom o kulturnom i intelektualnom kapitalu. Navodi jedan, naizgled, banalan primer: „Zamislite da je vojvoda od Devonšira, sa svojom zvezdom i podvezicom, sišao u kuhinju i musavoj kuvaričinoj pomoćnici  koja je ljuštila krompir  rekao: “Meri, prestani da ljuštiš krompir i pomozi mi da protumačim ovaj prilično težak odlomak iz Pindara” zar Meri ne bi bila iznenađena i zar ne bi vrišteći otrčala kod kuvarice Luize: “Jao, Luiz, Gospodar mora da je šenuo!” Takav ili sličan uzvik diže se s naših usana kad sinovi obrazovanih muškaraca traže od nas, njihovih sestara, da zaštitimo intelektualnu slobodu i kulturu.“. Specifičnost ove profesije se ogleda se u tome što ne postoji zvanični organ koji  utvrđuje njena pravila. Ona čak pruža dotada nezamislivu slobodu ženama, da se oslobode „mirisa reči gospođica“. Mirisa koji bi ih u Vajtholu ograničavao a koga baveći se književnom profesijom mogu da se oslobode pišući jednostavno pod muškim imenom. Tu već dolazimo do problema koji je čvrst dokaz da je prostitucija uma daleko gora od prostitucije tela. Uočava vezu između fotografoja skrnavljenih tela i razorenih domova i prostituisanja kulture i intelektualne slobode, apelujući na ćerke obrazovanih muškaraca de se nikome ne potčinjavaju, te samim tim i da vrše preljubu uma, već da utilitarizuju jedino sredstvo koje im je na raspolaganju, a to je književnost, ne bi li sprečile rat. Ako bismo, ističe Vulf, predale ovu gvineju muškarcima, kultura bi se prostituisala. Autorka uvodi termin „infantilna fiksacija“, njime obrazlažući, da bi posledice tako psihološki duboko ukorenjenih stavova bile poražavajuće za bilo kakav napredak društva, samim tim integraciju žena u i neke „ozbiljnije“, „skuplje“ profesije u budućnosti. Koreni su sveprisutni, ali i društveno prihvaćeni deo viktorijanskog društva; ogledaju se u kontoli očeva u odnosu na ćerke, po pitanju svih onih oblasti u kojima bi ćerka mogla da ostvari samostalni izbor, kao što su odabir partnera i posedovanje finansija. Vulf govori, pomalo kontradiktorno, o rešenju ovog problema, pozivajući se na ravnodušnost kao kapitalnog sredstva borbe koja bi na raspolaganju imao ovaj metaforički pokret ćerki obrazovanih muškaraca ( što smo već ranije u radu spomenuli da je bilo osporavano i negirano kao bilo kakv mogućnost za ostvarenje napretka).

Ipak, po mom mišljenju, najupečatljiviji citat eseja koji se bavi dodelom treće gvineje, jeste i onaj koji smo ranije istakli iz teksta Adrijen Rič: „Marginalka kao žena nema domovinu. Kao žena ne želi nikakvu domovinu. Kao ženi, njena domovina je ceo svet.“. Rič takođe apeluje: „Razmišljajte o geografiji, a ne o državi ili domu. Znam da sam živa ljudska individua koju je mladi Marx nazivao “prva premisa čitave ljudske istorije.(…) Moje telo nije samo žensko i belo, već i jevrejsko. Geografska lokacija je u doba kada sam se rodila  bila odlučujuća. Bila sam “mischling”, mešanka Arijevke, imala sam četiri godine kada je nastao Treći Reich. Da sam rođena u Pragu, Amsterdamu ili Lođu, a ne u Baltimoru, kao desetogodišnjakinja ne bih imala adresu”. Time, na malo prugačiji način, upravo i Vulf „zaključije“ ovaj, naizgled, pomalo nedovršen koncept isistirajući na tome da ženi kao domovina „preostaje” ceo svet. A nesebični dar  koji autorka predviđa kao sredstvo radi postizanje cilja je da bi svaka marginalka mogla i želela da pruži ovakvoj domovini jeste mir i sloboda. Rič je baš kao i Vulf vrlo samosvesno pristupila ovoj tematici, ali na drugačiji način analiziraju tlačitelja iz redova povlašćenih grupa i potlačenih, pritom ne isključujući svoje društvene i političke odgovornosti, jer dok se Vulf obraća marginalkama, Rič želi da izoluje pojedinaca u borbi.

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments