Ulogujte se / Kreirajte profil

Poslednji smeh generala De Gola

.

Become a Patron!

.

Britanska vlada se raspada zbog definisanja svog odnosa prema Evropi. Seren Kjerkjegor bi njeno stanje mogao da nazove „bolest na smrt“ – stanje između života i smrti, niti da se živi, niti da se mre. Uzroci ove krize mnogo su dublji, nego što se sada pokazuju. Oni potiču mnogo decenija unazad, u dugoročnim napetostima Evrope i Britanije.

Britanski odnos sa Evropom, više je, u stvari, britanski odnos sa Francuskom, nego sa bilo kom drugom zemljom, pa ni sa Nemačkom, koja je danas, kao i decenijama ranije, „primus inter pares“ među evropskim državama. Zbog toga, značaj Francuske u Evropskoj uniji i kontinentalnoj Evropi vrtoglavo rasle.

Sada je to verzija originalne „karolinške Evrope“, francusko – nemačkog saveza i Svetog rimskog carstva pre nego bilo šta drugo. Dok Britanija gubi svoje mesto i svoj značaj, na njeno mesto stupa Francuska. Zato se njen predsednik Makron početkom januara obratio „građanima Evrope“, a ne evropskim vladama ili državama, iznoseći svoj koncept buduće, promenjene evropske arhitekture.

Velika Britanija nije bila potpisnik Rimskih ugovora 1957. niti bilo kog drugog ranijeg sporazuma koji je vodio evropskim ekonomskim integracijama. Ali, Britanija se 1960. prijavila da se pridruži Evropskoj ekonomskoj zajednici. U to vreme, Britanija je bila ekonomski slaba, nikada dovoljno oporavljena od posledica Drugog svetskog rata, suočena s gubitkom ogromne imperije, smatrala je da bi manje ograničen pristup evropskom tržištu doprineo njenoj ubrzanoj obnovi.

Ali, britansku prijavu za ulazak u EEZ dva puta je blokirao francuski predsednik Šarl de Gol, 1963. i 1967. On je tvrdio da je britanska ekonomija na mnogo načina nekompatibilna sa ostatkom Evrope. Francuski predsednik je naglašavao da Britanci imaju duboko usađeni animozitet prema panevropskom projektu i da ujedinjenju Evropu smatraju pretnjom svojoj nezavisnosti.

De Gol nije smatrao Britaniju potpuno evropskom zemljom, pošto je njena istorija tekla protivno evropskoj istoriji. Od normanskih osvajanja, Britanija je „igrala igru“ sa evropskim silama, huškajući jednu protiv druge, kako bi onemogućila da nijedna ne postane dominantna i dođe u stanje da pređe Kanal i osvoji Britaniju.

Dok su sve ostale evropske zemlje kontinentalne sile, koje je geografija primorala da se fokusiraju na pretnje koje dolaze od njihovih suseda, Britanija je pomorska sila, kojoj je prvenstveni odgovor, recimo, na Napoleona, bio da se zaštite blokadom koja je oslabila Francusku. Sa De Golovog stanovišta, koje on nije mogao nikada da zaboravi, Britanija se i u Drugom svetskom ratu borila na isti način, štiteći sebe i napuštajući sve ostale, uključujući Francusku.

De Gol je u geopolitičkom smislu smatrao Britaniju, „tuđincem u Evropi“. On je tvrdio da je ona čvrsto vezana svojim „komonveltskim vezama“ i, još važnije, specijalnim odnosima sa SAD. Zbog toga je De Gol u Britaniji video „atlantističkog trojanskog konja“. Na pres-konferenciji 1963. De Gol je svoj veto objasnio time što će Britanija da podrije evropsko jedinstvo, pa će na kraju da se „pojavi kolosalna atlantska zajednica zavisna od Amerike i pod njenim vođstvom, koja će sasvim da obori Evropsku zajednicu“.

Britansko shvatanje ekonomskog života, prema De Golu, bilo je nespojivo sa evropskim. U britanskoj ekonomiji dominiraju privatne investicije, inovacije i rizik. Kontinentalne ekonomije imaju mnogo bliskije odnose sa državom koja je pomogla da se oblikuje pravac ekonomskog života i ublažila uticaj kapitalizma na radnike. Odnos države prema tržištu, prema tome, veoma je različit. De Gol nije smatrao da je država stranac u telu nacije, nego da je otelovljenje nacije.

„Engleska je u suštini ostrvska zemlja, ona je pomorska, ona je preko tržišta, razmene, linija snabdevanja povezana s najrazličitijim i često najudaljenijim zemljama; ona ima komercijalne i trgovinske aktivnosti i veoma malo poljoprivredne. Sve što čini obeleženo je veoma originalnim običajima i tradicijama. Ukratko, priroda, struktura, posebna situacija, čini da se Engleska suštinski razlikuje od kontinentalnih država.

Šta treba da se učini kako bi Engleska, onako kako ona živi, proizvodi i trguje, mogla da bude uključena u Zajedničko tržište kako je ono stvoreno i kako ono funkcioniše? Na primer, način na koji se ljudi u Velikoj Britaniji hrane i koji je u stvari uvoz prehrambenih proizvoda jeftino kupljenih u dve Amerike i bivšim dominionima, a u isto vreme davanje značajnih subvencija engleskim farmerima? Ovi načini su očigledno nespojivi sa sistemom koji su šestorica izgradila sasvim prirodno za sebe“, rekao je De Gol na konferenciji 14. januara 1963.

Na ništa manje čuvenoj konferenciji za štampu u Jelisejskoj palati, 27. novembra 1967. francuski predsednik bio je ponovo upitan da li želi da Britanija „svučena do gola“ uđe u zajedničko tržište, što mu je tako često pripisivano? General je rekao da je golotinja dovoljno prirodna za lepo stvorenje, a u dovoljnoj meri zadovoljavajuća za okolinu. „Ali, ja to nikada nisam rekao za Englesku“, rekao je De Gol. Na samom kraju pres-konferencije, on je izdiktirao detaljno objašnjenje svog protivljenja da se uopšte otvore pregovori za britansko pristupanje.

Početkom sedamdesetih, Britanija je odlučila da ponovo pokuša. Političke prilike u Parizu su promenjene, kada je De Gol 1969. podneo ostavku posle poraza na referendumu o vladinom reformama, koji se pretvorio u izjašnjavanje o generalovom poverenju. NJegov naslednik Pompidu nije svoj prestiž vezivao za pitanje britanskog članstva. London se u međuvremenu okrenuo Evropi pošto je povukao svoje snage koje su bile razmeštene istočno od Sueca, dok su se njegovi trgovinski interesi preusmerili od Komonvelta ka kontinentu.

Većina Britanaca nikada nije prihvatila svoje kraljevstvo kao deo Evrope, govoreći najčešće da „idu u Evropu“ kada su prelazili kanal. Kombinacija predusretljivije francuske vlade sa onovremenim prihvatanjem britanske evropske budućnosti i shvatanja da britanska budućnost zahteva zaokret od Komonvelta ka kontinentalnoj Evropi, dovela je do uključenja Britanije u Evropsku zajednicu 1. januara 1973.

Bez obzira šta bi danas De Gol mogao da kaže, britansko napuštanje EU, predstavlja ozbiljan udarac za evropski projekat, ali ne toliki, koliko je to udar na samu Veliku Britaniju. Pored verovatne dalje dezintegracije Ujedinjenog kraljevstva, biće to u prvom redu ogromni finansijski troškovi. Iako američki savetnik za bezbednost, DŽon Bolton teši Britance da ne brinu zbog toga, jer će potpisati sporazum o slobodnoj trgovini sa SAD, nemoguće je zanemariti ogromne izdatke i gubitke koji će pratiti Bregzit.

Tri godine posle referendum na kojem su Britanci odlučili da napuste Evropsku uniju, ostalo je i dalje nejasno kako će to biti izvedeno. Jedna stvar je, međutim, jasna: trgovina robama i uslugama biće skuplja, a neizvesnost će ugroziti mnoge kompanije. Konkurencija, potrošnja i investicije biće pod velikim pritiscima i opterećenjima, posebno u odsustvu sporazuma o izlasku iz EU. Građani EU, bez Velike Britanije, gubiće godišnje oko 40 milijardi evra u slučaju „tvrdog Bregzita“. Sami Britanci biće najteže pogođeni, jer će ostati bez 57 milijardi evra godišnje. Sama Nemačka u slučaju „tvrdog izlaska“, gubiće oko 10 milijardi godišnje, tako da će njeni gubici biti najveći u Evropi, posle britanskih. Francuska i Italija će doživeti takođe gubitke koji se izražavaju milijardama evra.

Nije, prema tome, iznenađenje da kontinentalni članovi EU nisu spremni da ponude odlazećoj Britaniji najbolji mogućni sporazum. To nije ni zbog De Golove skepse o britanskoj vokaciji prema Evropi, nego zbog zabrinutosti da bi još neke članice mogle da slede britanski put.

Američke administracije podržavale su proces evropskog ujedinjenja od četrdesetih godina, smatrajući da će saradnja među demokratskim državama Evrope sprečiti izbijanje novog rata i biti prepreka sovjetskoj moći i ideologiji. Vašington je žalio što je De Gol odbacivao britansko članstvo, smatrajući da bi Velika Britanija unela transatlantski karakter u proces evropskog ujedinjenja, potvrđujući upravo ono čega se De Gol plašio.

Da je živ De Gol bi možda danas mogao da bude zadovoljan zbog svoje skepse prema britanskom evropskom raspoloženju, mogao bi da bude zadovoljan i nacionalističkim osećanjima koja su prepravila Evropu. On je dovodio u pitanje evropska osećanja Britanaca. NJegova ideja ujedinjene Evrope nije se sasvim poklopila sa koncepcijom pokretača procesa evropskih integracija. Za De Gola, ujedinjena Evropa trebalo je da bude „Europe des patries“-„Evropa država“ u kojoj bi svaka članica zadržavala osnove svoje suverenosti. Da je tako bilo, verovatno da do Bregzita ne bi ni došlo.

Britanija je, čini se, bila najpre vođena svojim antievropskim sentimentom i uverenjem da migrantske nevolje potiču i dolaze iz Evrope. Imperijalnoj psihologiji Britanaca ranije to ne bi smetalo. To imperijalno okruženje, u koje bi Velika Britanije trebalo da se vrati, više ne postoji. Zbog toga je britanska neodlučnost, podvojenost i „bolest na smrt“ u „Bregzitu“ toliko prepuna sumnji i nesigurnosti da bi veliki deo želeo samo da se ujutru probudi i da se više ne suoči sa tom agonijom.

Piše: Dragan Bisenić

Danas online

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.