Potpis – Divna Vuksanović

Pošto su se vrata automatski zatvorila, spustili su se u podzemlje. Tu ih je sačekalo uniformisano lice za pultom. Desno od njih, prostirala se maketa solarnog grada, a malo napred i kućište s ekranom na dodir. Kompjuter, međutim, nije bilo jednostavno aktivirati, pa je trebalo zatražiti nečiju pomoć. Ali, u ovom kvartu, osim lica za pultom, nikome, zapravo, nisu mogli da se obrate za informacije. Čitav nivo podzemnog dela konstrukcije bio je avetinjski prazan, ako se izuzmu parkirani automobili u staklenim boksovima, koji su iščekivali retke posetioce. I najzad, simulacija na ekranu je proradila, pošto je javni kompjuter nekoliko puta restartovan. Sada su mogli da prate osnovne zamisli arhitekata on line kompleksa, dok su čekali da se odvezu do narednog punkta za razgledanje.

Pošto je grafička prezentacija završena, uputili su se ka prvom parkiranom automobilu, na digitalno upravljanje. Vrata od dvostrukog stakla otvarala su se pritiskom na dugme. Vozila su bila personalizovana, italijanskog dizajna, metalik sive boje, sa centralnom tablom za navođenje i video kamerom instaliranom u gornjem uglu automobila. Kretali su se bešumno, nevidljivim putanjama, uglavnom kroz zatvorene prostore, sa plastificiranim rastinjem na zamišljenim stanicama. Mladi bračni par iz Brazila glasno je komentarisao izgled automobila, tražeći, usput, i mesto gde je bio fiksiran video nadzor. Tablet koji se nalazio između sedišta, služio je, između ostalog, i za elektronsko glasanje za izbor gradonačelnice univerzitetskog grada, koja se za ovu funkciju po drugi put kandidovala. Brazilce je zanimao izborni, kao i pravni sistem države-grada, posebno kada je reč o običajnom pravu, pretočenom u vrlo stroge zakonske propise.

• A žene, kako stoji sa njihovim pravima u gradu? Da li su diskiminisane u istraživačkim sistemima, koliko su plaćene, ima li prijava za mobing i tome slično – zapitkivala je Brazilka, predstavljajući se saputnicima kao građevinski inženjer, na godišnjem odmoru.

• Domaća istraživanja ovde uglavnom vode muškarci, mada je u naftnoj industriji, recimo, potpuno drukčija situacija, jer u komercijalnim projektima većinom rade žene; sve ove delatnosti objedinjuju u sebi i takozvane PR aktivnosti.

• Ono tamo, što vidite u daljini – nastavljao je menadžer za finansije obraćajući se paru iz Latinske Amerike kroz prozor automobila – to su restorani za ishranu nastavnog osoblja, kao i studenata uključenih u manje istraživačke projekte ili rad u maketarnicama.

Izašavši iz vozila, krenuli su uz stepenište. Dok su ćutke koračali, povremeno bi se začuo šum odora što su zamicale uglačanim betonom. Neko je, sa strane, koristio automat za tople napitke i grickalice. Nije bilo većih pokreta života. Kada su stigli do narednog nivoa, liftom su se spustili na međusprat. Na velikim panoima i mobilnim zidovima, dočekala ih je izložbena postavka najvažnijih projekata koji su trenutno bili u toku. Letenje na solarni pogon, s putanjom opisanom oko zemaljske kugle, već je bilo realizovano, nakon niza mlaznih proba, obavljenih iznad staklenih nebodera UAE, na kojima se, tokom čitavog dana, presijavalo pustinjsko sunce. Njihov daleki odsjaj mogao se, već u narednoj sekundi, videti u kapima koje su beskonačno prskale iz raskošnih fontana palata šeika i članova njihovih porodica.

I dok je napolju besnela dvodnevna peščana oluja, najavljujući početak leta, undergorund delovi grada su rashlađivani zahvaljujući sistemu što je bio povezan sa zakrivljenom kulom, koja se nalazila na jednom od nadzemnih trgova. Tu su bile izložene i tzv. aktivne kuće, čiji su uzorci poticali iz Nemačke. Svaka od ovih građevina, unutar kompleksa zgrada, bila je obložena solarnim panelima postavljenim na krovnoj konstrukciji, koji su obezbeđivali kompletno električno napajanje stanarima, a po ugledu na staro Korbizjeovo arhitektonsko rešenje, što je pretvoreno u muzej Weissenhof. Bio je to zasebni deo  istraživačkog projekta e-mobility, koji je finansirala nemačka vlada, u cilju podizanja svesti stanovništva širom planete o gradnji objekata koji su energetski nezavisni. Svi krovovi su bili pokriveni bilo solarnim pločama ili zelenim rastinjem, što je zahtevalo konstantno, automatsko navodnjavanje kap po kap, privlačeći retke vrste ptica koje su uletale u pustinjske kovitlace odakle im se, potom, gubio svaki trag.

Činilo se da je grad resursa, koji je počivao na izolovanom delu arhipelaga ispresecanog beličastim mostovima, potpuno odsečen od ostatka sveta. Ovo veliko podzemno i nadzemno gradilište odavalo je utisak raja za naučnike svih orijentacija, kao i za belosvetske dilere i botove. Diktat održivosti je postao stvar globalne razvojne politike koja je testirana u bogatijim delovima sveta, ovoga puta unutar arabijskog poluostrva. U tu svrhu, organizovana su i svetska prvenstva dronova, za specifičnu namenu (humanitarni projekti, špijunske afere, i sl.), pri čemu je posebnu pažnju globalne javnosti izazvala letelica koja se nesmetano spustila na najsavremeniju čeličnu konstrukciju industrijske imperije IBM-a.

Nakon kraće diskusije sa nekolicinom projektanata, te video prezentacije najpopularnijih tehničkih izuma koji su zbog svoje atraktivnosti plenili pažnju posetilaca, udaljilji su se iz prilično rashlađene prostorije, krećući se ka galeriji opremljenoj ineraktivnim zvučnim instalacijama.  U izložbenom holu, mogao se prstima ostaviti potpis na ekranu kompjuterizovanog panoa, što se, trenutkom ispisivanja, pretvarao u raskošni vizuelni trag, raspršen po zidovima u nekoliko boja. Posle obavljenih konsultacija sa asistentom izložbe, ćutljivim Filipincem, nastavili su obilazak ka nadzemnom delu grada, sa stambenim prostorijama, istraživačkim centrima i institutima koji su ovde okupljali naučnike i akademske građane bezmalo iz svih krajeva sveta. Tu su napravili pauzu na dugačkoj terasi od kamenih blokova, odakle su mogli da posmatraju obližnje „jezero“, odnosno otvoreni prostor sa nagomilanim sunčevim kolektorima.

Nešto se, međutim, nenadano pokrenulo u ovom hiberniranom prostoru. Sa obližnjeg heliodroma je, naime, iznenada poleteo solarni dron, koji je trebalo da omogući pristup Internetu u udaljenim pustinjskim oblastima. Testiranje je obavljano tajno, usred peščane oluje, kako bi se dron, nešto širi od uskotrupnog aviona i težine putničkog automobila, vinuo iznad grada gotovo neopaženo. U oku prisutnih građevinaca, bila je to obična, tačkasta bespilotna letelica nalik igrački na solarni pogon, koja je mogla da levitira čak nekoliko meseci iznad željenog lokaliteta, na prosečnoj visini od destak hiljada metara. Diskretni Filipinac, koji se u trenu pojavio na terasi poput duha iz peska, objašnjavao je nešto sagovornicima šapatom, a potom sve glasnije i sigurnije.

• … I samo čisto energetsko svetlo, u svojoj najlepšoj i inteligentnoj konfiguraciji, može da pomera granice duha. Energija je jedna, ali se ona stalno menja ispod površine, a sve to možemo da kontrolišemo svojim snažnim umom.

• Mi smo, dakle, načelno uzevši – nastavila je ustreptalo Brazilka u sličnom tonu – čisto energetsko svetlo u svojoj uzvišenoj i pametnoj konstelaciji. Takoreći, jedna kvantna odiseja.

Ono što je sada bilo već izvesno – visprena Brazilka je ušla u širi izbor ekperata koji će jednog dana učestvovati u ovakvim i sličnim operacijama svetske naučne zajednice, a koji su od presudne važnosti za čovečanstvo. Svojim potpisom na kompjuterskom ekranu, lansirala je, iako toga nije bila svesna, prvi solarni dron za mrežno nadziranje i kontrolu kretanja nomadskih plemena po pustinjskim prostranstvima Bliskog istoka, i ne samo to… Naravno, akcije ovog tipa su davale rezultate tek nekoliko meseci kasnije, o čemu će Parlament, posredstvom članova vlade, dobiti detaljno obaveštenje po njenom povratku sa stručnog usavršavanja. Sudeći po reakcijama štampe i elektronskih medija, javnost je blagovremeno bila upoznata s činjenicom da je sve prošlo besprekorno, tj. bez preventivnih ljudskih žrtava.

Divna Vuksanović 

Milentiju i Mirjani Vuksanović, sa zahvalnošću…  

  Divna Vuksanović, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi