Maroko – plavi grad Šefšauen (Šefšaen)

Sve do 1920. godine, u udaljenom gradiću Šefšauenu ili Šefšaenu (Chefchaouen, skraćeno – Šauen) na severoistoku Maroka, sa nebesko-plavim i marinsko-plavim kućama prosutim na obroncima zelenog planinskog masiva Rif, svim hrišćanima – bez izuzetka, ulaz je bio zabranjen. Nakon pokušaja pokrštavanja i progona iz njihove domovine Al Andaluza, u XV veku utočište na ovom mestu – na severu Afrike, pronašla je grupa Mavara (Arapa) i Jevreja, izbeglica iz južne Španije. Nakon rekonkiste i zlodela španske Inkvizicije, Mavari i Jevreji više nisu želeli kontakt sa hrišćanima zbog čega su im u svom novom utočištu dodatno zabranili prilaz. Navodno je tokom pet vekova, ovo pravilo samo u dva navrata prekršeno, poslednji put početkom XX veka, kada su dva Amerikanca jevrejskog porekla, prerušeni u lokalne Jevreje i uz poznavanje hebrejskih običaja uspeli da neprimećeni uđu u grad. Kada su pola milenijuma kasnije, 1920. igrom slučaja Španci dospeli do Maroka, osvojili Šefšauen i prvi put ušli u grad, bili su potpuno iznenađeni lokalcima – Arapima i Jevrejima, koji su govorili srednjovekovnim mocarapskim – zapadno-normanskim jezikom Andaluzije kojim su se nekada davno služili Arapi, Jevreji i hrišćani. Jezik koji se nije čuo skoro pet stotina godina, očuvale su izbeglice od španske inkvizicije u ovom udaljenom mestu. Otvaranjem gradića za pridošlice, ovaj zaboravljeni jezik vremenom je nestao, a u Maroku većinu stanovništva danas čine Arapi i Berberi.

U srednjem veku, osim tvrđave u centru mesta, novi stanovnici kazbe na obronku planine – na nadmorskoj visini od skoro 600 metara, zidali su kuće u beloj i okerastoj boji – veoma nalik onim u njihovoj rodnoj Andaluziji. Posle nekog vremena, navodno su Jevreji – kako bi se razlikovali od Mavara, svoje kuće krenuli da boje u plavo. Ovo je naime, samo jedna od nekoliko teorija o tome zbog čega je Šefšauen – ili skraćeno: Šauen, postao “plavi grad”, i to ostao sve do danas. Prema drugoj, manje zastupljenoj teoriji razlog plavo bojenim kućama su insekti, naročito komarci koje ova boja odbija. Bilo kako bilo, neveliki Šefšauen, jedno je od turistički najposećenijih mesta u Maroku, u kojem se na gotovo svakom plavom ćošku pešačke kazbe ovog gradića putnici fotografišu. Osim fasada, u Šefšauenu se plave i vrata, okna prozora, saksije, ali pešačke ulice u formi dugih stepeništa, koje najčešće vode strmo uzbrdo i nizbrdo ovog grada na obronku planine. Meštani i dalje – i sve više, svoje kuće farbaju specifičnom puder-indigo-marinsko plavom bojom, čak i u novom delu grada koji je vremenom nikao niže stare kazbe. Iako na obodu novog dela grada postoje i noviji, moderni hoteli, bio bi propust doći u Šefšauen i ne odsesti u staroj medini. Prelepe, tradicionalne marokanske kuće – rijadi, i ovde su – kao i u ostatku zemlje, pretvorene u male hotele od najviše petnaestak soba. Kao u pričama iz “Hiljadu i jedne noći”, iz jedne od rijadskih soba sa baldahinom koji pokriva krevet – uz poslužen nam marokanski čaj od sveže nane, dok je sunce polako zalazilo iza stenovitih vrhova planina, uživali smo u panoramskim pogledima na plavi grad.

Osim prelepe plave boje, Šefšauen je poznat i po potoku Ras el-Ma na severoistočnom kraju sela, gde se u dnu kanjona kraj rečice nalazi niz restorančića i kafeterija, mesta gde može da se kupi sveže ceđeni sok od pomorandže i žutog nara, i gde lokalne žene još uvek na starinski način, na potoku peru veš. U ovom kraju, u širokim krošnjama biljke planike – niskog drveća u planinama visine do hiljadu metara, raste maginja ili žižula (na španskom: madroña), vrsta voća nalik jagodi koja se slučajno našla i na grbu grada Madrida (medvedica koja se propinje na drvo madronje). Ovo retko, gotovo zaboravljeno voće, raste i u planinskim delovima priobalja zapadne Crne Gore i obale Hrvatske (Biokovo), a naročito na dalmatinskim ostrvima (Mljet, Korčula, poluostrvo Pelješac), gde starije meštanke od maginje još uvek prave džemove i stavljaju ih u kolače. U Španiji, ovo voće još nazivaju boraćinos (od špan. boracho, što znači – pijan), jer se nakon obilnijeg konzumiranja maginje, često stvara osećaj nalik pijanstvu.

Iznad potoka Ras el-Ma, povrh najviših i najstrmijih delova Šauena, u planinskom masivu Rif, nekoliko kilometara dalje od turističke rute za šetnju i planinarenje, evropski hipici su sredinom XX veka otkrili polja kifa – marokanskog hašiša koji se – iako zvanično zabranjen, konzumira u ovom kraju i povremeno bez pardona nudi turistima. U oktobru 2018, dok je oko devet sati uveče po već mrklom mraku, duž prilično lošeg i neosvetljenog magistralnog puta naš međugradski autobus iz Šefšauena grabio za Fes, vozač je odjednom i bez najave zakočio. Otvorivši vrata, sa još jednim od samo osam putnika u autobusu – od kojih su njih četvorica bili uposlenici u autobuskoj kompaniji, krenuo je da iznosi nekoliko većih, umotanih paketa, žurno ih ubacujući u kombi koji se odjednom stvorio parkiran kraj puta. Nakon dva do tri minuta krenuli smo dalje, da bi se nakon petnaestak minuta autobus ponovo naglo zaustavio. Ovog puta, vozač je žurno izašao i prišao policijskom vozilu koje je bilo zaustavljeno na drumu, i nakon kratkog razgovora sa policajcem vratio se u autobus. Na putu do konačnog odredišta – autobuske stanice u Fesu, više se nismo zaustavljali. Zaključak koji se nametnuo sam od sebe, imao je veze sa potonjom policijom koja je činilo se – izgleda bila obaveštena o prebacivanju paketa i imala veze sa ovom “akcijom”. Ili smo događaje kojima smo prisustvovali, ipak potpuno pogrešno protumačili. I to nije sve. O plavom gradu, našoj zgodi u vezi hašiša i putovanju čitavim Marokom, ali i drugim zanimljivim delovima planete, veliki broj putopisa možete pronaći na mojim internet, Facebook i Instagram stranicama “Umetnost putovanja”.

Autor teksta i fotografija: Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su internet stranice “Umetnost putovanja” i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta ni fotografija bez znanja i odobrenja autora.

Izvor: Umetnost putovanja