Poslednje pismo Ivana Stambolića Slobodanu Miloševiću
U poslednjem pismu koje je Ivan Stambolić, posle martovskih događaja 1991.godine, napisao Slobodanu Miloševiću, pozvao ga je da podnese neopozivu ostavku. Pismo je napisano u periodu mart-april 1991. godine, četiri i po godine posle Osme sednice, neposredno posle događaja 9. marta i neposredno pre nastupajućeg ratnog vihora. “Izolovao si me od svih i svega, računajući i na moje, tebi dobro poznate ljudske osobine. U tri i po godine zgusnuo si i isprobao sve najcrnje i najgore iz onog vremena na koje se, inače, na rečima, rado i silovito obrušavaš. Varao si ili uništavao ljude, organizacije, pokrete, državu… Prevareni i uništeni postaju tvoje ukleto ogledalo“, poručuje Stambolić u pismu.
“Pritiskao me je, takođe, u azilu ćutanja, osećaj odgovornosti što sam te sam doveo do pred sama svoja leđa, a u njih si dugo gledao. Samo je trebalo da ti i nož dam. A i njega sam ti dao. Ti ni časa nisi časio. Ponovio si, ne samo u ovoj stvari, lošu stranu srpske istorije, misleći, možda potcenjivački, da mi Srbi druge istorije i nemamo. Ponekad mi se čini da ti Srbiju i razumeš i voliš samo s njene tamne strane”, stoji u Stabolićevom pismu Miloševiću. “U tvojim novinama, Slobodane Miloševiću”, nastavlja Stambolić, “ubrzo posle Osme sednice, pročitah ‘da mi i seme u korenu treba satrti’! Osećaš li, bar danas, svu težinu takve ‘političke kampanje’, koju si birokratski otmeno nazvao ‘diferencijacijom’? Tada sam te, kada su te zle reči i zli nalozi odlazili na javnu scenu, poslednji put telefonom pozvao. U besu, a valjda i strahu, više ne znam sta sam ti u slusalicu izgrmeo. Znam da si u svoju odbranu jedino govorio da to rade drugi i da je štampa slobodna. I znam da ni u dalekim naznakama nisi pomenuo mogućnost da se laži mogu demantovati, a zle reči i zli nalozi nazvati pravim imenom”.
Obrazlažući zasto pismo piše bas tada, Stambolić je naveo: “Pa, šta me je onda navelo da ti se baš sada obratim? Krv! Opet smrt! Krv je pala na beogradskim ulicama, Slobodane Miloševiću, da se više nikada i ničim ne opere. Pala je 9. marta u času kada ovo pismo započinjem… Dosta nam je tvoje antisrpske politike! Ti ne znaš, Slobodane Miloševiću, ni ko su Srbi, ni šta je Srbija! Zato, Slobodane Miloševiću, otiđi. Povuci se sam, samovoljno, kao što si i sve drugo činio! Tvoja ostavka će biti prihvaćena kao čin čoveka koji je, na kraju, ipak shvatio svoju pravu šansu. Duboka zahvalnost naroda na ostavci spašće te socijalnog i moralnog linča, kakvom ste ti i tvoji paževi izložili svoje prethodnike. Drama je velika i kada je junak mali, veličinu drame ne određuje veličina junaka. Odigraj, Slobodane Miloševiću, i poslednji čin!”
Stambolić je dalje obrazlagao svoj apel: “I kad podneseš ostavku, što bi brzo morao da učiniš, ljudi ce sumnjati u nju, plašiće se da se ne preobrati u neki novi pakleni nalog, naviknuti da svaka tvoja reč od danas, već sutra ne znači ništa ili znači nešto drugo. Jedino neopozivom ostavkom možeš uveriti svoje sugrađane i čitav svet da nisi želeo da od Kosova stvoriš balkanski aparthejd, od Jugoslavije ruševinu, a od Srbije napuštenu mučenicu. Iskoristi priliku da vlast bar vratiš regularno”. “Povlačeći se bez odstupnice, odlazeći zauvek, vratićeš se, možda, onome Slobodanu Miloševiću, od koga se neće plašiti niko sem tebe… Ne znam šta si sve hteo sem gole vlasti, ali sam oduvek znao da to što ti hoćeš Srbija, kad je slobodna i svoja, neće”, zaključio je Stambolić u poslednjem pismu Miloševiću.
za P.U.L.S.E Boban Savković
…šta se dešavalo na kraju:
Izletište Zmajevac, na 453 m nadmorske visine, spada među najlepše delove Fruške Gore. “To je pravi lek za sve one koji traže mir u tišini i prirodi”, kaže se u prospektu Nacionalnog parka. “Tek tu čovek oseti veličinu i snagu prirode i istovremeno lepotu života.” Ivan Stambolić, bivši predsednik Srbije, teško da je mogao da oseti išta od toga dok su ga zasad nepoznata službena lica sprovodila šumskom stazom koja se sa asfaltnog puta odvaja prema Vrdniku. Šetnja nije dugo trajala, a završila se ispred pripremljenog plitkog groba sa živim krečom. Stambolića su ubili sa dva metka, od kojih je jedan ispaljen direktno u potiljak, a zatim su ga zakopali.
Tako su, na osnovu onoga što je dosad obelodanjeno iz istrage, izgledali poslednji minuti Stambolićevog života, 25. avgusta 2000. godine. Bilo je to mesec i jedan dan pre nego što su glasači Srbije prvi i poslednji put glasali protiv Slobodana Miloševića. Tog dana, pre deset sati izjutra, Stambolić je iz svog stana na Banovom Brdu otišao na uobičajeni jutarnji džoging; sa svoje šezdeset i četiri godine bio je u odličnoj kondiciji. Advokat Rade Paunović, Stambolićev komšija i redovan partner taj put nije mogao da pođe pa je bivši predsednik trčao sam. Držeći se uobičajenog rasporeda, seo je na klupu u blizini restorana Golf da se odmori i obriše znoj. Čuvar obližnje barake kasnije je ispričao da je video kako se pored Stambolića zaustavio beli furgon-kombi iz koga su izašla dva mladića: jedan je Stamboliću pokazao nekakvu legitimaciju ili značku, a drugi mu je uperio pištolj u glavu. Sledeće što je čuvar video bilo je da kombi odlazi, a Stambolića više nije bilo.
Pošto se Stambolić nije vratio sa džoginga, zabrinuta porodica je krenula da ga traži. Nakon što su se uverili da ga u Košutnjaku nema, i proverili bolnice, obratili su se policiji. Već oko pola dva, Stambolićev sin Veljko je u policijskoj stanici Čukarica pokušao da prijavi nestanak oca. Rečeno mu je da ne mogu da prime prijavu pre nego što prođe dvadeset i četiri sata. Isti odgovor Veljko Stambolić je dobio i u SUP-u Beograd. Tek u šest popodne, jedan policajac je upućen u Košutnjak, u kome su se već okupili brojni Stambolićevi prijatelji, ali ni on nije izvršio uviđaj jer pomenuta dvadeset četiri sata još nisu bila prošla. Tek sutradan, policija je u većem broju nagrnula u Košutnjak da u poznatom stilu pretražuje nebo i zemlju, naravno bez rezultata. Ovo je bitno, jer je Slobodan Milošević posle lagao Kiru Gligorova da je “porodica dugo čekala pre nego što je obavestila policiju, a za to vreme su kidnaperi mogli da ga odvedu i preko granice.”
U međuvremenu, porodica i komšije su počeli da se prisećaju kako su nedeljama pre Stambolićevog nestanka u blizini stana često viđali kratko podšišane mladiće od kojih su neke prepoznali kao radnike Resora državne bezbednosti, a i beli kombi sličan onom koji je video čuvar. U to vreme, njihovo prisustvo su objašnjavali činjenicom da u istom kraju žive i mnogi državni funkcioneri, na primer Mihalj Kertes, ali su se zabrinuli kada su shvatili da su momci iz DB-a prestali da se pojavljuju nakon Stambolićevog nestanka. Kada je advokat Nikola Barović na tu činjenicu ukazao Branku Đuriću, tadašnjem načelniku beogradskog SUP-a, rečeno mu je da je policija to proverila i da ti momci nisu iz RDB-a nego radnici telefonske centrale (iako ih niko nikad nije video kako se penju na bandere ili polažu kablove). Time su se slutnje porodice i advokata da je nestanak Stambolića organizovala država samo pojačane.
PRITISAK I NEMOĆ
Još gore slutnje izazvalo je značajno ćutanje državnih medija poput Tanjuga, RTS-a i vodećih dnevnih listova, koji danima nisu hteli ili smeli da objave informaciju o Stambolićevom nestanku. Neki funkcioneri SPS-a i JUL-a su se pravili ludi, dok su drugi bili otvoreno podrugljivi. Tadašnji portparol JUL-a i savezni ministar za telekomunikacije Ivan Marković, koji je nedavno uhapšen i stavljen u jednomesečni pritvor, rekao je na konferenciji za štampu 31. avgusta 2000. da “državni mediji više dana nisu zabeležili nestanak Ivana Stambolića, jer im je to verovatno beznačajna informacija”. “Vi pretpostavljate”, nastavio je Marković, “da savezni ministar za telekomunikacije treba da zna da li je neko otišao negde u šetnju i nije se vratio kući. Morate pitati onog ko je odšetao gde je odšetao.” Svoj doprinos istrazi Marković je samo pet dana kasnije upotpunio još jednom izjavom. Na pitanje gledalaca užičke lokalne televizije TV5 “gde je Ivan Stambolić”, Marković je odgovorio: “Čućemo kada ga pronađu.” Pamti se i njegova opaska da će “nestali morati svojoj ženi da objasni gde je tako dugo bio, ako se vrati kući.”
Dotle je i sam Milošević počinjao da oseća pritisak u vezi sa Stambolićevim nestankom. Pokušaji Katarine Stambolić da povodom nestanka muža stupi u kontakt sa njim nisu uspeli (“nije tu, ostavite poruku”), a slično se završilo raspitivanje Jirži Dinstbira, izvestioca UN-a za ljudska prava koga su vlasti inače rado primale u Beogradu. Milošević je ipak primio telefonski poziv Kire Gligorova, kome je rekao da “nikada ne bi dozvolio da se Ivanu nešto desi” i glatko slagao da je porodica prekasno prijavila nestanak.
Kada je nekoliko dana kasnije Milošević konačno zbačen sa vlasti, porodica i prijatelji, koji su u međuvremenu osnovali Odbor za oslobađanje Ivana Stambolića (OZOIS), ponadali su se da će slučaj konačno biti rasvetljen. Pokazalo se da je ta nada bila preuranjena: Radomir Marković, jedan od glavnih organizatora ubistva, uživao je zaštitu Vojislava Koštunice, dok je ostatak DOS-a sa Zoranom Đinđićem na čelu zdušno podržavao drugog, Milorada Lukovića Legiju. Radomir Marković je bio dovoljno bezobrazan da 27. oktobra reaguje na jedan intervju Nikole Barovića u kome je pisalo da “RDB zna gde je Stambolić”. “Odlučio sam da iz profesionalnih i moralnih obzira nekoliko dana sačekam eventualnu Vašu ispravku teksta punog grubih insinuacija na račun Resora”, piše u pismu sa zaglavljem RDB-a koje je Marković uputio Živoradu Kovačeviću, predsedniku OZOIS-a. “Nadao sam se da iza Vašeg društvenog ugleda ne stoje ovakva ‘otkrića’. Nestanak gospodina Ivana Stambolića će se, uveren sam, sigurno rasvetliti. A pogotovo sam siguran da u tom ‘slučaju’ neće biti ni Resora državne bezbednosti, ni mene kao njenog rukovodioca.”
ZID ĆUTANjA
Radomir Marković je, naravno, lagao, čime je potvrdio Čestertonovu tezu da je od ubistva do laži samo jedan korak. Kada je posle dugog otezanja Marković konačno smenjen, novi šef Službe Goran Petrović je pomerio istragu sa mrtve tačke i obelodanio da je Stambolić, baš kao i Slavko Ćuruvija, do poslednjeg trenutka bio pod intenzivnom prismotrom Devetog odeljenja RDB-a (praćenje i osmatranje) i da momci sa kombijem ipak nisu bili iz PTT-a. I ovaj mali napredak je bio osujećen jer je Petrović na zahtev Milorada Lukovića i Dušana Spasojevića nedugo potom smenjen i zamenjen Andrijom Savićem, osvedočenim saradnikom JUL-a.
Međutim, mnogo pre nego što se istraga vratila na početak, RDB je sebi svojstvenim metodama krenula u kampanju dezinformacija sa ciljem da se tragači za istinom usmere u pogrešnom pravcu, a po mogućstvu van granica Srbije. Služba je svojim kanalima uporno puštala “proverenu informaciju” da bi razloge za Stambolićev nestanak trebalo tražiti u njegovim navodno mutnim poslovima u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Nikakva ubeđivanja Stambolićeve porodice i prijatelja da se pokojnik nije bavio nikakvim biznisom vrednim pomena nisu pomogla: na laž se primio i bivši predsednik Vojislav Koštunica. Kada je Živorad Kovačević u ime OZOIS-a tražio pomoć od Koštunice, dobio je odgovor da se obrati premijeru RS Miloradu Dodiku i Vukašinu Marašu, ministru policije CG. Koštunica je, inače, bio sklon da misli da je Stambolić žrtva unutrašnjeg obračuna među komunistima i kao zadrtom antikomunisti bilo mu je neprijatno da se u to meša.
Tako je zid ćutanja nastavio da stoji sve do 28. marta ove godine, kada se ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović iznenada obratio javnosti i saopštio da je tokom noći pronađen leš Ivana Stambolića. “Njegovi ostaci su iskopani iz jedne jame na Fruškoj gori”, rekao je Mihajlović. “Sada znamo da su ga na Košutnjaku otela četiri pripadnika Jedinice za specijalne operacije, na Novom Beogradu su zamenili vozilo, odvezli ga na Frušku goru, likvidirali ga s dva metka i zakopali u unapred spremljenu jamu sa živim krečom”, rekao je Mihajlović. Mihajlović je saopštio da je istraga utvrdila da je motiv tog ubistva bio politički, kako bi Stambolić bio uklonjen kao mogući kandidat na predsedničkim izborima 2000. godine. Nekoliko dana kasnije na televiziji je prikazano vađenje Stambolićevih kostiju iz plitkog groba na Zmajevcu, a rečeno je da je uhapšen i peti pripadnik JSO-a umešan u ubistvo. Osim podatka da je jedan od osumnjičenih Dušan Maričić Gumar, poslednji komandant Jedinice, saznali smo i to da je Legija lično svojim podređenima za ubistvo isplatio honorar od po 20.000 maraka, dok je u skladu sa svojim statusom i običajima jedan deo novca zadržao za sebe.
Ovim otkrićima je definitivno stavljena tačka na mit o “srpskim div-junacima” koji, kako im himna kaže, koračaju “kroz krv i vatru dignute glave/stazom pobede, časti i slave.” Kakva je čast i kakvo junaštvo bilo neophodno toj petorici snažnih i naoružanih ljudi da sa klupe u parku dignu čoveka duboko zašlog u sedmu deceniju života, odvedu ga u šumu i prosviraju mu glavu? Kakva je to država u čijem je interesu izdat nalog za takvu akciju?
VELIČINA ZLOČINA
Nema nikakve sumnje da ćemo na suđenju od optuženih izvršilaca čuti da su bili izmanipulisani, da nisu ni znali ko je Ivan Stambolić, da im je kao i onoj dvojici koji su kamionom krenuli na Vuka Draškovića bilo rečeno da likvidiraju albanskog teroristu, trgovca drogom, agenta CIA ili nešto slično. A posle su se kao čudili kad su u novinama pročitali koga su smakli… Vreme je da se ovo društvo i ono što nam je ostalo od države suoči sa jednom neprijatnom istinom: ovde se ne radi o grupi kriminalaca koji su slučajno imali službene legitimacije, pa čak ni o podivljaloj frakciji Službe: u ubistvu Ivana Stambolića, baš kao i u ubistvu Ćuruvije, atentatu na Draškovića i na Đinđića učestvovali su veliki delovi RDB-a, od načelnika pojedinih odeljenja do onih infiltriranih u pravosuđe, medije i politiku. Priprema i organizacija ovih zločina, a naročito njihovo uporno zataškavanje i sprečavanje istrage, jednostavno su bili suviše složeni da bi se pripisali jednoj maloj zavereničkoj grupi.
Kada je o nalogodavcima reč, istina je od samog početka bila odviše vidljiva i odviše neverovatna: mnogi razumni ljudi jednostavno nisu mogli da poveruju da su se Milošević i njegova supruga zaista uplašili da bi Ivan Stambolić mogao da im preotme vlast. Ni sam Stambolić nije verovao u to: kao pronicljiv čovek i bivši profesionalni političar, bio je svestan da pripada jednoj nepovratno prošloj epohi. Konačno, uhapšen je i ubijen nakon što je Koštunica već uveliko bio prihvatio kandidaturu, kada njegova likvidacija nije imala nikakvog smisla. Da li je strela bila odapeta ranije, pa je tek 25. avgusta pogodila cilj? Da li je motiv za ubistvo bio ideološki, ili se prosto radilo o ličnoj mržnji i patološkoj osvetoljubivosti čemu je bivša prva dama Srbije bila sklona?
Na to pitanje teško da ćemo ikada dobiti pravi odgovor, čak i ako Marković bude uhapšena negde u dubini bivšeg Sovjetskog Saveza i izručena Beogradu. Ona će lagati, baš kao što je lagao i njen muž i njen saučesnik i prezimenjak Radomir. Može se čak desiti da psihijatrijsko veštačenje pokaže da nije bila odgovorna za svoje postupke u kom slučaju će ostatak života provesti u duševnoj bolnici. Ali za svo ono mnoštvo “šrafčića” koji su sasvim dobro znali šta rade i koji su to radili radi zabave, profita i boljeg položaja u Službi ne bi smelo da bude milosti.
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E
Poslednje pismo Ivana Stambolića Slobodanu Miloševiću added by Boban Savković on
View all posts by Boban Savković →