Pol Sezan – Zbog čega je sve, uključujući i nas same, od nečeg načinjeno?

Ulogujte se / Kreirajte profil

Pol Sezan – Zbog čega je sve, uključujući i nas same, od nečeg načinjeno?

.

Become a Patron!

.

Portreti: Pol Sezan (1839–1906)

Svaki Evropljanin koji je živeo u XX veku i strastveno voleo slikarstvo morao se suočiti sa zagonetkom, tekovinama, neuspehom ili trijumfom životnog dela Pola Sezana. Umro je šest godina po početku veka, u svojoj šezdeset sedmoj godini. Bio je prorok, premda mu to, kao ni mnogim prorocima pre njega, nije bio prvobitni cilj.

U Luksemburškom muzeju u Parizu priređena je izvrsna izložba na kojoj je izloženo sedamdeset pet slika iz svih perioda njegovog života. To nam pruža priliku da se još jednom uverimo u svu njegovu originalnost. Za mene je, nakon čitavog života provedenog u druženju s njim, ova izložba bila pravo otkrovenje. Zaboravio sam na impresionizam, kubizam, istoriju umetnosti XX veka, modernizam i postmodernizam – i video jedino priču o njegovoj zaokupljenosti, njegovoj ljubavnoj vezi s vidljivim. A video sam je kao neki dijagram, jedan od onih dijagrama kakve možete naći u priručnicima za korišćenje nekog novog aparata ili uređaja.

Počnimo od crne boje kakvu otkrivamo na mnogim njegovim najranijim delima, naslikanim kada je imao dvadesetak godina. Toj crnoj boji nema ravne u slikarstvu. Njena nadmoć po nečemu podseća na tamu poznijih Rembrantovih slika, samo što je ovo crnilo mnogo opipljivije. Crno je poput kutije koja sadrži sve što postoji u materijalnom svetu.

Desetak godina kasnije, Sezan počinje da iz te crne kutije vadi boje: ne osnovne, već složene, postojane boje, i počinje da traga za mestima na koja bi ih, od svega što uporno posmatra, stavio: neki krov ili jabuka poslužiće za crvenu, neko telo za boju kože, neko mesto na nebu među oblacima za plavu. Te boje koje vadi su poput pletiva, ali nisu načinjene od konca ili vune, već od tragova četkice ili slikarske špahtle koji ostaju u uljanoj boji.

A onda, tokom poslednjih dvadeset godina života, Sezan te brisove boja počinje da nanosi na platno, ne na mestima gde bi ovi odgovarali pravoj boji nekog predmeta, već tamo gde bi pogledu mogli naznačiti put kroz prostor, ka nama ili od nas. Sve više delova belog platna ostavlja nedirnutim. Ti delovi, međutim, nisu nemušti: oni predstavljaju prazninu, zjapeće otvore iz kojih izranja materijalno.

Sezanovi proročanski pozniji radovi govore o stvaranju – stvaranju sveta ili, ako vam je više po volji, stvaranju vaseljene. Sada sam u iskušenju da crnu kutiju, koju vidim kao njegovo polazište, nazovem crnom rupom – ali time bi se sve svelo na igru reči, pa bi postalo suviše jednostavno. A Sezanov rad se odlikovao upornošću, istrajnošću i nije bio nimalo lak.

Rekao bih da je na njegovom slikarskom putu u jednom trenutku došlo do zaokreta ka eshatološkom, da je stvari počeo sagledavati na apokaliptički način. Od samog početka je bio zaokupljen tajnom materije. Zbog čega su stvari čvrste? Zbog čega je sve, uključujući i nas same kao ljudska bića, od nečeg načinjeno? Na najranijim delima ispoljavao je sklonost da materijalno svede na telesno: na ljudsko telo u kojem smo osuđeni da živimo. A bio je i te kako svestan šta je telesnost podrazumevala: naše žudnje, naše puste snove i našu sklonost bezrazložnom nasilju. Otuda se među temama koje je birao često javljaju ubistvo i iskušenje. Crnu kutiju je možda bolje držati zatvorenu.

Sezan je, međutim, postepeno počeo da proširuje predstavu ili osećaj telesnog, tako da on može uključiti i stvari za koje obično ne mislimo da imaju telo. To je naročito vidljivo na njegovim mrtvim prirodama. Svaka jabuka deluje autonomno, svaku je držao u ruci i video u njoj nešto jedinstveno. Njegove prazne činije od porcelana čekaju da nečim budu napunjene. Njihova praznina je u stanju iščekivanja. Njegov vrč mleka se ne može dovesti u pitanje.

U trećoj i poslednjoj fazi Sezanovog slikarskog puta, prema mom konceptualnom dijagramu, on nastavlja da proširuje pojam telesnog. Neki mladić, možda njegov sin, leži na travi pored reke negde blizu Pariza, i vidno je dotaknut vazduhom oko njega – isto onako kao što je njegov Mon Sent Viktoar u Provansi bivao izmenjen vetrom i svetlošću sunca kakva je sijala tog dana. Sezan je otkrivao komplementarnost koja je postojala između ravnoteže tela i neizbežnosti predela. Ulegnuća nekih stena u šumi Fontenbloa asociraju na prisnost pazuha. Njegove poznije baigneuses (kupačice) obrazuju vence slične planinskim vencima. Napušteni kamenolom u Bibemusu podseća na neki portret.

Kakva tajna počiva iza toga? Sezanovo uverenje da ono što opažamo kao vidljivo nije dato, već predstavlja konstrukt koji je zajedničko delo prirode i nas samih. Rekao je: „Predeo sebe misli kroz mene, ja sam njegova svest.“ Rekao je takođe: „Boja je mesto na kojem se naš mozak i svemir susreću.“

Tako je otvorio svoju crnu kutiju.

Pisao: Džon Berdžer

preveo Miodrag Marković

Izvor: XXZ Magazin

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.