Portret umetnika u mladosti – Džems Džojs

Čitala sam Džojsa, čitala sam o Džojsu. Uliksa jedva dovrših, Dablinci mi se i nisu toliko dopali. Ispostavilo se da su mnogo bolju sliku ostavili romani u kojima ga njegovi savremenici uzimaju za junaka. Mnoge stvari saznadoh iz pera drugih pisaca, njegovih savremenika, mnoge iz dela današnjih pisaca (Barns – Čovek u crvenom kaputu, M. Besri- Treće doba). Međutim, “Portret umetnika u mladosti” me je od prve stanice osvojio i vratio staroj, proverenoj, klasičnoj književnosti, njenoj brizi za svaku reč, njenoj bogatoj rečenici, njenom izboru stila.

Tema je poznata i pre Džojsa – priča o odrastanju, o traženju sopstvenog puta, o pobuni protiv autoriteta. Stiven Dedalus je glavni junak, Džojsov alter ego, jer portret umetnika u mladosti je portret jednog dečaka, školarca, budućeg velikog pisca. Dragocena je svaka stranica na kojoj autor opisuje dane u porodici, gde dečak trpi nesporazume sa ocem/gubitnikom, religioznom majkom, braćom i sestrama koji tek treba da odrastu, da bi, kao i on, imali pravo da sednu za božićnu večeru. Tu su i posebno zanimljive rasprave o veri, sa očevim ujakom Čarlsom i tetkom Dante.

Uočljive su tri etape u razvoju dečaka, kasnije mladića. Porodica, školovanje u jezuitskom koledžu, i godine na studijama. Tri etape u razvoju ličnosti, gde je učio o životu, ljudima, etici, estetici, religiji, iskristalisale su tri ključna pitanja sa kojima će se Dedalus mučiti do kraja romana – pitanje vere, slobode (Irske) i ljubavi.

Da je neki drugi pisac u pitanju, i da je neki drugi stil u pitanju, moguće je da ovakva tematika ne bi uzbuđivala, ali ovde je drugačije. Pred čitaocem u tako zgusnutim, bogatim, kontemplativnim redovima promiču misli, dileme, rasprave i usamljenička izoštrenost čula Dedalusa, da mi je na poslednjim stranicama već bilo žao što će se knjiga završiti.

Među dečacima u školi, Dedalus je usamljen, u dobroj meri vezan za oca, selidbe, siromaštvo. Na drugoj strani, pod uticajem religiozne majke, katolkinje, neprekidno je izložen pritiscima da živi u veri i sa verom. Stranice na kojima Džojs ispisuje tiradu koledžskog sveštenika o paklu, opis paklenih muka, širenje i povećavanje kazni, njihova večnost, plastično predstavljanje i upoređenja sa primerima iz neposrednih životnih situacija, da bi se dečaci što više zaplašili, to su mesta na kojima se Džojsov sveštenik jedva zaustavio. Čitavih 16 strana, dovoljno da proizvede psihičko rastrojstvo dečaka/ mladića, koji je pre toga već iskusio fizičke prohteve tela.

“Gospod je, upamtite, biće neizmerno dobro, i zato gubitak takvog bića mora da je neizmerno bolan. U ovom životu mi nemamo jasnu predstavu o tome, ali prokleti u paklu, da bi se još gore mučili, potpuno shvataju šta su izgubili sopstvenim gresima, i da su to izgubili zauvek. Pakao je središte zala, a kao što znate, sve je jače u središtu nego na najdaljim tačkama. Najteža je patnja savesti što se nije pokajala i na vreme ispovedila. Poslednja i najveća od muka tog strašnog mesta je večnost pakla. “

Rečenica po rečenica, sabrane iz odeljaka, trebalo bi da pokažu snagu i sredstva kojima raspolaže sveštenik, katolik/jezuita, da upozori školarce, mlade duše, da poštuju bar jednu od božjih zapovesti, kojoj je najteže odoleti. Naravno da će iza toga uslediti pokajanje, noćno lutanje gradom, ulazak u prvu crkvu, ispovedaonicu, gde se oslobodio straha od kazne, ispovedajući se nepoznatom svešteniku. Imaće Dedalus još jedan pokušaj vrbovanja od izaslanika crkve, pošto se posle ispovesti potpuno okrenuo veri, izučavanju Tome Akvinskog (uporedo i Aristotela), trenutke u kojima ga upravnik koledža ubeđuje da se posveti svešteničkom pozivu. (Inače, Džojsova majka je imala iste takve ideje, tako da je budućem piscu ostalo da, kako-tako, što pre, napusti Irsku, zajedno sa Norom Branakl, i da se više tamo ne pojavi, sem u dva navrata Umro je 1941, u Švajcarskoj.)

Studentski dani plastično dočaravaju mladog Dedalusa, njegovu miroljubivu prirodu, spremnost da sa svima deli svoje mišljenje, koje je uvek drugačije. Često se sećao batina koje je dobio od drugova, jer nije hteo da prizna kako je “njegov” Bajron loš pesnik, pa batina koje je dobio u koledžu od kontrolora nastave.

Tu su se nazreli prvi koraci njegove pobune. Odbio je da se pričesti, što samo potvrđuje njegovu sumnju u ispravnost vere. Što se tiče irskog nacionalizma, borbe za slobodu, mržnje prema engleskim osvajačima, on će to najbolje izraziti rečenicom:

“Moji preci su odbacili svoj jezik i uzeli drugi. Oni su dozvolili šačici stranaca da ih potčini. Uobražavaš li ti da ću ja sopstvenim životom i ličnošću plaćati njihove dugove? Zašto? “

Na kraju, kad je o ljubavi reč, osim prostitutki, što je za dečake značajno kao otkrivanje pola, postoji i jedna devojka za kojom se čezne, ona sa kojom je pre deset godina razgovarao na stepeništu voza, a sada je na koledžu. Vedra i nasmejana, a on stidljiv i ljubomoran na mladog sveštenika kome je pružila ruku.

Džojs je roman započeo u Dablinu 1904, a završio ga 1914. u Trstu. Preporučujem ga zbog njegove jednostavnosti, iskrenosti i dilema koju svaka mladost ima pred sobom, naročito pred autoritetom crkve, roditelja, opšteg mišljenja društva. Takođe, zato što jasno prikazuje odakle izvire Džojsova književna inspiracija, inventivnost i privlačnost kazivanja – iz permanentne izdvojenosti i usamljenosti još iz perioda dečaštva.

Nikad nije kasno da pročitate ovu knjigu, ili da joj se opet vratite. Živi i upečatljivi likovi, mladalački mudri i duhoviti dijalozi, i izvan svih, jedan usamljen, slabovidi mladić, koji, uprkos živom okruženju, ima svoj usamljenički put, svoje lične staze, i tvrdoglavo odbija da bude isti kao drugi.

Ovo je izdanje Večernjih novosti, u prevodu Petra Ćurčije.

za P.U.L.S.E Dana Ćirić

Tekst je preuzet sa fb stranice “Plavi krug književnosti”

Tekstovi o Džojsu na portalu P.U.L.S.E

  Dana Ćirić, Džems Džojs, Književnost, Portret umetnika u madosti