Ulogujte se / Kreirajte profil

Poseta orkestra – o nerazumevanju, usamljenosti i lepoti različitosti

Dugo nisam video film sa lepšim početkom. To me je i zadržalo kraj TV-a. Osam muzičara Aleksandrijskog policijskog ceremonijalnog orkestra sa instrumentima na aerodromu ili stanici, čekaju da se pojavi vozilo koje će ih odvesti do mesta otvaranja arapskog kulturnog centra u Petah Tikva. Liče mi sada na osam neotvorenih školjki sa biserom. Doduše jedna je željna otvaranja (Haled), ali je ostale pogledima „streljaju“. Usamljenost u životu se podrazumeva čak i kada se družite u jednom orkestru, koji eto izvodi arapsku klasičnu muziku, šta god to značilo.

Šef ovoga orkestra je pukovnik Teofik Zaharija (Tawfiq Zacharya) (maestralna gluma Sassona Gabaia).

Zaplet kreće kada orkestar na stanici iz nesporazuma (Arapi nemaju „P“, već ga menjaju sa „B“ ), kupuju karte za Beit Hatikva, mesto usred pustinje Negev (južni Izrael) ili bolje reći „in the middle of nowhere“…

Kadrovi izlaska orkestra sa instrumentima na stanici u Beit Hatikva, uniformisana lica sa instrumentima i identičnim koferima usred pustinje, izazivaju odmah i smeh i tugu. Dugi kadar prati njihovo „praćakanje na suvom“. Čarolija je počela i traje li traje.

Susret sa vlasnicom omanjeg restorana Dinom (maestralna gluma Ronit Elkabetz,, meni lično poznatoj iz nekih drugih izraelskih filmova („Jaffa“), i stvari počinju da se zahuktavaju ili odmotavaju, već kako vam više prija.

Ovo je zaista jedan od najboljih filmova o ljudskoj usamljenosti, to što se bira jedan tako neobičan orkestar, ne jednom tako neobičnom mestu, gde se usamljenici koji su još po klišeu i „neprijatelji“, igrom slučaja sreću, samo podcrtava tu večitu temu i literature i filma i muzike i…umetnosti: ljudsku usamljenost.

Neki se na to privikavaju lako, neki teže kao Haled (Khaled), (trubač i violinista orkestra, maestralna gluma Saleha Bakria,

Fotografisanje…“May I take a picture, please“ sa tim lepim humorom na kraju kadra, koji sve govori… Novčić koji upada u kapu bubnjara orkestra ili o površnosti…Površnosti koja hara kao epidemija i preti da nas sve zarazi.

Teofik, Dina, Haled… Muzička tema koja podvlači usamljenost aktera.

Haled koji želi da se druži. Dina koja umire od dosade u mestu u kome ne da nema arapskog kulturnog centra, nego ni izraelskog, ni bilo kakvog drugog pa ni kulture. Pustinjska spavaonica koja je tako tiha ili mrtva, kako već želiš da gledaš na „stvar“…Naravno mesto nema ni hotel, jer paradoks čuči iza svakog ugla ove naše Planete…

Simon koji nije završio uvertiru za koncert za klarinet, a koji je počeo da piše još na fakultetu. Simon bi i da diriguje…

Summertime za večerom…Izvođači Arapi i Jevreji za istim stolom. Muzika koja spaja ljude…Licem u lice…

Papi i prvi „sudar“ sa devojkom…

Haled je kako sam ironično kaže, obučen kao Majkl Džekson…

Sami ljubavnik…Sin na konjiću…O dosadi i ljudima iz kamenog doba…

Veče u klubu uz ples na rolšuama…Maestralni kadrovi Papija, devojke i Haleda kod prvog udvaranja…

More u ušima…

Opis ljubavi na arapskom…

Park ili ono što bi on trebao biti…

Dina: Zašto policijski orkestar svira klasičnu arapsku muziku? A Teofik odgovara: To je kao da pitate čoveka, šta će mu duša?

Značaj dirigovanja orkestrom-i životom…Nezaboravna scena!

Pecanje koje Teofik predpostavlja dirigovanju, jer pecanje je „čista simfonija“…Zvuk plovka koji upada u vodu i nečija deca koja se igraju na obali, da sve je to ŽIVOT…

Teofik i njegov susret prvi susret sa budućom ženom…Muzika koja spaja…

Finale posete „parku“: Teofikova priča o sinu i ženi…O njihovoj lomljivosti…O nerazumevanju čak i najbližih i najavama razloga zašto nam se to stalno događa…

Pletenje ruku i prvi poljubac…

Finale uvertire: Kako završiti uvertiru za koncert za klarinet, koja se piše godinama, nego kao što predlaže „nesuđeni domaćin“ – bez pompe i truba, kao u maloj sobi sa krevetom i bebom i TONOM USAMLJENOSTI…

Omar Šarif i filmovi petkom popodne. Dinin život je arapski film…

Haled: Do you like Chet Baker…My Funny Valentine…

Teofik koji ima sve njegove ploče…Ali mudro ćuti do kraja, kada daje svoj sud o Chetu…

O strpljivosti- Tahri je dočekao poziv Amalie…

Razgovor sa prošlim vremenima-ponoćna proba dela orkestra.

Rastanak…

O usamljenosti, o čudu koje staje u 24 H i često se i u preostalih ? hiljada satova desi još samo ponekad ili nikad…

O različitosti i lepoti koja se u njoj krije i koja jedina može i spasiti svet od gluposti koja se nadvila nad našim glavama…

Plješćem uz Teofikovo pevanje s’ kraja filma, ozaren kako malo nam treba da ogrejemo dušu, ali eto i to malo se često desi slučajno, jednim slučajnim paljenjem TV-a u pravo vreme…

Režiju filma potpisuje Eran Kolirin,a  film je dobio izraelskog Oskara (Ophir prize). Topla preporuka!

Vozim se sinoć posle koncerta čembala sedamdeset četvorkom i govorim za sebe: As I said, I’m Tawfiq Zacharya from Alexandrian Ceremonial Police Orchestra …Sa druge strane …What! Bi-bip…

Hoće li me ko razumeti?

za P.U.L.S.E: Goran Đerić

25.04.2018.

 

  •  
  •  
  •  
  •  

Jedan komentar na tekst Poseta orkestra – o nerazumevanju, usamljenosti i lepoti različitosti

  1. Goran Đerić

    27/04/2018 at 21:57

    Kako nisam našao film sa našim prevodom (postoji), ili bar engleskim da pomognem oko tumačenja ljubavi koju daje Khaled:
    انا الحب والمحبوب والحب جملة
    انا العاشق والمعشوق سرا واعلانا
    اقول اناة وهل هنا غير من انا
    ففي الانى ما زلت ولوعا وحيرانا

    ana al hobb wa al mahbob jomlatan
    ana al a’asheq wa al ma’ashoq serran wa e’alanan
    aqool ana wa hal hona gair man ana ?
    fa fi al ana ma zelto waloa’an wa hairana

    I am the love and the lover and love in its whole
    I am enamoured and loved in secrecy and manifestly
    I will say “Patience!”, and is there anyone here but me?
    So with time I am still loving and confused

    Abd el- Kader

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *