“Knjige su bile moja prva otadžbina” – Margaret Jursenar

Na kraju svog velikog dela “Hadrijanovi memoari” M. Jursenar je dodala “Beleške” o tome kako je delo stvarano i one imaju zanimljivost pa i svojevrsni literarni kvalitet kakav recimo Objašnjenja Itake imaju u odnosu na znamenitu kolekciju pesama “Itaka” u slučaju Crnjanskog. “Beleške” su povest stvaralačkog čina, kreacije koja je, za razliku od Crnjanskog, u slučaju M. Jursenar trajala od njene 21 do oko 45 godine – toliko je trebalo jednom mladom, ali velikom književnom talentu da dostigne zrelost i da, godinama prateći misleci i studirajući istu temu – život rimskog cara Hadrijana – ostvari jedan od najvećih podviga duhovne i misaone rekonstrukcije prošlosti u literaturi – radi se ovde o životu čoveka koji je živeo skoro 2000 godine pre pisca.

Pitam se li je danas moguće na tako pedantan, dugotrajan i strpljiv način stvarati neko literarni delo, Jursenar je svoj prvi nacrt romana iz mladosti uništila, da bi ponovo počela da pise “u stvaralačkom delirijumu” tek kada je 15 god kasnije pronašla neke ostatke ranijeg romana.

“Uvek me čudi sto moji savremenici koji veruju da su savladali i preobrazili prostor ne znaju da je moguće po svojoj volji smanjiti razmak izmedju vekova” napisala je M.Jursenar.

Ona je – da bi postigla “magiju” prolaska kroz vreme kako bi ušla “u nečiji unutrašnji život”, da bi preuzela tuđi, davno zamrli glas  -obnovila i pročitala sve sto je mogla iz nekadasnje Hadrijanove biblioteka (“Jedan od najboljih načina da se oživi misao jednog čoveka – obnoviti njegovu biblioteku”) proputovala brojna mesta Mediterana kroz koja je prošao taj neumorni car-putnik i mesecima pohodila Vilu Hadrianu i druge Hadrijanova zdanja, ruine drevnih palata i naravno pročitala bukvalno sve ikada napisano o velikom vladaru.

Pisani u prvom licu, iz pera jedne žene, Hadrijanovi memoari su “portret jednog glasa”, ispovest starijeg muškarca koji praveći zbir svog života i svojih dela, poput mornara koji otkriva obrise obale “počinje da nazire lik svoje smrti”. Rečenica i savršeno uglađeni, pomalo hladni, rezervisani stil Memoara zaista podsećaju na rimsku klasiku, na izglačanu perfekciju starih mermernih skulptura, ali sadrže i neku drevnu, vekovima slaganu mudrost izraženu kroz usta čoveka, vladara, ljubavnika, mudraca, pomirenog sa sudbinom. Mnogi su, nakon Jursenar, pokušali da pišu istorijsku biografiju u prvom licu, retki su joj se približili, niko je nije dostigao.

“Ne treba nikad gubiti iz vida da se linija čovečjeg života ne sastoji, ma šta se reklo, iz jedne horizontale i dve vertikale, već pre iz tri beskrajne krivulje izvučene u nedogled, koje se stalno približavaju i udaljavaju jedna od druge; ono što čovek misli da je, ono što je hteo da bude, i ono što je bio”. (Jursenar)

Duško Lopandić

Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”

  Duško Lopandić, Hadrijanovi memoari, Jursenar, Književnost