Poslednje Voskresenie* ove čudne godine

Tamaru Radjenović, opersku pevačicu koja je prošle godine uvrštena na nekoj prestižnoj listi (dal’ Forbsovoj) kao jedna od najperspektivnijih mlađih od 30 godina, ličnosti u oblasti umetnosti i kulture, sam širom otvorenih očiju gledao pre neku nedelju u nekoj od meni omiljenih emisija (novinara u usponu, Šovljanskog) širom otvorenih očiju!. Imao sam pred sobom (doduše, na ekranu) jednu izuzetno lepu, mladu ženu, koja je, usput, opušteno, tečno, pametno govorila, a ja je gledao netremice.

-Dobro, rekla je moja bračna drugarica, opusti se, ako budeš dobar vodiću te i da je, ne samo gledaš i čuješ kako lepo razgovara već i kako divno peva, verovatno jedina, koja može da dostigne te visine i slavu, jedne Marije Kalas!

Tako je i bilo. Dođe i ta nedelja, poslednja u ovoj godini, pa još i kalendarski 29. decembar. (To je inače dan kad smo se, pomenuta bračna drugarica i ja venčavali u svojim prvim brakovima, to ne bi bilo tako interesantno pominjati (bilo pa prošlo) da njen prvi suprug ne nosi moje ime, a moja prva supruga, njeno. Dakle, pomenulo se).

Lepo veče, bez vetra i kiše, ne pamtim kad mi je dodala kravatu, a blejzer obučem najviše par puta godišnje. Ona se posvećeno spremala, “kao da ide u operu”. Ruku na srce, poslednji put smo u operi bili pre deset godina, ali u Beču. Ne pamtim šta se slušalo i gledalo, ali znam da je bila šokirana činjenicom da je veliki deo turista došao u kežual odeći što joj je dobrano pokvarilo utisak. Meni kao provincijalcu, iz knjige Mome Kapora, to nije bilo ni važno, ni neobično (pa naravno, kad te nije mama vodila da gledaš operu i balet, od malih nogu…)

Pred Kolarcem gužva. Svaka druga (žena u godinama) nosi bundu (pa kad j eprilika da se obuče), dosta “starih Beograđana” šapnula mi je dok smo čekali u redu pred garderobom. Sala se polako punila, “lepo je što ima mladog sveta” dodala je…

E sad, kad bih vam napisao samo jednu rečenicu, vi bi ostali uskraćeni za neke detalje, koje verovatno očekujete, a ja ne pamtim kada sam je video tako ozarenu i zadovolj(e)nu, ponavljala je cele večeri, kakav glas, kakvi glasovi…

Sve je bilo VRH i atmosfera koju je od samog početka stvorio dirigent Darko Butorac (svetski, a naš) svojim strastvenim vođenjem izvanrednog Šampanjskog galopa (The Champagne galop), orkestra (Belgrade Classic Simphony orchestra), hora Beli anđeo i dve zvezde večeri, Vase Stajkića prvaka Opere Srpskog nrodnog pozorišta, i, neverovatne, ali apsolutno u svemu (i glas i stas) Tamare Rađenović…

Ostao sam bez reči, od njenog prvog pojavljivanja, očaran izgledom, divnim osmehom, a kad je pustila glas arije iz Bizeove opere Karmen, vreme je stalo. Nije bilo lako Vasi Stajkiću da nas podiže kao što je to radila ona i njen glas, ali verujte mi na reč nije mu trebalo da se trudi iz petnih žila, uspevao je da opušteno, ali posvećeno, pusti svoj bariton u partijama iz opera Mascagnija, Pučinija, Bizea…Imali su i par veoma skladnih dueta, a skladno su i izgledali na sceni.

Prvi deo koncerta je bio posvećen velikanima klasične muzike, posle pauze, smo dobili kompletnu Novogodišnju čaroliju, koja nije počela onim što je navedeno u programu, već najvećim hitom Caruzo Lučo Dale, i kada je mlađana slađana Tamara pustila svoj raskošni glas, nije više bilo sumnje da prisustvujemo nečemu što je za tih dva sata potisnulo sve teške dane ove čudne treće decenijske godine novog milenijuma…

Elem, organizatori, a posebno svi učesnici, moram da pomenem izvanredni orkestar sa solistima, violinistkinjom, harfistkinjom, pijanistom, čelistom, harmunikašem , muškim i ženskim glasovima, udaraljkama, ma svakim učesnikom na sceni kojom je maestralno, emotivno i čini mi se već rekao, strastveno vodio dirigent… Ali Tamarin glas, ali Tamaraaaa (da je bilo snega pomenuo bih Boljšoj i možda Bajaginu pesmu…)

Šta mislite, čime nas je strastveni, elegantni dirigent uveo u završnicu? Radeckim maršem, naravno. Ni na tren i ni za jotu nije zaostajao za finalom novogodišnjeg Bečkog koncerta, a kad su, prvo na sceni pa onda i sa plafona poletele salve svetlećih srebrnih i zlatnih listića, dobili smo – ČAROLIJU.

Bilo je i par izvođena na bis, ali postoji ona tradicionalna istina, mudrost starih tradicija i kultura – treba prekinuti kad je najlepše! Tako je i bilo.

I ovaj koncert će se pamtiti, i iskreno se nadam da će biti i dogodine. Kao što se nadam da će i sledeća godina doneti spokojnije dane, kako kod nas, tako i u svetu…