Tragična sudbina porodice Hercl – Nakon više od 155 godina od rođenja Teodora Hercla (Benjamin Ze’ev Hercl, בנימין זאב הרצל), režiserka Jael Kiper Zarecki (Yael Kipper Zaretzky) završila je svoje neobično putovanje u potrazi za rodbinom i porodičnom istorijom vizionara Jevrejske države. Jael je želela da istraži Herclovu dinastiju koja je, na žalost, tragično završena, a iza koje su ostale samo teške okolnosti pod kojima je porodica Hercl nestala. Nestala pre ispunjenja sna o osnivanju države Izrael.

Sudbina Teodora, kao i čitave porodica Hercl, po značaju podseća na biblijskog Mojsija, a po snazi lične i porodične tragedije možda je i nadmašuje. Mojsije je darovao Jevrejskom narodu njegov identitet primanjem Zakona, Tore, dok je Hercl više hiljada godina kasnije udario temelje za povratak Jevreja u zemlju odakle su davno, po ko zna koji put bili proterani i rasuti po galutu. Na kraju, obojica nisu dočekali kraj svog puta i vizije koja ih je za života krasila i vodila.

Hercl danas nema direktnih potomaka. Njegova žena Džuli (Julie Naschauer) umrla je 1907. godine, tri godine posle smrti Teodora Hercla, a posle višestrukih bolničkih intervencija uzrokovanih mentalnim problemima i zavisnošću od droge. Njihov sin Hans, koji je izvršio konverziju u hrišćanstvo, izvršio je samoubistvo 1930. godine na dan sahrane njegove sestre Pauline. Pauline je takođe patila od mentalnih poremećaja i od zloupotrebe droge od rane dobi, a umrla je u 40. godini od predoziranja heroinom.

Herclova najmlađa kćer, Margaret (Trude), koja je imala jako malo kontakta s ostalom braćom i sestrama, takođe je bolovala od mentalnih poremećaja, koji očigledno nisu štedeli porodicu Hercl. Umrla je u logoru Tereizenštat 1943. godine. Njen sin Stefan Teodor Nojman (koji je kasnije tokom Drugog svetskog rata hrišćanizovao svoje ime i promenio u Stiven Norman), Herclov jedini unuk, izvršio je samoubistvo skokom s mosta u Vašingtonu, SAD, 1946. godine posle saznanja o smrti svojih roditelja u Holokaustu. Bio je to jedini cionista od Herclovih potomaka, koji je čak u jednom momentu posetio i Palestinu 1945. godine, pre nego što je sebi oduzeo život.

Televizijska emisija u četiri nastavaka emitovana je na Kanalu 1 (Channel 1) pod nazivom ”Herclovi (The Herzls)” otkriva da današnji potomci Teodora Hercla – neki dalji, neki bliži – danas žive među građanima Tel Aviva, Jerusalima, Ramat Gana, Arada, Matata, Nazareta i kibuca Bejt Hašita. Drugi su, pak, locirani u Evropi, u Beču – živeći ne tako daleko od Herclovog doma u Srbiji. Neke od tih porodica su skrivale, ili i dalje kriju, njihovu rodbinsku vezu sa Herclovima.

Teodor Hercl rođen je u Pešti, delu Budimpešte, u sekularnoj Jevrejskoj porodici poreklom iz Zemuna, od majke Žanet (Jeanette) i Jakoba Hercla. Njegov otac Jakob Hercl rođen je bio u Zemunu u kojem je i živeo njegov otac, Teodorov deda, Simon Leb. Uz Zemun veže se i ime tamošnjega rabina Jehude ben Šlomo Haj Alkalaja (po kome danas jedna od ulica u Zemunu nosi naziv – Rabina Alkalaja, u kojoj se još uvek nalazi zgrada stare sinagoge koja je, na žalost, pretvorena u kafanu) koji je smatrao da se Jevreji mogu spasiti samo povratkom u pradomovinu (Erec Israel, ארץ ישראל), te se veruje da je upravo rabin Alkalaj začetnik ideje povratka Jevreja u Erec i da je u velikoj meri uticao na kasnije Herzlove ideje i razvoj svetskog cionizma. Tako je dobar deo svojih ideja o sakupljanju Jevreja i osnivanju države Izrael Hercl je začeo upravo u tadašnjoj Srbiji, pod uticajem rabina Alkalaja. Kasnije je Hercl izabran i za prvog predsednika Svetske cionističke organizacije, a u svom dnevniku je već u septembru iste godine zabeležio kako su upravo na njemu ”postavljeni temelji moderne jevrejske države”, kako će se to i videti za pedeset godina.

Pola veka kasnije, 14. maja 1948. godine, proglašena je Država Izrael, a Hercl se aktivno zalagao za podršku velikih sila za ostvarenje ideje jevrejske države i susretao se sa svetovnim i verskim poglavarima.

Rad na emisiji ”Herclovi” potrajao je pet godina. Tokom istraživanja otkriveno je da se drama porodice Hercl nastavila i mnogo posle Teodorove smrti. Jedna od epizoda fokusira se na tragičnu sudbinu Frederike (Pnine) Hercl, bliske rođake. Frederika je rođena 1933. godine u Beču od oca Maksa Hercla, a 1938, kada je imala pet godina, njeni roditelji su je iz straha za njenu bezbednost pod nacističkim režimom, kao devojčice Jevrejskog porekla koja nosi prezime Hercl, poslali ujni njene majke u Čehoslovačku. Naredne godine s invazijom nacista na Prag njeni roditelji potpisuju fiktivni akt o usvajanju da bi Frederika mogla da imigrira u Izrael sa njenom ujnom i ujakom kao fiktivnim roditeljima. Potom njeni biološki roditelji uspevaju da izbegnu naciste i prežive Holokaust i 1948. godine takođe pristižu u Izrael, sa sudskim nalogom o poništenju prethodno odrađenog usvajanja. Ali kada su zatražili poništenje te odluke i da im se dete vrati, dobili su negativan odgovor vlasti.

Theodor Herzl – A Living Portrait
The Spielberg Jewish Film Archive

Rane 1948, pre proglaženja nezavisnosti države Izrael, događa se ružna i teška zakonska borba oko devojčice, koja je samo dodatno pogoršala i narušila reputaciju porodice Hercl u javnosti. Pravni spor porodice dobija novinski epilog, Haarec izveštava 24. februara 1948. godine o sudskom postupku pod naslovom – ”tragedija porodice Hercl”.

Usvojioci devojčice rekli su da dele zabrinutost da bi se biološki roditelji vratili u Beč sa svojom ćerkom, te je sud naložio biološkim roditeljima da dete mogu samo s vremena na vreme viđati. Tako da se umesto ponovnog zbližavanja i ujedinjenja porodice desilo upravo ono suprotno – ti povremeni susreti samo su pojačali patnju njenih bioloških roditelja, kao i detetovu apatičnost prema njima, da bi dete naposletku svoje biološke roditelje doživelo kao svoje rođake.

Godine 1949. Okružni sud u Tel Avivu doneo je odluku da Frederika može provoditi praznike sa svojim biološkim roditeljima, ”ali su se i ti susreti potom pretvorili u još jednu tragediju sa kojom njeni roditelji nisu mogli da se izbore, razbolevši se” – kako su tada prenosili novinski mediji. Kada je napunila 18 godina 1951, Frederika je izrazila želju da osveži odnose sa njenim biloškim roditeljima i sretne ih. Iako je taj čin njene roditelje veoma usrećio, ta sreća nije bila dugog veka jer je to bio i njihov poslednji susret.

Maks Hercl umire 1952. godine ”teško poražen situacijom u kojoj je nalazila njegova porodica”, izvršivši samoubistvo. Kasnije je i Frederika takođe pokušala sebi da oduzme života, ali je na vreme hospitalizovana, ali pod promenjenim imenom njenih usvojitelja. Nakon toga gubi joj se svaki trag. Tek se mnogo godina kasnije, za vreme istraživanja priče za televizijski program, došlo do podatka da se Frederika vratila u Beč i radila kao bibliotekarka. Njena prošlost bila je dobro poznata lokalnoj Jevrejskoj zajednici u kojoj je živela u Austriji. Preminula je 2009. godine i niko od njenih rođaka u Izraelu za to nije znao.

.

Režiserka Jael Kiper Zarecki izjavila je za Haaretz (הארץ):

Pročitala sam puno knjiga napisanih o Herclovima, ali knjiga koja je na mene najviše uticala bila je ”Iluminacije prošlosti”, objavljena 1961. godine od strane istoričara Jozefa Nedava, koji se takođe bavio pričom o Herclovima. Knjiga prikazuje težak psihološki put Herclove dece.

Danas kada na ulicama širom Izraela pitate prolaznike o njima, o njihovoj priči, reći će vam da su oni svi bili ludi. Ali to nije tako jednostavno kao što izgleda. U serijalu pokušavam da predočim dug i težak put kojim su koračali sve do samog i takođe teškog kraja te priče.

.

Godine 1949. posmrtni ostaci Teodora Hercla premešteni su u Izrael iz Beča, na večni počinak na jerusalimskoj gori koja nosi njegovo ime – gori Hercl (odnosno Planini sećanja, Har Hertsl הר הרצל). To je nacionalno groblje Izraela koje se nalazi u zapadnom delu Jerusalima i na istom groblju sahranjivani su Izraelci stradali u mnogim ratovima. Zapadno od gore Hercl nalazi se i Jad Vašem (יד ושם), muzej posvećen Holokaustu.

To nije bila povorka ožalošćenih na polaganju posmrtnih ostataka Hercla u Jerusalimu, već pobednički marš, velika pobednička vizija koja je pretočena u stvarnost čiji smo i mi deo. – izjavio je tadašnji premijer Izraela David Ben Gurion.

56 godina kasnije, 2006. godine, dvoje njegove dece, Pauline i Hans, ponovo su sahranjeni pokraj Hercla, svoga oca. Godinu dana kasnije, posmrtni ostaci njegovog unuka doneti su takođe u Izrael, a 2013. podignuta je i memorijalna ploča Džuli Hercl, koja je na njen zahtev kremirana i čiji je pepeo nestao tokom narednih godina.

Krug je bio zatvoren. Celokupna porodica Hercl konačno je ujedinjena, čak iako samo simbolički. – izjavio je prof. Ariel Feldstin, čijom je zaslugom i organizovano prenošenje posmrtnih ostataka Herclove dece u Izrael, kao i podizanje pomenute memorijalne ploče.

.

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

arsmagine.com/objavljivani-tekstovi/tragicna-sudbina-porodice-hercl/

  Dražen Pekušić, Društvo, Istorija, porodica Hercl