Gizela Bok – „Jednako, zbog različitosti: politički diskurs sifrašizma“

Ženski/feministički pokret na kraju 19. i početku 20. veka

Gizela Bok pravi distinkciju između feminističkih pokreta i ostalih istaknutih pokreta za borbu za demokratiju, jer njegova svrha nije samo svedena na političku ravnopravnost, već je takođe i borba za žensku autonomiju. Generacijska praksa vođenja političkog diskusrsa između dva pola, „rodio“ je pokret sifrašizma, koji se uglavnom bazirao na američkim i britanskim časopisima, lecima, plakatima koji su poslužili kao pogodan medijum za obnavljanje pitanja položaja rodova i žena u društvu. Bok ističe tri teme koje se izdvajaju u ovoj razmeni mišljenja, ali i očiglednom zaoštravanju dijaloga, a to su : „prava, obaveze i jednakost „ljudi“ kao građana u tradiciji prosvetiteljstva i Francuske revolucije; učenje o „muškoj“ državi i muškom građanstvu; teorija parlamentarnog zastupanja sa njegovim klasnim konotacijama, onako kako je bilo razvijeno pre svega u Velikoj Britaniji.“

Autorka teksta nastoji da nas uputi u istorijat, tok i razvoj politike sifrašizma i boračka prava žena za pravo glasa. Tema nacije i nacionalne države i nacionalizma je neodvojiva od ovog pokreta, ističe Bok. Navodi različite, ali podjednako važne uspehe, hronološki ih ističući; U Vajomingu, Isle of Man, Australiju (koji kao svoj moto koriste „no taxation without representation“), izglasano je biračko pravo žena na koje se pozivaju i sifražiskinje Nju Džersija da bi osvojile svoje kratkotrajno pravo (1776.-1807.); U Evropi prednjači Finska koja ovaj zakon usvaja 1906. Godine; U Norveškoj, nakon odcepljenja od Švedske, koje je njihovo udruženje podržalo 1905., žene organizuju potpisivanje peticije, koje je odobreno 1907. ali potom osporeno 1913.; Šveđanke se još 1905. deklarišu kao „polovina nacije“, ali svoje pravo mogu da praktikuju tek 1919. godine; Žene u Danskoj svoju pobedu slave još 1915.; Irska koja je dugi niz godina i nakon usvajanja biračkog prava žena, ostala izuzetno tradicionalno i patrijarhalno ustaljena, ovaj zakon prihvata 1922.;

Gizela Bok apeluje na prisećanje svih dela pojedinaca i pokreta koja su prethodila i utrla put brojnih žena (ček i muškaraca, koji su naginjali struji sifrašizma), iz različitih zemalja i raznih kontinenata, koji su se zdušno borili u svim tim internacionalnim „rovovima“, hrabro izlažući svoj slučaj. Kada je u pitanju borba za ravnopravnost tj. koncept ukrštavanja „univerzalnosti i prirode“, Žana Deroan, oblikotvornica biračkog prava žena, 1849. putem letka uzvikuje u ime svih svojih istomišljenica: „leberte, egalite, fraternite“. Deroan insistira na tome da je jedna skupština sačinjena iskključivo od muškaraca nepodobna da struktuira položaj ženskog društva, kao i one sačenjene isključivo od elite. Ana Džejmson 1859. insistira na „communion of labour“, ukazujući na uvođenje zakona porodice u socijalne institucije, što bi reezultiralo harmoničnijim odnosima unutar samog porodičnog doma. Nailazimo i na burnu raspravu o rodnoj ravnopravnosti Milisent Foset iz 1871. koje sliči onoj Hedvige Dom: „Muškarci, kaže društvo, zastupaju žene. Kada je žena prenela mandat muškarcu?(…) Upravo sa istim pravom i robovlasnik može da zastupa svoje robove.(…) To je stari argument(…) Zar  žene treba da ga prihvate? Nikad više!“. Godine 1873. Henrijete Goldšmit se suprotstavlja tzv „muškoj državi“ u nemačkom časopisu „Neue Bahnen“, u kom svojim tekstom kroji krilaticu nemačkog ženskog udruženja: „Ne trebaju nam samo očevi grada, već i majke“. Godine 1874. Ana Maria Maconi, prilaže svoju peticiju, insistirajući na tome da muškarci ne mogu prirodno biti zastupnici žena, ona deklariše biračko pravo žena kao sastavni deo „preporoda žena“ (risorgimento delle donne), ali samim tim, kako Bok primećuje i „puta ka slobodi nacije“. Deceniju kasnije, Ibertin Okler započinje borbu protiv tzv „minotaur države“, kandidujući se „nelegalno“ na francuskim parlamentarnim izborima ona je značajno militantnija, ili slobodnija u borbi za svoje ciljeve i ističe da je došlo vreme za „majka državu“,što nas vraća na manifest Virdžinije Vulf. Elen Lange, kao jedna od istaknutijih figura ovog internacionalnog pokreta se 1896. oštro suprotstavlja „potvrđenom idealu muške države“, jer je, kako navodi: „ Ultima ratio muške države još uek fizička sila i rat“-ovo nas, što ćemo i kasnije primetiti podseća na utopistički ideal koji je satkala Virdžinija Vulf u svom eseju „Tri gvineje“, gde su žene te koje su u stanju da izbalansiraju taj prenaglašen maskulinitet, a samim tim i, ako integrisane u društvo na ravnopravan način, mogu značajno doprineti sprečavanju rata. Lange ukazuje i na francuske i engleske sifražiste i sifražiskinje rečima: „Samo žena u potpunosti razume sve potrebe i interese svog pola (…) tek s pravom glasa za žene opšte pravo glasa postaje nešto više od puke fraze.“. Prema mišljenju Elen Lange delovanje i učešće žena u društvu i institucijama bi moglo doprineti velikoj promeni u praksi socijalno ustaljenih normi, ona ovo izražava koristeći metaforu iz nama neimenovanog sifražističkog časopisa: „The women’s movement is organised mother-love“. Ona u odbranu rodne ravnopravnosti i kao postulat rosnih razlika citira i utav američke države Vajoming (koja je 1869. uvela pravo glasa za žene): „Budući da je jednakost u uživanju prirodnih i socijanih prava uslovljena političkom jednakošću, zakoni ove države garantuju svim građanima bez obzira na rasu, boju i pol, ista politička prava.“.

Internacionalni, poznati manifest iz 1907. godine je onaj Klare Cetkin, nju bismo mogli nazvati militantnijom od nekih njenih predhonica, jer ona otvoreno zahteva „istovremeno davnanje legitimiteta biračkog prava i oduzimanje legitimiteta „damama buržoazije“, sa njihovim „građanskim koketiranjem ženskim pravima““, kako navodi autorka. Cetkin insistira na primatu žene kao činitelja opšteg dobra, jer ono je vezano za dom i majčinstvo, ali je i aktivno oruđe, ako mu damo dostojan i zaslužen legitimitet. Ono što je zapravo osnova i krajnji cilj celog diskursa jeste izboriti se za proporcionalno biračko pravo; bilo da li su u pitanju neudate, udate žene, majke ili ćerke, iz bogatog ili siromašnog staleža.

Godine 1911., u Velikoj Britaniji jedna od vodećih istorijskih figura pokreta, koja je na do sada neviđenom putu da zapravo stvori koaliciju sifražiskinja i industrijalaca i radnika, je Katarina Maršal. Ona se poziva na razdvajanje pojmova „opšteg dobra“ i „dobra žena“, ali i na tzv „stav o separantnim sferama i karakteru polova“. Uprkos svemu insistiranje je ostalo na pozivanju na žensku iferiornost. Maršal ovo brani mišlju: „Kažete da, opšte uzevši, svaka žena ima nekog muškarca da je predstavlja (…) Ali, ni uz naj bolju volju muškarci ne mogu imati isto saznanje ni iskustvo o potrebama žena kao same žene, i to iz prostog razloga koji se tako često navodi kao antisifražistički argument: muškarci su muškarci, a žene su žene.“. Emilija Marijani se u u Italiji 1913. u, kako piše autorka, predvečerje italijanskih izbora, obratila ženama rečima: „Žene vi ste žrtve nepravednih i jednostranih zakona, jer su ih pisali samo muškarci i u isključivom njihovom interesu. Kada vam se kaže da je dovoljno da muškarci prave zakone i za žene vi odgovorite: „To nije istina“. Odgovorite da je muška duša suviše različita od ženske i da su interesi žena i muškaraca različiti, često i suprotni.“.

Autorka teksta analizira pre svega ono što je sifražiskinjama od najveće važnosti, a to je parlamentarno predstavljanje (ovaj diskurs nije vezan samo za ženska prava , već i za prava radnika, afroamerikanaca, ili kako se navodi „crnaca“). Ali diskurs se ne svodi na puku borbu oko jednkosti i „predstavničko-teoretskoj razlici“, jer ovde je započet diskurs koji, čini se, traje i dan danas, a to je rasprava o mačo ženama, o feminizaciji ili demaskulizaciji muškaraca, uopšteno govereći ovo je uvod u raspravu koja ne bira bread maker-e ili domine, već jedan zdravorazumski prikaz položaja i razlika u polovima i apel za opšteprivaćenost rodne i rasne ravnopravnosti.

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments