Uloga pozorišne lutke kroz istoriju

Ulogujte se / Kreirajte profil

Uloga pozorišne lutke kroz istoriju

.

Become a Patron!

.

Lutka kaže sve što treba da se kaže na način da ne budemo pogođeni. Vraćaju nam ljubav, poverenje i iskrenost onda kada zaista verujemo u njih.

Posveta je na početku knjige Vera u lutku Edija Majarona, slovenačkog reditelja lutkarskog teatra. Čudnovata je, gotovo magična i psihološki veoma interesantna relacija koja se ostvaruje između publike i lutke. Ona obično predstavlja prvi susret deteta sa pozorištem te se u njene reči ni kasnije nikada ne sumnja, dobrovoljno se prepušta jednostavnosti njenog problema i uživa u njenoj kratkotrajnoj oživelosti.

Lutke iz partizankse predstave “Jurček i tri razbojnika” iz 1945. godine, nalaze se u Muzeju lutkarstva u Ljubljani.

Postoje pisani tragovi da su figurice ljudskog oblika kojima su pripisivane mnogobrojne magijske osobine postojale još u najstarijem periodu čovečanstva, međutim, rituali u kojima su korišćene nemaju osobine teatra već su usko povezani sa religijom, stoga neće biti razmatrane u ovom tekstu. Sama reč lutka vodi poreklo od latinske imenice ludus, -i, m. i znači igra, predstava, gluma, zabava, igračka. Od stare Grčke, pa kroz istoriju, izlged i uloga lutke u pozorištu igre su se menjali. Ono što ostaje isto jeste lutkin edukativni karakter, nesmanjeno verovanje u nju, opčinjenost koja prati gledanje animiranog predmeta i narativa koji pripoveda. Kako je lutka uspevala da održi kontinuitet u ostvarivanju veze sa gledaocem kroz različite epohe i o čemu je sve pričala?

 

Lutka koja se buni

Prve pozorišne lutke nastale su u 4. ili 5. veku pre naše ere po ugledu na tipove iz rimskog pozorišta: Manduka (trapav), Buka (proračunat, dovitljiv), Dasenus (brbljiv). Trojica narodnih junaka davali su kritički osvrt na dnevnu, političku i društvenu situaciju. Zbog aktuelnosti sadržaja i subverzivnog, kritičkog stava, izvođenja su budila neverovatno veliko zanimanje. Posledično, lutkarske izvedbe su često bili na meti vlasti, a neretko i zabranjivani, a glumci su se pravdali kako ih publika sigurno nije dobro razumela jer njihov rekvizit govori nerazgovetno. Lutka je tako poslužila kao metaforični paravan za glumce nezadovoljne vlašću, a pozornica je postala mesto sastanka istomišnjenika. Tako je započelo prisustvo lutke na sceni u ulozi analitičara vlasti. One su predstavljale junaka, pripadnika nižeg sloja, marginalizovanog, obespravnjenog i ugnjetavanog, ali koji ima jake i negativne stavove spram političkog sistema. Ona je takoreći narodni junak koji se bori protv lošeg u društvu i simbolizuje glas javnog mnjenja. Do kraja predstave, uspeva da prevaziđe prepreke koristeći se fizičkim nasiljem (u starijim vremenima) ili pomoću svoje mudrosti (od 20. veka na dalje).  Dramaturški analizirano ovakva predstava je izuzetno politički angažovana i sadrži neophodan element u vidu sukoba. Identifikacija gledaoca sa glavnim junakom se lako postiže, a kraj je srećan i poučan. Kako su pozorišne lutkarske trupe putovale, tako se ova umetnost širila, a narodni junak je dobijao svoje autentične domaće verzije ukrašene nacionalnim obeležjima i imenom. Češka je rodila Kašpareka, Holadnija Jan Klasena, Rusija Petruška, Mađarksa Viteza Lasla, narodi pod turskim uticajem Karađoza, a Srbija Todora.

Ovakav vid upotrebe lutke i tipa dramaturgije ne mora biti usmeren samo ka starijoj publici. Ukoliko je tema prilagođena dečijem uzrastu, ona itekako može vaspitno delovati na decu. Majaron sugeriše da bi konflikt junaka za dečiju predstavu sa ovakvim likom mogao biti odnos deteta i autoriteta ili vršnjaka.

 

Lutka koja je poslušna

Marioneta je od najstarijih vremena do danas jedna od najpopularnijih vrsta lutaka. Potpuno nezavisno pojavila se u Kini, Japanu i evropskim zemljama. Izuzetno pokretljiva, gracioznih pokreta koji više podsećaju na lebdenje nego na koračanje, marioneta je koncima/žicama povezana tako da je glumac pokreće pomerajući konce. Ime je, verovatno, dobila od francuske reči za deminutiv imena Marija, odnosno Bogorodica. Marionete su se na početku, u 9. veku, koristile za postavljanje biblijskih priča, najčešće o Isusovom rođenju. Lutka je tako imala vaspitnu ulogu i bila značajno sredstvo širenja Hrišćanstva. Crkva se itekako služila pozorišnim jezikom u izvedbama moraliteta kako bi stanovništvu približila Bibliju i objasnila hrišćanske dogme i norme.

Lutka marioneta iz predstave “Mali princ” 1979. godine, Muzej lutkarstva u Ljubljani.

Postoje spisi Platona i Aristotela, doduše, u kojima se, mnogo pre Isusa, pominju predmet i reč marioneta. Platon u „Zakonima“ svrstava lutkarstvo u izvedbene umetnosti popularne u tom dobu i piše da je „svaki čovek marioneta u rukama bogova, a niti su naše strasti kojima upravljaju bogovi.“ Tako marioneta postaje i matafora za osobu kojom se manipuliše. Pojavu kretanja Aristotel objašnjava u delu „O kosmosu“ govoreći:

Bog stvara pokretom kao što muškarac pomera nit i pravi pokret marionete.

Osim što marioneta u pozorištu pruža neverovatno velike i precizne mogućnosti kretanja, poigravanja sa rekvizitima (ona trepće, može da se koristi mačem, okreće glavu tako da menja lice ili čak pol), ona je donela i problematizuje sasvim novi znak – kontorlisanost od strane drugoga. Uvek je jasno da animator upravnja predmetom, ali ni kod jedne vrste lutke manipulisanje nije toliko očigledno, vidljivo i ne ide u najsitnije detalje. Tako je stvorena mogućnost za postavku tema u kojima je junak zaposednut ili kontrolisan od strane, u predstavi, personifikovane, otelotvorene sile. Otac slovenskog lutkarstva, Milan Klemenčič, je 1938. godine pred porodicom i prijatljima u svom stanu postavio Geteovog Doktora Fausta iskoristivši marionete kao simbol Mefistofelove kontrole nad Faustom.

 

Lutka koja agituje

Tokom istorije lutka nije služila za rasprostriranje samo hrišćanskih ideja. U 20. veku, uoči Prvog svetskog rata u Nemačkoj i Rusiji, lutke u ulogama likova iz naroda su propagirale o političkim ideologijama u cilju njihovog širenja. Ruski Crveni Petruška i nemački Kasperl progovorili su o nacionalizmu.  Narativi se nisu u mnogome razlikovali od klasične priče u kojima se junak iz naroda buni i bori protiv nepravde, međutim, sadašnji narodni junaci nisu isticali probleme društva kako bi ih osvestili i podstakli publiku na delanje, već stavljeni u kontekst i biranjem neprijatelja njihova funkcija je direktno odgovarala vladajućoj vlasti. Maks Jakob, nemački lutkar tog vremena, je u svojim memoarima napisao da „čovek može da igra Kasperla samo ako ga je život obdario dobrim smislom za humor.“

Posle nemačkog napada na Sovjetski Savez u Drugom svetskom ratu, lutkarskim rediteljima je izdata naredba da igraju propagande predstave pred vojnicima. Trupe su posećivale bojišta, bolnice, kasarne. Slična situacija bila je u Francuskoj, Poljskoj… Bilo je potrebno probuditi otpor domaće vojske satiričnim tekstovima i tako odaganti strah, uliti nadu i izrugivati se nacistima. U tu svrhu ponekad je korišćena i groteskna lutka Hitlera. Naročito uživanje izazivala je činjenica da su sve lutke bile marionete kojima su upravljali antifašisti. Marioneta Hitlera kojom upravlja partizan! Sa druge strane režimski uticaj trpela je i nemačka lutka koja je govorila u ime nacionalsocijalističkog društva.

U Drugom svetskom ratu u Sloveniji je otvoreno „Partizansko lutkovno gledališče“ u kojima su stvarali predstave o partizanskim junacima. Osmišljene su iz potrebe za motivacijom, podizanjem duha vojnih formacija u borbi protiv neprijatelja. Zapleti su bili jednostavni, usmereni ka ismevanju neprijatelja i veličanju hrabrosti partizana.

Moć lutke bila je poznata i rado korišćena sa obe zaraćene strane. Teatrolog Jurkovski u svojoj knjizi „Istorija evropskog lutkarstva“ beleži da bitka za nacionalizam počinje u dečijoj dobi, a lutkarski tatar zadovoljava potrebe dece kao i odraslih, stoga je ono nasavladivo oružje u toj borbi. Lutki se jednostavno veruje. Na asocijativnom nivou povezujemo je sa najnaivnijim periodom života – detinjstvom. Ona na naizgled bezazlen, lak i dopadljiv način vizuelno saopštava. Ubedljiva je, svima razumljiva i budi u gledaocu dečiji optimizam što pruža priliku za manipulisanje gledaoca.

 

Lutka koja provocira

U 20. veku državnički aparat sasvim je razumeo uticaj koji se može izvršiti oživljenom stvari. Potpuni potencijal shvatili su i avangardni umetnici. Piter Bruk je tvrdio da „lutkarstvo od prošlog veka na ovamo doživljava potpunu renesansu. Samo je potrebno da se oslobodi prosečnosti.“ Alfred Žari je kroz scenske igračke u predstavi „Kralj Ibi“ uspeo da šokira publiku psovkama, iskaže protest protiv pozorišnog elitizma i ismeje društvene konvencije. Isto kao i u starom Rimu, lutka je predstavljala siguran štit iza kojeg autor progovara istinu. Istočnoevropske zemlje zahvaćene rigoroznim nadzorom umetničkih dela u 20. veku rado su se služile lutkama kako bi izbegle cenzuru. Subverzivni, kritički tekstovi izgovoreni iz lutkinog otvora za usta promakli bi oku cenzora. Velika inspiracija za pisanje i izvođenje lutkarski tekstova u tadašnjoj Jugoslaviji bio je Beket i njegov tip dramaturgije.  Šta čovek nije smeo da kaže, lutka je uradila umesto njega.

 

Lutka za decu

Ono što je prva pomisao kada se uopšte i izgovori lutkarska izvedba jeste teatar namenjen deci. Iako se kroz istoriju pokazalo da lutka itekako funkcioniše u pozorištu za odrasle, u gledaočevoj svesti, ona je nemanjena najmlađima. Lutkarska uprizorenja čija su publika deca moraju imati vespitni i edukativni karakter, zadržati pažnju, pokrenuti emociju i misaoni proces. Treba voditi računa o simplifikovanosti narativa, jasnoći odnosa među likovima i nedvosmislenosti poruke. Dragocena je i interakcija lutkara i dece koja gotovo nikad ne izostaje na predstavama. Ono što se, takođe, nikada ne sme zaboraviti jeste igra. Lutka treba detetu da stvori nesputan, slobodan prostor za maštanje i istraživanje. Nju samu po sebi dete ne posmatra kao autoritet, te je nesmetano i bez straha prihvata. Poznata mu je iz njegove igre u kojima često pokušava da igračku „oživi“ i daje ljudske osobine. Lutka može biti i lekovito sredstvo za izlečenje od određenih trauma ili premošćivanje problema. Veliki iskorak i dodatnu popularnost dečija lutka je doživela u momenatu prelaska na televizijski medij i stvaranjem emisija (Mapet šou, Ulica Sezam…) u kojima su zadržani svi principi funkcionisanja pozorišnog lutkarstva.

Od vox populi u starom veku, izvora zabave i smeha u renesansi, sastavnog dela marionetskih opera sedamnaestovekovne Francuske i Italije, ideološkog proklamatora u ratnim vremenima do hrabrog kritičara sistema, scensko biće potvrđivalo je da vešt lutkar njome može da izrazi najrazličitije priče, čak i one koje u drugim formama ne bi bile toliko uverljive. Ukoliko se lutki pruži poverenje, ukoliko se ne sumnja u njenu ogromnu snagu, ona će zasigurno za uzvart pružiti pozorišnu magiju.

Za P.U.L.S.E Divna Stojanov

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments