Kazuu Umezu-senseju/To Kazuo Umezu-sensei

(03.09.1936-28.10.2024)

Intro: 怖いでえ～す。。。

Šta je zajedničko apsolutno svim strip autorima na planeti?

Pa, činjenica da se plaše. Nebitno čega, nebitno u kojoj meri – svi se plaše. Strah je jedan od onih zajedničkih sadržalaca čitavog čovečanstva. Ne postoji osoba na ovoj planeti koja nije osetila strah u nekom trenutku. I svi su u neku ruku fascinirani strahom. Najbolji indikator toga jeste horor žanr, kako u književnosti (odakle je u biti i potekao) tako i u svim drugim vidovima umetničkog stvaralaštva. I strip tu nije izuzetak.

Šta je zajedničko skoro svim autorima generacije od osamdesetih pa na ovamo?

Najveći broj njih voli mange. Na Zapadu, manga je krenula tek početkom devedesetih da se probija na širem planu (imalo je eksperimenata i pre toga, ali ništa naveliko; tema za drugi tekst), a anime, premda prisutan znatno ranije, je tek u minulim decenijama dvadesetog veka pronalazio širu publiku. Zasigurno pogađate, tada su osobe rođene od 1980-te pa naovamo bile deca. Današnje generacije umetnika su pogotovo zagrižene za đakonije iz Japana, kao i iz susednih država poput Kine, Južne Koreje i sl.

Dakle, ako imate jednu malu balkansku zemlju, ljubav prema mangama i fascinaciju prema hororu, rezultat je jednostavan – tematski broj visokokvalitetnog fanzina na temu horor mange, štampan u skladu sa konvencijama japanskih štampanih tomova (Tankōbon, 単行本) zdesna nalevo.

Drugim rečima, dobijate šesti broj hrvatskog časopisa OHOHOzin.

A sad nešto sasvim drugačije

Ovaj članak će biti nešto drugačije koncipiran. Naime, ovde se okuplja preko 30 autora i autorki stripa, svako sa različitim pristupom materiji i originalnim idejama. Prema tome, overićemo svaki individualni strip ukratko, sa blagim upoznavanjem sa materijom. Spremite se – tekst će biti poduži.

Strip 01: Lanci mastila (Sara i Silva Dervanović)

U moje selo rekli bi „prvo, pa muško!“ Prema tome, da nerviram ljude, reći ću „prvo, pa žensko – i još jedno žensko“. Sestre Dervanović donose svoju A-igru ovde uvodnom pričom u njihovu dužu storiju „Lanci mastila“, gde glavnog lika spopada crna kreatura koju niko sem njega ne vidi. Njeno delovanje će glavnog junaka da navedu da uradi nezamislivo – ali o tom drugom prilikom.

Strip 02: Crna Željka (Marko Dješka)

Željka Marka Dješke je osvojila srca mnogih, a ovde, u maniru Đunđija Itoa (čijeg je Dješka postao predani fan u poslednjih par godina) vidimo telesni horor, nepoznato, lavkraftovsko i crno. Pritom, preko Željke Dješka vetri frustracije oko modernog hrvatskog društva na idealni način – bez da ona izgovori i jednu reč.

Strip 03: Eho (Maja Perak, prema ideji Antuna Sekulića)

Nešto eksperimentalnija, priča o Petru i njegovim snoviđenjima nije nimalo laka. Perak crtežom dočarava šizofreniju koja se oseća na svakoj tabli, a koja je odraz onoga što je Sekulić verovatno na ovaj način hteo da vizuelizuje. Kratko, ali ni po kom osnovu slatko.

Strip 04: Zavjet (Antea Benzon)

Dve table su dovoljne da istaknu kako je Benzon efikasna autorka, što se dalo videti i na portalu „Morina kutija“. Kratka storija o smrti i ljubavi, pravo u centar i ni kadra više. Dakako sve preporuke.

Strip 05: Haiku Machine (Damir Stojnić)

A od kraćeg na duži. Stojnić pomoću izvanrednog stila donosi jednu novu estetiku u horor koja, razume se, odudara od mange dobrano. Međutim, to nadomešćuje natopljenošću japanskom mitologijom, kulturom i istorijom. Pritom, priča daje dovoljno prostora da se proširi i nadogradi čak i u malu antologiju za sebe.

Strip 06: Zakuro (Sara i Ana Živković)

Kad japanološkinje pišu priču, a pritom imaju praksu crtanja stripova od nekoliko godina, tandemski, samo kvalitet može da se očekuje. Mistična stvorenja, prigušena atmosfera, jezivo na sve strane – to je „Zakuro“ od prve do poslednje table. I kamo lepe sreće da vidimo još ovakvih izleta sestara u umetničko nepoznato.

Strip 07: 17 puta ONO! i jedan put TIME (Matija Pisačić)

A kad smo kod izleta u nepoznato, dolazi jedna od najkreativnijih kreacija u ovom haosu. Pisačić jako dobro zna kako da privuče pažnju stilom, i njegovo pripovedanje putem naslovnih strana fiktivnih časopisa je dragulj za koji vredi kupiti ovu kompilaciju.

Strip 08: Kolonija, strip o depresiji (Lea Kralj Jager)

Kralj Jager izuzetno dobro poznaje materiju. Kao ljubitelj mange, ova autorka je i najveći deo uredničkog tereta preuzela na sebe, što je opet nije zaustavilo da stvori jednu iznenađujuće pitomu horor priču. Pomaže i to što joj je stil neverovatno prijemčiv modernoj koliko i alternativnoj publici. Opet, stoji rame uz rame sa najboljim uracima u ovom časopisu.

Strip 09: Sm(j)ešani brak #15: Igor je požalio (Jana Adamović Yana)

Opet delo koje nije u manga stilu, crtež Jane Adamović je dobro poslužio da istakne ono što je hteo – jezu svakodnevnog života. Ovaj put je ključni lik njen suprug Igor kako se bori sa birokratskim sranjima sadašnjice. Činjenica da je ovo tek petnaesta epizoda govori o popularnosti njenog serijala.

Strip 10: Strah (Grga Grešnik)

Grešnik je u ovoj zbirci bio iznenađenje. Isto povučen Đunđiitoizmom velikog broja autora u ovom broju, on kreira simpatičnu priču sa porukom da bi trebalo možda, samo malčice, da ostavimo televiziju na miru. Čisto onako reda radi.

Strip 11: Ljepota (Lucija Mitar)

Kafkijanski i neuredno, a opet primetno, rad Lucije Mitar je osveženje, ali ne na način na koji biste pomislili. Naime, iako ima nekih elemenata horor mange, preciznije bi bilo reći da podseća na alternativnu mangu, poput naslova koji bi se objavljivali u sada ugašenom časopisu „Garo“. Mitar generalno ima stil koji ne ostavlja čitaoce ravnodušnim, te je ova priča koja govori pre svega o percepciji fizičkog izgleda dakako vredna pažnje.

Strip 12: Nema nade (Rebeka Šudić)

Mlada Šudićeva nam za potrebe ovog časopisa radi prvenac koji kombinuje telesni horor jednog Kronenberga ili Karpentera sa Itoovom estetikom i pripovedanjem svojstvenom današnjim modernim autorima. Ono što iznenađuje je izuzetan nivo profesionalizma i detalja za tako mladu autorku, i od svih stripova ovde, ovaj se definitivno ističe i na njega treba držati oko.

Strip 13: Kutija grijeha (Metodija Stojanovski)

Sličan pristup materiji poput Šudićeve ima i Stojanovski, sa kombinacijom kvalitetnog crteža, doslednim kadriranjem i narativom lakim za praćenje. Pritom, gotovo da nema kadra koji u sebi ne sadrži kreativno predstavljen telesni horor prožet dubokim psihološkim angstom. Preokret na kraju nekako dolazi kao kec na desetku. Niste sigurni o čemu pričam? Nabavite broj i znaćete.

Strip 14: A Rokkudan Tale (Darko Macan i Zoran Krušvar)

Macan ne bi bio Macan da svojim karakterističnim stilom ne nacrta jednu simpatičnu priču vezanu em za Milostivu Gospođicu Coronu-Chan, em za sve moguće horor stereotipe koje popularna kultura ima da nam ponudi. Ali iznenađuje to što Macan ovde nije bio scenarista. Te dužnosti je preuzeo Krušvar, koji jako lepo vodi priču od prvog do poslednjeg kadra, gde nijedan deo prostora nije bačen u etar.

Strip 15: Zombi riba (Ivana Geček)

Kad več govorimo o karakterističnim stilovima, tu je i Gečekova sa njenom Zombi ribom. Naglašavam da je ovo jedan od nekoliko stripova koji je znatno non-manga po svom crtežu – ukratko, ovo je stil Gečekove, samo su kadrovi poređani suprotno nego inače. To dakako ne umanjuje ni vrednost crteža, a ni suptilnu poentu onoga što je htela da kaže. I ne, ne odajem vam šta je htela da kaže, znam da ćete saznati i sami.

Strip 16: Zov praznine (Teodora Tintor)

Tintor uspeva da u malom broju tabli uveže dva maltene nespojiva elementa – slice of life priču vezanu za duševne boljke i kosmički horor. Naravno, ovi elementi su „nespojivi“ samo utoliko što na površini tako deluju, ali svako ko je iole čitao Lavkrafta i njegove saradnike zna koliko su zapravo ti elementi intimno povezani. Protagonistkinja stripa Tintorove to i pokazuje direktnim primerom gde se raspoloženje iste doslovce menja iz strane u stranu.

Strip 17: Ništavan (Sebastijan Mujić)

Mujić je novajlija u stripu, i za svoj prvi uradak se pokazao veštim. Njegov strip koji definitivno vuče inspiraciju Itoa u nekim osnovama je dobar indikator da stripom treba da se bavi češće. Pritom, vešte linije kojima se koristi i jednostavni likovni izraz služe svrsi horora kakav želi da istakne…

Strip 18: Uhoda (Bruna Ercegovac)

…a toj svrsi služe i jednostavni, uprošćeni rad Brune Ercegovac u njenoj priči o pričanju priča. Na neki način su Mujić i Ercegovac srodne duše, barem umetnički, s tim što je Ercegovac visprenija u crtežu i sebi dopušta malo više prostora za igranje, dok je Mujić, premda eksperimentalniji u izrazu, ipak nešto svedeniji i usmereniji.

Strip 19: Moja drugarica Keiko (Nađa Tiodorović)

Kao neko ko prati rad Tiodorovićeve od izdanja njenog stripovskog prvenca „Zveri u nama“, mogu da kažem da je „Moja drugarica Keiko“ definitivno pokazatelj njene zrelosti. Maltene stručan crtež sa bogatstvom detalja i scenama koje ostavljaju bez daha zasigurno Tiodorovićevu stavljaju u top 5 mladih srpskih strip autora, odnosno autorki, koji stvaraju danas. Tu nema dileme – upravo za ovakve talente su i stvoreni projekti poput OHOHOzin-a.

Strip 20: Tipojed (Ivana Rebić)

Rebić je interesantan primer autorke koja ujedno ima izvanrednu veštinu i donekle sputava sebe. Primera radi, njen crtež u svakodnevnim, normalnim scenama radnje je pomalo ukočen i pojednostavljen. Ne nužno loš, ali ne baš ni spektakularan. A onda se ubaci u scene horora, krupne kadrove i kreativna rešenja naracije, i tu zablista maltene bolje od ostalih autora u ovoj kolekciji. Opet, ovo je indikator izvanrednog autora u povoju, i iskreno se nadam da je „Tipojed“ početak nečeg većeg i konkretnijeg.

Strip 21: Home Sweet Home (Marta Licul)

Marta Licul se dobro koristi tzv. skrivenom opasnošću. Za razliku od većine autora ovde, u ovom stripu ne vidimo jasnu opasnost, već se sve dešava van kadra do poslednje scene – malo previše van kadra, jer opet imamo nedorečenost. Ali kako je Liculova mlada autorka sa godinama rada koje je čekaju, ne sumnjam da će već sledeći uradak biti za nijansu bolji.

Strip 22: Elicitacija ekoptičnog (Korin(a) Hunjak)

Kad čujete prezime Hunjak u stripu, očekujte eksperimentisanje. Očekujte i autorski pristup duž cele priče, sa dosta naracije i prožetim društveno-angažovanim temama. A o crtežu i kompoziciji ne treba ništa reći – kvalitet ovog kalibra se prepoznaje već nekoliko godina unazad, i Hunjak ovim delom ne pokazuje znake zaustavljanja, poput Zubić Vile koja postavlja novce deci za deoralisane dentiture.

Strip 23: Proklijala krv (Antonio Filipović)

A kad smo kod deoralisanih dentitura, treba istaći dentalni horor kakav se vidi u radu Antonija ATHAN-a Filipovića. Inspirisan serijama i filmovima smeštenim u dubokom svemiru, sa estetikom kakvu rabi i u svojim društveno-angažovanim stripovima pretežno LGBTQ tematike, Filipović pokazuje da je majstor postavljanja scene i građenja napetosti. Drugim rečima, u njegovim potezima se vidi jedna dobra filmičnost.

Strip 24: Puppet (Milan Živanović, Kachně Filipovna)

Dvojac Živanović-Filipovna donosi mangu koja kombinuje elemente horora sa Istoka i horora sa Zapada – napetost kakvu Japanci donose i kreativnost jedne kvalitetne creepypasta-e kao što je The Smiling Man. Naravno, pomaže i činjenica da se sve u ovom stripu odvija bez imalo dijaloga – tenzija se samim tim diže na jedan nivo koji ostaje sa čitaocem dugo nakon zaklopljenog magazina.

Strip 25: Don’t Smoke, Kids (Tomáš Pánek)

Sa četiri table i mnogo tekstura, Panek nam donosi kratku ali slatku priču o odnošenju smeća, i dalje od toga vam ne govorim. Samo ću dodati da je, premda i te kako inspirisano mangom, i Panekovo delo znatno zapadnije nego što se čini. To ovog češkog autora verovatno čini primarnim kandidatom za časopise poput negdašnjeg „Garo-a“ ili današnjeg „AX-a“ (rame uz rame sa Lucijom Mitar, jelte).

Strip 26: San pokladne noći (Valentina Stanić)

Valentina Stanić možda ne voli poklade…ili pak možda njen lik ne voli poklade u stripu, ali njen strip o pokladama jeste svakako za zavoleti. Opet, imamo manga pripovedanje tehnički, ali ne stilski – ako bi me na nešto ovaj stil podsetio, to je na radove Sonje Gašperov (o njoj vrlo brzo uskoro), i to je svakako osveženje u ovih poslednjih desetag stranica fanzina.

Strip 27: Prst smrti (Mirta Brkulj)

Mirta Brkulj je ovde odradila možda najmanje horor strip od svih. Ima tu obrisa manga stila, ali je dakako mnogo više inspirisan zapadnom animacijom pre svega ostalog. Pritom, delo je pensivno i preko naracije čitaocu govori mnogo toga, a opet nedovoljno. Cenim da ovaj strip neće biti svačiji cup of tea, ali da vredi – vredi.

Strip 28: WC Krleža (Vinko Barić)

Dođosmo i do Barića i Krleže. Barić je objektivno ovde najudaljeniji od manga izraza, a i horor ovde predstavljen je samo uslovno rečeno horor. Barić je ipak poznat po svom britkom peru i satiričnim izletima u umetnost, i to se ovde i te kako vidi. On sam će reći da mu manga stil ne leži, te je sama činjenica da je čitavu priču okrenuo da se čita suprotno od naviknutog dodatno pojačava njegovo umeće. A priču o WC Krleži nemam srca da vam spojlujem. Ovo je nešto što se mora doživeti punim plućima. Ili praznim slepim crevom.

Strip 29: Špijunka (Sonja Gašperov)

Pomenuh Gašperovu ranije? U ovom stripu, ona koristi dobro poznati trop ključaonice i elemente već poznate u velikom broju japanskih horor igara ovde prenosi verodostojno i jezivo, kako i priliči. Skinwalker legende, koje je internet popularizovao zadnjih par godina, takođe ovde igraju veliku ulogu – sve je ovo impresivno kada preko toga znate da je Gašperova ipak poznatija po svojim simpatičnim humoreskama o antropomorfnim vukovima negoli po hororu.

Strip 30: Krištanje (Ivan Marušić)

Krug zatvara Marušić koji neveovatnom veštinom elemente jedne horor manga priče predstavlja vrlo očito non-manga stilom, bližem nekom indie frankobelgijskom fazonu. Ako bih ga poredio s nekim autorima s naših prostora, to bi bili Boban Savić Geto i Zoran Janjetov. Senčenje i vladanje linijom uopšte Marušića ističu kao autora vrednog sopstvenog solo albuma, i premda mu je delo daleko od mange u vizuelnom smislu, pripovedački ju je pogodio jedan kroz jedan.

Znak kvaliteta

Varijeteti. To je prvo što mi pada na pamet što treba pohvaliti kod šestog broja OHOHOzina. Dakako, i prethodni brojevi su imali dosta toga da pokažu, dosta autora da istaknu, ali ovde se pokazalo jasno umeće i veština široke lepeze kreativaca. Sama redakcija fanzina će apostrofirati kako je veliki broj žena ovde učestvovao, i to je svakako za sve pohvale – mange, naposletku, svojom estetikom i dotiču oba pola podjednako, a interes za iste samo raste.

A raste i upoznavanje sa materijom. Uz dostupnost radova sa Istoka, hrvatski i uopšte balkanski autori koriste postojeće predloške da stvore nešto novo i nezaobilazno. Ovo se pogotovo vidi kod mladih autora koji tek stasavaju, ili pak kod autora koji su nedavno izdali svoje albume prvence. Drugim rečima, OHOHOzin br. 6 služi kao idealan CV booster za svakog umetnika.

Mesto za napredak

Naravno, ovo ne bi bila objektivna kritika bez isticanja nekih nedostataka. Ovde ću se fokusirati na jedan – vidi se da je većina autora, pogotovo starijih, zaglavljena u domenu jednog autora. Naime, nije tajna da je Đunđi Ito možda najizdavaniji manga autor na Balkanu, niti to da se smatra najboljim horor manga umetnikom uopšte. Međutim, ovo se negativno odrazilo na taj način što su autori neke njegove šablone doslovce prepisali. Već sam se nagledao lebdećih glava, spiralnih oblika, rascvetanih udova i otopljenog udvojenog lica Tomie. Moj predlog ovim autorima – ali i svim ostalim prisutnim u ovom izdanju – jeste proširenje vidika i istraživanje žanra. Pomaže tu svakako činjenica da je barem danas horor mange jako lako naći, što u papiru što onlajn, a autora je mnogo, taman dovoljno da se lepo i lagano istražuje.

OHOHOzin #6 – horor manga specijal: Prikladni pledoaje

Generalno gledano, OHOHOzin je objektivno najuspeliji od svih šest do sada objavljenih. Ima ljudi koji vole da čitaju o AntiFa temama ili o kritici kapitalizma, to je sve kul, ali da se ne lažemo – mlade kupuje manga. Prodaja i popularnost ovog broja to dokazuju. Ali pre svega, oni dokazuju i činjenicu da među mladim autorima iz Hrvatske i ostalih delova Balkana postoji zrela mreža crtača i scenarista koji žele upravo mange da rade. Moj predlog – nek im se to omogući. Što pre. A nek OHOHOzin #6 posluži kao ideja vodilja za pravac u kome se treba kretati.

Za P.U.L.S.E Ivan Veljković, 12. novembar 2024.

  Antea Benzon, Antonio Filipović, Antun Sekulić, Bruna Ercegovac, Damir Stojnić, Darko Macan, Grga Grešnik, Ivan Marušić, Ivana Geček, Ivana Rebić, Jana Adamović Yana, Kachně Filipovna, Korina Hunjak, Lea Kralj Jager, Lucija Mitar, Maja Perak, Marko Dješka, Marta Licul, Matija Pisačić, Metodija Stojanovski, Milan Živanović, Mirta Brkulj, Nađa Tiodorović, OHOHOzin, Rebeka Šudić, Sara i Ana Živković, Sara i Silva Dervanović, Sebastijan Mujić, Sonja Gašperov, Teodora Tintor, Tomáš Pánek, Valentina Stanić, Vinko Barić, Zoran Krušvar