Popovićeva knjiga u Kantovoj biblioteci

Sve što je u vezi sa znamenitim ličnostima uvek je privlačilo posebnu pažnju. Život filozofa Imanuela Kanta (Immanuel Kant), miran i jednoličan, bio je predmet zanimanja baš zbog te neobične svedenosti i potpune podređenosti načina života gradnji vlastitog filozofskog stanovišta. To najznačajnije filozofsko delo moderne evropske filozofije stvarano je na osnovu najdubljih uvida u dotadašnji, bogat i raznovrstan tok filozofske i naučne misli. Stručnjaci su pažljivo istraživali sve izvore Kantovog dela, a i radoznalci su  priželjkivali da zavire u biblioteku velikog filozofa. Pokazalo se da i ta biblioteka  svedoči o Kantovoj posebnosti i neobičnosti i da radoznalci  nailaze na nešto što nisu očekivali.

Ispostavilo se da veliki filozof nije imao, kako bi se moglo očekivati, veliku biblioteku. Jedan od njegovih najvažnijih biografa čak tvrdi da Kant “nije posedovao sopstvenu biblioteku” [Borovski: 81]. Kant, zapravo, nije ni pokušavao da gradi neku ”biblioteku”, već je imao skromnu zbirku knjiga. O čemu je reč? Oslonimo se na pouzdane izvore i svedoke, Kantove najbliže prijatelje i učenike, njegove prve biografe i sačuvana dokumenta. (Ko je upućen samo na prevode, može se osloniti na knjigu Ko je bio Kant – tri biografije od Kantovih saradnika, Ludviga E. Borovskog, Rajnholda B. Jahmana i E. A. K. Vazijanskog, koju je objavio PlatΩ  u biblioteci Koinonia, 2003, 24, 81, 125, 138, 260).

Kantov prijatelj, lekar Morcfeld (Johann Christoph Mortzfeldt) prvi je ukazao na to da Kant nije imao veliku biblioteku i da je sa podsmehom gledao na one koji su paradirali sa prostim gomilanjem knjiga i pravljenjem raskošnih ”biblioteka”[Mortzfeldt: 54]. Biograf i prijatelj Borovski (Ludwig Ernst Borowski), potvrđuje navode Morcfelda i objašnjava Kantov stav prema bibliotekama [Borovski: 5-116]. Filozof nije ni pokušavao da gradi ”biblioteku”, kako se to obično činilo,  kao deo opremanja stana, ”mebliranja” radne sobe vitrinama sa  knjigama u skupocenom povezu. Čak je izbegavao taj termin i ono što je  imao nazivao je, naprosto, svojim  ”knjigama”, a ne ”bibliotekom”. Slične su i opaske ostalih biografa, Vazijanskog (Ehrengott Andreas Christoph Wasianski) i Jahmana (Reinhold Bernhard Jachmann). Jahman napominje da je Kant na početku svoje univerzitetske karijere, dok je bio skromno plaćeni privatni docent, već imao popriličnu  i probranu biblioteku (ansehnliche und auserlesene Bibliothek), ali da je bio prisiljen da je rasprodaje da bi preživeo [Jahman:126]. Ovaj biograf navodi da je Kantova kasnija zbirka knjiga bila skromna i daje objašnjenje za to. Kantov učenik Nikolovijus (Matthias Friedrich Nicolovius) je držao knjižaru u Kenigsbergu i održavao stalnu saradnju sa Kantom. Kant je pregledao kataloge novih knjiga i davao savete za nabavku. Prispele primerke, za koje je Kant bio zainteresovan, Nicolovius je odmah slao Kantu. Ovaj ih je, često i nepovezane, čitao i zatim vraćao u knjižaru. Tako je profesor pratio najnoviju literaturu, a da sam nije morao da knjige nabavlja. Tom okolnošću Vazijanski  objašnjava kako se Kant ”lakše nego drugi univerzitetski predavači mogao odreći sopstvene zbirke knjiga”[Vazijanski: 260]. Glavnina onoga što se našlo kod Kanta bili su pokloni koje su mu slali i posvećivali  učenici i prijatelji. Većinu tih poklona Kant nije ni zadržavao, već  ih je delio zainteresovanim prijateljima i posetiocima. Tako je izbegavao gomilanje nepotrebnih knjiga, koje nije držao u nekoj ”biblioteci”, već u svojoj spavaćoj sobi. Vazijanski procenjuje da se kod Kanta nalazio oko 450 knjiga. I  drugi izvori pominju približan broj. Međutim, valja imati na umu da je skoro polovina od tog broja otpadala na kataloge i različite izdavačke i knjižarske brošure. Naime, Kant je imao veliko iskustvo sa knjigama. Prvo njegovo stalno zaposlenje bilo je mesto pomoćnog bibliotekara Kraljevske dvorske biblioteke na kome je ostao sedam godina i dobro upoznao izdavače i posao oko nabavke novih knjiga. Poznavao je i bogati fond te biblioteke, koja je ostala važan oslonac u njegovom istraživačkom radu i otklanjala potrebu za većom  kućnom bibliotekom. Veliki čitač, što ističu svi biografi,  nije imao potrebu da bude i veliki posednik knjiga. S podsmehom je gledao na one koji su posedovali velike biblioteke, a malo ili nimalo čitali!

Istraživači Kantovog života i dela nisu se zadovoljili grubim procenama o broju knjiga koje je Kant posedovao i koje su ostale posle njegve smrti. Potrudili su se da što je moguće tačnije utvrde ne samo njihov broj, već i oblasti kojima su pripadale, po njihovoj sadržini i po autorima. Artur Varda (Arthur Warda) je 1922. godine objavio spisak knjiga koje su ostale posle Kanta. Njegov zadatak nije bio nimalo lak. Filozof je svoje knjige zaveštao profesoru Genzihenu (Johann Friedrich Gensichen). Ovaj je te knjige uvrstio u svoju biblioteku. Međutim, i on je ubrzo umro pa je cela biblioteka data na aukciju. Napravljen je i sačuvan  katalog sačinjen za tu priliku. Bilo je potrebno razlučiti knjige iz tog popisa i videti šta potiče iz Kantove zaostavštine. Varda je  utvrdio da se radi o 326 knjiga, a njihov popis je razvrstao na deset oblasti: jezik i literatura, istorija i geografija, prirodne nauke i medicina, astronomija, fizika i hemija, arhitektura i fortifikacije, matematika, pravne nauke, teologija te filozofija i pedagogija.  Broj knjiga iz ovog popisa je manji od onoga koji pominju prvi biografi jer u njega ne ulaze stotine različitih brošura i kataloga knjiga (koje su samo zbirno pomenute na kraju Vardinog popisa). On potvrđuje pomenute navode o skromnosti biblioteke čuvenog filozofa. Velika je šteta što je ova nevelika biblioteka na aukciji rasparčana i što nije sačuvana kao celina. Varda je iskoristio protokole sa aukcija i registraovao sve kupce, Kantove prijatelje, biblioteke i antikvare i dela koja su oni otkupili. Tako je, posle više od sto godina utvrđena istina o Kantovoj „biblioteci“ i o njenom sadržaju, ali se nizu važnih knjiga koje su otišle u privatne biblioteke zametnuo svaki trag.

Zanimljivo je i to da se kod Kanta nisu našla ni sva njegova dela. Biografi svedoče da ih je poklanjao prijateljima. Zbirka sačuvanih knjiga pokazuje veliku raznovrsnost i odgovara  širini Kantovih istraživačkih interesovanja. Najviše dela je iz filozofije (124). Svakako, moglo se i očekivati da se u zbirci nađu dela velikih prethodnika: Aristotela, Dekarta (Rene Descartes), Hjuma (Davd Hume), Volfa (Christian Wolf) , Baumgartena (Alexander Gottlieb Baumgarten), Njutna (Isaac Newton), Heršela (William Herschel) i drugih. Tu su i savremenici, poput Rajnholda (Karl Leonhard Reinhold), koji su pisali o Kantovoj filozofiji, ili sledbenici, poput Šelinga (Friedrich Wilhelm Joseph Schelling), koji se sa svojim ranim spisom Ja kao princip filozofije  (Vom Ich als Prinzip der Philosophie) našao među knjigama koje je Kant držao pri ruci. U popisu je i jedna knjiga njegovog biografa Borovskog. Sačuvane knjige Kant nije otuđio iz različitih razloga. Sve one su čuvane sa nekim razlogom. Jedna od njih izaziva posebnu pažnju i to je čini predmetom ovog teksta.

  *

Popović

Među knjigama koje je Kant čuvao našla se i knjiga jednog Popovića:

Untersuchungen vom Meere, die auf Veranlassung eines Schrift, De Columnis Herculis, welche der hochberühmte Professor in Altorf, Herr Christ. Gottl. Schwarz herausgegeben nebst anderen zu derselben gehörigen Anmerkungen von einem Liebhaber der Naturlehre und Philologie, vorgetragen werden, Frankfurt und Leipzig, 1850. (Istraživanja o moru, izložena povodom spisa De Coluimnis Herculis, koji je izdao čuveni profesor gospodin Christ. Gottl. Schwarz iz Altorfa, zajedno sa drugim srodnim primedbama, od jednog ljubitelja prirodoslovlja i filologije, Frankfurt i Lajpcig 1750).

Opsežna knjiga (768 strana) opširnog naslova, bavila se spisom od samo 34 strane, godinu dana ranije objavljenom latinskom raspravom o tzv. Herkulovim stubovima, dvema stenama Gibraltara, ulaza u Mediteran, koji je središnja tema ovog dela. Štampano je na nemačkom jeziku, bez imena autora i ubrzo je postalo poznato u stručnim krugovima i recenzirano u brojnim naučnim publikacijama u Nemačkoj. Samo prvi odeljak knjige bio je potpisan inicijalima J. S. V. P. pa nije bilo teško utvrditi da je njen neimenovani pisac, naveden kao “ljubitelj prirodoslovlja i  filologije”,  Johann Siegmund Valentin Popowitsch. O do tada nepoznatom  autoru rečeno je da je “Vend” (ein Wende), “austrijski Vend”. Ova odrednica, međutim, više zamagljuje stvar, nego što razjašnjava  to kome narodu pripada ovaj autor, rođen u Austrijskoj carevini (Kaiserthum Oesterreich), u Štajerskoj, u Arclinu kod Celja 1705 godine. Vendima (Vindima) nazivani su zapadni Sloveni koji su živeli u susedstvu Germana. Sam autor je razliku između Slovena i Venda video samo kao jezičku. Vende južnih nemačkih zemalja, Austrije, nazivao je Vindima, naglašavajući da ti Vindi u celjskom kraju, njegovi zemljaci, sebe nazivaju Slovencima. Zanimljivo je da Slovence naziva svojim zemljacima, a ne sunarodnicima i da razlike među narodima vidi, pre svega,  kao jezičke ili regionalne.

Biografi, pored opaske da je Vend, navode da su preci ovog naučnika bili uskoci i da su, neznano kada, doselili u Arclin kod Celja. Na pitanje o njegovom poreklu upućuje već i samo prezime. Ono je rasprostranjeno kod Srba i glasi Popović. Pošto u nemačkom jeziku nema slova za glas ć, pomenuto prezime pisano je Popowitsch i izgovarano kao Popovič i kod Nemaca i Austrijanaca, ali i kod Slovenaca, čiji alfabet, takođe, nema slovo ć.

Kako je autor  postao značajan naučnik, vremenom je, umeso Venda, sve više naglašavano da je Austrijanac, a zatim da je Slovenac i u novije vreme kao jedan od najznačajnijih naučnika tog naroda. To je uticalo i na menjanje imena ovog autora. Za života (umro je 1774), a i dugo posle toga pisan je isključivo kao Johann Siegmund Valentin Popowitsch. Kada je reč o drugom imenu ovog naučnika, onda valja upozoriti i na to da se jedno od njegovih imena u literaturi piše i kao Sigmund, i kao Siegmund, a kod slovenačkih autora najčešće kao Sigismund.

U knjizi Ivana Macuna  Književna zgodovina slovenskega Šajerja iz 1883, u vrlo opširnom tekstu, ovaj autor se javlja kao Ivan Žiga (Sigismund) Valentin Popovič i u duhu probuđene slovenačke nacionalne ideje viđen je kao slovenački pisac [Macun: 27-47]. Tu se prvi put ovaj autor naziva Ivan, a umesto Sigmund/Sigismunda, u duhu slovenačkog jezika, javlja se ime Žiga (Sigismund→Zigmund→Ziga→Žiga). Uz to,  navodi se da je u drugi razred gimnazije upisan 1717, kao Ivan Popovich. Ovde se napušta nemačko pisanje imena Johannes (koje je moglo biti i Ivan i Jovan). U reprezentativnom biografskom  tekstu Franca Kidriča, u Slovenskoj biografiji Slovenačke akademije znanosti i umetnosti (1949. i ponovljeno 2013), ovaj autor se javlja sa potpuno sloveniziranim imenom   ̶  Janez Žiga Valentin Popovič. Ovakvo „prevođenje“ ličnog imena deluje neumesno, naročito u publikaciji najviše naučne ustanove, jer se  pripadništvo nekom narodu ne dokazuje na taj način, već  poreklom, jezikom  i svesnim opredeljenjem.  Autor o kome je reč je prilikom krštenja zvanično upisan kao Johann Siegmund Valentin, a nije poznato da je sam ikada koristio ime Janez ili Žiga. Mogao je biti Slovenac i sa tim imenom, tim pre  što se u kraju gde je rođen, kako sam svedoči, govorilo nemačkim jezikom  [Popowitsch: 254]. Zanimljivo je i to da ni ime Ivan (umesto Johann) nije zadovoljavalo neke biografe pa se poseglo za tipično slovenačkim imenom Janez. Pažnju privlači i Macunova napomena da je u mladosti naš autor u školi pisan kao Popovich. Tako zapisan,  ne bi mogao da se izgovara kao  Popovič. Očigledno je da kraj reči sa ch nije sugerisao da bi nemački izgovor bio: Popovih. Moguće je da je kod upisa u gimnaziju korišćeno prezime Popović, koje se, tako kako glasi, nije moglo adekvatno napisati na nemačkom jeziku. U Istraživanjima autor je u dva navrata upozorio na to da mnogi jezici ne mogu da dobro reše pitanje pisanja i izgovora nekih stranih  reči i da slovo c, samo ili u kombinacijama ch, sch i tsch u nekim rečima stvara zabunu u pogledu njihovog pravilnog izgovora. Kao primer naveo je prezimena Popowitsch i Dragowitsch, dakle, i vlastito prezime i tako upozorio na moguće teškoće i nesporazume oko njega. Neadekvatno pisanje navedenih prezimena  sa c, ch ili tsch i pogrešan izgovor želeo je da otkloni uvođenjem novog znaka, koji bi učinio da se ta i slična prezimena i u drugim jezicima izgovaraju ispravno. Nejasnoću oko toga kako tačno zvuči glas za taj znak (da li je to ć ili č) otklonio je njegov primer sa rečju kolač, gde poslednji glas jasno zvuči kao č. Sa tim novim slovom, njegovo prezime bi se opet izgovaralo isto tako kao da je napisano na nemačkom: Popowitsch=Popovič. Dobitak bi bio samo u pisanju jednog umesto tri slova [Popowitsch: 269].

U vezi sa  izgovorom prezimena Popović, u literaturi je samo pomenuto, ali ne i istraženo pitanje porekla porodice autora o kome je reč. Ako su od uskoka, onda su iz šire Dalmacije, gde je postojalo takvo prezime. Na takvo poreklo bi moglo da upućuje i ime Popovićeve majke: Marina. Biografi nisu dovoljno razjasnili ni odnos između Popovićevog oca Johanna Antona i grofa Šratenbaha (Schrattenbach) kod koga je bio u službi. Popovićev otac je morao biti čovek od poverenja čim je bio ekonom na grofovom imanju i imao manji, ali vlastiti posed. Na to upućuje i navod da je grof  kumovao na krštenju njegovog najmlađeg sina i da mu je dao svoje ime: Johann Siegmund Valentin. Navodi se i podatak da su  starija braća najmlađeg Popovića pomagala grofovom sinu prilikom njegovog školovanja. Biografi ne propuštaju priliku da ukažu na to da je Popović kršten u katoličkoj crkvi, što bi trebalo da znači da nije mogao biti pravoslavni hrišćenin. Ali tako se previđa prosta činjenica da dete i nije moglo biti kršteno u nekoj drugoj crkvi, pošto je u tom kraju postojala samo katolička crkva, a da pravi hrišćani nisu želeli da im dete ostane nekršteno. Prirodno je da je mladi Popović, neobično obdaren za jezike, u sredini u kojoj je rođen i boravio vrlo kratko, naučio slovenački jezik. Međutim, nije bilo slovenačke škole pa je sveukupno školovanje bilo na latinskom i na nemačkom jeziku, koji je od malih nogu učio intenzivno i samostalno i postao jedan od najvećih znalaca tog jezika i prvi profesor nemačkog jezika na Bečkom univerzitetu. Sam sebe nikada nije odredio ni kao Austrijanca, ni kao Slovenca. Bilo je to vreme pre jasnog formiranja nacija i nacionalne svesti pa je svaka identifikacija sa današnjim nacionalnim određenjima neprimerena. Popović je, kako se to i činilo u tom dobu, pominjao lokalna određenja i govorio da je Štajerac, a među Slovenima je razlikovao Čehe i Slovake, ali i Moravce, a u našim današnjim krajevima: Dalmatince, “Krobate”, Slavonce, Bosance, Srbe (Räce), Bugare, i dr. Nije pominjao da pripada nekom od tih “negermanskih” naroda, izraziti individualac, čak usamljenik, otpadnik i pomalo čudak, pokazao je potpunu nevezanost za bilo koji kolektivitet, iako je imao ogromne, podjednake zasluge i za Nemce i za  Austrijance i za Slovence. Pokazivao je snažnu i otpunu pripadnost samo svetu nauke.

*

Popović pripada veku i pokretu prosvećenosti i svojim sveukupnim delom jedan je od njegovih korifeja. Bio je devetnaest godina stariji od Kanta i umro je trideset godina pre njega, u vreme kada je filozof iz Kenigsberga bio u zenitu i pripremao “kopernikanski preokret” u filozofiji. Jedan od najranijih, anonomnih Popovićevih biografa primetio je da je ovaj naučnik od savremenika bio previđen, da je odmah posle smrti bio precenjen, da bi ubrzo potom pao u potpuni zaborav [OZfGS:21]. Ovo mišljenje nije sasvim tačno, jer je Popović posle objavljivanja Istraživanja (1750) postao poznat, doduše, samo u stručnim krugovima. Postao je prvi “carsko-kraljevski” javni nastavnik nemačkog jezika i govorništva na Bečkoj visokoj školi (1753-1766), čija su predavanja bili obavezni da slušaju ne samo studenti, već i državni službenici. Time je znatno uticao na oblikovanje službenog jezika u državnoj administraciji. O već stečenom ugledu svedoči i izbor u Leopoldinu, austrijsku Nacionalnu akademiju nauka (1758) i u Rusku akademiju nauka (1760). Tačno je, međutim, to da je brzo pao u zaborav. Njegovo ponovno „otkriće“ je novijeg datuma, a od osamostaljenja države Slovenije ono je u velikom zamahu, tako da je viđen kao jedan od velikana slovenačke kulture i  naučnika koje su Slovenci dali čovečanstvu.

Popović je govorio da je samouk, iako se trinaest godina školovao kod jezuita u Gracu, gde je učio gimnaziju (1715-1721) i na njihovom liceju  studirao teologiju (1721-24) i filozofiju  (do 1728), ali je izbegao da se zaredi i ostane u njihovoj službi. Vrlo rano je naučio latinski i intenzivno učio nemački. Prvi profesor nemačkog jezika na Bečkom univerzitetu  napominjao je da mu taj jezik nije maternji. Obdarenost za jezike omogućila mu je da savlada i u svojim jezičkim, geografskim, botaničkim, arheološkim  i svim drugim istraživanjima koristi osam jezika (među kojima su, pored slovenačkog i nemačkog, bili latinski, grčki, hebrejski, francuski, italijanski, engleski, švedski, mađarski i stari jezici gotski i keltski). Propali su mu planovi o odlasku u Tursku radi učenja tog, tada svetskog, kao i ruskog jezika.Smatrao je da su prirodoslovna i jezička istraživanja upućena jedna na druga i  da uspešan naučnik, što je nastojao da bude, mora spajati oba istraživanja i znanja. To je demonstrirao u svim svojim radovima.

Najduže je bio kućni učitelj, iako je izbegavao to zanimanje. Periode uspešnog naučnog rada obezbeđivale su  njegove retke mecene ili institucije u kojima je povremeno delovao. Njegovo stvaralaštvo vezano je za Beč i Grac, a rodni kraj je posetio, nakratko, samo dva puta. Koristio je svaku priliku za putovanja. Proputovao je (dve godine) Italiju. Smatrao je da su putovanja neophodna za sticanje geografskih znanja i izgradnju tačnih geografskih naziva. Valja imati na umu da geografija još nije bila školski predmet i da je to vreme velikih geografskih otkrića i potrebe za standardizacijom geografske terminologije. Njegova Istraživanja svedoče o neobičnom povezivanju naizgled udaljenih znanja iz geografije i nauke o jeziku, posebno etimologije. Svaki geografski pojam pratila je iscrpno ispitivanje o poreklu i značenju imena, potrebi upoznavanja lokalnih naziva i sl. Zanimljivi su primeri iz naših krajeva, iz Podunavlja, koje se našlo u središtu Popovićevih istraživanja. 

Dolazeći iz sredine u kojoj nije bilo prilike za susret sa naukama koje su ga zanimale, Popović je tek u svojoj tridesetoj godini od jednog apotekara čuo da postoji botanika. Strasni istraživač počeo je odmah da skuplja i izučava biljke, postane vodeći botaničar i napravi herbarijum od 2000 primeraka alpskog rastinja, delo koje će kasnije otkupiti Bečki univerzitet i učiniti temeljem svoje zbirke. (Kasnije će, kao znak priznanja za njegov rad u botanici, jedna biljka dobiti njegovo ime  ̶  Popowia, Annonaceae). I tu je došao do izražaja njegov postupak  ̶  opis biljaka je bio neodvojiv od istraživanja istorije i prirode njihovih naziva, kako latinskih tako i lokalnih, a završavao se ispitivanjem njihove upotrebljivosti i koristi. Skupljač biljaka je u periodima velike neimaštine od njih i živeo. U jednom periodu je skupljao  pečurke, njima se prehranjivao, živeći u skrovištu koje je bilo više pećina nego li i bedna kućica. Strastveni istraživač  bio je viđen kao čudak, ali ga to nije pokolebalo i obeshrabrilo. Sam je govorio da zna da obični ljudi, koji ne razumeju ono čime se naučnik bavi, moraju da ga gledaju kao luđaka. Opisujući Popovića, Francè Kidrič ga vidi kao podvojenu ličnost, osobu koja ispoljava i neke osobine bolesnika (čestu melanholiju, rani gubitak pamćenja nekih stvari, društvenu nefleksibilnost, prenaglašenu pedantnost oko nekih stvari, pretjerano zanemarivanje higijene i društvenih formalnosti, umanjenu sposobnost koncentracije, samovanje, preteranu štedljivost, fiks ideju da će dugo živjeti ili da ne može raditi u Veneciji bojeći se oskudice vode i sl.), ali i da ga istovremeno krase najbolja svojstva: osećaj dužnosti, poštenje, istinoljubivost,  realistični pogledi  na naučne probleme, odbacujući prazna nagađanja i sl.

„Vend“ o kome je reč, ipak je najznačajniji po svojim istraživanjima jezika. Najveća njegova zasluga je to što je u čuvenom sporu oko nemačkog jezika odlučujuće  doprineo afirmisanju austrijskog narječja nemačkog jezika, što se odupro nametanju i potpunoj dominaciji saksonskog narečja. Oponiranje Gotšedovskoj (Johann Christian Gottsched), etabliranoj i moćnoj struji iz Lajpciga bilo je teško, izazvalo je napade i omalovažavanja njegovog rada, ali je dalo rezultate koji su afirmisali Popovića kao značajnog jezikoslovca. Praktični i najvidljiviji i široko upotrebljivi rezultat jezikoslovnog rada u Beču je Popovićevo delo Die notwendigsten Anfangsgründe der Teutschen Sprachkunst zum Gebrauch der österreichischen Schulen; auf allerhöchsten Befehl herausgegeben (Najpotrebnija osnovna načela nemačkog govora za upotrebu u austrijskim školama, izdana po naredbi sa najvišeg mesta, 1754). Mora se pomenuti i rad na „Slovensko-nemačkom rečniku“  i znatan broj rukopisa  u njegovoj ostavštini. Ubrzo posle smrti objavljen je važan spis Versuch einer Vereinigung der Mundarten von Teutschland: als eine Einleitung zu einem vollständigen Wörterbuche mit Bestimmungen der Wörter und beträchtlichen Beiträgen zur Naturgeschichte; aus den hinterlassenen Schritten des berühmten Professors J. S. V. Popowitsch, 1780 (Pokušaj ujedinjenja njemačkih dijalekata: kao uvod u potpuni rječnik s definicijama riječi i značajnim doprinosima povijesti prirode; na osnovu ostavštine slavnog profesora  J.Z.V. Popoviča). 

Poslednjih godina ovi rukopisi su pripremljeni i objavljeni i tako učinili da se može sagledati opsežno i raznovrsno Popovićevo delo. Ono dobija sve više stručnih komentara. Jedan od znakova naučnog interesovanja za Popovićevo delo je i prvi doktorat o njemu, koji je napisao Vladimir Prestini još 1913 godine.

*

Čime je Popovićeva knjiga mogala da privuče Kantovu pažnju? Odgovor se sam nameće ako imamo u vidu Kantova naučna interesovanja i njegovo delo u celini. Nije on samo pisac filozofskih dela,  triju slavnih Kritika, već je, naročito u svojim najranijim i kasnim radovima prirodnjak najširih interesovanja. Dovoljno je samo imati u vidu njegova opsežna predavanja iz fizičke geografije koja je (u četiri toma, 1801-1804) objavio Rink (Friedrich Theodor Rink) pa da se vidi da Kant nije mogao da previdi Popovićeva Istraživanja o moru, tim pre što već prvi tom njegovih predavanja počinje upravo sa istom temom, “opštim  opisom mora” ( Immanuel Kants physische Geographie. Auf Verlangen des Verfassers aus seiner Handschrift, herausgegeben und zum Theil bearbeitet von D. Friedruch Theodor Rink, Bde. 1-4, 1801-1804, Meinz und Hamburg, bei Gottfried Vollmer). I Kantova kratka metodološka napomena na kraju predavanja upućuje na to da su i on i Popović saglasni da su putovanja  neophodan uslov za unapređenje fizičke geografije. Popović je  donekle udovoljavao tom zahtevu i putovao, dok se Kant oslanjao isključivo na literaturu o putovanjima i otkrićima do tada nepoznatih delova sveta. Povezivalo ih  je i veliko zanimanje za etimologiju, za jezička istraživanja geografske i svake druge terminologije. Njihova istraživanja o morima bila su komplementarna. Popović se pre svega bavio Mediteranom, a Kant, pored opštih razmatranja, morima severa. Kantova izlaganja su mnogo sistematičnija. Popović nije držao do sistematičnosti, već je kombinovao najrazličitije sadržaje i opaske koje su često bile vrlo udaljene od njegove osnovne teme. On je već u naslovu knjige o kojoj je ovde reč naznačio njenu temu, istraživanje mora, ali i to da će izlagati i napomene koje su “sa tim u vezi“. Ta veza je  često bila tako slaba da je autor s lakoćom u svojoj knjizi, kao jednu od glavnih tema, uključio pojavu i prirodu virova na Dunavu. Tu vezu čini tek to što se u oba slučaja radi o vodama i što se Dunav na kraju uliva u more! Međutim, našem čitaocu Popovićev opis Podunavlja može biti zanimljiv. Taj deo knjige je najviše privukao pažnju izdavača, tako da je on izdvojen i ponovo publikovan.

Popovićeva knjiga je neobična u svakom pogledu, i po sadržaju i po formi,  načinu izlaganja, slogu i grafičkim rešenjima. Naslov kaže da je to recenzija jednog spisa. U svetskoj  literaturi  verovatno ne postoji  tako opsežna recenzija nekog spisa (dvadesetdva puta veća od spisa na koji se odnosi!).  Postupak pisanja vlastitog rada  kao recenzije spisa poznatog naučnika pokazao se kao vrlo promišljen i uspešan potez nepoznatog autora.  Bez dovođenja svog rada u vezu sa poznatom knjigom, autorovo delo bi, verovatno, ostao nezapaženo. Svojim postupkom i delom, Popović je odmah  privukao veliku pažnu, o čemu govori i podatak da je njegovo delo recenzirano i van granica nemačkog jezika. Na opseg knjige su uticale već pomenute brojne napomene uz glavnu  temu, koje su autoru davale priliku da referiše o gotovo svim istraživanjima kojima se do tada bavio. Glavni tok teksta prate brojne digresije i one, ne retko, postaju paralelni tok izlaganja. Svega toga je autor bio svestan. Smatrao je da će tim načinom izlaganja pridobiti čitaoce raznolikih interesovanja i održavati njegovu pažnju. Današnji čitalac, svakako, ne može sa istim zanimanjem pratiti opise tada nepoznatih zemalja i pojava. Više ga može zanimati šta je to što je zaokupljalo pažnju istraživača i putnika  Dunavom pre dva i po veka.

U središtu  Popovićevih Istraživanja su, svakako, mora, ali o tome ovde ne može biti reči, jer se ne  referiše o sadržini knjige. Dunav se spominje samo zato što se u knjizi nalaze i opaske o našim krajevima. Bilo je to vreme vrlo retkih informacija o Srbiji, zarobljenoj hrišćanskoj zemlji koja će tek za sto godina sa svojim ustankom, borbom za oslobođenje i narodnom poezijom privući pažnju evropskog sveta i najvećih njemačkih duhova, Getea (J. W. Goethe) i braće Grim (Jacob i Wilhelm Grimm) i dr, i zato svako pominjanje naših krajeva u tom vremenu i okolnost da je to čitao jedan veliki filozof, kakav je Kant, ne sme ostati prećutano. U Popoviću Kant je našao svog vodiča Dunavom, od Beograda do Đerdapa.

Istraživanja  su pisana u vreme vladavine carice Marije Terezije, vremenu kada je Podunavlje sve više bilo predmet austrijskog, germanskog, interesovanja. Širenje carevine niz Dunav, naseljavanje Nemaca u te krajeve bilo je u programu carevine. Sva geografska istraživanja su, u krajnjoj liniji, bila u vezi sa  gospodarenjem novim područjima, sa osvajanjem sveta. Mogućnost plovidbe Dunavom je bila tema ne samo naučnika, već i političara. To ukazuje na okolnost da je pitanje o virovima u Dunavu, u vezi sa plovidbom ovom rekom, moglo da se pojavi kao ozbiljna tema istraživanja. Valja imati na umu da je pokret prosvećenosti nošen zahtevom za znanjem, ali za primenljivim i korisnim znanjima. Taj duh je  prožimao i sva Popovićeva istraživanja. Kako se u botanici  nije ostajalo samo na opisima i imenovanjima bilja, već se vodilo računa i o mogućnosti korišćenja proučavanih vrsta, tako se vodilo računa da istraživanja u geografiji budu od koristi. Popović je sva otkrića u geografiji i inovacije u njenoj terminologiji odmah dostavljao odgovarajućim ustanovama radi poboljšavanja geografskih karata i knjiga koje su bile u izradi.

Razmatranja o virovima i opasnim mestima na Dunavu i počinju izveštajima o velikim nesrećama koje su se događale na plovidbama ovom rekom, važnim vodenim putem. Autor naširoko referiše o brojnim starim i novijim zapisima baveći se podrobno etimologijom naziva pomenutih mesta. Tu se pominje i Beograd. Kant je tako mogao da nešto sazna o tom mestu, da“Beograd,  negda svetski poznato utvrđenje  i grad u Srbiji” nosi slavensko ime, a da ono, kao i nemačko (Weissenburg), latinsko (Alba), mađarsko (Fejérvár) kaže da je to beli, svetli grad. Da bi to značenje pojačao, Popović pominje ostatke nekog utvrđenja ili grada, nizvodno, ne levoj obali Dunava, u Đerdapskoj klisuru i vidi ga kao suprotnost Beogradu i po izgledu i po imenu i po srpskom nazivu: Crnigrad (“Zernigrad”)  ili Kastro Mauro, kako stoji u nekim izvorima. Pošto Popović nije putovao ovim krajevima, već se oslanjao na različite zapise, opisi su mu različite vernosti i slikovitosti.  Popović (svom čitaču Kantu) pažnju usmerava na Viminacijum, Kladovo, Demir Kapija i Trajanov most (kako se to čini i na današnjim turističkim turama kroz Đerdap). Pisac najviše pažnje posvećuje pitanju gde je mogao biti Trajanov most. On želi da na kartama bude tačno označeno mesto gde se on nalazio. Naširoko razmatra poreklo naziva mesta o kojima govori.  Pažnju posvećuje mestu

“koga Turci nazivaju Fetislan” (u Registru piše: Fetislam), “a Srbi Kladovo”, naselju i njegovom imenu, navodeći da je ono formirano na još uvek vidljivim ostacima rimskih šančeva, da se mesto sastoji od dva povezana naselja i da se pored njega nalaze ruševine nekog starog dvorca [Popowitsch: 209, 241, 248].

Polemiše sa starim putopiscima i istoričarima o mestu Trajanovog mosta i poriče da je  mogao biti na najužem delu toka. Pisac govori o kraju koji je dugo, a i u njegovo vreme, bio granica svetova i želi da ga što vernije opiše i da sve nazive tamošnjih mesta da na jezicima lokalnog stanovništva, srpskog, rumunskog i tada službenog turskog jezika i da se sve to nađe na novim geografskim kartama.[Popowitsch: 240 ff].

*

Na početku ovog teksta pomenuta je razlika u interesovanjima za Kanta između stručnjaka i radoznalca. Radoznalac je hteo da zaviri u Kantovu biblioteku i učino je to. On se sad opet javlja i pita šta se desilo sa Popovićevom knjigom posle Kantove smrti. Pitaćemo pouzdanog Vardu. On navodi da je tu knjigu, za svoju privatnu biblioteku, kupio konzistorijalni savetnik R. Hermes i da nije poznata njena dalja sudbina. Drugi radoznalac otkriva da se jedan primerak Popovićeve knjige pojavio i da je odskora dostupan online, da je za ovih 270 godina dobro požuteo, ali da još uvek lepo izgleda.

Na kraju se može reći i to da nije isključeno da će ovo kratko ukazivanje na knjigu koja se predstavlja kao “recenzija” dočekati  takođe neki “recenzent” sa pitanjem: zašto se ovde piše Popović, a ne Popovič, kako to čine Austrijanci i Slovenci? Odgovor je jednostavan: rešenje je privremeno i važi dok se Austrijanci i Slovenci ne dogovore o čijem je naučniku reč. Ali i posle toga je moguće zadržati ovaj način pisanja naučnikovog prezimena sa istim razlogom koji je doveo do promene pisanja njegovog imena  ̶  da Johann postane Janez. Najzad, nije od Popoviča napravljen Popović, već se desilo obrnuto.

Za P.U.L.S.E Zdravko Kučinar

Ključne reči: Biblioteka, Filozofija,  Imanuel Kant, Johan Popović, Zdravko Kučinar

 Literatura

– Johann Christoph Mortzfeldt, Fragmente aus Kants Leben. Ein biographischer Versuch, Königsberg, 1802, Hering und Haberland .

Ko je bio Kant – tri biografije od Kantovih saradnika, Ludviga E. Borovskog, Rajnholda B. Jahmana i E. A. K. Vazijanskog, Beograd,  PlatΩ , biblioteka Koinonia, 2003.

– Ludvig Ernnst Borovski, Prikaz života i karaktera Imanuela Kanta. Iscrpno revidirano i ispüravljeno od strane samog Kanta, u: Ko je bio Kant, 5-116.

-Rajnhold Bernard Jahman, Imanuel Kant opisan u pismima prijatelju, u: Ko je bio Kant,117-206.

-E. A. K. Vazijanski, Poslednje godine života Imanuela Kanta, u: Ko je bio Kant, 207-295.

– Arthur Warda, Immanuel Kants Bücher. Mit einer getreuen Nachbildung des bisher einzigen bekannten Abzuges des Versteigerungkataloges der Bibliothek Kants, Berlin 1922, Verlag von Martins Breslauer.

-/Johann Siegmund Valentin Popowitsch/ Untersuchungen vom Meere, die auf Veranlassung eines Schrift, De Columnis Herculis, welche der hochberühmte Professor in Altorf, Herr Christ. Gottl. Schwarz herausgegeben nebst anderen zu derselben gehörigen Anmerkungen von einem Liebhaber der Naturlehre und Philologie, vorgetragen werden, Frankfurt und Leipzig, 1850.

Popowitsch (Johann Siegmund Valentin) u: Johann Georg Mensel, Lexikon der vom Jahr 1750 bis 1800 verstorbenen teutschen Schriftsteller, Bd. 10 (1810), 499-501 (Lexikon)

Johann Sigmund Popowitsch, u: Oesterreichische Zeitschrift für Geschichts-und Staatskunde, hrsg. und redigiert von J. P. Kaltenbaeck, Wien, 1836, Jg.II, h. 6-10, 21-23, 27, 31-32, 35-36, 37-38 (OZfGS).

Johann Sigmund Valentin Popowitsch u: Biographisches Lexikon des Keisertums Oesterreichs, Bd.23 (1872), 108 (BLKO).

– Ivan Macun, Književna zgodovina slovenskega Štajerja, v Gradcu, Založil in na svetlo dal pisatelj, 1883, 27-47.

– Francè Kidrič, Popovič, Janez Sigismund Valentin (1705-1774). Ustanovitelj štipendij u: Slovenska biografija, Slovenska akademija znanosti in umetnosti, Znanstvenoraziskovalni center SAZU, 2013 http://www.slovenska-biografija.si/oseba/sbi449287/#slovenski-biografski-leksikon (16. oktober 2021). Prethodno u: Slovenski biografski leksikon: 7. zv. Peterlin – Pregelj C. France Kidrič et al. Ljubljana, Slovenska akademija znanosti in  umetnosti, 1949.

Immanuel Kants physische Geographie. Auf Verlangen des Verfassers aus seiner Handschrift, herausgegeben und zum Theil bearbeitet von D. Friedruch Theodor Rink, Bde. 1-4, 1801-1804, amaeinz und Hamburg, bei Gottfried Vollmer.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments