Neki od takvih izdavača su Presing, Poetikum, Poetum (koji ima i izdavaštvo i mini-knjižaru). U dobroj meri su fokusirani na najnekomercijalniji i najteže za prodati deo književnosti – poeziju. Svakako, ako poezija nije mnogo čitana u širokim masama, da li je društveno-kulturološki opravdano da nestane ili bude zaparložena u hodnicima prošlosti i glavama zanesenih poeta?!

Tržišna vrednost, ekonomska vrednost – nije što i društveno-nacionalna vrednost. Što znači da bi trebalo država da ima nacionalni interes da se time bavi. Državni je interes da je nacija obrazovana i prosvećena, kompetentna sa znanjem. Jer te izdavačke kuće koje smo naveli i takav model biznisa iako teško održiv, treba da postoji jer je to nacionalni interes. Državi svakako trebaju pesnici, ne samo po zvanju, nego u duši ljudi koji gledaju tako na svet umetnički. Mi smo homo sapiens, najviši stupanj u evoluciji, i više smo od pukog preživljavanja (da jedemo, da spavamo i da se parimo). Te izdavačke kuće otkrivaju neke nove pisce, koji će u doglednoj budućnosti preuzeti možda književnu scenu i uticati na formiranje stava javnog mnjenja. Doprinosiće kulturi i javnoj misli/narativu, obliku bivstvovanja.

U suštini, tematika se svodi, kao i mnogo stvari u životu – na novac. Bizni modeli koji su teško održivi tih izdavačkih kuća su nategnuti. Zar ne bi bilo lepše, korisnije i totalno svrsishodno za društvo da ako već država nema sopstvene mehanizme da materijalno pomogne nove stvaraoce i kreatore u književnosti i pisanoj reči, da zbog sopstvenog nacionalnog interesa da, ako ne subvencije i direktne investicjje, ono bar poreske olakšice da budu na snazi?! Jer ponavljam, mi smo homo sapiens i više smo nego samo da jedemo i spavamao i radimo. mi smo duhovna bića, mi smo intelektualna bića. Mi se znanjem, umešnošću i kreativnosšću takmičimo sa ostalim nacijama u svetu. A to znanje i umeće se uči iz tih knjiga, Koje obezbeđuju izdavači. Investicija u budućnost je kad uložeš u autore i znalce, naučnike, pesnike koji tek dolaze. Koji će tek menjati svet ili naciju. I lokalno da urade je već nešto, ne mora da bude na globalniom nivou.

Radi iliustracije i lakšeg prikazivanja stvari o kojoj pišem, evo primera iz mog Poetuma. U Poetumu imamo izdavaštvo, a takođe i mini-knjižaru, gde najviše poeziju i Poetum izdanja prodajemo (više od 20 izdanja do sada za nešto manje od dve godine postojanja). I dolaze ljudi, posećuju nas, ali mi poslujemo kao svaki drugi kafić (Poetum centrala, koja je do nedavno bila u podzemnom prolazu na početku Knez Mihailove ispod palate Albanija). I kad neko odlučuje gde da sedne na kafu, ima u ponudi 100 kafea u Knez Mihailovoj. Zašto baš u Poetum centralu?! I tako jednaki sa konkurencijom, tržišno, poreski, ipak je Poetum ugroženiji i ranjiviji za opstanak jer delatnost kojom se bavimo (knjige) je nekomercijalna i teško isplativa; i fela ljudi koji se okupljaju kad nas nisu tu primarno da piju (troše mnogo para), već su zbog promocija knjiga, zbog kulture, umetnosti, zbog toga ko sve dolazi od ljudi i šta može da se od tema proćaska. A druga stvar, svako će popiit kafu, a neće baš svako kupiti knjigu.

———————————————

za P.U.L.S.E Nenad Petrović