Posmatrano kroz prizmu sećanja

**/ Saša Skalušević Skala: Svakodnevni Pokušaji Apokalipse,**

Presing, Mladenovac 2021./

Saša Skalušević Skala se svojom prethodnom zbirkom Rekreacija pre pakla nametnuo kao zreli pesnik i jedan od vodećih glasova svoje generacije. Već sam naslov Rekreacija pre pakla ukazuje na smisao i svrhu pevanja kako je shvata ovaj pesnik: na rekreaciju, no ne kao na puku, književnu, zabavu – ono poslednje čemu bi trebalo, po Horaciju, da teži pevanje, kad i toga već mora da bude – nego kao na re/kreaciju, na ponovno stvaranje, odnosno, naravno, na umetničko pre/oblikovanje viđenog i proživljenog. S obzirom na jaku egzistencijalnu i socijalnu notu njegove poezije, ono što prethodi paklu kao da od samog pakla stvara benignu pojavu.

U toj, referentnoj zbirci, svojevrsnom preseku dotadašnjeg rada, njegovo se pesništvo ističe po vanrednim autopoetičkim mestima koji čitaocu pružaju i ključeve razumevanja pesnikove imaginacije (pesme kao što su „Izbor“, ili izuzetna, antologijska „Odgovor“). Među njima se izdvajaju, s jedne strane, lucidna sagledavanja društvenih okolnosti življenja, a s druge i određeni, mitopoetski, procesi. U Skalinoj poeziji topos zauzima važno, možda čak i središnje mesto: to je, po mom shvatanju, Polazište, Mesto utehe. Reč je o motivima koji se provlače, iz ciklusa u ciklus, i iz zbirke u zbirku, kao kakva reka ponornica i svedoče kako o jasno definisanoj poetici, tako i o temama, opsesivnim, na koje pesnik zatim daje raznovrsne, dobrodošle, varijacije. Ne čudi nas zato da u naslovu ove, nove zbirke, nailazimo na imenicu apokalipsa, kao što je u prethodnoj prisutan pakao: to su odsudni trenuci, a Apokalipsa, pored uobičajenog shvatanja te reči, kao Smaka sveta, etimološki pre svega znači Otkrivanje: pesnik upravo ide k tome da otkrije, da otkriva uzroke i razloge Smaka vlastitog, a samim tim i našeg, sveta. To mu se, međutim, ne uračunava u dobrodetelj, naprotiv. Za svakog postoji, bar u načelu, mrvica saosećanja, razumevanja, ali za pesnika – nikako. Lucidnost je, izgleda, zločin.

svako valjda ima pravo

tako barem

Svete knjige kažu

(one to samo sumnjamo

ne lažu)

na oprost milost

razumevanje mrvicu sažaljenja

parčence nove šanse.

osim nas pesnika

naše reči i dela

valjda duže bole

(„Bez“)

Istočna Srbija je dobro skrivana tajna naše kulture. Koliko je kulturnih naslaga prisutnih samo na tom prostoru, od neolita do antike, od Rima do Romeje i nadalje! Naselili smo nekadašnji Limes, i sami upivši pojam granice, vojne krajine, sve dok sama nije ponela to ime – Krajina. Tvrđave na Dunavu – Golubac, Ram, Fetislam – Trajanov natpis i most, rimske carske grobnice, tvore svojevrsni obruč. Svaki od pesnika Limesa ima svoj topos, svoje, poetički posmatrano, rodonačelno mesto. Kod Skale to je Rajac. Rajačke pimnice (ili kako neki tvrde-pivnice), („Napušteni Raj(ac)“). Grčko nasleđe, latinitet i slovenstvo sliveni u jedan i jedini pejsaž, u ljude (otud i jedna od najboljih pesama zbirke, „Susret“, putopisnog karaktera, gde se besprestano prepliću slike Pimnica i Kotora). Kao i moderni senzibilitet.

Za razliku od Živka Nikolića, koji je pesnik prirode, staroslovenskog supstrata, ali i pesnik jedne kristalne maternje melodije kakve nismo čilu još od Desanke Maksimović, od Vlaste Mladenovića, angažovanog tribuna, ili neosimboliste Jelenkovića, Skala je pesnik urbaniteta, samim tim i govornog jezika uzdignutog do jezika izrazito misaonog i književnog. Njegov svet je gradski svet. Njegova poezija poznaje iskustvo slema (ne volim slem/nikakvo kreveljenje), ali je, jezički gledano, izbrušena i treperi na istoj žici kao i rani stripovi niškog majstora devete umetnosti Tonija Radeva. U srži tih prvih iskustava je Pank. Pank kao naličje stvarnosti – socijalističke i, dabome, postsocijalističke, tranzicione, ratne. Apokaliptične i paklene. Posmatrane kroz prizmu sećanja, bivšeg dečaka.

Ovom pesniku su izuzetno važni autopoetički iskazi. U svakoj zbirci ima nekoliko tih, nosećih, pesama, ili stihova, koji sažimaju smisao pevanja kako ga pesnik razumeva. Taj je motiv, po pravilu, ugaoni kamen zbirke („Ima li tome kraja“; „Karike“; već navedena „Bez“). Pesma „Ima li tome kraja“ opisuje trenutak nastanka pesme onako kako ga je teorijski definisao Laza Kostić u svojoj Knjizi o Zmaju, to je zanos između sna i jave, „u životu ili snu“, veli Skala, ponavljajući takoreći, reči do reči Kostićev uvid:

beskonačno osluškivati

muziku u sebi

što je bilo takođe

jedan vid pisanja […]

to je bilo moje

umiranje

ili rađanje

što je uvek isto

kada ste načisto sa sobom.

Pevanje o samom procesu pevanja dovodi, prorodno, do niza asocijacija među kojima prevagu odnose one književne prirode. U pesmi „Karike“ data je jedna od uspelijih slika onoga što se, u književnom žargonu, zove „tradicija“, odnosno pesnikova, lična, tradicija, identifikacija s prethodnicima. Višeslojna pesma, u kojoj pored sumatraizma Crnjanskog, bega u daljine Drainca ili Rastkovih putopisnih ekstaza postoji još i Kora, čija nas sama reč, pisana velikim slovom, i pored otvorenog i nedvosmislenog značenja koji joj pesnik učitava, vodi neumitno i do Pope, kao što, uostalom, to čine i iracionalni i onirični elementi same pesme. Cela pesma je izgrađena na kontrastima između bekstava i dodira, potrebe za širinom, odstupanjem, kao i za međusobnim prepoznavanjenjem.

Humor, ironija, sarkazam boje ove pesme čiji je čest siže gradski pejsaž, život u bloku, alkoholizam, položaj radnika uhvaćenih u klopci privatizacija u kojoj poslednju reč odnose nekadašnji menadžeri samopuravnog sistema (oni su ga, smišljeno, i raščinili), sapatnje je malo ili nimalo, naturalizam još je najpreznija slika stanja stvari:

Isus mi mi je stegao ruku

ali mi je Deva Marija stegla

nešto drugo.

(„Grafit“)

Pesnik naglašene samosvesti, u jednoj pesmi će reći:

u svemu imaj meru.

ne dopusti da fizika

nadvlada metafiziku u tebi.

imaj svoj pravac

ma kakav prezir

padao ispred tebe.

(„Mera i metar“)

Iako pesnik naglašene studije svakodnevnih pojava i tragova društvenih zbivanja na unutrašnji život pojedinca, oni su tek spoljašnji okvir za studij čovekove bačenosti u svet. Prevagu, uvek, odnosi ovo drugo. Na polju mere i metra, Skala dosledno neguje slobodni stih – koji je, par excellence, forma raskivanje negvi. Osnovna odlika njegovog pevanja su nabrajanja, slobodne asocijacije, kao i povremeno, no ne i nužno, otvoreni kraj:

krajevi su nedorečeni, čudni

i meni se ne sviđaju.

(„Nabrajanje“)

Muzika stiha teži k tome da istakne pojedinu reč, rečcu, ili sintagmu kao noseće semantičko polje pesme (što se posebno ispoljava u besprekorno izvedenim pesmama kratkog daha), odnosno središnju misao ili osećanje koje pesnik naglašava i načinom na koji prelama stihove.

U svetlu ovog postapokaliptičnog urbaniteta, ratna poema, velika završnica knjige, ustvari postavlja celokupno štivo unutar šire perspektivne neposredne istorijske prošlosti. Pevanje o povratniku iz rata dato je iz perspektive Bivšeg dečaka, tako da ono ujedno predstavlja i svedočanstvo o načinima na koje dete doživljava opšte postjugoslovensko rasulo. To je duga, narativna poema, sva u govornom jeziku (sva od jezičke stvarnosti protagonista/sa-govornika), satkana od niza ritmičkih fraza, dosetki, fragmenata, kolaža. Svedočanstvo od tome da je, za celokupno jednu generaciju, ulazak u zrelost značilo i batrganje kroz mulj Tranzicije. Ne bi trebalo, stoga, da motiv alkohola i raspre o alkoholizmu, prisutan u više pesama, odveć čudi.

Metafizika, pitanje krajnjih stvari, međutim, sklapa ovu izrazito misaonu, lirsku hroniku izgubljenih godina jer se, iza svega, besprestano, uvek, postavlja pitanje smisla.

U pesmi „Vlasi“, slično rajačkim motivima, starodrevni elementi se dotiču savremenih i postavljaju ih u jasnu, metafizičku perspektivu. Pogrebni običaji se ovde dotiču opšte ekonomije života te i oni, kao i sve drugo, deluju kao „generalna proba“. Čega, i zašto? Grobljansko blagoutrobije, pogrebna burleska što od poslednjeg čina u životu i smrti svakog pojedinca stvara pozamašnu predstavu, svojevrsni, Krajinski Teatar na otvorenom, kao da u sebi sažima čitavu jednu filosofiju, jedan svetonazor, drevnost kojom, makar to bilo i kroz komičke efekte, jedna zajednica sebi i drugima tumači poslednje stvari.

Pokojnici kreću na put uz „sve blagodeti života“, ka onoj drugoj, zagrobnoj, blagodeti. Poprilično uvereni u sud i krajnji ishod sudskog postupka, izgleda, kad sve, po kazivanju, biće izmereno. Poneće dosta toga, „da im se nađe“. Za svaki slučaj. Jer, nađe li se da su, evanđeoski rečeno, laki, neće valjati. Ovaj drevni običaj zanimljiv je pre svega jer, antropološki gledano, sistemi dolaze i odlaze, ideologije i njihove praktične primene se menjaju (ovde je fokus dat upravo na „Tranziciji“, šta god taj pojam značio), dok je predmet pesme slikanje obreda u kome fokus nije na ovozemaljskom životu nego na onom koji sledi. A to shvatanje stvari se nije menjalo kroz milenijume.

Rekoh, metafizika. I opet je reč o jasnoj, autopoetičkoj, pesmi: pop, koji svojim pojem ohrabruje pokojnika, ma gde se on, po svojoj smrti, nalazio, nije li slika i prilika pesnika, uhvaćenog u samom činu pevanja? Jer i pesnik, svojim delovanjem, ima jednaku teurgijsku moć u životima onih koji su, kako to reče savremeni romanopisac, Poprilično mrtvi. Pevalo se i peva, bez obzira na ravnodušnost svemira:

uz mirise tamljana

dostojanstvenog

ali pretežno tužnog skupa

ispred trulih stabala lipe

čuje se glas parohijskog popa

koji ohrabruje pokojnika

ma gde se on nalazio sada.

dok u krošnji iznad

jato sova

spava li spava

(„Jezik crne zemlje“)