Prag – Vršovice

Polazeći od ugla Kodanske i Estonske ulice, u šetnji kroz gornji deo Vršovica, otkrivam da ovaj deo grada ima skoro sve glavne tipove praških rezidencija. Raskošne zgrade s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka za višu srednju klasu, četvorospratnice sa prednjim baštama za državne službenike Prve Republike, i, s druge strane Ruske ulice, gde počinju Vinohradi, vile za bogate. Na sreću, ovde nema hruščovki. 

Art nouveau stambene palate čine blokove koji karakterišu ovaj deo Vršovica, koji je nekada pripadao oblasti pod nazivom Kralovske Vinohradi, što mi govore neke od  sačuvanih starih oznaka uličnih brojeva na zgradama.  Krećući se strmom ulicom u kojoj se nalaze kuće sa dvorištem, dolazim do Šalounove vile. Predamnom je dugačka, jednospratna siva fasada sa redom ornamenata nalik zlatnim amuletima. Utisak koji ta kuća na mene ostavlja je takav da  njen stil mogu opisati samo kao drevnoegipatski. Jedan zodijački točak se nalazi u njenom dvorištu. Sigurno služi kao zgodno mesto za tumačenje natalnih karti tokom letnjih večeri, što mi izgleda kao jedna od bezazlenijih aktivnosti koje bi se u toj kući mogle odigravati. Oprezno obilazeći oko nje, iznad prednjih vrata vidim lice intenzivnog izraza sa razbarušenom kosom, poput Betovenove sa poznatog portreta. Gleda pravo u posetioca pred kapijom. Ne mogu da se otrgnem utisku da mi ova kuća deluje kao mesto za okultna okupljanja. Ja tu zamišljam grupu ljudi za stolom, pod svetlošću sveća, koji se drže za ruke, i čitaju Svedenborga naglas.

Odsjaj uličnih svetiljki na krupnoj, staroj kaldrmi, noću, posle kiše. Sa time asociram Krimsku. Puna barova i drugih lokala, ta ulica je u Pragu ono što Nemci zovu Partymeile. Ona je centar onog dela Vršovica koje nazivaju praškim Monmartrom. Tu sam se upoznavao sa praškom Boheme – od Kafe v lese do Kino Pilotu. Popločana je kaldrmom oble površine, koja je na mnogim mestima ulegla – onakva kakvu vozači proklinju.

Šta nosi praška omladina koja posećuje lokale u Krimskoj? Retka je garderoba skupog izgleda, kod žena su česti kaputi, većinom odeća nije uz telo, mnogo komada odeće koji izgledaju vintage, second-hand, koji stoje nehajno. Upotreba šminke je, ako je uopšte ima, većinom minimalna; frizuri se ne posvećuje mnogo pažnje.

Ovaj deo Praga prostire se na padini i u podnožju brda. U ulicama u ovom delu Vršovica, između Francouzske i Košicke, nema drvoreda. Krymska, Harkovska, Donska, Sevastopolska, Černomorska su ulice bez drveća. Nisu sve te ulice toliko uske da u njima ne bi bilo dovoljno mesta za drveće na barem jednom od trotoara. Kaldrma, asfalt, i nad njima stare zgrade. Priroda je odsutna. Ona izbija tu i tamo u formi korova između trotara i fasada zgrada, ili između kocki kojima je popločan kolovoz. Tokom letnjih večeri, i u deset sati u tim ulicama je često još uvek prilično toplo.

U podnožju Vršovica teče Botič. – ‘Zapamti, Botič teče nizbrdo. Sledi Botič, i doći ćeš već do Vršovica,’ rekao mi je jednom prilikom jedan stariji lokalac, ispred usamljene hruščovke u blizini ove male reke. Na nekim mestima između stepeništa i blokova zgrada, ili na mestu nekoliko nekadašnjih zgrada porušenih u Drugom svetskom ratu, ima raznog rastinja, kiselog drveća i korova. Primetno je da Vršovice nisu uređene u meri u kojoj su to susedni Vinohrady. Prave Vršovice počinju ispod Moskevske ulice. Na toj padini između parka Heroldovi Sadi, stadiona Eden, Havličkovih sadi, i, na njenom najnižem delu, Nadraži Vršovice, su blokovi zgrada iz druge polovine devetnaestog, početka prošlog veka, i onih sagrađenih između dva rata. Tu su cene zakupa lokala niže, i tu se vidi zašto je Džejn Džejkobs bila u pravu kada je pisala da su jednom gradu potrebne i zgrade koje nisu u naročito dobrom stanju, koje nisu relativno nove, ili nedavno renovirane, već koje su, naprotiv, oronule. Jer, takve zgrade svojom nižom cenom zakupa prostora, omogućavaju postojanje delatnosti kojima nije moguće isplatiti uobičajenu cenu zakupa – lokal u kojem se dizajnira i šije odeća, zanatska pekara, netipični bar ili kafe, prodavnica polovnih knjiga, umetnička galerija. Ovakvu dobrodošlu zapuštenost, skrajnutost, taj deo Vršovica verovatno duguje i okolnosti da u blizini nema metro stanice; najbliža je udaljena kilometar i po, na Namesti Miru.

Stariji slojevi grada se pojavljuju, tu i tamo, izbijaju na površinu u formi kocki kaldrme između komada asfalta, ne daju se sasvim sakriti, tu su da nas podsete povremeno na drugačije mogućnosti oblikovanja urbanog prostora i ulica. Jedna urbana arheologija bi mogla istražiti te slojeve  prošlosti grada.

Jedne noći me je nešto probudilo. Bilo je to oko pola dva. To je bio nekakav metalni zvuk, neprekidan. Dolazio je sa ulice. Ustao sam iz kreveta i podigao roletnu. Ispred zgrade, na šinama se nalazilo nekakvo vozilo veličine manjeg automobila. Ono što je stvaralo buku bio je njegov kontakt sa šinama, koji je pored buke, proizvodio i neprekidno varničenje. To vozilo je, shvatio sam to ubrzo, glačalo šine po kojima se kretalo. Ono što me je zabrinjavalo bila je okolnost da se ono pomeralo tempom puža. Posmatrao sam ga par minuta pokušavajući da procenim koliko vremena će mu biti potrebno da se pomeri bar dvadeset metara dalje, kako bih mogao da se vratim da spavam. Neće ovo skoro, pomislio sam, i vratio se u krevet. Pola sata kasnije, ponovo sam prišao prozoru. Mašina je za to vreme napredovala oko tri metra dalje od mesta na kojem sam je prethodno zatekao. Dobro je što održavaju te šine. A, najbolje vreme za to je u pola noći, naravno, kada skoro da uopšte nema saobraćaja. Bila su tu dva radnika. Jedan, koji je iz sedišta upravljao mašinom, i drugi, koji je stajao pored nje, i posmatrao njene efekte na šinama. Stajao sam tako ispred prozora neko vreme, gledajući u radnike i mašinu na pustoj ulici, u pola noći. Samo isti metalni zvuk, i mlaz varnica. Nisam znao dokle će ovo da traje, o tome se radilo. Možete vi kako hoćete, pomislio sam, ali ne možete dokle hoćete. Ili mogu? Oslonio sam se ramenom na zid pored prozora, prekrstio ruke, i nagnuo glavu unazad, a onda je upravio ponovo prema ulici. Ovo mora da je najsporije moguće kretanje na šinama… pomislio sam. Potrajalo je otprilike do pola četiri dok nisu odmakli dovoljno daleko. Tada sam ih, konačno, ispratio pogledom kada su, najzad, zamakli krivinom Moskevske u pravcu prema maloj baroknoj crkvi.

Havličkovi sadi sa svojim strmim padinama formirani su kao bogataški vrt oko jedne ogromne vile. To je od strane čoveka oblikovan prirodni prostor, sa uređenim stazama, parkovskom arhitekturom i skulpturom. Tu je i čitava jedna romantičarska tvorevina – veštačka pećina, renesansna fontana, arkada i balkoni. To je bilo mesto razonode vlasnika i njegovih gostiju, izgubiti se u toj pećini na neko vreme, sedeti pred Neptunovom fontanom, šetati pored malog jezera. U njemu postoji i kultivisana priroda višeg reda, u vidu vinograda na jednoj od njegovih padina. U ovom parku se ne mogu očekivati značajne promene.

Izvan Havličkovih Sadi i njegovih zidova, proteže se, prema zapadu, jedan drugi park. Ako se jedan zeleni prostor bez uređenih staza, bez planski zasađenih stabala, prepušten delovanju prirode, može nazvati parkom. To je jedna zelena oblast u ovom gradu, koju nisu dosegle regulacija i urbanističko planiranje. To je oblast nastajanja.

Taj divlji park izvan kapija je ono što nije ušlo u granice onog vrta za razonodu. Sa jednog od njegovih uzvišenja vidim železnički most i ispod njega dno Vršovica ka kojem se spuštaju žbunovite padine.

Na izlasku prolazim kroz istu kapiju kroz koju sam i ušao, kako bih zatvorio krug.

Kod južnog ulaza u park Havličkovi Sadi, gde je podnožje padine i gde prestaju strme ulice je početak puta koji vodi ka železničkoj stanici Vršovice. Odatle do stanice je ravan teren.

Nedaleko je jedan sporedni, uski put od lošeg asfalta – ne može se ni nazvati ulicom – koji vodi do nekoliko jednostavnih, belih prizemnih starih kuća. To su građevine koje su preostale nakon rušenja verovatno desetina sličnih kuća u prošlosti, i koje je grad progutao. Samo pod tim uslovom mogle su da opstanu, kao redak ostatak nekadašnjeg praškog predgrađa Vršovica.

Ispod Vršovicke ulice, nalaze se, s jedne strane – između stajališta Koh-i-Noor i Slavia – slobodnostojeći, pravougaoni stambeni blokovi od osam, deset ili petnaest spratova, sagrađeni sedamdesetih godina, i s druge strane, zgrade iz tridesetih, s jednostavnim, potamnelim fasadama. Ulice su manje čiste, na trotoarima ima više opušaka. Na jednoj raskrsnici je dvadesetak asfaltnih zakrpa preko kaldrme. Ovo je radnički deo Vršovica, u kojem nema hipsterskih kafea, kul krojačkih radnji, niti restorana koji služe jaja benedikt na tost-hlebu, skupe filovane slatke đevreke i voćne jogurte u teglama. Retko se mogu sresti ljudi koji – osim slučajno – nose vintage odeću, komade pažljivo odabrane iz second hand-a, negujući nekakav ulični stil. U ovdašnjim kavarnama s jednostavnim robustnim drvenim nameštajem i obaveznim crvenim Gambrinus ili oker Kozel tendama još uvek se lako može naći pivo za manje od četrdeset kruna.

Naziv jedne od ulica u kojima se pomenute zgradurine nalaze, Magnitogorska – koja kao i više od dvadeset drugih vršovickih ulica nosi naziv po toponimu iz Sovjetskog saveza – asocira me na čeličane, rudnike metala, Hladni rat, i totalitarizam.

Hodajući Magnitogorskom dolazim do bočne ulice pod nazivom Uljanovska. Lenjin još uvek ima ulicu u Pragu… ako se ovo može nazvati ulicom. Jedan deo je parking na otvorenom a drugi prolazi pored parking mesta s mnogo velikih fleka od mašinskog ulja i mračnih, metalnih zadnjih vrata ispod nadstrešnice bloka čiji zidovi su išarani grafitima. Obod ovog naselja je prostor u kojem očekujem da ću naići na vulkanizersku radionicu, stovarište građevinskog materijala ili mesto za bacanje kabastog otpada. Nedaleko odatle je most ispod kojeg su niz železničkih koloseka i zgrada nekadašnje ranžirne stanice. Ovaj idilični pejzaž me podseća na železničku stanicu u Rakovici. U Pragu nikada niste daleko od šina, kao ni od železničkih stanica i stajališta, kojih je ovaj grad pun. Na travnatom prostoru ispod prilaza mostu, blizu nasipa pored koloseka, primećujem jednog čoveka koji ide napred-nazad, viče na neku odsutnu osobu i na kraju baca staklenu flašu o zid napuštene zgrade.

za P.U.L.S.E: tekst i fotografije Bojan Viculin

Putopisi na portalu P.U.L.S.E

  Bojan Viculin, Prag, putopisi, Vršovice