Potreban je preobražaj

„Reče mu Nikodim: kako čovek može da se rodi kada je star? Zar drugi put može da uđe u utrobu svoje majke i da se rodi?

Isus odgovori: Zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstno božje.”

Jevanđelje po Jovanu, 3:4 -185

Čini mi se da nijedna moja dosadašnja zbirka priča, ili pre stanica na kojoj valja zastati, odmoriti se, sanjati, dakako otvorenih očiju, nije bila toliko ispovedno intonirana, kao ova pod naslovom „Sveti duh i voda”. Naizgledna raznolikost ovih pripovesti-stanica, skriva suštinsku jednobraznost tematskog okvira. A taj okvir je, ma koliko to neobično zvučalo, potraga za prostorom, kućom preporoda.

U svom stvaralačkom traganju za prirodom stripa, došao sam do uverenja da je on suštinski bliže poeziji nego romanu, što je otkriće koje nije toliko spektakularno ili novo koliko činjenica da se mišljenje i pevanje  u slikama, koje pre pokazuje, ukazuje, sluti… nego što dokazuje, nikada ne dovodi u suštinsku, organsku vezu sa jezikom stripa.

Štaviše, verujem da  je strip neophodno uzimati u ruke kao  mapu, geografsku kartu, odgonetati kao san, rebus, i šetati kroz njega kao nikada do kraja istražen vrt.

Svaka pravolinijska progresija već je nasilje. Onoga dana kada je čovek povukao pravu crtu, on je, ne znajući to, izmislio nadrealizam. U toj pravoj liniji zatočen je ljudski rod. A začeci toga su, kažu stručni umovi, koliko u mitskoj zori vremena toliko i u sedamnaestom i osamnaestom veku, u dobu prosvećenog apsolutizma, prosvetiteljstva i Francuske buržoaske revolucije. Daleko je za nama vreme kada je dijalog bio neophodan pa i nužan preduslov svakog tragalaštva za istinom. Čitava priča postaje mnogo intrigantnija, provokativnija kada se uzme u obzir činjenica da je i sam jezik starih Grka tumačen kao ono što je tek senka samih ideja, dok je crtež, prema njihovom učenju, bio tek senka senke same ideje.

Već u predškolskim ustanovama sve sofisticiraniji i perfidniji vaspitni metodi jesu, pre svega, u službi podmićivanja i zavođenja , da se bez vidne primene nasilja, dete navede, regrutuje, da postane poslušan i podoban postojećeg, ma koliko dekadentnog doba i izvitoperenog društvenog miljea.

U svetu robe čovek može, dakako da egzistira samo kao roba.

U stalnom ubrzanju vremena, u kojem se čovekov dojučerašnji prostor uobličio u hipermarket, a ulice, nekada prostrane, oivičene drvoredima, u velika parkirališta, prosečna, naizgled lako i bezbolno proizvedena persona, uglavnom nema mogućnosti da nekako kreira, osmisli vreme za kritičku refleksiju. Istina je kći inkvizitorskog duha Sistema Laži.

U vremenu privida i obmane, sve je odavno zauzdano njom samom. Recimo strip. Ili književnost. Ili umetnost. Ali da pomenem baš gorepomenuti i doleskljonjeni strip. Evo primera odavno usvojene  zablude: istorija umetnosti. Ovom prilikom Džensonova. Dakako da je obimna, da ne kažem debela. Svako može da je uzme u ruke i da je prelista. Svako može da nađe poglavlje pod naslovom „Pop art“. Svako može da vidi slike Roja Lihtenštajna „Girl at piano“ ili „Whaam“. Svako može da pročita tekst kojim  su propraćene te slike. Ako bih se ovom prilikom uzdržao od citiranja, osnovno je, kako ja mogu odavde da sagledam, sledeće: zna se, za boga miloga, šta je pop a šta je art. Pop plus art jednako pop-art. Nije li to baš domišljato? Još jedno napredno shvatanje u istoriji umetnosti. A time se, bez sumnje, želi reći još nešto: U našoj velikoj art bašti ima mesta za svakog,  čak i za comics. Samo što tu, kaže neko kao ja, zapravo nema stripa. Reč je ovde pre o primeru simulacije prisustva stripa upotrebom nekih kovencija, idioma strip jezika, kao što je takozvani strip balon, na primer. .U svetu u kojem velika zver simulacije proždire sve, ni strip ne ostaje pošteđen. Kao i sve ostalo i njega bi tek trebalo pronaći.

Čitava planeta je temeljito pretvorena u veliku fabriku za eksploataciju prirodnih resursa, a posebno čoveka kao puke najamne radne snage. Sve velike metanaracije su odavno potonule u glib ravnodušnosti na velikom tržištu informacija. Kultura kao vladavina umetnosti nad životom, kako je govorio Frdrih Niče, naravno, ne događa se. Umesto toga imamo medijski selektovanu informaciju o njoj.

Svetom danas upravljaju mega korporacije, koje troše više novca na reklamu nego na na sam proizvod. Čitava planeta je opasana „legalizovanim lažima“, kako ih je svojevremeno nazvao Herbert Džorž Vels. A sve netom imaju samo jednu funkciju da zaslepe, zavedu, obmanu da je ono što se nudi upravo ono što se intimno želi i što se bira. Rađamo se, živimo i umiremo u okruženju legalizovanih laži.

Poput lekara opšte prakse koji privremeno uklanja isključivo ono spoljašnje u vidu simptoma bolesti, i fenomen neprestanog olakšavanja i ubrzavanja života radi isto. Današnji čovek ne može se zamisliti bez proteza Napretka. Sa takvim protezama, pitanje „imati ili biti“(From) nikada se stvarno ne postavlja.

Pošto se čovečanstvo prethodno „posvađalo sa zemljom”(Branko Miljković), pa time izgubilo svaki smisleni svetionik na svom kratkotrajnom putovanju kroz vreme, budući klon još se može olakšati preglasnom muzikom (ako je to muzika) seksom na kredit (naročito preko vikenda, godišnjih odmora…), konzumacijom visoko budžetnih filmova ili u crkvi preko puta, kao u velikom falusoidnom toaletu, kako bi, tako okrepljen, sa novim tehno smeškom na usnama, još dragovoljnije učestvovao u proizvodnji reprodukciji postoječeg.

Apokaliptični simptomi doba u kojem nestvarno egzistiramo, vode nas, po svemu sudeći, na mrtvo nebesko telo zvano Gama Beta. U lažnom sistemu vrednosti mogući su samo ljudi laži.

Sa zakržljalim čulom za istinu kao drevnu celinu metafizičke strukture i prosedea, reč mudrost postoji još jedino u bajci.

Ali ko zna iz kojih senovitih daljina i dubina, možda onog zvezdanosunačanog bića koje davno bejasmo, glas sa izvora, iz pustinje volšebno nam zbori: potreban je preporod – SVETIM DUHOM I VODOM!

Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  Đorđe Milović, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Strip, Umetnost