Pregled istorije odnosa Srbije/Jugoslavije i Albanije

O „antietnografskim nužnostima“ i etničkom pravu

Zatvorena i etnocentrična društva su plodna sredina za gajenje predrasuda o susedima. Pored toga, ona su kao po pravilu sklona generisanju autoritarnih režima, kako tvrdi Bernd Jirgen Fišer u svojoj knjizi (2006) posvećenoj „balkanskim snagatorima“ i njihovim diktaturama. Savremenu Albaniju i Srbiju ne povezuju samo neprijatna iskustva sa takvim režimima, samoizolacijom, nepismenošću, ekonomskom bedom, korupcijom, političkim ubistvima, piramidalnim bankama, bizarnim fakultetima i enormnim iseljavanjem mladih, već i opštenarodne predstave o vekovnom međusobnom sukobu i civilizacijskoj inferiornosti “drugog” koji uzurpira glavne identitetske simbole “prvog”. Zapravo, odnosi između Albanije i Srbije se sve vreme prelamaju isključivo kroz kosovsku prizmu, zbog čega je njihova istorijska refleksija daleko tamnija nego što bi objektivno trebalo da bude, kako je primetio Florian Bieber.

Nedavna izjava Tomislava Nikolića da će „Albaniji biti potrebne decenije, ako ne i vekovi da postane normalna država, bez mržnje prema Srbima”, može se razumeti najpre kao derivat radikalskog pogleda na istoriju Albanije i srpsko-albanskih odnosa. Ona je na liniji gotovo institucionalizovanih stereotipa, pa se u tom smislu naslanja na stavove Dobrice Ćosića o Albancima kao „socijalnom, političkom i moralnom talogu tribalnog, varvarskog Balkana“. Kosovsko pitanje je, kao presek dva koncentrična nacionalna kruga i tačka neposrednog dodira dve države, doprinelo da znanja jednih o drugima budu površna i iskrivljena. Tome su pogodovali uzajamna netrpeljivost albanskih i srpsko-jugoslovenskih vladara, kao i dugi periodi u kojima su dve zemlje, zahvaljujući svojim anahronim političkim elitama, bile izopštene iz međunarodne zajednice.

Albanski klin do Niša

i skadarska pluća Srbije

U pokušaju istoriografske rekonstrukcije odnosa Srbije i Albanije trebalo bi poći od perioda tzv. Velike istočne krize koji je okončan Berlinskim kongresom i Sanstefanskim mirovnim ugovorom (1878). Prizrenska liga (za odbranu prava albanskog naroda) je pokret nastao iste godine kao reakcija na odluke Sanstefanskog ugovora kojim su teritorije nastanjene Albancima dodeljene slovenskim državama. Osnova ideje programa koji je predstavljen u Prizrenu je da četiri vilajeta Osmanskog carstva (Janjina, Skadar, Kosovo i Bitolj) budu spojena u jedan albanski vilajet. Ljubodrag Dimić samtra da je Liga bila instrument turske spoljne politike, a da je pomenuti programski dokument bio svojevrsni teritorijalni i etnički koncept Velike Albanije).

Albanski istoričar Paskar Milo kaže da se albanski nacionalni pokret javio nešto kasnije nego kod ostalih balkanskih naroda, jer su prihvatanjem islama dobili od turske administracije izvesne privilegije, pa je njihova religija po inerciji ostala jedini indikator nacionalne svesti. Završna faza albanskog pokreta za nezavisnost počela je 1910. i u naredne dve godine vođe tog pokreta (Hasan Priština, Bajram Curi i Isa Boljetinac) su podigli niz ustanaka od severne Albanije do Kosova. Pošto njihov zahtev za autonomnom Albanijom nije uslišen, albanski pobunjenici su zauzeli i Skoplje, nakon čega im je turski režim izašao u susret.

***

Istovremeno sa održavanjem londonske Konferencije ambasadora u decembru 1912. kojom je okončan Prvi balkanski rat i na kojoj je Albanija prvobitno proglašena autonomnom državom pod vlašću sultana, srpska vojska je ušla u Albaniju, što se u albanskoj istoriografiji opisuje kao „prva invazija“ Srbije na tu zemlju. U srpskim udžbenicima istorije ovaj „javni državni ratni cilj“ izlaska Srbije na Jadransko more preko severne Albanije se ne pominje, čak ni u lekcijama o Prvom balkanskom ratu, kako je primetila Dubravka Stojanović. I pored apela velikih sila da napuste albansku teritoriju, armije Srbije i Grčke su to odbijale da učine. Tek pošto je Konferencija ambasadora zapretila upotrebom sile, srpska vojska je povukla svoje trupe iz Albanije krajem aprila 1913.

Londonskim ugovorom iz maja 1913. velike sile su formirale dve komisije kako bi odredile granice nezavisne Albanije: prva je imala zadatak da izvrši razgraničenje od ušća Bojane u Jadransko more do Ohridskog jezera, dok je druga povlačila granicu odatle pa do mora. Prva komisija je završila svoj deo posla potpisivanjem tzv. Florentinskog protokola, ali je izbijanje Prvog svetskog rata osujetilo dalji rad obe komisije. Mesec dana kasnije Londonski ugovor je Kraljevini Srbiji dodelio Kosovo i deo Metohije sa Prizrenom dok je Kraljevina Crna Gora dobila Peć, Đakovicu i Istok. Krajem jula Konferencija ambasadora je donela ustav nezavisne i neutralne Kneževine Albanije pod krunom pruskog princa Vilhelma Vida. Pošto je odbijao da postupi po nalozima iz Beča i uvuče Albaniju u sukob sa Srbijom, princu je uskraćena finansijska pomoć zbog čega je ubrzo napustio zemlju, dok su u Albaniju ušle grčke, italijanske i srpske trupe.

Srpska diplomatija je bezuspešno ubeđivala Evropu kako Albanci nisu civilizacijski zreli da bi uopšte imali sopstvenu državu, te da je povlačenjem albanskih granica Srbiji zatvoren jedan od „životnih pravaca razvoja“. Istovremeno, srpsko javno mnjenje je putem štampe zasipano negativnim stereotipima o Albancima, pa je u jednoj od brošura čak podmetnuta i legenda o „repatim ljudima“ koji žive iza Prokletija. Ovoj „logici regionalnog imperijalizma“ pripada i gledište Jovana Cvijića o „antietnografskoj nužnosti“ izlaska Srbije na Jadran preko severne Albanije, uprkos neslovenskom stanovništvu tih oblasti koje je smatrao srpsko-albanskim amalgamom, o čemu je argumentovano pisao i Zef Mirdita. U metaforičnim eksplikacijama potrebe prekomponovanja Balkana, Solun i Skadar su označeni kao plućna krila Srbije bez kojih njena privreda više ne bi mogla da diše, čime se poslužio i Milan Stojadinović u svojim memoarima.

Nova država, novo razgraničenje

„Kontrarevolucija“ albanskog stanovništva, kako je pokrete Albanaca na Kosovu i severnoj Albaniji nazivao Dimitrije Tucović, nije jenjavala uprkos uspostavljanju diplomatskih odnosa između Srbije i Albanije aprila 1914. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata Turska je objavila džihad zemljama Antante i uputila poziv kosovskim muslimanima da “osvete Muratov grob”, kako nam prenosi Đorđe Borozan u svojoj uticajnoj knjizi Velika Albanija: porijeklo, ideje, praksa(1995). Da je poziv naišao na povoljan odjek pokazala je delatnost Hasana Prištine koji je u februaru 1915. upao na srpsku teritoriju. Na osnovu dogovora Nikole Pašića i Esad-Paše Toptanija (koji se nakon abdikacije princa Vida vratio u Albaniju i proglasio vladu lojalnu Srbiji) srpska vojska je zaposela Elbasan, Tiranu i Drač, naljutivši time svoje zapadne saveznike.

Povlačenje srpske vojske preko severne Albanije 1915. nije nailazilo na simpatije kod lokalnog stanovništva, ali nije bilo ni organizovanog otpora usled unutrašnje anarhije i proturskih pobunjeničkih afera. Osim toga, u jednom trenutku na albanskoj teritoriji je bilo šest različitih armija. Kada je u jesen 1915. otpočela ofanziva Centralnih sila, intenzivirano je organizovanje kačačkih grupa od odmetnutog stanovništva i vojnih begunaca. Međutim, kako je propast Austro-Ugarske bivala sve izvesnija, albanski prvaci su se okrenuli Italiji. U skladu sa tajnim (Londonskim) ugovorom, juna 1917. je proglašeno ujedinjenje “nezavisne Albanije pod protektoratom Italije”.

Nakon proboja solunskog fronta srpska vojska je ponovo okupirala Skadar i ostala u njemu još skoro tri godine. Radničke novine su 19. avgusta 1920. pisale kako je jugoslovenska vlada krenula u “osvajačku ekspediciju” po Albaniji, dok je predstavnik albanske delegacije u Parizu obavestio Lojda Džordža da jugoslovenska vojska nadire ka Skadru “bombardujući varoši i sela i terorišući stanovništvo”. On je nekontrolisanu upotrebu artiljerije protumačio kao smišljenu akciju uništenja albanske države i naroda.

Tokom Konferencije mira u Parizu Nikola Pašić je pratio i prilike na albanskoj granici. Došavši u posed proglasa kojim su Albanci u Lušnji zahtevali punu nezavisnost Albanije, on je od beogradske vlade zahtevao da učini sve kako bi se severna albanska plemena u slučaju plebiscita izjasnila za prisajedinjenje Kraljevini SHS. Istovremeno je izdejstvovao da se nekoliko albanskih delegata u Parizu pomogne sa pola miliona franaka, tvrdeći kako “bez Skadra ne može živeti Crna Gora i hinterland njegov”. Spoljnopolitički obziri su nalagali da se prema kosovskim Albancima vodi fleksibilnija politika, što se vidi i iz poruke vojnog ministra komandi Treće armijske oblasti iz juna 1919: Naša politika u Albaniji – čija se sudbina sad rešava u Parizu na Konferenciji mira – nalaže da se prema Arnautima zauzme najpomirljivije držanje.

Međutim, već je bilo učinjeno dosta loših stvari i druga strana je spremala odmazdu. Novembra 1918. pobunjeni Albanci su napali opštinu u Prilužju i proglasili reku Sitnicu za granicu između Albanije i Srbije. U isto vreme u Skadru je obrazovan Komitet za zaštitu Kosova (poznatiji kao Kosovski komitet), koji je tragom Prizrenske lige težio realizaciji ideje o teritorijalnoj i etničkoj Albaniji. Sve do 1924. Komitet je upravljao kačačkim akcijama iz Skadra kada je izmešten je u Italiju.

Srpske trupe su po povlačenju saveznika okupirale tzv. demarkacionu liniju koja je znatno prelazila albansku granicu. Pod firmom “savezničkih snaga” srpska vojska je produžila okupaciju nadajući se skoroj odluci velikih sila o izmenama albanske granice. Međutim, okolnost da je Albanija decembra 1920. godine primljena u Društvo naroda uzdrmala je pozicije tek formirane Kraljevine SHS i njeno pravo da pomoću svojih trupa održava demarkacionu liniju. Sredinom 1921. vlada SHS je potpisala sa prvacima plemena Mirdita ugovor o stvaranju Mirditske republike koja bi bila pod pokroviteljstvom vlade u Beogradu. Prema istraživanjima Mileta Bjelajca, u septembru su Albanci zauzeli jugoslovenske položaje oko Arasa i naneli im težak poraz. Vojska Kraljevine SHS je započela pripreme za protivudar, ali su velike sile od nje tražile uzdržanost. Konferencija ambasadora je već narednog meseca objavila nove granice. Iako su na zahtev Britanije one bile izmenjene u korist jugoslovenske države u oblasti Debra, Prizrena i Kastratija, Nikola Pašić ih je prihvatio uz velike proteste.

Boreći se za naklonost Komisije za utvrđivanje jugoslovensko-albanske granice, vlade Kraljevine SHS i Albanije su marta 1922. potpisale sporazum o normalizaciji diplomatskih odnosa. Komisija se prvi put sastala u Firenci februara 1922, ali je tek u maju počela sa ozbiljnijim radom. Ustanovljena je i neutralna zona preko koje je trebalo da prelazi granica po završetku rada Komisije. Pašićeva vlada je istupila protiv odluke o stvaranju neutralne zone, a jedna od spornih tačaka razgraničenja bio je manastir Sv. Naum na Ohridskom jezeru. Naime, Beograd nije raspolagao zvaničnim dokumentom kojim bi dokazao da je manastir 1913. dodeljen Kraljevini Srbiji, jer su arhivi stradali u toku rata. Stoga se prešlo na potenciranje ekonomskih i etničkih razloga zbog kojih je manastir trebalo da ostane Srbiji, ali uzalud: Konferencija je “iz ekonomskih i etničkih razloga” manastir dodelila Albaniji, a pitanje jugoslovensko-albanske granice je konačno rešeno krajem jula 1926. u Firenci potpisivanjem završnog protokola o razgraničenju. Istina, nakon stabilizacije jugoslovensko-albanskih odnosa dve zemlje su same razmenile teritorije oko Ohridskog jezera.

***

Ako imate morsku obalu, možete trgovati sa čitavim svetom; ako je nemate, onda opslužujute svoje susede, kaže ekonomista Pol Kolijer u svojoj knjizi The Bottom Billion (2007) kojom je pokušao da objasni zašto siromašne zemlje ne uspevaju da se pokrenu uprkos međunarodnoj pomoći. Srpska kritika povlačenja albanskih granica upravo je igrala na kartu “odumiranja trgovačkih varoši” koje su izgubile svoje potrošače, zbog čega su zaživeli ilegalni putevi (šverc alkohola u kantama od petroleja, užarija, obuća), dok je Skadar postao vodeći krijumčarski centar.

Usled nepostojanja bilateralnog trgovinskog ugovora naplaćivane su visoke carine, a oni koji bi dobili dozvolu za lični prelaz mogli su ga iskoristiti samo pazarnim danima. Po prelasku jugoslovenske granice putnici su grupno sprovođeni do debarske pijace i nazad. Nekadašnja živa trgovina Bitolja sa Albanijom potpuno je obustavljena, pa su se mnogi proizvodi izvozili preko Grčke. Nerentabilnost poljoprivrede zapadno od Vardara tumačena je upravo nesređenim trgovinskim odnosima sa Albanijom i visokim transportnim tarifama, iako su gajenje i izvoz kukuruza u pasivne krajeve Albanije povoljno uticali na promet pograničnih gradova. Izvoz za Albaniju išao je prugom uzanog koloseka preko Ohrida i Bitolja, dok je saobraćaj na Ohridskom jezeru bio onemogućen usled zatvaranja granice sa Albanijom. Prenos paketne pošte išao je zaobilaznim putem, preko Andrijevice, uz višemesečno kašnjenje.

Tokom 1930-ih italijanski uvoz u Albaniju imao je trend opadanja dok je jugoslovenski bio u porastu: glavni jugoslovenski artikli u Albaniji bili su cement, drvna građa, pivo, pšenica, kaustička soda, kukuruz i koža. Sa druge strane, Jugoslavija je bila na četvrtom mestu po uvozu albanske robe (maslina, stoka, sir, vuna, jaja, duvan). Zalažući se za izgradnju pruge Bitolj-Resan-Ohrid i Milutin Dragović je 1935. u Senatu ukazivao na trgovački rezon povezivanja sa Albanijom, jer su Grci pomoću pruge Lerin-Korča već bili osvojili albansko tržište. Toga se dotakao i Miroslav Krleža u svom eseju „Balkanske impresije“, objavljenom u Književnoj republici1924. godine: Treba postavljati konstruktivne teze, da se sve uzdužne i poprečne doline balkanske povežu šinama, jer gdje odzvanja zvižduk parostroja, tamo umire krvna osveta i nepismenost trne.

Iz Beograda u Tiranu: restauracija Zoguovog režima

Premda je Italija bila pokrovitelj albanskog političkog pokreta (čiji su prvaci imali svoje baze u Bariju i Brindiziju), njeno približavanje Kraljevini SHS i mogućnost potpisivanja pakta kojim bi podelile Albaniju, uneli su pometnju u politiku Ahmeda Zogua, eksponenta feudalne, begovske oligarhije. Juna 1924. pravoslavni episkop Fan Noli srušio je Zoguov režim i formirao demokratsku vladu, posle čega je Zogu našao utočište u Beogradu. O baškarenju Zogua u beogradskom hotelu Bristol u kome je držao konferencije za štampu pisala je i Pravda 30. juna 1924. Svrgnuti albanski feudalac je dobio na korišćenje kuću na Topčideru, pa je sa Pašićem potpisao sporazum od 16 tačaka koji je predviđao zajedničku državu u kojoj bi Zogu bio vođa Albanije, a zauzvrat bi Kraljevini SHS ustupio manastir Sv. Naum.

Boraveći tih dana u Beogradu, a inspirisan povicima kolportera o stradanjima civila prilikom bombardovanja Drenice, Krleža se u pomenutom eseju podsmevao nadrealnoj situaciji:

 I tako prisustvujemo danas prizoru punom temeljnog protuslovlja, da industrijalna i imperijalistička Italija podupire skipetarsku raju, a Beograd, centar balkanske seljačke zemlje, u svome talasu reakcionarnog ludila, stavlja se na stranu skipetarskih begova. Zatim ironično dodaje: U primorju treba podržavati feudalni sistem Ahmed-bega Zogua, da spriječi da se gorštaci ne primaknu moru i ne civiliziraju, a onda, na našoj južnoj granici, potraže li normalan odušak, treba ih pobiti mitraljezima, a mi ćemo imati slobodan izlaz za Skadar i na more!

Fan Noli je neposredno po izvršenom puču uputio pismo Nikoli Pašiću u kome ga uverava u svoje prijateljske namere, istovremeno mu stavljajući do znanja da je upoznat sa planovima Zoguovog upada uz pomoć visokih oficira Kraljevine SHS. Pašić se nije previše trudio da prikrije jugoslovensku umešanost u predstojeći puč, jer je prezirao Nolija zbog prisustva Hasana Prištine u njegovoj vladi. Krajem decembra 1924. Ahmed Zogu, finansiran jugoslovenskim novcem (Vladimir Dedijer tvrdi da je Kraljevina SHS dodelila svrgnutom albanskom vođi 105 miliona dinara) i potpomognut ruskim vrangelistima, ulazi u Tiranu i obnavlja svoj režim. Njegova druga vlada formirana je januara 1925. kada je Albanija proglašena republikom. Zogu je formalno zabranio rad Kosovskog komiteta i organizacije “Sveto jedinstvo”, što je odgovaralo i njegovim neposrednim interesima za eliminaciju političkih protivnika koji su ga prvi put svrgli sa vlasti.

Prema mišljenju Đorđa Borozana, Zogu je bio raspet između Beograda i Rima pa se na kraju priklonio “onome ko više daje i čije su prijetnje u tom trenutku po njega bile opasnije”, a to je bila Italija, čiji je zajam od 50 miliona zlatnih franaka Zogu rado prihvatio. Pored toga, Italija je na ime opremanja albanske vojske, dobijanjem koncesija za eksploataciju nafte i izgradnju puteva obezbedila sebi značajan ekonomski prestiž u Albaniji.

Albanska emigracija u Italiji je sarađivala sa fašističkim sekcijama Italije i odborom “Pro Albania”, što je ukazivalo na to da je jugoslovenski uticaj u Albaniji suzbijen i da je došlo do pomirenja Zogua sa emigracijom. Politički pritisak Musolinija na Albaniju rezultirao je novembra 1926. potpisivanjem Tiranskog pakta kojim je Italija garantovala politički, pravni i teritorijalni status quo Albanije i time Zoguov režim učinila još više zavisnim. Pored toga, Italija je stekla pravo da interveniše u Albaniji i prilikom unutrašnjih političkih nemira, što je faktički predstavljalo italijanski protektorat u Albaniji. Musolini je zabrinutoj jugoslovenskoj vladi cinično poručio da i ona sama može sklopiti sličan ugovor sa Albanijom. Umesto toga, čitava vlada u Beogradu je podnela ostavku.

Nova vlada SHS je pokušavala da preko albanskog poslanika u Beogradu (i Zoguovog zeta) Ćena-bega Kriezijua povrati kontrolu u Albaniji, zbog čega je ovaj 1927. ubijen u Pragu. Sa druge strane, odredi albanskih emigranata koji su krajem 1920-ih stizali na jugoslovensku teritoriju korišćeni su za vojno-obaveštajne potrebe Jugoslavije, ali i za neke „prljavije“ poslove. U mnogim vojnim izveštajima Aćif Lješ figurira kao naručilac i glavni operativac koji je uklanjao viđenije Albance i Bugare za račun vlade u Beogradu.

Drugim tiranskim paktom (1927) došlo je do čvršćeg vezivanja Albanije za Italiju, a 1928. Albanija je proglašena za kraljevinu. Prisustvo italijanskih instruktora u Albaniji doprinelo je jačanju vojnoobaveštajnih aktivnosti, naročito u zonama uz jugoslovensko-albansku granicu, gde su u kosovskim internatima organizovani kursevi za diverzantska dejstva. Uplašen prevelikim italijanskim prisustvom u zemlji, Zogu se ponovo okrenuo poboljšanju odnosa sa Kraljevinom Jugoslavijom, tvrdi Borozan.

Igre oko podele Albanije i iseljavanja kosovskih Albanaca

Početkom 1930-ih je došlo do izvesnog popuštanja u odnosima među balkanskim državama, što je rezultiralo potpisivanjem Pakta balkanskog sporazuma februara 1934. Njime su Rumunija, Grčka, Turska i Jugoslavija proklamovale održanje teritorijalnog poretka na Balkanu. Pakt je formalno bio otvoren za Bugarsku i Albaniju, ali se one nisu našle među potpisnicima ugovora usled straha od vojne intervencije kojima bi bile izložene nakon predviđenog „uništavanja kačaka i komita“. Osim toga, Albanija je potencirala raspravu o položaju nacionalnih manjina, što je jugoslovenskoj strani smetalo. Na „nervozu“ jugoslovenske vlade ukazivao je albanski poslanik u Beogradu žaleći se kako je njihov konzulat u Skoplju pod neprekidnom prismotrom, a njegovi posetioci hapšeni. Dodatni problem u odnosima Jugoslavije i Albanije moglo je predstavljati i imenovanje jednog „Crnogorca revolucionarne prošlosti“ za poslanika u Draču. Sa druge strane, Jugoslavija je s pravom sumnjala u albansku slobodu odlučivanja pošto su Italijani dobili koncesije za uvođenje civilnog vazduhoplovstva u Albaniji. Osim toga, albanska vlada je odbila da učestvuje u primeni sankcija protiv Italije (zbog agresije na Abisiniju), zbog čega je kralj Zogu i definitivno smatran njenim „pokornim vazalom“.

Jugoslovenski odnosi sa Italijom su se i dalje ukrštali u Albaniji, uprkos signalima velikih sila da će imati razumevanja za širenje Jugoslavije ka Egeju, ukoliko se Albanija prepusti italijanskoj sferi uticaja. Prilikom razgovora Marinković-Grandi u Ženevi (1931) italijanska strana se držala priče kako su njene namere bile „zavođenje reda“ u Albaniji, posle čega bi se navodno povukla. Kralj Aleksandar je početkom 1932. upoznao engleskog poslanika o svom razgovoru sa ambasadorom Galijem, koji mu je tvrdio da će Italija garantovati Jugoslaviji njen položaj na dalmatinskoj obali i blagonaklono gledati na širenje ka Egeju, „tom pravom jugoslovenskom pomorskom izlazu“. Tokom 1933. došlo je do poboljšanja jugoslovensko-albanskih odnosa iz dva razloga: uzdržavanja Jugoslavije od mešanja u albanske poslove i sve agresivnijeg pritiska Italije na Albaniju da potpiše carinsku uniju. Usled toga Albanija je krajem decembra 1933. potpisala trgovinski sporazum sa Jugoslavijom.

Odnosi između Beograda i Rima su krenuli nabolje u drugoj polovini 1936. nakon potpisivanja bilateralnog trgovinskog ugovora, a krajem marta 1937. italijanski šef diplomatije grof Ćano i Stojadinović su stavili potpise na sporazum kojim je faktički priznata pozicija Italije. Iako su se tajnim aneksom obe strane obavezale na uzdržavanje od daljeg širenja uticaja u Albaniji, ideja o podeli Albanije nije mogla tek tako izbledeti. Ni sam Stojadinović nije poricao da je januara 1939. na državnom imanju Belje (tokom lova na zečeve) razgovarao sa svojim prijateljem grofom Ćanom o podeli Albanije, te da mu je ovaj ponudio italijansku podršku u eventualnoj okupaciji Soluna i njegovom pripajanju Jugoslaviji. Vojni vrh u Beogradu je bio uverenja da je Solun trebalo braniti od Italijana i po cenu rata, jer je ulazak Italijana u Albaniju i Solun mogao značiti „zatvaranje ekonomskih pluća kroz koja diše Jugoslavija“, kako je u svojim memoarima zabeležio Stojadinović. Već krajem februara 1939. na Kosovu i u zapadnoj Makedoniji rasturane su mape Velike Albanije s namerom da pripreme stanovništvo za italijansku invaziju. Jugoslovenske vlasti su počele da gomilaju trupe duž albanske granice.

***

Pored italijansko-jugoslovenskih kombinacija o podeli Albanije, zvaničnu Tiranu su uznemiravali i jugoslovensko-turski pregovori za koje je verovala da su bili sračunati na ubrzavanje iseljavanjaAlbanaca-muslimana u Tursku. Lična urgencija kralja Zogua kod turskog predsednika imala je za cilj vraćanje svih kosovskih i makedonskih Albanaca u Albaniju, a u istom duhu bila je i poseta Ferhat-bega Drage Carigradu i Ankari, gde je lobirao da se iz Konvencije izuzmu etnički Albanci. Nakon što je jugoslovensko-turska konvencija o iseljavanju muslimana ipak potpisana (1938), albanski zvaničnici su pojačali kampanju protiv njene primene. Albanski konzulati su odbijali da viziraju iseljeničke pasoše za Albaniju, dok je turski konzul u Skoplju, pod pritiskom svog albanskog kolege, prestao sa viziranjem albanskih iseljeničkih pasoša za Tursku.

Prvi pokušaj internacionalizacije ovog pitanja desio se u norveškom gradu Larviku na kongresu Svetskog saveza za međunarodno prijateljstvo pomoću crkava avgusta 1938. Tamo je albanski mitropolit Visarion po nalogu Zogua podneo Manjinskoj komisiji Saveza memorandum kojim je izraženo strahovanje da će prilikom realizacije Sporazuma o iseljavanju Turaka iz Jugoslavije biti iseljeni i tamošnji Albanci. Odmah po povratku mitropolita u Albaniju, kralj Zogu je uputio u Atinu i Ankaru bivšeg ministra Mehmeda Konicu ne bi li izdejstvovao mesto predstavnika Albanaca u komisiji za iseljavanje i tako lakše ubedio Tursku da ne prima albanske iseljenike iz Jugoslavije. Sudeći po rečima jugoslovenskog šefa diplomatije Cincar-Markovića iz aprila 1939. Turska nije podlegla albanskim pritiscima i bila je spremna da do kraja sprovede potpisanu konvenciju. Ipak, turski konzul u Skoplju je tvrdio da je zbog albanske antikampanje broj kolebljivih ministara u turskoj vladi značajno narastao.

Rat i početak ere komunizma

Krajem 1938. albanska emigracija se rezolucijama obraćala velikim silama, Musoliniju i Hitleru, moleći ih da pomognu oko rešavanja albanskog pitanja. U samoj Albaniji je delovao list Drita koji se bavio veličanjem Prizrenske lige, čime je po mišljenju jugoslovenskih vlasti podstican iredentizam na Kosovu. To je takođe vodilo zaključku da je kralj Zogu bio rešen da konačno pokrene pitanje albanske manjine u Jugoslaviji.

U proleće 1939. iz krugova albanske emigracije u Parizu su stizale glasine da će Italija gotovo sigurno okupirati Albaniju. Istovremeno, Zogu je odbio Musolinijev zahtev da Albaniju stavi pod italijanski protektorat; štaviše, on je naredio prefektu Valone da razdeli oružje narodu i bori se do poslednjeg čoveka u slučaju italijanske invazije. Jugoslovenski poslanik u Parizu je smatrao da zarad „ugroženih životnih interesa na Balkanu“ Jugoslavija treba po svaku cenu da spreči italijansko iskrcavanje u albanske luke.

Zaista, Glavni generalštab jugoslovenske vojske je razradio elaborat za okupaciju severne Albanije (šifrovan kao D. M. I.), pa je vojni ministar aprila 1939. naredio komandi Vardarske armije da se pripremi za „snažno nadiranje“ ka Tirani iz pravca Podgorice, Prizrena i Debra. U toj nameri ga je preduhitrila italijanska vojska koja je 7. aprila ušla u Albaniju i već narednog dana stigla do Tirane. Zogu se nakon bezuspešnih pregovora o primirju spremao za bekstvo. U roku od dva dana Italijani su zauzeli sve albanske luke i gradove, osnovali privremenu vladu od sedam Albanaca i tri Italijana, a ponuda albanske krune italijanskom kralju faktički je značila personalnu uniju i priključenje Albanije Italiji. Već u julu 1939. italijanski list Fashizmi je, podstaknut „srećnim“ rešenjem albanskog pitanja, oživeo ideju o uspostavi transbalkanske železničke linije Rim-Valona-Istambul. Krajem oktobra 1940. Musolini je napao Grčku, što je jugoslovenski vrh posebno zabrinulo zbog mogućnosti da će pasti Solun.

Provizorna linija koja je razdvajala sferu nemačkih i italijanskih uticaja u Makedoniji i na Kosovu (tzv. bečka linija) nije zadovoljila nijednu od zainteresovanih strana. Izuzetak su bili Nemci koji su kao arbitar u celoj priči skrajnuli maštarije o velikobugarskoj i velikoalbanskoj državi, usredsređujući se na važnost moravsko-vardarske komunikacije za nastavak rata. Tokom kratkotrajnog aprilskog rata 1941. na teritoriju Kosova je ušla nemačka 60. motorizovana pešadijska divizija, koja je među Albancima dočekana kao oslobodilac. Nemci su se dogovorili sa predstavnicima lokalnih Albanaca o saradnji pri uspostavljanju reda i prepustili najveći deo Kosova Albaniji (okupiranoj od strane Italije), a specijalnim dekretom od 10. jula oblast je pripojena Albaniji. Severni deo Kosova ostao je u sastavu okupirane Srbije, dok su istočni krajevi stavljeni pod bugarsku kontrolu. Protektoratu „Velika Albanija“ priključena je jugoslovenska teritorija koja je administrativno preuređena u četiri prefekture (prizrensku, prištinsku, debarsku i pećku), a uredbom od 8. oktobra 820.000 stanovnika bivše Jugoslavije smatrano je albanskim državljanima.

***

Tokom Drugog svetskog rata Tito je pomagao formiranje KP Albanije i u njegovim prvim kontaktima sa Enverom Hodžom nije bilo govora o albanskom pitanju, kako tvrdi bugarska istoričarka Marijana Stamova u tekstu objavljenom u zborniku radova „Tito – viđenja i tumačenja“. Od jeseni 1941. jugoslovenski komunisti su slali svoje istaknute članove u Albaniju “na partijski rad” koji je podrazumevao i instrukcije za vođenje oslobodilačke borbe. Nakon raspuštanja Kominterne maja 1943. u Albaniji je u dva navrata boravio Svetozar Vukmanović-Tempo, a Enver Hodža je postao politkomesar Vrhovnog štaba NOV Albanije, da bi sredinom 1944. imenovan i za komandanta Glavnog štaba pri kome je delovala i jugoslovenska vojna misija. Tokom povlačenja nemačkih snaga 1944. Hodžini partizani su se sukobljavali sa zloglasnom Skenderbeg-divizijom koja je terorisala nealbansko stanovništvo i štitila nemačku odstupnicu, očekujući zauzvrat obećanu „prirodnu Albaniju“.

Krajem februara 1945. Jugoslavija i Albanija su potpisale Ugovor o uzajamnoj pomoći, a dva meseca kasnije Beograd je i zvanično priznao vladu Envera Hodže. Krajem iste godine Albanija je zatražila prijem u OUN, na čemu je radio i šef jugoslovenske delegacije Edvard Kardelj, uputivši pismo podrške Savetu bezbednosti.

Pored posredovanja oko članstva u OUN, Jugoslavija se na Pariskoj konferenciji krajem 1945. zalagala da i Albanija dobije reparacije. S obzirom da je Albaniji odobrena minimalna kvota, Jugoslavija je ponudila da se u njenu korist odrekne svog dela. Nikola Gaćeša piše kako je zahvaljujući jugoslovenskoj inicijativi Albanija dobila pravo na ratne reparacije, te da je FNRJ preuzela na sebe sve tehničke i transportne poslove otpreme reparacija iz Nemačke u Albaniju. Džejms O’Donel smatra da je u prve dve godine nakon rata Tito pomagao Albaniju kako bi je učinio ekonomski zavisnom, te da ju je tretirao bezmalo kao „sedmu jugoslovensku republiku“. Inače, tih meseci su bili aktuelni pregovori između jugoslovenskih i grčkih zvaničnika o mogućoj podeli Albanije. Enver Hodža se javno zahvalio Kardelju na principijelnosti, jer je ovaj navodno odbijao da sa Grcima razgovara na tu temu. Ideja o balkanskoj federaciji imala je u vidu i Albaniju, protiv čega je Staljin izričito nastupio prilikom Titove posete Moskvi maja 1945.

Pokušaji vezivanja Albanije za Jugoslaviju

Nakon završetka Drugog svetskog rata socijalistička Jugoslavija je razvijala dobre odnose sa Albanijom što ilustruje i stavka u jugoslovenskom budžetu namenjena Albaniji. Samo u prve tri godine iz Beograda u Tiranu je stiglo preko 700 miliona dinara za opremanje albanske armije. Krajem juna 1946. Enver Hodža je došao u prvu zvaničnu posetu Jugoslaviji, kada je potpisano dvadesetak ugovora, sporazuma i protokola o ekonomskoj saradnji, a krajem godine je zaključena i carinska unija. Nedelju dana nakon Hodžine posete Beogradu, u Tirani je potpisan Ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći između FNRJ i NR Albanije koji je po mnogo čemu podsećao na predratne ugovore između Italije i kralja Zogua, kako primećuje O’Donel u svojoj knjizi.

U svojim memoarima Enver Hodža je pisao da mu je Tito u Beogradu rekao kako razume želju Albanaca za objedinjavanjem albanskog etničkog prostora, ali da to „nije moguće ostvariti jer Srbi to ne bi razumeli“. Sa druge strane, Vladimir Dedijer kaže kako je Hodža „sa suzama u očima“ molio Tita za stvaranje albansko-jugoslovenske konfederacije ne bi li se sačuvao od grčkih pretenzija, dok je Miloš Minić sve te spekulacije osporio tvrdeći da su razgovori vođeni u četiri oka, bez ikakvih stenografskih zapisa. Istoričar Branko Petranović je takođe ustanovio da je Hodžino svedočenje o razgovoru sa Titom bilo dobrim delom izmišljeno. Ljubodrag Dimić kaže da je tokom Hodžinog boravka u Beogradu kosovsko pitanje bilo dotaknuto samo u okviru razgovora o eventualnoj balkanskoj federaciji, te da je Tito razmišljao o mogućnostima prepuštanja Kosova i Metohije Albaniji, ali da je imao u vidu i moguću reakciju Srbije.

Hodža u svojim memoarima dalje tvrdi kako ga je Staljin upozoravao da će Jugoslavija anektirati Albaniju pod izgovorom „odbrane od grčkih fašista“. Njegov strah od jačanja projugoslovenskih kadrova u vlastitoj partiji i Staljinovo nezadovoljstvo Titovim „tutorisanjem“ na Balkanu doveli su 1947. do izvesnog zahlađenja u odnosima. To je postalo očigledno nakon Hodžine posete Moskvi jula 1947, kada ga je CK KPJ optužio da je zauzeo „antimarksističku liniju“, a novu krizu je nagovestila i oštra prepiska između njega i Tita. U januaru 1948. Staljin je Đilasu navodno rekao da SSSR nema nikakav interes u Albaniji i da „Jugoslavija može da proguta Albaniju kada želi, što pre to bolje“. Marijana Stamova u tome vidi dvoličnu politiku Moskve koja je istovremeno potpirivala jugoslovenske teritorijalne pretenzije i pokušavala da se preko Albanije razračuna sa „neposlušnim“ rukovodstvom Jugoslavije. Usled opasnosti da se iz Grčke ugrozi albanska teritorija, Tito je januara 1948. dogovorio sa Hodžom razmeštanje jugoslovenske armije u sektoru Korča, ali je nakon intervencije uvređenog Staljina ovaj plan propao.

***

Povoljne okolnosti za odnose dve zemlje imalo je otvaranje škola na albanskom jeziku u Jugoslaviji, a i ustav iz 1946. je albanskoj manjini garantovao upotrebu maternjeg jezika u administraciji. Prema podacima Komisije za škole i nauku FNRJ od marta 1948. na teritoriji Autonomne oblasti Kosmet bilo je 278 „šiptarskih manjinskih škola“ i oko 50.000 upisanih đaka od kojih je 65% zaista i pohađalo nastavu. U 14 mesta su otvorene „progimnazije“ a u četiri gimnazije. Skroman broj učenika prosvetne vlasti su tumačile kulturnom zaostalošću đačkih roditelja. Istina, za elementarnu nastavu su nedostajali i gotovo svi udžbenici na albanskom jeziku, osim bukvara, čitanke i zemljopisa. Nakon nekoliko propalih pokušaja izrade srpsko-albanskog rečnika, taj posao je marta 1947. poveren dr Henrihu Bariću. Iako su među nastavnim osobljem dominirali svršeni osnovci i pitomci medrese, bilo je zabranjeno upošljavanje nastavnika iz Albanije.

Sa druge strane, albanske vlasti su odlučile da u svoje srednje škole umesto italijanskog jezika uvedu kao obavezne jezike srpskohrvatski i ruski, zbog čega su tražili nastavnike iz Jugoslavije. Januara 1947. u Tirani je otvoren Pedagoški institut čiji je lektor za srpskohrvatski jezik triput nedeljno držao predavanja na Radio-Tirani. Osnovano je i Društvo za kulturnu saradnju Albanije i Jugoslavije u Tirani, čiji su članovi dobrovoljno učili srpskohrvatski jezik.

U godinama zbližavanja i izvesnog optimizma albanska vlada je slala decu svojih državljana u srednje stručne škole Jugoslavije, pa ih je tako bilo u Čačku, Boru, Beogradu i Nišu. Osim toga, još od novembra 1945. vlasti u Beogradu su bile uverene da treba izaći u susret i studentima iz Albanije te su ovi umesto klasičnih stipendija dobijali smeštaj u domovima univerziteta u Zagrebu i Ljubljani, „jer je Beogradski univerzitet bio najviše oštećen u ratu“. U Beograd su kasnije dolazili studenti prava, statistike i privrede, u Zagreb i Sarajevo medicinari i veterinari, dok su u Ljubljanu stizali studenti građevinarstva. Samo tokom školske 1947/48. godine na jugoslovenskim fakultetima je studiralo 316 državljana Albanije, od čega je polovinu stipendirala Jugoslavija, a ostale Albanija.

Albanski studenti su, očito iz političkih obzira, imali i neke ekskluzivne privilegije poput prava da ne prisustvuju upisu na fakultet. Februara 1947. je odlučeno da se studentima iz Albanije omogući polaganje diplomskih ispita na francuskom i italijanskom jeziku, te da im se priznaju potvrde Ministarstva prosvete Albanije o izgubljenim školskim svedočanstvima. Uprkos tome, jugoslovenski fakulteti su odbijali da upišu Albance bez „legalizovanih“ školskih dokumenata pa se krajem januara 1948. oglasio Komitet za školstvo: Moramo da shvatimo veliku potrebu Albanske republike za kadrovima i pređemo preko mnogo opravdanijih razloga.

Raskol i usporena normalizacija odnosa nakon Staljina

Pošto je Peti kongres KPJ (1948) odbacio rezoluciju Informbiroa, sve zemlje „narodne demokratije“, uključujući i Albaniju, su diplomatske odnose sa Beogradom svele na minimum. Štaviše, jugoslovenski poslanik u Tirani je bio izložen pritiscima, policijskoj pratnji, pa je usled nepodnošljivih uslova rada tamošnja jugoslovenska ambasada 1950. zatvorena. Pod velikim pritiskom su bili i jugoslovenski državljani koji su boravili u Albaniji. Sukob između Tita i Staljina je pokrenuo niz konfliktnih aktivnosti uključujući vojne manevre duž granice i montirane sudske procese na kojima je dokazivana veza optuženih Albanaca sa jugoslovenskom obaveštajnom službom. Osim toga, albanski zvaničnici su počeli optuživati Tita da želi pripajanje Albanije Jugoslaviji.

Svega dan nakon Rezolucije IB-a Albanija je raskinula 27 međudržavnih ugovora sklopljenih sa Jugoslavijom, zatraživši da svi jugoslovenski stručnjaci i savetnici napuste albansku državu, a sve u sklopu ekonomske blokade kojom je SSSR posredstvom svojih satelita kažnjavao Titov režim. Tirana se pretvorila u centar antijugoslovenske kampanje, služeći se pričom o ugnjetavanju Albanaca od strane „Titove klike“. Obe zemlje su povukle svoje diplomatske poslanike 1950. godine. Iz Beograda je krenula medijska lavina o iredentizmu na Kosovu, potpaljenom iz Tirane. O tim albanskim akcijama Jugoslavija je pripremala Belu knjigu prema kojoj je u deceniji nakon sukoba Tita i Staljina registrovano 649 pograničnih incidenata i diverzija, pri čemu najviše u periodu 1949-1951. Albanski studenti u Beogradu su bili pod naročitim režimom prismotre. Sredinom avgusta 1948. u studentskom domu „Lola“ u Beogradu uprava ih je okupila i upozorila da ne skidaju Titove slike.

O atmosferi u samoj Albaniji pisao je bivši jugoslovenski ambasador u Tirani Branko Komatina u svojim sećanjima. Nakon raskola 1948. jugoslovenski državljani u Albaniji su tretirani kao građani drugog reda (“saboteri i fašisti”), nametano im je albansko državljanstvo, dok su kontakti sa tamošnjim poslanstvom FNRJ bili zabranjeni. Osim toga, u Tirani su zabranjeni emitovanje jugoslovenskih filmova i distribucija knjiga, novina i časopisa na jezicima jugoslovenskih naroda.

***

U prethodno pomenutom tekstu Marijana Stamova kaže da je Albanija „nerado prihvatila jugoslovensko pomirenje sa zemljama narodne demokratije i nastavila svoju huškačku politiku koristeći albansku manjinu u Jugoslaviji“. Drugim rečima, Albanija je i 1953. umesto formalnog izmirenja sa Jugoslavijom preferirala dalju instrumentalizaciju albanskog pitanja na Kosovu i u Makedoniji.

Staljinova smrt je omogućila popravljanje odnosa između Jugoslavije i zemalja sovjetskog lagera. Decembra 1953. Jugoslavija i Albanija su potpisale sporazume o rešavanju graničnih incidenata i obnovi graničnih oznaka, a krajem naredne godine su ponovo razmenile ambasadore. U stvarnosti, jugoslovenski poslanik u Tirani je i dalje bio pod policijskim pratnjom i nije smeo održavati kontakte sa jugoslovenskim državljanima. Za razliku od ostalih zemalja „narodne demokratije“, jedino je u Albaniji položaj jugoslovenskih državljana ostao nepromenjen. Jugoslavija je sa svoje strane demonstrirala spremnost na popuštanje zategnutih odnosa, pa je 1955. zatražila prijem Albanije u OUN.

Poseta Nikite Hruščova Beogradu 1955. bila je prekretnica, jer je SSSR priznao Jugoslaviji „pravo na samostalan razvitak“ što se odrazilo i na jugoslovensko-albanske odnose. Iako je Hodža isprva negodovao zbog posete Hruščova Jugoslaviji, Beogradska deklaracija je ipak pospešila ekonomske odnose. U drugoj polovini 1955. uspostavljena je vazdušna linija Moskva-Beograd-Tirana, a albanske vlasti su dozvolile i otvaranje komercijalne linije Beograd-Titograd-Tirana. Oblast u kojoj i dalje nije bilo napretka bilo je pitanje optuženih u montiranim sudskim procesima. Doza sumnjičavosti u „jugoslovenski put u socijalizam“ krasila je albansku štampu. Vladimir Lj. Cvetković piše da je u periodu 1953-1958. Albanija sprovodila antijugoslovensku kampanju i ispoljavala teritorijalne pretenzije, ometajući pomoću policije rad jugoslovenskog poslanika u Tirani i praveći smetnje jugoslovenskim brodovima u albanskim lukama.

Proces destaljinizacije u zemljama „narodne demokratije“ je započeo posle 20. kongresa KPSS (1956) što je uslovilo i drugačiji odnos suseda prema jugoslovenskom uređenju koje je do tada neretko opisivano kao „anarhosindikalizam“. Na Trećem kongresu albanskih komunista održan je “Kurs za normalizovanje odnosa sa Jugoslavijom”. Međutim, u jeku normalizacije došlo je do Titove osude sovjetske intervencije u Mađarskoj 1956. Albanija je podržala novu sovjetsku kritiku Jugoslavije što se odrazilo i na status jugoslovenskog poslanstva u Tirani, koje se opet našlo pod nadzorom policije.

Ideološka konfrontacija se zahuktala početkom 1958. posle usvajanja programa SKJ, što je podstaklo Albaniju da povede novu kampanju protiv Jugoslavije. Prema podacima iz pomenute Bele knjige, samo tokom 1959/60. u albanskim medijima je objavljeno skoro petsto tekstova protiv režima u Beogradu. Enver Hodža se istovremeno suprotstavio Hruščovljevoj politici pa je od 1960. počeo da uklanja “prosovjetske elemente”, a politički pad sovjetskog predsednika (1964) dočekao je kao vlastititi trijumf. U naredne dve godine jačala je unutrašnja represija u Albaniji dok je njena spoljna politika zadržala antijugoslovenski karakter.

Čehoslovačka kriza iz septembra 1968. naterala je Albaniju da se skoro refleksno približi Jugoslaviji iz straha od sovjetske intervencije, kako pokazuju istraživanja Aleksandra Životića. Štaviše, Albanija je odbila da učestvuje u gušenju čehoslovačkog „disidentstva“ i uputila podršku Jugoslaviji u slučaju sovjetskog napada na nju, čime je nagovestila i svoje istupanje iz Varšavskog pakta. Neposredno po sovjetskoj intervenciji u Čehoslovačkoj, antijugoslovenski ton u albanskoj štampi počeo je da jenjava, kao i optužbe o Titovim „imperijalnim namerama“ i ugnjetavanju kosovskih Albanaca.

Enver Hodža je 1969. podržavao nemire na Kosovu što nije bila prepreka da poslanstva u Tirani i Beogradu svega dve godine kasnije budu uzdignuta na rang ambasada. Bivši jugoslovenski ambasador u Tirani Branko Komatina tvrdi da je Jugoslavija od početka 1970-ih ulagala u privredni razvoj Albanije kroz izgradnju pruge Skadar-Titograd, potapanje velikih obradivih površina na teritoriji Jugoslavije radi izgradnje hidrosistema u Albaniji, ustupanje tv-kanala i slično. Činilo se da će to biti od naročite važnosti nakon što je Kina 1978. prekinula odnose sa Albanijom, uskrativši joj dogovorene kredite.

Međutim, Titova smrt i sukobi na Kosovu u proleće 1981. doveli su do toga da KPA u novembru osudi jugoslovensku politiku prema Albancima u Jugoslaviji. Uoči smrti Envera Hodže (1985) u Albaniji je došlo do surovog obračuna sa partijskim i državnim strukturama prilikom koga su likvidirani ministri odbrane, unutrašnjih i spoljnih poslova. U doba nezapamćene izolacije u Albaniji, pogranično stanovništvo je antenama hvatalo jugoslovenske televizijske programe jer im je to bio prozor u svet, ali su vladine službe revnosno ometale signal. Ruski istoričar Arjom Ulunjan je, pregledajući albansku partijsku građu, došao do zaključka da je Enver Hodža krajem 1970-ih pripremao vojnu operaciju „Eksplozija“ za osvajanje Kosova i delova Crne Gore i Makedonije.

Postkomunizam, Kosovo, perspektive

Od 1981. Kosovo je postalo centralna tačka u političkom, naučnom i medijskom diskursu u Albaniji, kako opaža mladi albanski istoričar Rigels Halili. On je poredeći dva programska dokumenta – Memorandum SANU i Platformu za rešavanje albanskog nacionalnog pitanja koju je objavila Albanska akademija nauka (1998) – pokazao u kojoj meri su intelektualne elite Srba i Albanaca, zadojene svojim „istinama“, bile beznadežno konfrontirane. Oba dokumenta su pretrpana istorijom i u njima se ilirsko poreklo Albanaca suprotstavlja „srpskom istorijskom pravu“, pri čemu autori oba teksta sa lakoćom posežu za izrazima „genocid“, „ropstvo“, „okupacija“ i slično. Halili ovu komunikaciju između srpske i albanske istoriografije slikovito opisuje kao „razgovor gluvih“.

Albanska akademija nauka je 1990. objavila zbornik naučnih radova „Istina o Kosovu i Albancima u Jugoslaviji“, kao odgovor na srpsku knjigu „Kosovo – prošlost i sadašnjost“, publikovanu godinu dana ranije. Pad komunizma je i u Albaniji doveo do pokušaja redefinisanja nacionalnog identiteta, pa je Forum albanskih intelektualaca 1995. objavio u Tirani „Glas inteligencije o nacionalnom pitanju“, sa namerom da međunarodno mnjenje pripremi za promociju nacionalnog programa. Obraćajući se tadašnjem generalnom sekretaru UN albanski intelektualci su, pozivajući se na rešеnje bosanskog konflikta, zatražili priznavanje nezavisne Republike Kosovo, status konstitutivnog naroda za Albance u Makedoniji i poštovanje prava albanske manjine u Crnoj Gori i jugoistočnoj Srbiji, shodno Helsinškoj povelji. Tri godine kasnije Platforma je ponovila iste zahteve.

Rezoluciju o priznanju nezavisnog Kosova albanski parlament je doneo još 1991. i tri godine kasnije podržao rezoluciju Komisije za ljudska prava u Ženevi protiv SRJ zbog kršenja ljudskih prava nad kosovskim Albancima. U vreme Miloševićevog režima bilateralni odnosi su stagnirali, ali ne i ilegalna trgovina. Džejms Petifer i Miranda Vikers su u svojoj knjizi o albanskom pitanju (2007) pisali o nekonzistentnom odnosu zvanične Tirane prema OVK ranih 1990-ih. Odluka tadašnjeg predsednika Albanije Salija Beriše da pohapsi lidere OVK doprinela je utisku da je njegova Demokratska partija „izdala nacionalne interese u ključnom trenutku“, baš poput kralja Zogua 1920-ih ili Envera Hodže 1981. Prema sopstvenom priznanju, Beriša je brigu za albansko stanovništvo iskazao svesno kršeći embargo Ujedinjenih nacija i izvozeći gorivo na Kosovo i u Crnu Goru. U tome ga nisu sprečile ni procene CIA-a da je 1993. bio izvestan napad tadašnje SRJ na Albaniju, upravo radi presecanja puteva za snabdevanje “kosovskih pobunjenika” (koje je kulminiralo 1997). Autor elaborata sugeriše da je tehnička inferiornost vojske Albanije bila glavni razlog njenog formalnog nemešanja u sukobe na Kosovu.

Albanija je 1999. podržala NATO intervenciju i prekinula odnose sa SRJ. Britanska analitičarka Miranda Vikers tvrdi da su pad Miloševića iskoristili “srbofilski elementi” na zapadu kako bi sabotirali nezavisnost Kosova, demonizujući Albance u britanskoj štampi sve do 2006. Remzi Lana, izvršni direktor Albanskog instituta za medije kaže da su štampa i elektronski mediji u Albaniji jako afirmativno izveštavali o postpetooktobarskom režimu u Beogradu, dok su samog Zorana Đinđića “gotovo mitologizovali”.

Međutim, ispostavilo se da se u Srbiji malo toga sistemski promenilo, pa su nakon Đinđićevog ubistva oživele nacionalističke strukture. Bivši portparol Miloševićevog režima (a danas šef diplomatije koji će ugostiti Edija Ramu) je izjavio na kongresu svoje partije 2006. da “niko nema prava da kaže kako neće ratovati za Kosovo i Metohiju”, sablažnjavajući čak i predstavnike desničarske DSS. Prilikom posete američkog predsednika Džordža Buša Tirani 2007. glavna vest kojom su se zanimali srpski mediji bila je krađa Bušovog ručnog sata, čime je (uspavanu) srpsku javnost trebalo podgrejati stereotipima o albanskom varvarstvu.

Kosovsko pitanje se pretvorilo u neubedljivu igru na dva koloseka – potpirivanje domaće javnosti i gotovo vašarsko nadmudrivanje sa zvaničnicima EU. Pošto je računala na glas Kine u Savetu bezbednosti srpska delegacija je tokom pregovora u Beču (2007) iznedrila “lukav plan” o modelu Hong-Konga koji bi se primenio na Kosovo. Podilazeći kineskoj diplomatiji od koje je očekivana podrška u UN, tandem Tadić-Koštunica je kao moguću “mustru” za rešavanje statusa Kosova dodao još i Tajvan.

Uprkos tome, Albanija je među prvima priznala nezavisno Kosovo, a Beriša je u tv-intervjuu 2009. izjavio kako između Kosova i Albanije ne treba da postoji carinska administracija. Srbija je uložila protestnu notu nakon čega je albanski premijer neznatno korigovao svoju izjavu. Iste godine Albanija je primljena u NATO. Negativan odjek u srpskoj javnosti imao je i potonji Berišin stav da je izveštaj Dika Martija o učešću OVK u trgovini ljudskim organima “lažan”.

Tokom 2010. albanski šef diplomatije Ilir Meta je posetio Srbiju, ali je Vuk Drašković odbio da uzvrati posetu. Svejedno, Albanija je sledeće godine ukinula vize za građane Srbije (u vreme letnje turističke sezone), a šest meseci kasnije je i Srbija ukinula vize za ulazak albanskih državljana. Privredni kontakti dve zemlje su se razvijali teško, možda upravo zato što su išli preko posrednika sa Kosova. Istina, od 2006. obim srpsko-albanske trgovine se utrostručio (90:10 u korist izvoza iz Srbije u Albaniju), a kao glavni simbol te saradnje Albanci ističu poslovanje trgovinskog lanca Euromax (u vlasništvu Delte) koji prodaje srpske prehrambene proizvode u Albaniji. Vezivanje puta Drač-Kukeš-Priština sa famoznim Koridorom 10 bi privredne odnose svakako učinilo perspektivnijim, ali trenutno stanje srpske infrastrukture ne ide tome u prilog. Jedan od retkih pozitivnih pomaka je nedavno uspostavljanje redovne avio-linije Beograd-Tirana, mada ne treba sumnjati da je i ono podstaknuto potrebama krupnog kapitala a ne širokogrudošću političkih elita.

***

O perspektivi srpsko-albanskih odnosa je nezahvalno govoriti jer „zapaljivog materijala“ ima i u Albaniji i u Srbiji. Krešnik Spahiju i Kočo Danaj, u liberalnim krugovima poznatiji kao „albanski Šešelji“, otvoreno traže pripajanje Kosova i delova Crne Gore i Makedonije Albaniji. Danaj je istoričar i lider Liste za prirodnu Albaniju koji smatra da albanska država treba da se prostire gotovo do Niša, pa je u tu svrhu počeo da prikuplja potpise albanskih emigranata. Ipak, Danaj nije na vlasti i uživa simboličnu podršku birača u Albaniji. Takođe, Crveno-crna koalicija Krešnika Spahijua je na izborima 2013. bila daleko ispod cenzusa, što je pokazalo da vatrena nacionalistička retorika ne mora uvek da „nadjača“ eho dubokih društvenih i ekonomskih potresa, kao što je to bio slučaj u ostalim zemljama regiona.

Za razliku od Albanije u kojoj su zagovornici velikoalbanske ideologije politički marginalizovani, u Srbiji je apsolutna vlast u rukama ljudi koji su 27. februara 1999. u zemunskoj hali Pinki frenetično klicali ideji o istrebljenju kosovskih Albanaca. Bez obzira na formalno odricanje od ratoborne radikalske retorike i ideologije (kojima su savršeno odgovarali izrazi i izjave poput “nesrpska fukara” i “sto muslimana za jednog Srbina”), novija dešavanja pokazuju da se radi o dubljim korenima političke kulture kojih se njihovi nosioci ne mogu tako lako otarasiti. Ove činjenice i provala agresivnog jezika kojim se preti „bandi lažnih albanskih zvaničnika“, a Albanija označava kao zajednički neprijatelj Srbije i Grčke, ne ulivaju optimizam, barem kada se radi o srpskoj strani.

Kao jedno od rešenja se nameće povezivanje mlađih akademskih krugova u okviru zajedničkih projekata za čije aktivnosti, doduše, nijedna od dve države ne pokazuje naročito interesovanje. Vrednost takvih inicijativa obično prepoznaju zemlje bogatije kulturne tradicije, kao u slučaju intedisciplinarnog srpsko-albanskog projekta „Figuring out the Enemy: Recontextualizing Serbian-Albanian Relations“, koji se odvija u trouglu Beograd-Priština-Tirana. Pozitivne efekte bi imalo i uzajamno prevođenje srpske i albanske literature uz korenitu reformu obrazovnih sistema. „Zločinci su uvek drugi, sopstveni narod je uvek stradalnik“, zaključuje istoričar Škeljzen Gaši nakon analize srpskih i albanskih udžbenika na Kosovu. Upravo po toj matrici nastavni planovi akumuliraju elemente za nadogradnju klišea, zbog čega se u Srbiji i dalje na Albaniju gleda kao na ubogu zemlju fanatičnih muslimana. Uzgred, vođena istim klišeom i Saudijska Arabija je sredinom 1990-ih finansirala izgradnju 600 džamija širom Albanije, ali se još brže povukla nakon što je na osnovu praznih bogomolja zaključila kako “nema uticaj u toj zemlji”. O tome i ostalim predrasudama koje vladaju među Albancima i Srbima jako ubedljivo svedoči kolekcija intervjua objavljena 2011. godine.

Piro Miša, direktor Albanskog instituta za dijalog i komunikaciju kaže da su Albanci baš usled duge izolacije kojoj su bili izloženi, sada veoma zainteresovani da grade mostove. Razmena kulturnih sadržaja bi mogla biti zgodno sredstvo za razvodnjavanje stereotipa, pod uslovom da sve ne ostane unutar “kosmopolitskih krugova”. Među zapadnim analitičarima preovlađuje mišljenje da će se albanski i srpski etnonacionalizmi “prizemljiti” i postati irelevantni ukoliko dođe do ulaska čitavog regiona u EU. Ipak, stvari bi se mogle iskomplikovati ukoliko varljivi “evropski horizont” ostane jedina brana nadiranju radikalnih nacionalista (aktivnih, bivših ili “presvučenih”) sa obe strane korporativno-feudalnog mulja u kome se Balkan već izvesno vreme davi.

Vladan Jovanović

Peščanik.net, 07.11.2014.

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Albanija, Društvo, Feljtoni, Istorija, Kosovo, Politika