Pismo poglavice Sijetla

Veliki poglavica u Vašingtonu ponudio nam je da kupi našu zemlju. On nas takođe uverava u svoja iskrena osećanja. To je ljubazno od njega, jer znamo da mu naše prijateljstvo nije potrebno. Mi ćemo razmisliti o njegovoj ponudi. Jer znamo da ako je ne prihvatimo, beli čovek će doći sa oružjem i uzeti našu zemlju. Veliki beli poglavica u Vašingtonu može verovati onome što poglavica Sijetl kaže, isto kao što naša bela braća mogu verovati promeni godišnjih doba. Moje reči su kao zvezde – ne blede.

Kako neko može da kupite ili da proda nebo, toplinu zemlje? Ta misao nam je strana. Mi ne  posedujemo čistoću vazduha ili odsjaj vode. Kako to možete da kupite od nas? Sva ova zemlja je sveta za moj narod. Svaka  svetlucava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka izmaglica u mračnim šumama, svako svetlucanje i svaka buba, sveti su u tradiciji i svesti moga naroda. Nektar koji kapa s drveća nosi sećanje na crvenog čoveka. 

Vaši mrtvi prestaju da vole vas i svoju domovinu čim prođu vrata smrti i nađu se među zvezdama. Ubrzo bivaju zaboravljeni i nikad više ne dolaze nazad. Naši mrtvi nikada ne  zaboravljaju ovu predivnu zemlju, jer je ona majka crvenog čoveka. Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisne trave su naše sestre. Jelen, konj, veliki orao – svi su oni naša braća.  Stenoviti vrhovi, rosa u travi, beskrajne prerije i čovek – svi pripadaju istoj prodici. Stoga, kad Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju – traži previše od nas. Veliki beli poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto gde možemo živeti u sigurnosti. On će biti naš otac, a mi njegova deca. Ali uskoro će beli čovek preplaviti zemlju kao što reke bujaju posle kiše.

Ne, mi nismo istog roda. Naša deca se ne igraju zajedno i naši stari ne pričaju iste priče. Mi ćemo razmotriti vašu ponudu o kupovini naše zemlje, ali to neće biti tako lako. Jer ova zemlja je za nas sveta. Čista voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv  naših predaka. Ako vam prodamo našu zemlju, morate znati da je ona sveta i morate tome naučiti svoju decu da svaki zagonetni odsjaj u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanja moga naroda. Žubor vode je glas oca mog oca. Reke su naše sestre, one gase našu žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju, morate se setiti da tome istom naučite svoju decu da su reke naše sestre – kao što su i vaše. I od sada rekama morate pružiti negu kakvu biste pružili vlastitoj sestri ili bratu. Crveni čovek se uvek povlačio kada se beli čovek približavao, kao što se jutarnja magla povlači od jutarnjeg sunca. Ali za nas je pepeo naših predaka svet i njihova grobnica je posvećeno mesto. Mi znamo da beli čovek ne razume naše običaje. Za njega je svaki komad zemlje isti, jer je on stranac koji dolazi noću i pljačka zemlju. Ona nije  njegova sestra, već njegov neprijatelj – i kada je pokori, on odlazi dalje. On ostavlja iza sebe grobnice svojih predaka, ali to ne grize njegovu savest. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu rađa decu zaboravljeni su.  Ponaša se prema svojoj majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegova pohlepa će jednog dana proždrati zemlju i ostaviti samo pustoš.

Ne znam! Naši običaji su drugačiji od vaših. Izgled vaših gradova bolan je očima crvenog čoveka. Ali možda zato što je crveni čovek divljak koji ne razume ništa? Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde se može čuti šuštanje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda je to zato što sam divalj i ne razumem. Buka u gradovima je uvreda mojim ušima.

Šta vredi ljudski život ako čovek ne može da čuje usamljeni krik divokoze ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blago šaputanje povetarca kad se poigrava nad licem močvare, kao i miris vetra pročišćenog podnevnom kišom i mirisom borovine.

Vazduh je dragocen crvenom čoveku, jer sve što je živo deli isti dah – životinje, drveće, ljudi. Izgleda da beli čovek ne opaža vazduh koji udiše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na zagađen i loš miris vazduha. Ali ako vam ustupimo svoju zemlju, morate se setiti da je vazduh za nas dragi prijatelj, da vazduh deli svoj duh sa sveukupnim životom koji podržava. Vetar koji je našim precima dao prvi udisaj, prihvatiće i njihov poslednji izdisaj. Vetar će i našoj deci uliti duh života. Ako vam prodamo našu zemlju, morate je čuvati kao svetinju, kao mesto na kome će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu o kupovini naše zemlje. Ako odlučimo da je prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovek se prema životinjama ove zemlje mora odnositi kao prema svojoj braći. Ja sam divlji čovek i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade bizona kako trunu po preriji, ostavljeni od belog čoveka koji ih je ubijao iz voza. Ja sam divlji čovek i ne mogu da razumem kako gvozdeni konj koji dimi može biti vredniji od bizona, koga mi Indijanci ubijamo samo da bi se održali u životu. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha, jer sve što se događa životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane. Sve što pogađa zemlju, pogađa i zemljine sinove.

Morate naučiti svoju decu da je zemlja pod vašim stopalima pepeo vaših dedova. Da bi vaša deca poštovala zemlju, moraju znati da je zemlja ispunjena dušama predaka, da je zemlja sa nama u srodstvu. Naučite vašu decu ono što smo mi naučili našu, da je zemlja naša majka. Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo, pljuje na sebe samog. Mi znamo: zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u tkanju. Šta god da čini tkanju čini i sebi samom.

Tvoj predlog je razuman i ja verujem da će ga moj narod prihvatiti i povući se u ponuđeni rezervat. Tamo možemo živeti izdvojeno i u miru. Ne znači nam puno gde ćemo provesti ostatak našeg života, ionako je blizu kraja. Naša deca su videla svoje očeve ponižene i pobeđene. Naši ratnici su postiđeni – njihovi dani su prazni, trujući svoja tela slatkom hranom i jakim pićem. Još samo nekoliko meseci, nekoliko zima – i neće više nijedan potomak moćnih plemena koja su lutala ovom zemljom, ili živela u srećnim domovima, zaštićena Velikim Duhom, doći nazad i oplakivati grobnice naroda koji je jednom bio moćniji i sa više nade nego tvoj. Ali zašto da žalim za nesrećnom sudbinom svoga naroda? Pleme sledi pleme i nacija smenjuje naciju kao talasi na vodi. Bog vam je dao vlast nad životinjama, šumama i crvenim čovekom – iz razloga nama nepoznatog. Možda bi razumeli kada bi poznavali snove belog čoveka, kada bi znali koju nadu on uliva svojoj deci u dugim zimskim noćima, koje buduće vizije ispunjavaju njihovu svest oblikujući im sutrašnje želje. Ali mi smo divlji ljudi. Snovi belog čoveka su za nas skriveni. I zbog toga što su skriveni, moramo odabrati svoj vlastiti put. Mi cenimo pravo svakog čoveka da živi onako kako hoće. Ali kada zadnji crveni čovek nestane i kada sećanje na njega bude kao senka oblaka koji plovi prerijom, još uvek će duh mog naroda živeti u ovim šumama. Jer mi volimo zemlju kao što novorođenče voli svaki otkucaj majčinog srca. Ako vam prodamo svoju zemlju, onda je volite kao što smo je i mi voleli, štitite je kao što smo je i mi štitili. Nemojte nikada zaboraviti u kakvom je stanju bila kada ste je preuzeli. I svom svojom snagom, moćima i srcem – sačuvajte je za svoju decu i volite je kao što Bog voli sve nas. Jednu stvar znamo, koju će možda i beli čovek jednom spoznati – naš Bog je isti Bog.

Vi sada mislite da ga možete posedovati kao što želite da posedujete našu zemlju. Ali to ne možete. On je Bog čoveka. I njegovo srce kuca isto i za crvenog i za belog čoveka. Ta zemlja je draga Njemu i vređanje zemlje je preziranje Boga. Tvoj pad je možda daleko, ali će sigurno doći. Jer čak i beli čovek, pa kad bi se i sa samim Bogom družio i razgovarao kao sa prijateljem, ne može izbeći zajedničku sudbinu. Beli čovek će takođe otići, možda i brže nego sva druga plemena. Nakon svega, možda možemo postati braća. Videćemo…

Nastavite da prljate svoj vlastiti krevet i jedne noći ćete se ugušiti u vlastitom smeću. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu vam dao vlast nad njom kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je za nas misterija jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i svi divlji konji ukroćeni, kada će  tajnovite šume zaudarati na bele ljude i pogled na zelene brežuljke biti zamrljan brbljajućom žicom…

Gde su divljine? Nestale su. Gde je orao? Nema ga više. Kraj je života i početak borbe za opstanak.

Piše: Aleksandar Dramićanin

Originalno objavljeno: metaphysica.rs/blog/pismo-poglavice-sijetla/

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments