Ulogujte se / Kreirajte profil

Priča o Čedomiru Petroviću

Pitoma su, plodna i lepa sela kraj Kolubare. Kolubarska dolina, potes, naokolo brda, visoka po kojih stotinak metara. Dolina plodna, sve se njiše i šareni od njiva i vrtova. Brda načičkana kućama, vajatima, mlekarima. Voćnjaci na sve strane. Seljaci – radini, veseljaci, domaćini, bistri, naravni, druželjubivi. Vole dobar razgovor, igru i pesmu. A ima i onih koji su drugačiji: svađalice, kavgadžije, namćori, lopovi, zloće… Takvih ima malo. Srećom.

Ovo je priča o jednom od njih.

Nekih pedesetih-šezdesetih godina prošlog veka, žene, majke u tim selima, začikavale su svoju decu u vreme večere: deca gladna pitaju – šta ćemo za večeru, a majke njima: za večeru ćemo  – Čedomira Petrovića! Kažu to, pa se okrenu, smejući se i nastave posao. Deca u prvi mah, katkad, prime ove reči zdravo za gotovo, a onda prepoznaju da je to ime i prezime nekog čoveka?!? Pitaju deca: kako ćemo mi to jesti tamo nekog Čedomira Petrovića kada je on čovek ?!? Majke se nasmeju i odu svojim poslom. Deca pitaju opet. I majke pričaju ovu istinitu priču:

U jednom selu blizu Kolubare (i Lajkovačke pruge), negde tridesetih godina tog – prošlog veka, živeo je čovek po imenu Čedomir Petrović. O njegovim precima se nije baš nešto naročito znalo; bili su izopštenici, „loša familija“ kako se to u selu ume reći … Kada selo nekoga otpiše iz svoje zajednice tome mora da nešto fali, i to nešto posebno nezgodno.

Taj Čedomir Petrović je živeo sam. Nije bio ni bogat ni siromašan. Obrađivao je svoje imanje kada je hteo i kako bi hteo. Nije nikoga puštao u kuću, niti je kome odlazio. Nije se družio ni sa kim. Živeo je na padini širokog brežuljka, nekako usred sela, i, seljani su često uveče imali priliku da vide da mu je kuća u mraku; ponekad bi zapalio lampu; lampa gori kratko vreme, pa kuća ponovo u mraku.

Čedomir je, pričalo se, na prvi pogled izgledao obično, ali su ga, pogrbljena pleća, raščupana, od pepela i prljavštine umuzgana kosa i pogled krmeljivih i bez trepavica, očiju, činili ružnim i nekako opakim za pogledati. U kretnjama i ponašanju bio je kruti samotnjak, osobenjak, goropadan. Gledao je da naudi komšijama i seljanima uopšte; uzimao im je jagnjad i rasterivao stada. Ukrade kokoš i razvali kokošinjac, pogazi nečiju tek uređenu baštu. Strvinu ubaci u bunar sa vodom za domaću čeljad.

Držao se on uglavnom daleko od očiju sela danju, ali je  noću obavljao ove svoje zle rabote. Kretao se on katkad  po selu i danju; poneko bi ga vidio kako namrgođen i onako zapušten, preteći obilazi oko kakve žene koja bi se zatekla na putu. Deca su se klonila njegove prilike kada se odnekud pojavi. Nije se on pozdravljao niti je pričao s kim, samo bi ponekad naglas psovao i grdio. Takav je kažu, bio od malena. Nije polazio u školu, jer je još kao dete bio „šanatan“. Nije  pominjan njegov otac, kao da ga nije ni imao. Imao je majku koja je umrla kada se zamomčio. Majka se bavila tajnim pobačajima seoskih žena. To je, pričalo se, radila godinama, dok se po selu nije pročulo da su neke žene ostajale jalove posle posete njoj, pa su je počele izbegavati.

Posle majčine smrti Čedomir je postao još gori. Istina, oženio se, doveo neku siroticu koju je  potom mlavio. Pričalo se da je bila lepuškasta i šaljiva. Ona je ostala sa njim koju godinu i otišla, ili ju je on oterao, ko zna. Nisu imali dece. Niti je ko mogao s njim, niti je ko njemu trebao. 

Seljaci su nastojali da se reše nevolja koje im je pravio. Pokušavali su lepo sa njim: da pričaju, jok, da se podruže, jok! Pokušali su ga na igru dovesti – ili ne bi došao ili bi došao  loše volje i spreman za kavgu. Pokušavali su da ga nagovore da sa njima ide na kopanje ili mobu. Kad bi dolazio – sve je rasturao i odlazio. Par puta je bio prijavljivan u čaršijsku policiju, odležao bi koji dan i bivao pušten. Pojedini seljaci su mu pretili. Kažu da je par puta i batine dobijao.Od toga je bivao još gori. Neki su razmišljali da ga ubiju, ali su odustajali – nisu hteli da „prljaju ruke“.

Tako je Čedomir godinama živeo kao baksuz i selo u razne neprilike dovodio. Izgledalo je kao da je selo osuđeno da sa njim muči muke. Jače selo od seljaka, u ovom slučaju kao da nije baš važilo.

No, seljani ne bi bili seljani, kada ne bi smislili način za rešenje nevolje u kojoj su se našli.

I, nakon dužeg promišljanja, odluče seljani šta im valja činiti. I urade to:

Njihovo selo, posejano po brdima, venac brda, taman toliko prostranih i visokih da ljudima i za  razgovore i dogovore služe. Ljudi sa brda na brdo obaveštavaju svoje seljane o svemu što se planira i događa. Popnu se na vrh jednog brda njih dvojica-trojica i zaviču iz sveg glasa: „Ohohoj, ljudi, večeras je igra u selu kod Kućetine!“ „Ohohoj, rodilo se muško kod Jovanovića!“ „Ohohoj, sutra na most, prolaze Radivojevići sa svatovima!“. A oni sa drugih brda i potesa, čuju i razabiraju … 

I tako, jedne noći, koja beše mirna i bez  padavina, a nebo tamno i vazduh čist, prozračan, razmestiše  se po dva tri seljana na po dva tri brda. Sačekaše ponoć i zapodenuše „razgovor“:

„Hu, hu, jesi li ti Milivoje?“, oglasi se dubok, spor i jak glas sa jednog brda. (Milivoje beše seljanin koji je umro pre godinu dana i o kome se po selu šuškalo da se povampirio).

Sa drugog brda se javi odgovor: „Jesam, jesam. I gladan sam. Izaš’o sam na večeru!“

Onda glas sa trećeg brda:“Hu, hu, i ja sam gladan! A šta ćemo za večeru?“

Onda se oglasi onaj sa prvog brda i povika: „Hu, hu, ja ću Čedomira Petrovića za večeru!“

„Hu, hu koga?“, poviče glas sa drugog brda.

„Čeeedomiraaaa Peetrovićaaaa….!“, odgovara jakim glasom – prvi.

„ Hu, hu, koga?“, pita opet drugi glas.

„Čeedoomiiraa Peetrovićaaa!“, odgovara prvi glas, ovog puta muklo i duboko da sve treperi u prostoru brda i dolja.

„I ja ću Čedomira Petrovića za večeru!“, oglašava se treći glas.

I tako se „izrazgovaraše“ i „dogovoriše“.

Ovo bi dovoljno. Seljani se potom, sa brda tiho vratiše svojim kućama…

Šta je te noći Čedomir Petrović doživeo i preživeo, ne zna se.

Jedno se ipak znalo: posle ove noći ostao je Čedomir živ, a zdrav – onoliko koliko je ranije bio zdrav, a možda nešto više što se tiče seljana u selu.

I, prestao je da čini nevolje ljudima. Ništa im više  pogano i ružno nije radio…

Istina, lunjao je noću i pokatkad  grdio po seoskim džadama; čuo se njegov glas, ali nije često viđan, kao da se još dublje zavukao u svoju kuću i noćnu lutalačku osamu. Ponekad bi danju izašao i onako uzgred, prošao pored kakvog seljanina ili seljanke, opsovao, k’o za sebe i produžio nekim svojim putem…

za P.U.L.S.E:  Slavica Vukasović

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.