Frans Hals, holandski barokni slikar danas važi za jednog od najvećih likovnih umetnika zlatnog doba slikarstva u toj zemlji. Halsovo ime uvek se pominje, rame uz rame, sa Rembrantovim ili Vermerovim. Međutim, iako je imao dugu i plodnu karijeru, ovekovečivši na slikarskim platnima neke od najuticajnijih ljudi holandskog društva iz prve polovine 17. veka, i bivajući veoma tražen portretista, preminuo je u 84. godini u potpunoj bedi.

I taj slikar, koji je čitava dva veka, do pojave impresionista na koje je izvršio ogroman uticaj, bio u „zapećku“, u fokusu je nove izložbe u Londonu. Iz velikog opusa koji je ostavio iza sebe postavka u londonskom muzeju Valas kolekcija (Wallace Collection) se koncentriše na njegove portrete „jačeg pola“. Otuda i naziv „Muški portret“ (Male Portrait), a izložba će biti otvorena 22. septembra i trajaće do 30. januara naredne godine, preneo je „Gardijan“.

Frans Hals je rođen oko 1582. godine u Antverpenu (danas u Belgiji, koji je tada bio deo Holandije, pod španskom vlašću). Ali sa roditeljima, zanatlijama, bio je prinuđen da se, zbog žestokog progona protestanata, preseli u Harlem, na severu Holandije.

U kasnim dvadesetim godinama počinje da radi kao restaurator za gradske oce, kada se i ženi i dobija prvo dete. No, prva supruga mu umire samo četiri godine kasnije, nakon porođaja s trećim detetom. A u drugom braku sa Lizbet Rajners dobija još osmoro dece. Kada mu je preminula prva supruga toliko se brzo ponovo oženio da se i danas spekuliše kako joj je dugo bio neveran. A drugu suprugu nekoliko puta hapsila je policija zbog tuča…

Činilo se kao da je u to vreme, kada je karijera baroknog umetnika počela da cveta, svaki holandski grad imao svog slikara. I Harlem je imao svog – bio je to Frans Hals. I bio je veoma tražen. I dok su njegove kolege slikale more, brodove, pejzaže, ili pak lobanje i tminu, Hals je na svojim platnima isključivo dočaravo ljude, same ili u grupi. Poznati su tako grupni portreti, od „Seljaka iz Harmena na svadbenoj gozbi“, do „Banketa oficira sv. Đorđa – streljačko društvo“. Obrađivao je i verske teme, i na svojim platnima ovekovečio Svetog Luku ili Svetog Jovana Krstitelja. I zvali ga svi – od običnih ljudi („Veseli dečak“, „Svirač romelota“, „Vesela pijanica“) do visokih funkcionera, poput predsednika suda, plemića i velikog Renea Dekarta.

Jasno su uočljiva dva perioda u slikarevoj karijeri. Odlikovale su ga bogate, svetle, a istovremeno tople i guste boje, koje je koristio slikajući živopisne muzičare, pijance, vesele devojke… Ali, kasnije tamni tonovi, crno-beli kontrasti počinju da prevladavaju. U delima kao što su „Čovek u crnoj odeći“, „Portret Timana Osdorpa“ ili „Portret slikara Jana Aselena“ dominantna je crna boja, iako s nijansama. To je primetio i Van Gog, napisavši jednom da „Hals ima najmanje 27 nijansi crne boje“.

Možda su te tamne boje imale veze sa nezavidnom situacijom u kojoj je bio… Iako je portretisao uticajne i značajne ljude u holandskom društvu, stalno je kuburio s novcem. Toliko je krpio kraj s krajem da je i preminuo u siromaštvu. A za to što poslednje dane nije proveo u domu za nezbrinute mogao je da zahvali čelnicima grada Harlema koji su mu pružili izvesnu finansijsku podršku. Ali, nakon njegove smrti 1666. godine porodici slikara bilo je stravično. Zbog nedostatka novca, slikareva supuga je okončala život u domu za siromašne.

I možda je umro u bedi, ali danas je Frans Hals slavljen maltene isto kao Rembrant ili Vermer. „Zacementirao se“ kao drugi najbolji holandski portretista 17. veka. Jedno od njegovih dela „Meagre Company“ stoji u Rijks muzeju tik do Rembrantove „Noćne straže„, a često ga nazivaju pretečom impresionizma.

„Slikao je samo portrete i ništa, ništa sem toga. Portrete vojnika, oficira, zvaničnika…Ali, slikao je i ošamućenog pijanicu, ribarevu surpugu, prelepu ciganku prostitutku, bebe“, pisao je Vinsent Van Gog o Halsu još 1888. godine. A drugom prilikom je zaključio:

„Hals nije slikar samo portreta, već čitavog ljudskog roda, celog čovečanstva!“

Holandski slikar je, zapravo, kako je ocenio Van Gog, skicirao svojim portretima čitavo društvo. Halsa je uporedio u tom smislu sa Emilom Zolom, koji je u svojim književnim delima beležio savremeno francusko društvo sa svim svojim mračnim tajnama.

Holandski umetnik je bio heroj i Gistavu Kurbeu, Eduaru Maneu ili Polu Sezanu. Kada je Kurbe 1869. godine video portret “lude žene” Barbare Klaes – “Malle Babbe”, inače pacijentkinje lokalne psihijatrijske ustanove u kojoj je jedno vreme boravio i slikarev sin, bio je toliko zapanjen da je pokušao da je iskopira. Slično je uradio i Mane kada je video kako Hals dočarava sirotišta u Harlemu. Uticao je slikar i na Edgara Degu, na Tuluza-Lotreka…

U avangardnom Parizu svi su, daleko posle smrti, ponovo otkrili genijalnost Halsa. I kada je 1865. godine njegov „Nasmejani kavaljer“ stavljen na aukciju u Parizu svi su bili očarani. Slike su počeli da kupuju odasvud – iz Toronta, Antverpena, Njujorka… A „Nasmejanog kavaljera“ je kupio Fransis Sejmor Konvej, markiz od Hertforda i ponosno ga je pokazao u Londonu. Dičio se velikom umetničkom kolekcijom, a jedan od najdragocenijih „komada“ bio je upravo „Nasmejani kavaljer“.

Svi ti silni portreti holandskog baroknog umetnika danas se čuvaju u najvećim svetskim muzejima, a Maks Liberman je svojevremeno govorio da kad god vidi delo Fransa Halsa „odmah oseti potrebu da slika“!

Autor:Jelena Koprivica

Izvor: Nova S

Slikao najuticajnije ljude, a umro u bedi: Priča o Fransu Halsu

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Franc Hals, Jelena Koprivica, Nova, Slikarstvo