Pred ogledalom – Ova priča je trebala biti ispričana mnogo ranije, ali kako kaže naš narod „bolje ikad, nego nikad“. Mislima se selim u sada već davne devedesete, dvorište naše Ambasade u Pekingu, gde mi je u ruke pala jedna knjiga, uz preporuku prijateljice da je pročitam kada stignem. Epistolarna proza nije baš nešto što me puno interesuje, ali videh da je prevod uradila Milica Nikolić pa se zainteresovah. Tih sam godina isčitavao sve što se moglo naći o životu i delu dva ruska pesnika Marine Cvetajeve i Osipa Mandeljštama, a tu je ime Milice Nikolić bilo nezaobilazno. Još tada sam čvrsto odlučio da ako naše prvo dete bude žensko, dobije ime po njoj. Tako je i bilo, danas naša Milica ima 21 godinu.

Knjiga “ Pred ogledalom” Venjamina Kaverina me je lako uhvatila pod svoje. Prepiska dvoje ljudi, umešno spojena u knjigu neponovljivog ritma, baš onog životnog, zarobila me je i dugo godina nakon prvog čitanja. Jedno objašnjenje zašto je to bilo tako je lako, a to je da su akteri prepiske dugo za mene ostali tajna. A čovek je radoznalo biće pa sve želi da sazna. Kada sada pomislim na te moje prve pokušaje, nasmejem se sam sebi. Nekako me to podseća na jedan dokumentarni film o majmunu koji podiže kamen, ispod koga ugleda zmiju i od straha se onesvesti. Ipak, čim dođe sebi, ponovi istu radnju i tako još nekoliko puta. Eh, ta divna ljudska radoznalost…Drugo i važnije objašnjenje, šta je to tako zanjihalo moje žice i nateralo ih da tako dugo bruje, nametnulo se mnogo kasnije. Radi se naprosto o iskrenosti osećanja u tim pismima. Sada sam sasvim siguran da je iskrenost u umetnosti, jednako važna kao i talenat i rad. Jedno bez drugog i trećeg prosto ne može, ako želite ono, što često olako nazivamo “remek delima umetnosti”. Veoma sam se začudio uticaju koji iskrenost ima na ritam, a ritam je u osnovi svake umetnosti…

Danas sam vrlo blizu da kažem da mi omiljene autore biramo pre svega po ritmu, a paradoksalno to znači i prema odnosu na ono što zovemo iskrenošću ili “istinom”…

I kako to obično biva, moja iskrena želja da saznam sve o autorima prepiske, rađala je upornost, a upornost se isplatila. Posle višemesečnog pretraživanja na Googlu došao sam do pravih aktera prepiske. Laknulo mi je, ali nakratko. Znao sam samo prava imena aktera prepiske. Zinaida je pravo ime Lize, a Konstantin je Kostja iz prepiske. Oboje slikari. Sada je trebalo tražiti slike koje se pominju u prepisci i polako su se u mom kompjuteru slagale slike Zinaide Serebrjakove, ali i Konstantina Somova. Nisam se razočarao, naprotiv, kao da je ceo jedan deo mog života dobio smisao. Kao u mozaiku ili Rubikovoj kocki ili običnim ukrštenim rečima, rešenjem najtežeg, ostalo se rešavalo samo. Klupko se razvijalo, a ja sam se zadovoljno smeškao. Kao nalazač potkovice…Ili boce sa porukom, baš onaj iz pesama lucidnog stidljivka Osipa Mandeljštama ili njegovog eseja “O sabesedniku”.

Tama početka prošlog veka bojila je prepisku, umnogome ličila na sudbine mnogih drugih. Nije čudo da su se takvi ljudi spajali, kao Zinaida Serebrjakova i Marina Cvetajeva. Usud koji ih je rasuo po belom svetu, nije znao da je to legura. Prava legura ljubitelja lepog, slike, zvuka, reči- umetnosti. Kao amalgam, reč ljubav mi se sama nametala. Vezala je i mene u to kolo i bio sam sretan, a moj život ispunjen smislom.

Planiram da jednog dana spojim putovanje u Pariz i Kolijur (Collioure). Prvo ću se pokloniti senima “mojih Rusa” na groblju Sent- Ženevjev-de-Boa kraj Pariza, gde i “Liza” počiva, a onda obići templarsku tvrđavu i Kolijur, gradić na obali Sredozemnog mora, blizu francusko-španske granice.

Na pitanje, šta je cilj umetnosti, jedan drugi Rus (A.Tarkovski), čiji grob je na istom groblju gde je i Zinaidin (Sent- Ženevjev-de-Boa) je rekao: ne znam, možda da izbrazda ljudsku dušu i pripremi nas za smrt.

Jedan naš pesnik čijih 200 godinja od rođenja slavimo ove godine zapisa u svojoj “Luči Mikrokozmi” i sledeće: Ako zemlja priviđenje nije, duša ljudska jeste besamrtna…

Paradoksalan je ljudski život, ja opet ne mogu da se otmem utisku da nas iz nekog ugla vasione, “specijalnim naočarima”, između ostalih gledaju i gore pomenuti i veselo se smeškaju…

Ličim sebi na Kolju Burljajeva iz završne scene nalaženja gline za izlivanje zvona u filmu “Andrej Rubljov” Andreja Tarkovskog. Zvono zvoni, a ja plačem u Solonjicinovom naručju i izgovaram one čarobne reči : Našao sam, našao…A Kaverin “ne skazal”…

U Beogradu, 12.04.2013.

za P.U.L.S.E: Goran Đerić

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Goran Đerić, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi