Leto, pijuckam pivo na „Adi“, jednim okom posmatram zgodne devojke u prolazu, a drugim čituckam Kantov esej „Ka večnom miru“. Ne bih da previše davim o Kantu  (nemam intelektualni potencijal za tako nešto) ali mi se učinilo kao zgodno štivo dok besni rat u Ukrajini, napetost oko Tajvana, pa napad nožem na Ruždija i ko zna šta još će se dogoditi, dok ne izađe ovaj tekst.

Uglavnom, pre nego sam se dohvatio eseja, pročitao sam tumačenje profesora Zorana Kinđića koji je to fino iseckao, pa dok sam na plaži, mogu sve lepo da progutam. Ukratko o čemu je reč?

Ako već države ratuju, morale bi voditi računa da ne prave zločine, jer će doći do osvete, pre ili kasnije (zvuči vam poznato?). Pre potpisivanja mira, jer se svaki rat završava tako, mora se paziti da sporazum ne bude ponižavajući ili nepravedan, jer će ponižena stana samo čekati priliku da ispravi nepravdu (mi Balkanci, uvek imamo utisak da smo oštećena strana, je l tako?)  

Samo trenutak, upravo proleće preplanula plavuša na rolerima… Gde sam stao? Da, sad Kant govori kako bi trebalo ukinuti profesionalne vojske, jer dok god postoje, rat je na pomolu. Ko kod Čehova: „Ako visi puška na sceni, mora da i opali.“ Nastavlja o odlaganju problema, tačnije, bolje je ostaviti problem za budućnost, ako trenutno ne može da se nađe rešenje. Predlaže tri „zapovesti“, odnosno prava: državno-građansko, međunarodno i svetograđansko.

Zatim priča o „republikanskim ustavima“ zasnovanim na principima slobode. Ma koliko on u “Etici” insistira na slobodi kao samozakonodavstvu čistog, praktičnog uma kroz “moralni zakon”, ovde dodaje značaj “pravne slobode”. “Čovekom čak ni Bog ne može postupati kao pukim sredstvom”, tvdi Kant.

Opet mala pauza. Samo da uvučem stomak i odem po novo pivo (konobari na Adi, usporeni su ko da rade na crnogorskom primorju). Elem, spominje neku “načulnu sferu”, moj mozak ne dobacije toliko daleko, no kao mali miš mogu bar da osetim miris “sira”, tačnije da povežem na šta je mislio.  

“Zajčarac” hladan ko “zmija”. Aj, živeli. Ljudi, osećam jeziv stah. Šta se dešava? Hoće li da roknu onu nuklearnu elekranu u Zaporožju? Da li da Zelenskom i Putinu pošaljem ovaj esej na kome su (uzgred) zasnivaju povelje Ujedinjenih nacija o miru? Bajdenu, čini mi se da ne bi imalo smisla. Brat Si, ima to u malom prstu (doakaće Tajvan). Na kineskom znam da kažem samo: “Še, še.“ (u prevodu „hvala“), brat tera samo svoju politiku, niko ga ne zanima. Guglam vesti sa ratišta (ponovo, sećam se 90-tih). Ovaj put, više se plašim. Ne pomaže što sam sinoć gledao fantazija danski film „Jahači slobode“. Sa Kantom ima veze ko ja sa Monikom Beluči.

Šta mislite da se prebacim na nudističku plažu? Možda je tamo “gola istina”? Sebi postavljam pitanja. Jedan od „svetaca“ je rekao (mrzi me da guglam kako se zove): „Bog je pitanje, ne odgovor“. Kao ateisti, ovo mi se baš sviđa, jer tako vidim istinu. U pitanjima, ne u odgovorima.

Daću vam primer. „Kuda ide ovaj svet?“, ne samo da pomaže lično vama da se zamislite, nego i laska onome koga ste pitali (oseća se važnim), i njega navodi da malo promućka glavom. Ako sa druge strane kažete: „Ovaj svet ide u propast“, time dajete konačnu presudu i dovodite sebe u defanzivnu poziciju da branite to što ste ustvrdili.

Pa da li ovaj svet ide u neminovnu propast, ili kako se nada Kant, ipak teži večnom miru? Ako je u pravu, koliko je taj put dug? Da li je rat naše prirodno stanje, jer broj ubijenih se ne smanjuje, bez obzira na sva tehnološke i „spoznajne“ napretke?

Odustajem od nudističke plaže, ipak sam previše mlohav i mator da se izlažem podsmehu. Ali virim kroz ogradu. Hm, puno golih voajera, kako ih nije sramota? Da i su ove „slobode“, od gej populacije i njihovih parada, preko prava da se „paradira“ protiv njih, paradigma opšte situacije?

Ceo svet je uleteo u novu krizu, čak preti i nuklearna katastrofa.     

Možda je bolje baviti se banalnim temama, kao što je SMS poruka dostavljača pica? Samo pazite, možete se ozbiljno upetljati, ako pokušate da opravdate ili osudite postupak devojke koja ga je prijavila. Opasno je reći i da je ova tema banalna. Već će me neko načepiti, što nešto tako bitno, proglašavam nevažnim. Gde je dođavola ono „dugme“, gde se briše ovo što sam napisao?

Za P.U.L.S.E: Vojislav Radojković    

  Društvo, kolumna, Vojislav Radojković