Mi smo zajednica otuđenih osoba koje samo sticajem okolnosti žive ili rade zajedno. Otuđenost ubija empatičnost, te otuda društvo čine pojedinci koji su tako okrnjeni, oštećeni i roviti podložni svakoj vrsti manipulacije koja nas sve zajedno, polako, ali sigurno vodi u propast.
Ova nova vremena, kako ih zovemo, nude ti slobodu na svakom koraku i oslobađanje od stega, ali to je samo privid. Sa svih strana te obasipaju parolama da niko i ništa nije preče od tebe. Nude ti prečice do sreće i uspeha. Negiraju bol, strah i priznaju samo pozitivan stav kao ishod i imperativ života, uz egoizam neslućenih razmera, u svakom momentu, zato ne trebaju da te iznenađuju njegove pogubne i nesagledive posledice na svakom koraku.
Moderna psihologija te stalno uverava da nikome nisi ništa dužan i propagira da se okreneš sebi i sopstvenom biću, kao jedinom ispravnom načinu življenja koji sigurno donosi sreću. Ono što imaš ti i svi mi zajedno sa tobom za posledicu su labavije veze među ljudima i sve više usamljenih, otuđenih dezorijentisanih i praznih osoba koje životare bez smisla i jasnog cilja, daleko od sebe, svoje suštine i ljubavi.
Niko od nas sam po sebi nije pusto ostrvo. Svako od nas je delić celine, i treba da se oseća tako. Prirodno je da smo među sobom povezani i da nas tuđa sreća raduje i veseli, kao što bi trebalo da nas tuđa bol dotiče bilo gde na svetu, jer mi smo obuhvaćeni čovečanstvom. Zato je uvek dobro dok god se pitaš, jer niko od nas nije sam od sebe došao na ovaj svet, ne postoji mimo sveta i nije sam. Takav nisi samo sebi dužan, nego i svetu koji te okružuje.
Nije uvek lako, ali te veze te drže da se ne rastopiš i pretočiš u jedinku koja nikome ne pripada i nije povezana sa drugima. Takav nesiguran nikome ne valjaš, najviše sebi. Koliko god ti knjige, priručnici i brzi kursevi savladavanja životnih prepreka nude brza i laka rešenja za prevazilaženje životnih problema tako što ćeš da ih negiraš, guraš pod tepih i svakog jutra sa grčom na licu pričaš sebi da si mali Bog, znaj to ti neće pomoći. Samo će ti zamaskirati ili još gore privremeno odložiti efekat problema koji te mori, i koji te čeka da se sa njim suočiš i da ga rešiš.
Ništa ti ne može zameniti istinski kontakt pun bliskosti i razumevanja. Toliko “ja pa ja” stvara užasne osobe, sebične i narcisoidne, u ekstremnim slučajevima psihopate koje ne mogu da se uklope niti u zajednicu, društvo, niti da grade odnose, nigde. Svima im je zajedničko da su nesrećni.
Loši odnosa su pojava koja postoji odvajkada od kada je sveta i veka, ali nikada kao sada ne beleži stalni porast. Loših odnosa ima u porodici, na poslu, u komšiluku, svuda gde su ljudi koji treba da budu zajedno i da sarađuju. Pošto ne mogu nigde da se uklope, potrošački mentalitet ih nagoni da kupuju još više novih knjiga, saveta i seminara za samopomoć, varku kao slamku spasa koji im nikada, ni približno, ne mogu zameniti stvarne odnose.
Stvaran život se sastoji od bura, a pojas za spasavanje su upravo veze koje imamo sa ljudima uz pomoć kojih se spasemo i sa kojima se radujemo kada se oluje i bure stišaju. Ovako usamljen i uplašen sve više ličiš na druge oko tebe, a svi zajedno na guske u magli koje nemaju pojma kuda su pošle i gde idu.
Jedan jedini razlog svega zlog, lošeg, negativnog, izopačenog i nerealnog, kaveza bez dodira sa duhovnošću, bogom i ljubavlju, jeste strah. Strah je ono čega treba da postane svestan svako od nas i svi zajedno, da ga ne negirao, jer strah je ono što je nasuprot onoga što ti jesi, što treba da budeš, što te odvaja od svega ljudskog, od vrline i od prave ljubavi. Strah te spaja sa pogrešnima, i tera da ostaneš sa njima dok bežiš od onih koje voliš, i gaziš one koje voliš, sve vreme povređujući samog sebe. Dok god se plašiš ti živiš u kandžama straha i sve stvari koje radiš kroz bilo kakvu prizmu straha, nećeš moći da upoznaš pravi mir, ljubav u sebi, a samim tim i oko sebe.
Zato se ne plaši, jer sve dok god se sklanjaš od drugih, od sveta, sve si dalje od sebe, a bliže promašaju, pogrešnim izborima, i odlukama, jer nesiguran čovek ne može da donosi dobre odluke ni za sebe niti je u stanju da se stara o drugome. Sve dok po onoj narodnoj “imadoh ne znadoh izgubih spoznadoh” kroz bol gubitka ne spoznaš radost života i dobitak, nećeš stvarno osetiti pun ukus života.
Maja Marković – MayaM 
Point nemo napisao/la Maja Marković dana
Pregled tekstova autora – Maja Marković →