Прича о Црњанском и рукавицама од напе
Увод који треба прескочити…
Не знам ни кад ни како, тек… нашао сам се пред Милошем Црњанским “лицем-у-лице”! Пре више… не година већ деценија, кад сам био жутокљунац. У сокобањској, новосадској, земунској, београдској и алексиначкој гимназији нисам ни чуо за њега! А камоли читао! На једној страни највећи српски писац – а на другој јадне моје гимназије! – ни речи о њему!
Кад, гле, тад, на почетку студија, заузео сам бусију на Филолошком факултету, у Београду: неко доводи Црњанског! Да говори, нама, студентима! Не сумњајте да нисам био у првом реду… и гутао сваку његову реч!
.
Увод 2…
Опет “не знам”, али, стварно је било тако: нисам знао да је Црњански болестан, а пожелео сам да га видим! Ја, жутокљунац! (У истој “улози”, нашао сам се и пред Андрићем, чак два пута, али о том у мојој другој причи!… надам се на овом истом маестралном порталу. Ништа посебно, а “пропао”, начисто!)… Дакле, пожелео… Црњанског!… Тад још нисам био несрећно заљубљен, носио сам качкет, имао бушне ципеле… и ма… машта… маштао о… о чем другом би маштао Hercegovac студент књижевности ако не о… Већ сам о овом, негде, написао реч-две… Пронађем… на-једвите-јаде!… број његовог кућног телефона и шта-ћу-куд-ћу… телефонирам му из јавне говорнице на Студентском тргу (нема је, више… уместо да је градскa власт сачува с металном плочицом: “Из ове говорнице је Велибор Михић телефонирао Милошу Црњанском.”)… Зачујем његов слабачак глас. Поздравим га и кажем да бих, сасвим кратко, волео да га видим. “Никог не примам, читаћете у новинама!”… Ускоро сам читао…
Дакле, још једном – понављам – увод-не-увод који је требало да занемарите не због… или због… већ зато што је све мање важно (мени!) пред мојом причом коју препуштам вашој знатижељној заголицаној будној пажњи… (Знам, највише вас копкају рукавице!)…
.
Прича о Црњанском и рукавицама од напе
Ко га наљути, добије по њокалици!
(Петровић)
После добровољног и успешног повратка из вишегодишњег самоизгнанства, из Лондона, у Београд (“Ламент над Београдом”), Црњански и његова супруга Вида, повратници, бездетни, већ у годинама, једно време су тихо и повучено становали у хотелу “Ексцелзиор” (и данас има 2 звездице, а тек онда!… то му – Црњанском – “дали”; а, после смрти, Задужбину му “сместили” поред клозета у Француској 7… идите, Срби, и уверите се, сопче 3 x 2, не милиметра већ метра, ПОРЕД КЛОЗЕТА!!!… то су ти, исти!)… на углу Милоша Великог и Лазаревићеве улице (тад Лазаревићево сокаче). После ће, такође “разумљивим” гестом “увиђавне” власти, добити стално коначиште у згради изнад ресторана “Влтава”, близу парка, испод “Кикевца”… (На згради има спомен-табла с његовим ликом, да човек не поверује! Уштинуо сам се неколико пута да се уверим да ли сањам! Али, истина је!!!)…
Ова прича се односи, само, на њихово хотелско време… За “влтавско”, рећи ћу, сад, само, ово: да му је неко, неко од оних који су га свакодневно обилазили, досађивали му, доносили му гранцле и ималин, вртели се око њега, обртали као смешне чигре, сметали му… “стрводери”!… “еснафлије”!… додворавали му се, очекивали од њега предговор или да их, бар, потапше по рамену… а да то неко види!… све го аматер!… а редовно неписмени!… “познати писци”, чланови овог-и-овог… оног-и-оног!… понекад овог-и-оног или оног-и-овог… ма смејурија, једна… од неталената, подреповића, “одаша” – а зна се и ком су певали оде!… има и антологија тог спама и срама!!!… “познати”… а, овамо, ни мајци не знају да напишу писмо!… а кад проговоре, “мрак хуји из тикве”… међусобно су се читали и награђивали… полемисали и пљували… гурали се поред њега… није шала, бре!… Црњански је, то… “отац” “Сеоба”, “Дневника о Чарнојевићу”, “Романа о Лондону”… “Суматре”… “Стражилова”, дакле, додворавали му се… е, па!… да се зна!… неко је, понављам, од таквих – “здипио” – аха! – или(ти), без наводника: украо! – из картонске кутије за детерџент “пере сам”, крај улазних врата у стан – рукопис-купусару, додуше незавршен, његовог романа “Ципелари”!… Неки хартијождер!… Под капут и… низа степенице!… Не, није натегнуто, грешите… Међутим… Али, о овом, можда, неком другом приликом… па, можда, и у овом… хм… мда… итд.
Полако, доћи ћемо и до рукавица, из наслова!… А рукавице су у вези двобоја, што је, само по себи, немодерно, анахроно… према том… полако, не “трчите пред руду”!… можда ћете се и разочарати… Црњански и двобој!… ма ‘ај’те, молим вас!… Мада је он био позната прзница, то се зна… Да наставим…
Кад се, после много година, вратио из Уједињеног Краљевства, био је више него испрепадан, утучен, готово изгубљен. Свег се плашио, од сваког и свачег је зазирао… буквално дрхтао… Био је убеђен да ће га отровати!… Као Тесла, доле се, у хотелски ресторан, спуштао са својим личним прибором за јело (за разлику од Тесле који је свој прибор, после оброка, остављао на столу, Црњански га је враћао у собу). Плашио се комуниста, још више комуњара! Није им веровао… Лепо је, то, што га мајка Србија поново прихвата на своје материнске груди, проглашава највећим писцем на српском језуку (има, међу нама, и један који се на ово последње смешка оним својим пацовским лицем: мисли да је он тај!… није, него!… немаш, ти, брајко мој, висину за Црњанског!), што ће му објавити све његове рукописе, али… сваки мало необичнији звук у хотелском ходнику, излуђивао га је… Кад хотелски електричар мења сијалицу у ходнику, он доживи земљотрес (Исидора.Секулић: “Коста Земљотрес”)! Кад неког госта погребници износе у сандуку низа степенице (Ева Рас: “Не гракћи за мном на степеништу!”), он дрхти мислећи да је Смрт погрешила собу! Има, тог, још… али ми немамо простора, чека нас рукавица… тј., РУКАВИЦЕ… из наслова…
Предржите се… (с “е” уместо “и” у првом слогу), полећемо…
Седи Црњански у ресторану и… лепо види како му се приближава огледало!… а у огледалу – он!… Црњански!… такође седи…
И онај у огледалу држи шољицу кафе… као он… Црњански десном а онај у огледалу левом руком, што је природно…
И онај у огледалу… пардон!… НЕ СЕДИ… него СТОЈИ!… (грешка у перспективи перцепције).
– Ја сам ваш двојник – каже омален, згурав, изборан, измучен, у тамном оделу, танких усана, проређене косе… исти Црњански.
Писац ћути, шта ће… шта бисте ви, да вас, у неком колу класне лутрије таква срећка потрефи, а?!
У извесном смислу је, можда и поверовао да неко тера шегу с њим помоћу огледала, неки архимедовски трик, али… Већ је био спреман да том свом двојнику разбије њокалицу; у младости, многи су то искусили, није се дао!… Скупо је наплаћивао увреду…
Кад је Види, после минут-два, испричао своју визију, пошто се попео лифтом, натерала га је да сиђу у ресторан и погледају сто где се то десило.
Две шољице су биле на столу!
Опа, бато!…
– А колико си кафа попио?
– Не знам… Можда једну, можда две… нисам сигуран…
– Је ли видиш?!… Одсад пијемо у соби…
Огледала нема, или је склоњено или га није ни било… Ма, хотел је, то, има своју машинерију… то што огледала нема, само… (Велибор Михић: “Хотел Јевропа”).
Кроз два дана, иста ствар, иста мада не “у длаку”…
За истим столом Црњански је јео ракове… а онај његов двојник, за столом преко пута је или гулио проју, или гулио поморанџу, или гулио клот пасуљ… или… шта се, још, гули… у хотелу с две звездице?… помозите… није се видело, било је мрачно у ресторану Хотела “Ексцелзиор”, сиромашном хотелу с две бедне звездице па су штедели на осветљењу…
– Ја сам ваш двојник…
Црњански – сланик – па у главу!…
Пуче… пуче сланик!…
Конобар почисти а испод ока гледа Црњанског, шта ће… Онај ко је написао “Сеобе” и “Другу књигу Сеоба” може да разбије и солану а не сланик!…
Ћути, неће рећи Види. Није, он, од јуче. Увек ју је слушао, а радио по свом…
Смишља план, тактику и тактичку логистику…
Чекај, само! “И ми коња за трку имамо”, брајковићу, мој!…
Потискује у себи изгнанички ресантиман…
Даје, на длан, конобару парицу бакшиша, мора због историје… Па у парк, преко пута. Тамо где се Краљ, Ацин отац, играо кликера кад је био мали…
Чекаће. Колико дуго? Колико треба…
Није успео да сачека…
Вида га спазила с прозора и, сва усплахирена, позвала га, горе. Морају сви из хотела. Директор наредио да се истресу сви чаршави, пребришу сви патоси у хотелу “Јевропа”… пардон!… “Ексцелзиор”… и нариктају сатови!
Пази, молим те! Балкан није више Балкан… драго, то, Црњанском, а како и не би… Чим остатак света коракне напред, њему мило…
Исте вечери, у хотелу му је приређен мали коктел поводом његовог рођендана, кувари играли, директор певао, конобари изводили мимикрију… није мимикрију… изводили… ми… ми… шта ради онај Марсел Марсо?… ми… ми… анимацију… ми… ми… пантомиму!…
Пипне се Црњански за буђелар, на месту је. Погледа Виду, осмехује се. Све је у реду. Кад…
Кад, у дну сале… спази га!…
Седи, за свој грош, ни лук јео ни лук мирисао, гледа из даљине шта се ту, на назови-коктелу, ради, само седи и гледа… инвентарише политичаре и ћевапчиће, скрозира спонзоруше и донаторке, леваке који не знају где им је десна и лудаје којима је једини педигре био што су се у раном детињству попеле на лудају… све го аматер!… али обучен у крпице што каријеризам значе… ели тај?… ели та?… елита!…
Наш јунак одлази до њега и пита га на беспрекорном енглеском:
– Ко сте ви? (Ово преведите на енглески, ја не знам.).
– Ја сам Јаша…
– Јаша?… Па шта?… Који Јаша?… Јаша Гробаров?… Јаша Алмули?…
– Јаков Петрович Гољаткин…
Црњанског нешто пресече.
Наравно да је знао ко је Гољаткин.
А требало би да знате и ви кад сте у друштву Милоша Црњанског.
За аматере (овде, овако, да вас не оптерећујем фуснотом [коју, иначе, обожавам, толико да ћу је једног дана… ]): Јаков Петрович Гољаткин је главни јунак романа “Двојник” Фјодора Михајловича Достојевског, али… али… и његов двојник!… Ту смо!…
– Какве, то, везе, има са мном?! – пита писац.
– Како нема… погледајте… исти сам као ви… Као у огледалу!…
– Чујте, ви, не знам ко вас шаље и с каквом намером, али… али… ако вас још једном… Јесте ли ме чули?!… Још, само, јед… ддддддд…
Двојник се учтиво поклони па изађе у Таковску улицу и седе на ону исту клупу, у парку, преко пута где је писац седео и вребао га…
У соби, мотри на врата.
– Видо, чујеш ли нешто напољу?…
– Чујем тролејбус.
– Ма не, то, него да ли нешто чујеш у ходнику?…
– У ком смислу?
– У сумњивом смислу…
Два дана и три сата касније, врата на њиховој соби се отварају – Вида заборавила да закључа! – а на отирачу, на словима ДОБРО ДОШЛИ, стоји главом и брадом онај Јаков Петрович Гољаткин, двојник нашег јунака!
– Опет ви?! – згранут је Црњански држећи климаву кваку отворених, тј., одшкринутих врата.
– Долазим, пословно…
– Мичите ми се с очију, ми…! Док вас нисам згромио! – грми Црњански док Вида само напола чује и полуразуме, тролејбуси и аутобуси у Таковској брундају (Владимир Назор: “Медвед Брундо”).
– Али, господине Церњански, будите разумни…
– Црњански, Црњански!
– Црњански… у реду, извините… Долазим, пословно… Наиме, скупљамо добровољан прилог за повратак Карађорђевића у Земљу. Престолонаследник принц Александар, као што изволите знати, по женијалној замисли…
– Генијалној…
– Замисли… господе Драшковића и Бећковића, треба да се врати у Београд, ствар је, већ, перфектуирана, утврђен је и датум Његовог Доласка у Београд… Ђинђић, с Луком на раменима, дочекаће га код Лондона… Лондон – Лондон… има симболике, али…
– То се никад неће десити! Знате ли ви која је ово земља?! Овде ће пре доћи амерички челик него Карађорђевићи, потомци великог Вожда…
– Грешите, г. Церњ… Црњански… Ствар је свршена, у аористу, разумете?!
– А какве везе ви имате с тим, молићу лепо, а, уз то, још ми идете на жифце?
– Живце…
– Нећете ме, ви, још и исправљати!… Дакле?!… На среду?!
– Па, дали су ми улогу Јакова Петровича Гољаткина с тим да се преобучем у вас, трик је у потпуности успео… Сваки прилог је добродошао. А ево и кутије за добровољан прилог…
– За шта вам, конкретно, треба тај новац?
– За кречење Белог двора… Српска посла… Зове се будући краљ, а нема се пара за кречење!
– А, тако… Хм… хм… Па, колико треба, нисам, баш, у прилици, али не бегам… уопште не бегам, господне… Колико треба? Колико људи… хоћу рећи: поданици… дају?… У просеку… По колико?
– Ваша воља, господине Црњански… Као у цркви, колико дате… Акција је на добровољној бази…
Црњански се пребаци с ноге на ногу, поправи крагну на баде-мантилу и окрену се према унутрашњости собе.
– Видо, колико пара можемо да дамо?
– Какве паре?
– За краља…
– Ког краља?
– Па нашег, побогу! За Ацу! Човек чека…
Вида дође до врата. Гледа… И на другу страну…
– Који човек?… Где је?
Сад гледа и он, и лево и десно дуж хотелског ходника.
– Не знам… Сад је, ту, био… Штуче…
И тако се та епизода заврши, стилски уједначено али садржински врло траљаво. У духу фикције, што би рекао модератор Цицвара. Гољаткин у Црњансковом лику беше нестао!… Али…
На хотелској стази од рогозине, остала мала картонска кутија! Кад су Милош и Вида пребројали новац, било је равно 2.184,00 динара (и словима: две хиљаде сто осамдесет четири)…
– Кад га видим, разбићу му њокалицу! – рече Црњански.
Вида га с неверицом погледа, давно је прошло време кад је њен муж био прзница, али оћута. Мислила је о предстојећој селидби на Чубуру, у зграду изнад ресторана “Влтава”, у стан који им је наменио врх државе. И њима је требало пара за кречење, али је овде у питању чиста коинциденција… она није чула о оном кречењу Белог двора за Краља…
Један дан и један сат касније (прича се убрзава), брачни пар Црњански је тресао ћебад на крову хотела “Ексцелзиор”, кад… опет онај чова, Јаша Гољаткин.
Чим га је видео, Црњански је бацио пракер и као рис појурио на уштву која се тако вешто претвара, час је ту, час није…
Његов, двојник, је, међутим, сад, имао, оно, лепо, гештрајфт, одело, које, је, Црњански, у, Лондону, само, у, изузетним, приликама, носио. Тип-топ је изгледао. Испаван. Зализан. Нема господских подочњака. Бела марамица у џепу лепрша као застава. Ланац од џепног сата. Пуца од сељачког здравља…
– Да обарамо руку? – каже он и тим једноставним питањем сместа “разоружава” нашег јунака који се, већ, спремао да му нану… на… н…
– Какву руку?!
– Како “какву”?! Па, десну, господине… Ми смо дешњаци… Доле, у ресторацији, директор хотела наместио сто, многи се опробавају… Џаџић оборио руку Прици. Лека оборио руку Пери “Коњу”. Каровић оборио обе руке Марасовићу па сад свира носом…
– Ви, мени, нећете, успети! Ја, сам, некад, мачевао! Рука, моја, десница, као, челик, је, разумете, ли, ви, ово, што, вам, говорим?
– Извините, али… чем толике запете, сви се питају?!
– Муцање, генија! Милошевић, Никола, поставио, дијагнозу… Па, да, с,и,ђ,е,м,о…
А шта би с рукавицама од напе, из наслова?…
Загубиле се, ваљда… Напа, јест ми неки материјал!… (Напротив, веома је добар… Е па знам… Рекао ми Шекспиров отац, рукавичар!) Досад су се, сигурно, већ и распариле…
За П.У.Л.С.Е: Велибор Михић
Прича о Црњанском и рукавицама од напе napisao/la Velibor Mihić dana
Pregled tekstova autora – Velibor Mihić →