Победник Туговизије: Најтужнија песма света је “Марш на Дрину”

СРБИЈА НА ФИЛМУ 7. ДЕО

THE SADDEST MUSIC IN THE WORLD 2003

Канадски филм са Србијом тематски у центру пажње који ћемо данас обрадити далеко је од мејн стрим забаве какву смо помињали у Олуји с Навароне, Новембарском Човеку и Из Русије с Љубављу. (Па чак и питком ноаровском хорору из 40-их Људи мачке). Пре је ближи Ворхоловом Франкенштајну и Фелинијевом Е Ла Наве Ва. Могло би се рећи да је отприлике стилски негде између њих два. Необичан хибрид између трагикомичне бурлеске и озбиљне глобалне социополитичке критике. Овај за Канадске услове изузетно скуп филм од скоро 4 милиона долара покушава да својим артифицијелним стилом имитира црно бели израз филмове из ере двадесетихтих и тридесетих година. Ћерка Ингрид Бергман – Изабела Роселини која носи главну улогу овде снимана је од стране режисера Гаја Мадена на такав начин филтера и углова да што више могуће асоцира на своју мајку – најсјајнију холивудску звезду касних 30-их и 40-их. И сама унутрашња радња филма дешава се у овом међуратном  историјском периоду.

Током Велике Депресије 1933. у канадском граду Винпенгу баронеса (Роселини) Хелен Порт Хантли најављује ТУГОВИЗИЈУ – интернационално надметање у тужнијој музици свих земаља а у циљу одабира најтужније песме света.

Ово надметање је у ствари само реклама за њену пивску компанију која полако диже главу спремна за извоз у Америку након најављеног укидања дотадашње прохибиције алкохолних пића. Сходно томе победници сваког круга надметања спушају се тобоганом у базен препун пива. Чак су и ноге саме баронице које је изгубила у саобраћајној несрећи замењене стакленим удовима пуним пива. (Те тако изгледа као пола Бир фест а пола франкенштајнова невеста – дива).

Први се на Туговизији надмећу Сијам и Мексико. Мексико односи победу песмом мајке о својој пеминулој беби – насупрот инструментал о тајфуну који је Сијамцима разорио домове. Пољска по тузи побеђује Немачку, Африка – Канаду, Индијци- Ескиме… Пропали Бродвејски продуцент Честер Кент постепено поткупљује учеснике такмичења да би наступили са њим за Америку. Ипак није очекивао да ће се његов виртуозни брат Родерик пријавити у конкуренцију. Под псеудонимом који одаје почаст Принциповом атентату на Фердинанда у Сарајеву: ГАВРИЛО Д ГРЕJТ он наступа у има СРБИЈЕ уз своју композицију инспирисану трагичним догађајем који је довео до Светског рата у коме је преко 9 милиона људи изгубило животе.

Представник Србије Родерик у једној сцени каже да се никада у животу нигде није осећао као код куће све док није једном коначно прошетао улицама Београда. Његова жена Нарциса која је након смрти њиховог сина доживела амнезију говори  како је пореклом из Србије али јој као заборавној нико ког сретне то не верује.

Песма коју Гаврило Тхе Греат изводи као српску на прво извођење не личи ни на једну нашу познату народну мелодију али када се нађе у суперфиналном грен слем окршају са Америком и њиховом California Here I Am убрзавши се по темпу око сат и 29 минута трајања филма на пар секунди добија форму Марша на Дрину (или сродног по лествици силазног пасажа у песми Кад се сетим Зоро тебе у извођењу Славка Перовића).

Авај пар секунди овог српског домољубног  дернека је превише и довољно да попуцају како жице на виолончелу тако и стаклене ноге организаторки туговизијског концерта. Настаје свеопште расуло али звучна (фа-ми-ре-ми-до-ми-ми) шифра из прапостојбине отвара давно затомљена врата перцепције Родериковој до тад амнезичној Нарциси и док блазирани антијунаци филма успешно докрајчују једни друге срчом стаклених ногу пар који је до тад од њих и остатка света највише пропатио коначно одлази у чини се сретнију будућност.

Овај филм освојио је награду удружења филмских режисера Канаде за изузетно достигнуће у продукцијском дизајну играног филма. Уз то добио је још три Џини награде за најбољу монтажу, музику и костим. На фестивалу америчке комедије добио је признање као откриће године. Генерално похвалним рецензијама придружио се и еминентни критичар Роџер Еберт. Haхвалио је овај филм као потпуно оригиналан и препоручио га као нешто што сигурно у биоскопу још нисте видели.

Али нас одавде занима највише оно што смо овде чули. А то је – зашто је српска песма најтужнија на свету? Зато што су Срби изазвали Први светски рат – то је јасно и из експлицитног дијалога у филму. Зашто “Марш на Дрину”? Зато што је вероватно најамблематскија звучна илустрација овог догађаја: “Ја не знам да ли има нека пјесма која ме може тако узбудити као она мелодија ‘Марша на Дрину’, јер све ми се чини да чујем топот оне српске коњице која напредује према Дрини, да чујем онај звук кад се ваде сабље”, говорио је Бранко Ћопић.

“Марш на Дрину” су 1966. обрадили како чувена Хенк Марвинова британска рок група The Swadows тако и амерички гитариста Чет Еткинс на свом албуму Из Нешвила с љубављу.

Иначе ове године навршило се читаве 102 године од настанка те чувене корачнице коју је Станислав Бинички компоновао у Крагујевцу 1914. године. Неочекивано – композитор најпознатије и многима најомиљеније српске песме био је син Хрвата и Немице. (Отац Станислава Биничког, Стеван рођен је у Лици и пореклом је био Хрват. У Србију је дошао 1868. године, а из брака са Маријом, пореклом Немицом, 1872. у селу Јасика крај Крушевца родио се и наш музикални Станислав). Кад је порастао Станислав Бинички је водио оркестар Краљеве гарде као и војни оркестар, а “Марш на Дрину” компоновао је на самом почетку Првог светског рата. Ова композиција била је посвећена првој победи српске војске на Церу 1914. године и команданту Миливоју Стојановићу Брки, који је предводио чувени Гвоздени пук. (Осим што је компоновао “Марш на Дрину”, Бинички је био и зачетник савремене српске музике – написао је прву српску оперу “На уранку”).

Поменута песма је постала хит на Западу и то захваљујући нашем књижевнику Иви Андрићу!  Андрић је наиме 1961. у Стокхолму примио Нобелову награду управо уз звуке “Марша на Дрину”. Писац је са собом у Шведску понео стару, предратну плочу и инсистирао да му награда за његов роман “На Дрини ћуприја” буде уручена баш уз ову песму. Швеђанима се та нова мелодија много допала, те се песма муњевитом брзином проширила по целом свету.

“Марш на Дрину” су тако између осталих, обрадили белгијски The Jokers, шведски The Spotnicks, холандски хармоникашки дуо Де Кермисклантен, италијанка Франка Сицилијано, јужноафрички органиста Чери Вајнер…Од извођача са еx-YU простора, своје верзије касније снимили су Точак, Џони Штулић, Лајбах…

У јулу 1964, на педесету годишњицу Великог рата, филмски спектакл Жике Митровића “Марш на Дрину” вратио је још једном у Југославији на велика врата ову композицију кад се мелодија старог марша 17. јула 1964. заорила у арени у Пули, где је филм добио и награду публике на филмском фестивалу. “Марш на Дрину” тек потом те 1964. године добија и текст, а написао га је новинар и публициста Милоје Поповић Каваја који каже да је својим стиховима желио да “симболизује одбрамбену жељу српског народа, не агресивну”.

Амерички препев под називом “Little Soldier Boy” снимила је 1964. године популарна певачица Пети Пејџ (1927-2013). У њеној верзији песме “Дрина” је име за  играчку – дрвену фигурицу војника. У рефрену као опомена војницима да добро промисле чије су то они све марионете било кад губе било кад побеђују иду стихови: “Music, music, swinging and dancing, hopping to the polka band. Hoopla, hoopla, (happy is the bride, when everybody takes her by her hand…)“

Сигуран сам да би и глумац Љуба Тадић у улози Курсуле у горепоменутом филму Жике Митровића имао нешто пригодно да дода на ту тему за крај.

за П.У.Л.С: Младен Калпић 

Претходни текст

Следећи текст

  D.O.M.I.N.E, Film, Mladen Kalpić, Srbija i Holivud